Socijalizam i kapitalizam u kuhinji

Da li se neko seća embargo kolača? Postao je popularan tokom vremena sankcija, a ja sam ga i ranije znala pod nazivom koji mu je dala moja majka - rudarski kolači. Ima nekoliko varijanti ove poslastice: s brašnom i pekmezom; s brašnom, grizom i pekmezom... ali je sve ostalo što se u njega stavlja, pored ovih osnovnih sastojaka, osmišljeno po principu: stavi ono što imaš u kuhinji! Vodu sigurno imaš (stavi);  prašak za pecivo je obavezan uz brašno (stavi); i vanilu imaš (stavi); ako si baš tolika sirotinja da nemaš vanilu, može umesto nje cimet (stavi); ako voliš intenzivan miris, stavi i vanilu i cimet (tu se već razbacuješ, ali stavi); imaš i (makar) kašiku kakaa (stavi); a šećer je obavezan jer se radi o kolaču, mada i njega možeš da zameniš medom (stavi šta imaš, a možeš i jedno i drugo).

Pravi sirotinjski kolač, nema šta! Ali je zato neverovatno ukusan i sočan! Moja majka mu je dala naziv rudarski kolači jer je u njenoj "izvedbi" bio toliko crn, da su kocke ličile na parčiće uglja, ali ona je mnogo volela kakao, pa je to prenela i na ćerke. I ja ga pravim s mnogo kakaa, nekako mi je tako ukusniji, a i seća me na detinjstvo. Ovog kolača se uvek setim kad smo u stisci, a i kad pomislim na sankcije, bombardovanje, platu od dve marke, prazne prodavnice... i sve ostalo što nas je snašlo. Postoji i raskošna varijanta: iseckaš malo oraha, pa i njih turiš u kolač. Ništa bitno mu ne menja ukus, ali gostima pokažeš da si "ima se, može se". Još ako preko kolača staviš i glazuru od čokolade... Ma, idi, to je poput pariskih kocki, iako su ove s jajima, mlekom... i svim i svačim što se ne uklapa u embargo koncept.

Pored rudarskih kolača, u svesci s receptima moje majke nalazi se i jedan pod nazivom - kolači za pred prvi. Bilo mi je 12 godina, ja sam je naterala da recept zapiše, pa ona učinila detetu po volji, mada se sećam i njenog čuđenja: "Da zapišem ovu jadu od kolača? Pa posle 20 godina da mi se smeju unuci kad se dokopaju ove sveske!" Za razliku od rudaraca, kolači za pred prvi imaju i jedno jaje! Ima svega i svačega u toj njenoj svesci, ali nekako cela sveska odiše njenom praktičnošću i posebnim umećem da pravi testo. Znam da je zbog nas pisala neke recepte, čak i crtala (mada su njeni crteži čista apstrakcija) kako se pojedina testa savijaju... Iako joj je rukopis ispisan i ružan, a povremene crteže bi neki kubista rado prisvojio, ipak je ta njena sveska prava riznica za testa i zimnicu.

Za dva koplja je bolja "kuvarica" koju je pisala nana Zaga. Tamo su sve sami specijaliteti! Rukopis lep, pravi krasnopis. Ali, nana je bila nastavnica domaćeg rada i bila je pravi majstor za sve što je imalo veze s kućom - i da skuva, i da napravi, i da očisti... Kod nje je pored naziva najvećeg broja recepata napisano: slava. A ispod mnogih je pisala i od koga ih je uzimala, negde i za koju prigodu ih je pravila ili ko ih najviše voli. Njen recept za reform tortu je najekonomičniji (i za pravljenje i po utrošku materijala), a najbolji je. Iz njene sveske i od nje sam naučila da pravim i bombone kao da sam ih uzela iz bombonjere, sa sve punjenjem. U toj svesci je i patka punjena kestenom, s najkvircom kao jednim od začina, a ispod njega je napisano: Pravila za posetu Francuza školi i bila pohvaljena; ni kost nije ostala. A tek nazivi sitnih kolača koje je pravila za Svetog Nikolu: cigare, poljupci Grete Garbo, paragrafi, kocke Afrodita, ljubavna gnezda, čokoladne kvrge, fine košnice... Ne znam šta drugi misle, ali meni je ovo čista poezija!

Ipak, najbolja sveska recepata koja je u mom posedu, sva raspadnuta kao kupus, s masnim flekama, pisana na ručno špartanom grubom papiru i mastiljavom olovkom, definitivno je "kuvarica" moje prababe, staramajke Milje (ona je baba mog oca i svekrva moje nane). Kad se rodila, dali su joj ime Eleonora, ali kad se udala za pradedu Miloša promenila je i veru i ime pa postala - Milja, kao i njena svekrva. Mnogo volim što sam po njoj dobila ime! A tek kakve je recepte ostavila!

Kao Nemica, bila je štedljiva, ali kao majka desetoro dece, spremala je hranu kao za vojsku, i to svaki dan. Njene mere su pravo čudo. Na primer, za čorbu od rasola (pored koje piše: protiv mamurluka), ona predviđa šest litara rasola! Pravila sam tu čorbu, i sasvim odgovorno tvrdim da je za petoro dovoljno pola litra rasola, pogotovo što treba dodati i vodu. Kajzerice se, po njenom receptu, prave od pet kilograma brašna! Nana je za mnogo recepata napisala da su od staramajke, ali je očigledno da je menjala mere, upoređivala sam. Kod rozen torte staramajka je zapisala da se doda "malo karmina za boju". U njenoj svesci su i recepti za likere, punjeni kupus (cela glavica, posle se seče kao torta), pečenu voletinu, krvavice, čvarke, švarglu, tri hiljade osamsto pedeset i šest vrsta kobasica... Ovu svesku treba da prepišem, pravo je blago!

Druga nana, Kosara, nije pisala svesku, i sve je pravila iz glave. A kako je pravila! I ona je hranila mnogo (osmoro) dece, pa bi količine verovatno bile poput staramajčinih. U Vranju su, dok sam bila dete, imali zidanu "pećku" s posebnim plehovima pravljenim po veličini "pećke". Mislim da su bili većih dimenzija od onih u pekarama. Mesila je testo u velikim vanglama, pa kad ga razvuče po velikom stolu, sve pada sa strane. I tako nekoliko puta. Ne sećam se da je hrana ostajala u toj kući, sve se pojede. Šteta što nana Kosara nije zapisala svoje recepte, pogotovo za pite za koje je sama razvlačila kore, i za sve hlebove i pogače koje je pravila, a tek za ajvar... Sad ga više nigde ne jedem, navikla sam na njen, najbolji.

Sudeći po "kuvaricama", moja majka bila bi "socijalizam", nana uspešno brani gospodsko vreme i neka je vrsta "kapitalizma", dok je staramajka "renesansa", a možda bi mogla da se nazove i "multikulturalnost" jer je u kuhinji uspela da spoji Evropu i Balkan. A nana Kosara? Ona je "usmena književnost", pretkosovski ciklus - od nje mi nisu ostali pisani tragovi, ali se i te kako sećam njene kuhinje i sve mi je nekako toplo oko srca zbog toga.

Mnogo smo gadan narod!

Još sam pod utiskom silnih sportskih dešavanja proteklih dana, i mada je mnogo (na svu sreću) povoda za slavlje, ipak mi je gorak ukus u ustima od svega što se dešava van terenâ.

Nije najvažnija vest, ali za početak - neizbežni Nole. I pre nego što je postao najbolji na svetu (a otad pogotovo), dušebrižnici su mu osporavali sve kvalitete. Te plaća porez Monte Karlu, te ima nezgodnog oca, te "otkad je tenis srpski sport?", te "nismo mi za cilindre već za navijanje sa psovkama"... i slične stvari koje veze nemaju sa sportom. Ponajmanje imaju sa onim kako Đoković igra. A dečko stvarno igra za medalju! Istina je da srpska deca nemaju terene pored kuće s engleskom travom i ne mogu sebi da priušte sve one stvari koje su nekoj drugoj deci u nekim drugim krajevima sveta lako dostupne, ali utoliko pre je uspeh Novaka Đokovića za svako poštovanje. Samo njegovi roditelji i on znaju kako su došli do toga, i baš zato što mu ova država ništa nije dala, a on njoj mnogo, nek plaća porez gde mu se ćefne. Njegove pare, njegova stvar. Da je od ove države i ovog društva dobio nešto, pa i da se kaže da je dužan (a i tad ne bi bio jer se nikad ne zna kako će sportista napredovati), a dobio je - jedno veliko ništa. Što se njegovog oca tiče, on ne bi trebalo nikog da zanima jer ne igra tenis. Srleta ne bih gledala ni u jednoj kombinaciji. Da li nekog zanima moja rodbina? Ima ih "i vakih i nakih". Ne bih volela da prosuđuju o meni ni po onima kojima se ponosim (ipak sam ja - Ja), a kamoli po onima koji su se i meni popeli na glavu. Ako Srle Đoković ušeta na teren i počne da šamara sina, to će biti sasvim druga stvar.

E, sad je Đoković predao meč u Dejvis kupu zbog povrede. Unapred se nerviram zbog komentara koje ću da čujem i pročitam. Pretpostavljam da će sad svi da ga se odreknu, a biće i onog "prodana duša" ili nečeg sličnog. Dobar je samo kad je najbolji! A i tad nije dobar baš svima.

Košarka. Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Ispratili smo košarkaše s velikim nadama, i sve manje od medalje jednako je propasti. Sic! Da li je moguće da se tako nešto očekivalo? Bez obzira na neuspeh i na protraćenu šansu da odemo na Olimpijadu, za mene su oni i dalje najbolji i pravi su junaci. Upravo tako. Bez obzira na velike pare koje se vrte u sportu, s našim košarkašima nije takav slučaj. Snalaze se kako znaju i umeju, pouzdano znam da čak i u nekim velikim klubovima ne plaćaju ni trenera ni igrače. I oni ipak igraju i lome se. Kešelj je na svoju odgovornost, zbog povrede, uopšte otputovao na prvenstvo, posle su se povredili i Krstić i Rašić... a Veličković nije ni otputovao, takođe zbog povrede. Da li neko očekuje od konja koji radi u polju i slabo se hrani da pobedi rasnog na trci? Srbi očigledno očekuju. Previše veruju u čuda. Ipak smo mi ekipa koja je među prvih osam i momcima svaka čast. Mnogo mi se svidelo što je Ivković rekao da bi i sutra izabrao istu ekipu.

Ne opravdavam ih, trudim se da budem objektivna, ali prisetite se samo kako su Teodosića gurali, gazili, udarali... i nikom ništa. A igrači poput Pola Gasola, Navare i sličnih bili su kao beli medvedi. Po fizičkim nasrtajima s Teodosićem može da se meri samo Novicki. I njega je lupkao ko je stigao, a fenomenalan je igrač, bez obzira što je Nemačka takođe bila neuspešna.

I još nešto: nesrećni promašen zicer Savanovića na utakmici s Francuskom mislim da je bio presudan. Posle to više nije bila ekipa sa samopouzdanjem. Ko se nikad nije bavio sportom, ne može ni da zamisli koliki i kakav je to pritisak. Skoro da vas boli duša, ne samo telo. A još svi pljuju po njima! S kojim pravom? Ja im čestitam i znam da su dobri, odlični. Niko u sportu nije pretplaćen na pobede, zato i jeste toliko zanimljiv, zato se prati. Neizvesnost do samog kraja čini od njega planetarnu atrakciju.

Odbojka. Veličanstven završetak. Sad će svi da ih slave, što je sasvim opravdano, prava je euforija, ali ne dao bog da na sledećem takmičenju u Japanu počnu da gube. Odmah će postati "prodane duše". Niko ih nije ni ispratio u Beč, a imaće veličanstven doček. A ako stalno budu pobeđivali, opet će biti "prodane duše" jer će se već naći neki nezgodan otac, plaćanje poreza nekom drugom, lep život u inostranstvu... i slične stvari koje nikakve veze nemaju s odbojkom.

Jedino što baca senku na ovaj fantastičan uspeh jeste zviždanje publike odbojkašima Italije, pogotovo mi je zasmetalo kako su ispratili mladog Travicu ("Srbin, a igra za Italiju!" - aha, doći će ovde i uživati u blagodetima hleba i vode). Trebalo je dostojanstveno čestitati Italijanima, iako su se bunili maltene za svaki poen, ali - ipak su igrali u finalu.

Mladi vaterpolisti takođe su ostvarili fantastičan uspeh, a to se maltene nije ni propratilo. I dalje mi je vaterpolo najveća zagonetka, vaterpolistima bi trebalo podići spomenik. Ovo je zemlja bez bazena, a oni stalno pobeđuju! Ni odbojkašice niko nije ispratio niti pratio. Morala sam da idem na "stranske" kanale da ih ulovim. Videćemo kako će biti kad budemo domaćini evropskog prvenstva. Nadobudna ministarka sporta u Beču je izjavila da su "devojke već prve". Baš je slatkica - odslikava stanje nacije koja pristaje samo na prvo mesto. A šta ako ne budu najbolje?  Niko neće ni gledati odbojku.

Zato svi gledaju fudbal i onim našim nesrećnicima sve opraštaju. Ne gledam fudbal, dosadan mi je, ali po nešto znam jer se samo o fudbalu priča. Tu se vrte velike pare, pa mora da bude dostojno i propraćen. Muka me hvata od fudbalskih funkcionera koji su svako malo pod istragom ili u zatvoru. A od sporta koji se zove fudbal nema ni reči.

Jedino po čemu je fudbal zanimljiv, to je stanje među "navijačima" (ja sam navijač) - nigde se kao na stadionu, po onome o čemu se peva, ne vidi tako dobro kakvo je stanje u zemlji i kakvo je raspoloženje naroda. Ko ne veruje nek se presliša šta se sve pevalo u poslednjih 20 i kusur godina. Ne sviđa vam se? Žao mi je, to je stvarnost.

Uputstvo za upotrebu Beograda

BeograDŽanin se rađa, a BeograĐanin postaje. To je stanje svesti koje se stiče vremenom, a ne rođenjem. Zato su najveći i najstrastveniji BeograĐani jedan Sarajlija i jedan Nišlija - Momo Kapor i Duško Radović. Niko s toliko ljubavi i razumevanja nije pisao o Beogradu kao njih dvojica. Uostalom, biti BeograĐanin stvar je izbora i čvrste odluke. Svakako, i uzajamne veze.

BeograĐanin je i onaj ko ne živi u njemu, ako ga za taj beli grad koji nije beo, vezuje neka nevidljiva ruka s kojom se svaki dan pozdravi kao Radović: "Beograde, dobro jutro!" i na koji misli i kad legne da spava, a hiljadama je kilometara daleko.

BeograDŽanima samo u krštenici piše da su iz Beograda. Oni imaju svoj kraj, svoje društvo, groze se "dođoša" i govore bEogradski. Najdalje su otišli do Dedinja. A BeograĐani govore beOgradski i imaju svoj kraj od Boleča do Ovče i od Grocke do Batajnice. Imaju i svoj ćoškić, neko mesto za koje ih vežu neke ludačke uspomene, na primer gde su se ispovraćali posle prvog ili najgoreg pijanstva ili popušili cigaretu skrivajući se ili doživeli nešto slično, strogo lično, nešto što ostali ne mogu da razumeju (a i ne treba).

BeograĐanin:
* mora da ima svoju kafanu ili kafić, koji nisu popularni niti lepi, ali su njihovi, obično su blizu kuće;
* najmanje jednom u životu peške je prešao preko Brankovog mosta i najmanje deset puta je psovao zbog gužve na Gazeli;
* kad kaže "šansa" misli na Poslednju šansu;
* koristi jednu do deset šatrovačkih reči u svakodnevnom govoru (cupi, lesnikbo, zipa, vcao, mojne...);

* ima neodoljivu potrebu da svakom dâ nadimak koji se razlikuje od onog kako mu se sagovornik predstavi;

* zna da se našali na svoj račun i tad se najglasnije smeje;

* ne zuri u crnce, Kineze i Arape;

* zna sve strane jezike po malo, a samo dva, jedan ili nijedan dobro (tu se računa i srpski);

* ima najmanje po jednog super ortaka u svakoj od bivših republika, često i na svakom kontinentu po jednog;

* ne smeta mu buka uličnih svirača, uključujući i trubače;

* u Silikonsku dolinu ide samo ako stanuje u Strahinjića Bana, vlasnik je, zaposleni, rođak, kum, prijatelj ili drug iz klupe vlasnika kafića;
* na splavove i u Skadarliju vodi rodbinu koja nije odavde ili strance;

* najmanje jednom bio je u svađi s komšilukom zbog proslave rođendana, slave ili žuraje;

* drugove zove "burazer", dok brata zove "matori" ako je stariji a "mali" ako je mlađi;

* navija za klub za koji su navijali i njegovi otac i deda, makar da svi u kraju navijaju za rivalski;

* nikad ne odbija da strancu pruži pomoć, a ako treba, voda ga okolo-naokolo ili ga dovede kući da prespava, dâ mu svoj krevet a on spava na trosedu, dvosedu ili u kupatilu;

* ima omiljeno mesto na Kalemegdanu;

* zna sve ulice i zgrade u krugu dvojke;

* najmanje jednom u životu ima seks ili simulaciju istog u potpuno prorodnom okruženju unutar grada (Taš, Kališ, Topčider, Zvezdara...);

* ne baca papiriće po Adi;

* godišnje poseti najmanje jedan koncert;

* lepim devojkama smeška se obešenjački i uvek im kaže da imaju lepu kosu a gleda ih u grudi ili noge;

* smešta smicalice prijateljima i na oprezu je od njihovih;

* makar jednom bio je na žurci koje se uopšte ne seća;
* sve bi dao za svoju ekipu, ako treba da se pobije - pobiće se (i kad ne misli da mu je ortak u pravu);

* demonstracije, protestne šetnje i štrajkovi su mu kao "dobar dan", neretko i učestvuje u njima;

* ima svoju pijacu kojoj ostaje veran i kad se preseli u drugi kraj grada;

* poziva društvo u kuću i upoznaje ga s majkom;

* vozi se gradskim prevozom i kad ima kola (ako je gužva);

* ispitao je sve mogućnosti BG:voza;

* voli svoje sportiste i oduševljeno ih dočekuje kad pobeđuju, ne zamera im kad gube;

* gluvari, kulira i ronza po kraju kad god može;  

* zarađuje da bi mogao pare da potroši na provod;

* najmanje jednom nije znao u kom kraju grada se nalazi; 

* dobro mu je poznata razlika između leskovačke, sarajevske i banjalučke pljeske u odnosu na Mek;

* ne voli miliciju;

* voli žestoke momke mekog srca;

* voli Zemun i ne odvaja ga (u srcu) od Beograda;
* voli grafite na sumornim zgradama;
* iskazuje pesničke sklonosti po javnim toaletima;
* ponosan je na beogradske filharmoniju, balet i operu, makar i da ih nikad nije ni video ni čuo;
* ima ortaka Jevrejina, muslimana, katolika, pravoslavca, ako mu se posreći i budistu i zaratistru i hinduistu... i svi su mu isti;
* ima svoju verziju 5. oktobra koja se malo (i malo više) razlikuje od zvanične;
* obožava Savu i Dunav i poznaje ih i s levih i s desnih obala;
* voli kneza Mihaila, ali mu ipak pretpostavlja Konja ili Kneza;
* besan je kad zatvore saobraćaj zbog dolaska Merkelove, Bajdena... a pun razumevanja kad se to isto desi zbog Đokovića;
* izgovara Đ kako ga niko na svetu ne izgovara...

BeograĐanin mnogo voli svoj grad! Uostalom, samo gradovi u kojima ima mesta za sve, zaista su veliki gradovi. Takav je London, takav je i Istanbul, ali Beč na primer nije. On je samo glavni grad Austrije, a London i Istanbul su svetovi u malom, cela planeta slila se u njih i svima je kao kod kuće. U Beču si stranac do kraja života ako se nisi rodio kao Bečlija, od oca Bečlije i majke Bečlijke. To je mali grad, kasaba stisnutih ruku i nemih usana.

A Beograd? Beograd je otvoren za sve, raširenih ruku i uz dobrodošlicu dočekuje i goste i domoroce. On se voli kao što se voli ujak, sa svim manama koje ima.

Ko laže, taj i krade: VIP (Pazite, i vas mogu da pokradu)

Već sam pisala o mobilnom operateru VIP, kako su nesposobni a samo se smeškaju. Žalila sam se kako gubim vreme i nerve s njima, ali ovaj put su malo dublje gurnuli ruku u novčanik. Za moje pojmove, u odnosu na primanja koja imam, zagrabili su duboko, kao lopatom, mada je za njihove pojmove ono što "naplaćuju" (čitaj: kradu) tek sitnica. Sitnica po sitnica, od ko zna koliko hiljada korisnika (tako se sad i reklamiraju), pa će bogami lepo da se nafatiraju. I, što je najgore - ne možeš im ništa izuzev da ih bojkotuješ i da druge sprečiš da ne prave greške koje si sam napravio.

Kad sam pre godinu i po dana tek nameravala da uđem u odnos s VIP-om, privučena njihovom reklamom o performansama telefona i šta ti sve nude (a kao za 1 dinar!), prvo sam najstarijem sinu ponudila da mu preko njih kupim telefon. Na svu sreću, on je pametan momak, odgovorio mi je da "ne veruje ni u šta što košta jedan dinar", pa sam onda telefon i sve što uz njega ide kupila srednjem sinu. Posle dva meseca na red je došao najmlađi, ali smo to morali da uradimo preko mog sestrića. O tome sam već pisala, kako je nesposobnjakovićima iz VIP-a bilo potrebno četiri meseca da moje ime prebace na broj koji sam ionako već plaćala. U međuvremenu je jedan od telefona bio i ukraden, i kako je imao sistem za praćenje, očekivali smo da će bar biti lociran. Naravno - to što reklamiraju nije ono što nude, i od toga nije bilo ništa. "Veze oni nemaju s tim", još se i čude što ih uopšte pitaš za tu uslugu. Ispalo je kao da im tražim alhemičarsku formulu za pravljenje zlata od olova. Još su me i ismejali. Tad još nisam mogla da verujem da oni očekuju samo da plaćaš nešto što ti ne daju, poput onih turističkih radnika što očekuju da pošalješ pare za odmor ali da na odmor ne dođeš, bar ne kod njih. Ispostavilo se da je moj odnos s VIP-om u stvari mazohistička snoška sa svim elementima pornografije.

Taman kad sam mislila da mi preostaje samo da čekam da ugovor istekne i više ih nikad ne vidim niti čujem za njih, eventualno tu i tamo nekog upozorim da nikako ne sklapa ugovor s njima, eto novog iznenađenja - obaveštavaju me da je račun 16.000 za njihove dragocene usluge!!! U prvi mah sam mislila da je greška i da se radi o 6.000, a onda stiže i zvaničan račun, crno na belo, da je reč upravo o petocifrenoj cifri i još piše da je ta usluga od skoro 10.000 koju smatram viškom, usluga za mobilni portal i VAS.

To veče počinje telefonska odiseja s ljudima iz VIP-a. Nazovem servis, naravno javi se vrlo ljubazna devojka koja svima priča istu priču (sigurno se i smeška kao kolege koje viđam na pultovima). Kaže ona meni lepo da smo korisnici nekog Poka Poka servisa i da smo imali 129 poruka. Završimo razgovor, ja s penom na ustima pozovem najmlađeg sina i pitam ga da li je normalan da toliko poruka šalje nekom servisu. On mi kaže da ne šalje i da pojma nema šta je to. Koliko god delovalo nekome naivno, verujem mu. Dete je razumno, a razlog da mu verujem  potvrdio se tokom drugog poziva. Mada se oni predstave na početku svakog razgovora, ime prve devojke nisam zapamtila, ali ovu drugu i sama pitam kako se zove jer obaveštenje na početku lako zaboravite.

Kaže ona meni: "Isidora."

Pitam za prezime, a ona odgovori: "Samo Isidora. Jedina sam Isidora ovde."

Dobro, nek im bude, nemam živaca da ispravljam ono što ih je majka pogrešno naučila. U razgovoru kaže ona meni da proverim s detetom da li je zvalo, ali se vrlo brzo i sama ispravi, pa mi kaže kako naplaćuju i kad oni šalju poruke.

"A kakve su to poruke?" - pitam ja.

Ispade da oni obaveštavaju o muzici, novim igricama... Sve same gluposti.

Pitam je ja a što oni nama šalju te poruke.

"Pa imate tu uslugu kao opciju."

"Ne želim tu opciju. Odmah me sad isključite."

"Dobro, ali i vi posle ovog razgovora na 1553 pošaljite poruku 'STOP KLUB'."

Ne treba ni da pominjem kako sam ovaj put u razgovoru imala blago povišen ton koji se do kraja razgovora gradacijski pojačavao, pa sam ih na kraju razgovora nazvala i lopovima i da je ono što rade zaista neverovatno. Čudno je kako oni na takve reči odgovaraju - sasvim su smireni i kao pokvarena ploča počinju opet da ponavljaju tekst s početka razgovora. Kad ih nešto pitate, ne odgovaraju vam nego počinju priču iz početka. Lepo sam je zamolila da mi ne vređa inteligenciju (na kraju krajeva, ja sam oštećena i imam pravo da se ljutim, meni uzimaju pare ni za šta) i da mi ne objašnjava osnove korišćenja telefonije jer ih znam, a i da ne znam, nije o tome reč nego o prevari. Za koj' će nama taj servis? I ko nas je prijavio na njega? Ona opet počinje ispočetka i priča kako smo imali 129 poruka (koje su oni slali) i kako ta usluga košta toliko i toliko... Mislim da mi je kosa bila toliko dignuta uvis da je dotakla sijalicu i da je nastao kratak spoj. Nema šanse da se vodi smislen razgovor i da dobijete koliko-toliko smislen odgovor. VIP-ov stav je da su im korisnici ovce i da ih treba doooobro ošišati, i da stvarno nije lepo da se kurobecate i govorite kako ne želite da vas šišaju. Onda oni nastavljaju da je to usluga servisa Poka Poka i VAS... Sve ispočetka. Užas!

Počnemo mi da šaljemo poruku onako kako nam je rečeno, ali stalno dobijamo odgovor da ključna reč nije ispravna. Najmađi sin je još tokom mog epskog razgovora s Isidorom (nema prezime, jedina je) bio na Poka Poka sajtu i video da se odjave rade uporavo onako kako nas je Isidora (nema prezime) uputila. U strahu da nam i u ovom trenutku šalju poruke, nazovem ponovo servis. Ovaj put se javi Tijana. Ni ona nema prezime. Dovoljno je: Tijana. Ispričam ja njoj sve što je do tada bilo u kratkim crtama, a ona mi mednim gladom kaže kako je koleginica Isidora već izvršila odjavu. Kako su ljubazni! Doda kako smo od poslednjeg razgovora s njima imali tri poruke, ali oni to ne naplaćuju. Kako su dobri! Pitam je ja zašto bi i to naplatili. Uostalom, tek tad se setim da kažem vajnim VIP-ovcima kako te famozne fantomske poruke nikad nismo ni primali. A ona, onako ljubazna i dobro obaveštena, kaže meni kako su nam poruke stizale svaki dan između 9 i 10 sati uveče. Tu mi skoči ionako povišeni adrenalin: "Dete je u to vreme uvek kod kuće i ja sam pored njega, ali nikakve poruke ne prima."

"Ja pred sobom imam listing i ovde tako piše."

"Može da piše šta hoće, to jednostavno nije istina. Uostalom, da smo ih primali, nešto bismo preduzeli. Bar bismo znali da 'imamo neke veze' s Pokom Pokom. Ovako smo živeli u totalnom neznanju."

Naravno, ona opet počinje priču ispočetka: mi smo u tom sistemu...

Prekinem je ja i zamolim i nju da mi ne priča budalaštine koje sam već čula, i to nekoliko puta. Kažem da jednostavno taj račun neću platiti. Platiću ono što je potrošeno, ali ono što nije - neću. I pitam je da li će nam u tom slučaju isključiti telefon.

"Ali vi svakako možete da koristite naše usluge do 5. septembra." To je inače poslednji dan za naplatu.

"Baš vam hvala na toj velikodušnosti, ali ako se žalim, valjda neće biti naplate dok se to ne reši. Ako ste vi tom servisu samo posrednik, zašto biste mi ukidali ono što vama kao operateru plaćam?"

"Ali vaš račun neće biti izmiren!" Kako mi uopšte pada na pamet da se bunim! Oni veze nemaju s Pokom Pokom, ali uzimaju pare - tad imaju veze s njima.

Naravno, kad se žalite, oni vam pod nos stave listing iz koga se "lepo" vidi da ste svaki dan, između 9 i 10 uveče primali poruke (koje niste primali) i da ste ih vrlo revnosno primali: u 21.15 (svaki dan) i u 21.35 (svaki dan) i u 21.45 (svaki dan). Kadija te tuži, kadija ti sudi.

I njoj sam rekla da radi u lopovskoj firmi i da će možda sad da nakupe pare kao porez na budale, ali da su dugoročno izgubili jer ljudi više neće koristiti njihove usluge... Onda ona, opet, ispočetka, počne priču o VIP-u i onome što pružaju... Da popizdiš. Načisto.

Kažem ja njoj na kraju da im želim sve najgore i da su najbezobrazniji lopovi na koje sam ikad naletela. Ona se zahvali (verovatno uz smešak), i tu se epopeja završi.

Sutradan sretnem prijateljicu, jednu ozbiljnu ženu koja radi kao PR za ozbiljnu izdavačku kuću, a usput i ozbiljno prevodi knjige s engleskog. To je žena koja je sve vreme za kompom i radi. I njoj su oči četvrtaste kao monitor računara. Ispričam joj za ovaj slučaj, a ona će meni: "I ja sam dobijala visoke račune, ali tek posle drugog sam pitala o čemu se radi. Kažu mi kako sam član nekog portala i kako sam svako veče u 21.17 časova dobijala poruke. Ne znam o kakvim se porukama radi, nikad ih nisam dobila, a oni će meni kako je to neki erotski sadržaj. Zamolim ih da me odjave i sad čekam sledeći račun." Pored sve muke, da se smeješ - ona i erotski sadržaj!

Stvarno ne znam šta će sledeće da smisle. A posle ovoga očekujem još iznenađenja. VIP - nikad više ako ostanem pri zdravoj pameti. Nažalost, vezana sam ugovorom. Shvatiću ovo kao školarinu za jedan jednostavni nauk: Stvarno ne treba verovati nečemu što se nudi za jedan dinar. A još je za VIP korisnika (Very Important Person)!

Oči mi postale četvrtaste

Kad blogeri pišu o blogovanju uopšte, uglavnom promaše temu, bar po mom mišljenju. Izuzetak je odličan post koji je izazvao burne polemike, ali su komentari, kao i novi postovi u vidu komentara na taj post indikativni za ovu temu. Ko se sve osetio prozvanim i kakva su bila reagovanja... čudo jedno. Svako ima pravo na svoje mišljenje, pri tom je ovde lični stav bio dobro obrazložen, i ono što se meni dopada, sasvim logički izveden. Ne očekujem da svi dele moje mišljenje, ali iznosim svoje, sviđalo se to nekome ili ne. Agro Gerila je jedan od blogova koje redovno pratim, ali nikad nisam ostavila komentar. Daleko od toga da ovaj blog nije inspirativan, već jednostavno nisam imala šta ni da dodam ni da oduzmem od onoga o čemu piše. Ne znam da li se Agro Gerila računa u uticajne blogove, u takozvanu elitu, ali mislim da je uticajan, bez obzira što ima malo ili nimalo komentara. Sličan je slučaj i s Jorgoslovljem - Đorđe Kalijadis predivno piše, a ima i jednu vrlinu na kojoj mu zavidim. Naime, koncizan je u izrazu, a rečit i slikovit. O svim knjigama o kojima je pisao razmišljala sam kako da ih nabavim, isti je slučaj i s filmovima, a priče su mu prava poezija u prozi. Navodim samo ova dva bloga kao primer elite iako nemaju komentare, a vidim da se po komentarima prosuđuje da li je neko uticajan, da li spada u elitu, da li je tandara-mandara i ne znam ti ja šta u tom tako uzvišenom blogerskom svetu.
Koliko sedim za kompom, skoro je neverovatno da mi oči nisu postale četvrtaste, poput monitora. Pratim mnogo blogova, ali samo kod retkih ne propuštam ni jedan jedini post. Ne mogu sad da navodim koje sve pratim jer nemam ni mesta za taj poduži spisak, a plašim se i da ću nekog da izostavim. Pomenuću još samo Cameru Politiku, blog koji takođe ima malo ili nimalo komentara, a odličan je. Mnogo puta se ne slažem s ovim blogerom, uglavnom tada i komentarišem, ali su mu postovi sjajni. Vidi se da ih piše "misleće biće". Za razliku od njih, ima blogova koji vrve od komentara, obavezno se radi o visokom dvocifrenom broju, a kad tamo, ono, međutim... ništa. Jedno veliko Ništa. Niti imam temu za razmišljanje niti sam nešto novo saznala niti sam se divila umeću pisanja... Tandara broć. Mnogi se neće složiti sa mnom, na šta imaju apsolutno pravo, ali moje mišljenje je upravo ovakvo.
Poslednji post koji sam čitala o blogovanju uopšte i o takozvanoj blogerskoj eliti, ali u šaljivom tonu, bio mi je direktna inspiracija za ovaj post. Amarilis je blog koji redovno pratim, ali iz razloga koji su slični onome o čemu je pisala. Imam utisak da mi je bliska, skoro kao neki rod, i to je blog na kome po pravilu ostavljam komentare jer imam utisak da sedimo zajedno u nekom kafiću i ćaskamo. Isti osećaj imam i u vezi sa Zelenom, Retkom Zverkom, Charolijom, Elektrom, Frangmentarijama, Valentinom Đorđević, Cyber Bosankom, Jungle Queen... Kakva sam rasejana, sigurno ću nekog da zaboravim, izvinjavam se unapred. To su sasvim druge relacije i razlozi su sasvim lični. I upravo ta sloboda da budem ono što jesam i da biram po svom ćefu šta ću da čitam ili pišem, jeste ono što najviše volim kod blogovanja. Svakom je široko polje.
Čak su mi dragi i oni momenti u kojima je vrlo tanka linija između vređanja i iznošenja mišljenja. Iz toga se izrodi kristalna misao, akteri se nesvesno otkriju kao u unakrsnom ispitivanju na sudu. Žao mi je što sam svojevremeno prekinula polemiku koja se razvila između Marijane i Milka povodom mog posta o homoseksualcima i pederima (nema linka, naravno). A sa ove vremenske distance drago mi je i vređanje koje sam preturila preko glave s takozvanim Srpskim Jezičkim Ateljeom. Nadobudne treba pustiti da se iskazuju koliko hoće, na kraju sami sebe diskredituju. Smešno mi je i što sam kod jedne blogerke proglašena za dosadnu. Prijatelji su mi javili da bi trebalo da pročitam taj post, i pročitam ga ja, i nasmejem se. Nikog ne teram, niti mogu to da uradim, da čita ono što mu je dosadno. Na drugom blogu nešto slično - u uvijenoj formi podjebava se moj prethodni post. Ne znam zašto autor/ka lepo nije ostavio/la komentar ispod posta da misli kako je sasvim pogrešno ono o čemu sam pisala i iznela svoj stav? Valjda je otvorena konfrontacija ubibože varijanta, bolje da serucka iza leđa.  
Poseta je važna za ocenu "uticajnosti" bloga, ali tu vrstu statistike manično proveravaju samo željni slave ili oni kojima je to posao. Ne spadam ni u prvu ni u drugu grupu, pa mi ni poseta nije važna, ne samo na mom blogu. Moguće je da čitam blogove koje drugi i ne pogledaju. A možda i mene čitaju samo oni kojima je jezik struka?
Pitanje koje sasvim logično sledi, glasi: Šta kog đavola pišeš kad ti nije važno ni ovo ni ono ni dža ni bu? Odgovor je: Pojma nemam, došlo mi tako.
Nisam postala ni slavna ni bogata od blogovanja, i ako zaista postoji božja promisao - i neću. A što me ne pitate zašto čitam novine? Na to pitanje bih možda dala rečitiji odgovor, ali svakako gluplji.

Da li je bruder Pera zapalio žito?

Klasičan krimi zaplet: na početku loš momak u stvari je dobar i dokazuje da je nevin, usput otkrije i krivce. Do tog famoznog kraja ima akcije na pretek: njega love, svi ga mrze, čak mu ni najvoljeniji i najbliži ne veruju toliko da bi odmah stali uz njega nego se premišljaju... U jednom trenutku je sam protiv svih, a neki do tog trenutka sporedni lik koji ni na koji način s njim nije i ne može da bude u kombinaciji, pomaže mu da dođe do istine i opravda se. Na ovoj tački moguća su dva načina rešenja radnje - taj "sporedni" je sasvim slučajno bio svedok nedela za koje optužuju njegovog novog kompanjona, pa mora da mu se pridruži ne li se oboje spasli; ili mu se sasvim dobrovoljno, ničim prinuđen, pridružuje u akciji.
Naravno, motivacija kao glavni aktivni motiv svake dobre priče, ipak mora da bude zastupljena, pa je to "dobrovoljno" na primer zaljubljivanje, neki zajednički interes za koji glavni junak ne zna ili nešto slično. A da bi bilo baš zanimljivo i sa neprestanim obrtima i da bi plus publika u startu bila protiv "lošeg" u stvari dobrog momka, on je neki marginalac, sirotan, obespravljen... a bori se protiv neke jake sile, na primer moćnog i uticajnog čoveka u čiji se ugled ne sumnja... ili je reč o nekoj korporaciji koja melje sve pred sobom... ili o korumpiranom policajcu... ili o čoveku zlom samom po sebi (u američkim filmovima su to neki Arapin ili Srbin, ranije je bio Nemac, a u vesternima Indijanac koji skalpira sve što nije crveno)... I naravno, sve mora da bude uverljivo, začinjeno dijalozima koji odgovaraju karakterima... Pa još ako na kraju ima i neku pouku uz muziku koja tera suze na oči od katarze... Divota!

Imamo sve elemente, hajde da mi sklopimo krimi priču birajući modele između onih koji važe za srtereotipe. Prvo da izaberemo lošeg momka, nekog o kome niko nema lepo mišljenje i u startu je antipatičan. Naravno, to je Srbija, junak poput praseta u Teheranu. Bori se za "granični" prelaz, odnosno bori se za život, ali to drugi ne znaju jer su se moćni antijunaci pobrinuli da to izgleda sasvim drugačije. U pitanju je "država" Kosovo koja hoće da uspostavi red unutar svoje teritorije, ali loš momak stalno pravi neka sranja i u nizu tih sranja je i da ga ometa u jednoj sasvim normalnoj težnji za zakonom. Loš momak gubi živce i pomahnitalo pali, razbija i uništava sve pred sobom. Tu ćemo malo da zastanemo, sad razvijamo i paralelnu radnju. Ispostavlja se da antijunak uopšte nije "država" Kosovo. Ona je samo isturena, u pitanju je mnogo krupniji igrač. Hajde sad da se kao detektivi zapitamo kome se isplati da haos bude što veći - onome ko od toga ima koristi. Biće da je opet Amerika u pitanju, i po neki Kušner, a od Albanaca oni koji nikako ne smeju da dozvole mir, jer ako je mir - odoše oni u zatvor.

Ameriku ovde predstavljaju razne osobe, pre svega one koje su se naglo obogatile posle 1999. godine. Njima je nezavisno Kosovo izvor (basnoslovnih) prihoda, na primer gospođi Olbrajt. Da se zadržim samo na njoj, mada ih ima nekoliko koji su podebelo zaradili na samostalnosti Kosova. Da ne budemo baš super detektivi i krenemo da istražujemo puteve droge, zadržimo se samo na ovome. Mogli bi da se istražuju i putevi oružja, na primer pokojni Holbruk. Moglo bi... i svašta drugo da se istraži, ali krimi priča bila bi previše komplikovana. Život je nekad vrlo loš scenarista - od silnih digresija glavni tok radnje odlazi u drugi plan.
Vratimo se onima koji su nam poznati, na primer Kušner, jedan od vlasnika telefonije na Kosovu - njemu nikako ne ide u prilog da "granični" prelazi budu u "statusu quo" - on svakim danom gubi. Da bi imao još bolju kontrolu, uspevao je da se uvali tu i tamo kao "mirovnjak". Ništa bolje od položaja koji dopušta pristup informacijama i daje mogućnost da se donose odluke. On bi u našoj priči bio korumpirani policajac koji zameće tragove, da budu što dalje od njega. Perfidno navodi vodu na drugu vodenicu, pa je u tom smislu sad finansirao i film o tome kako čudovišni Srbi otimaju nedužne Albance i trguju njihovim organima. U svakom slučaju, na oprezu je, smisliće on još nešto, poput čoveka koji želi da prikrije laži, pa onda preterano opširno opisuje svoju neutralnost, pardon - neumešanost. Tači je posebna priča. Njega ni njegovi sunarodnici ne vole, plaše ga se svi koji ga poznaju. Da nije tako, nosio bi prugasto odelo, a ko zna, možda bi morao i bukagije da vuče na nogama.

Kako bi priča bila još zanimljivija, obavezno mora da ima i nekog izdajnika iz redova lošeg momka, Srbije. Da li su u pitanju putevi droge? Ili prikrivanje tragova za ranija zlodela? Ili finansiranje neke stranke? Kako sad ta stranka da se drži po strani kad je plaćena da ne bude tako? Ništa nije besplatno. Što reče u jednom krimiću super detektiv: "Prati puteve novca, sve je jasno kad uđeš u trag parama."
Dakle, ko je zapalio punktove? Onaj kome je to u interesu. Lošem momku, Srbiji, nije. Nije ni onim jadnim ljudima koji uskoro neće imati šta da jedu. Dakle, pratićemo puteve novca.
I nastavlja se borba Davida i Golijata. Na strani lošeg momka je samo praćka. Da li treba da odustane? Ne, priča se tek zahuktava, sad je najnapetije. Približava se kulminacija, i mada je ona u krimićima rezervisana za istek druge trećine, ovde će najduža ipak biti peripetija. Šteta što to neću da doživim, ali mnogo je komplikovana priča. Scenarista je ipak život, a život piše najgluplje priče. Nije to kao u američkom filmu - pojavi se Čak Noris i sve ih oduva očas posla.

Kome je veći - krst? Ili Isus?

Krajem novembra prošle godine u poljskom gradu Švjebođinu otkriven je, u tom trenutku, najviši kip Isusa Hrista na svetu. Visok je 33 metra (simbol njegovih godina), dok je pozlaćena kruna visoka tri metra (simbol godina koje je proveo učeći). Ukupno je visok 36 metara, što je za celih šest metara više od čuvene statue "Cristo Redentor" na planini Korkovado koja natkriljuje Rio de Žaneiro. Samo sedam meseci kasnije, u junu ove godine, u Limi je otkriven još jedan Isus, visok 37 metara, za metar viši od poljskog, a čak sedam od čuvenog brazilskog. Dok je u Poljskoj svečanosti prisustvovalo 20.000 vernika, u Peruu ih nisu brojali, ali su priredili vatromet, bili su prisutni crkveni velikodostojnici, pa i predsednik države Alan Garsija. Gledala sam na TV u u rubrici Bez komentara - svi ćute, neki plaču... Da ispod nije stajalo o čemu se radi, pomislila bih da je reč o nekoj sahrani. A i kasniji vatromet bio je pouzdan znak da niko nije umro.

Ovo jurenje metara mnogo me podseća na gradnju Saborne crkve u Beogradu. Naime, kao i svako mesto u kome su stolovali Turci, najviša u gradu morala je da bude Sahat-kula, kako bi vernicima uvek i sa svakog mesta bila dostupna oku, da ne promaše vreme za molitvu. Kad je knez Miloš rešio da sagradi Sabornu crkvu, kako još uvek nije imao pristup Kalemegdanskoj tvrđavi, napravio je na najbližem mestu. Ali, da bi pokazao dominaciju, jedino mu je na pameti bilo da crkva bude viša od Sahat-kule. Danas je Saborna crkva visoka 45 metara, ali je po planu trebalo da bude još viša. Dok su je gradili, temelji su stalno uranjali u tlo, a ima i podzemne prostorije, što je pravilo veliki problem. Ipak, kad je najzad bila završena, bila je viša od Sahat-kule, a da bi to bilo i golom oku vidljivo, napravili su najveći krst koji su mogli. Umalo da ispadne katolički, ali obrnuto posmatran. Produžavali su ga i produžavali, ali su istovremeno morali da pomeraju i poprečnu šipku jer je ona kod pravoslavaca na sredini uzdužne. Kako su počeli, mogla je da bude na jednoj trećini uzdužne. Tako su i Peruanci napravili za metar višeg Hrista.

Da li na žalost ili na sreću, ali ne poznaju oni splitskog gradonačelnika koji ima nameru sve da ih nadmaši - na Marjanu, na mestu gde je nekad pisalo "Tito" podići će on, o svom trošku, najviši kip Hrista na svetu. Kako sad stvari stoje, moraće da bude visok minimum 38 metara, a poznajući megalomanske aspiracije splitkog gradonačelnika, možda to bude Isus od 46 metara, da je viši i od Saborne crkve u Beogradu. Nadam se da jadnom Isusu neće produžavati glavu pa da ispadne kao konjska, kao što je knez Miloš produžavao krst. Doduše, ako je verovati novinama, biće to "lijepi Krist" od 39 metara. Džinovski kipovi Isusa Hrista nisu nikakva retkost u svetu, ima ih posvuda, oko dvadesetak: u Lisabonu (28 metara), Havani (20 metara), Arkanzasu (20 metara), Vijetnamu (32 metra)...

Da hrvatska priča nikad ne može da prođe bez srpske, kao i obrnuto, pokazuje najavljena izgradnja krsta u Nišu. Do 2013. godine, kad se u svetu obeležava 1.700 godina od Milanskog edikta kojim je rimski car Konstantin priznao hrišćanstvo kao državnu religiju, na brdu Vinik biće postavljen pravoslavni krst visok 80 metara(!). Sa tog brda vidi se celi Niš, kao što je to brdo vidljivo sa svakog mesta u Nišu. Ovaj grad je inače rodni grad cara Konstantina. 

Možda oni i imaju neki konkretan razlog da podignu tu krstaču, ali - 80 metara! Mnoga mesta u Srbiji su u 19. veku imala krst u samom centru grada kao obeležje da su se najzad oslobodili Turaka, ali mi nije jasno otkud poslednjih godina ovakva poplava krstova širom Balkana, ne samo kod nas. U mom rodnom Kragujevcu, maltene odmah po Titovoj smrti vraćen je krst koji je bio u parkiću preko puta pošte i označavao centralno mesto u gradu, poput Terazijske česme u Beogradu. Koliko je šta daleko od centra, meri se od tih tačaka. Međutim, podignut je i veliki krst na samom ulazu u grad, koji Kragujevčani baš i ne vole. Što je mnogo, mnogo je. Ovaj prvi je samo ispravljanje istorije i vraćanje starih spomenika, ali ovaj novi, ogromni, uopšte im nije jasan, A pogotovo im nije bilo jasno od kojih para je sagrađen. Jedna moja drugarica kaže: "Kao ulaz za groblje!"

Krst pored Skoplja visok je 68 metara, na brdu Hum kraj Mostara 33 metra, pa ovaj kragujevački deluje kao malo dete sa samo 18 metara(!). Hteli su da prave krst i na ulazu u Užice, međutim, od toga nije bilo ništa. Bar niko ništa ne piše, ali se dobro sećam da se povela polemika zašto da grade krst kad bi te pare mogli da potroše mnogo pametnije, pogotovo u gradu u kome je visok stepen nezaposlenih.
I stvarno, kad god vidim Isusa ili krst sa jasnim ambicijama kurčenja, setim se Dositeja i njegove besede o tome da li da se naprave zvona na crkvi ili da se podigne škola.

Ispisi za fotografije:
1. Isus Hrist u Švjebođinu
2. Isus Hrist u Limi
3. Isus Hrist u Rio de Žaneiru
4. Krst na ulazu u Kragujevac
5. Krst na Vodnu, nadomak Skoplja