субота, 26. новембар 2011.

Zini da ti kažem!

Ne znam da li je uobičajeno, ali u proseku jednom nedeljno telefonom mi se javljaju raznorazne agencije koje me anketiraju za "svašta nešto razno". Pored onih neutralnih koje prave statistike koliko nas je i da l' smo živi, koje programe gledamo, da li čitamo, imamo li računar i koliko i za šta ga koristimo... kao i onih čisto komercijalnih koje ispituju da l' bismo njihove proizvode; u poslednja dva meseca stalno se kače i ove koje ispituju političku klimu, pa postavljaju pitanja da l' ste za ovog ili onog političara, šta vam smeta u programu ove ili one stranke, koje su im dobre strane (jedno od najsmešnijih pitanja) i šta mislim da su dobro ili loše uradili.

Završila sam jedan takav razgovor pre nepunih pola sata i još sam pod utiskom. Anketa se odnosi samo na grad Beograd i, između ostalog, trebalo je da ocenjujem (od 1 do 5) aktuelne funkcionere u gradskoj upravi. Samo dvojica su dobila dvojke, mada ni oni ništa specijalno nisu uradili, ali bar nisu lagali i nešto su se kurobecali da urade. Među ovima koji su prošli s nedovoljnim, mnogo mi je žao što su uopšte i dobili tu jedinicu. Bunila sam se što Đilasu ne mogu da dam nulu, a devojka s druge strane kaže mi da nula ne postoji. Ajd' sad, nek joj bude, ali ni sve jedinice nisu iste. Neke naginju nuli, neke su čista jedinica, a neke su jedan plus. U ovom poslednjem slučaju postoji nada da ocena može da se popravi. Kod ovih naših gradskih glavonja ne postoji - politički su se potpuno diskreditovali, a oni i dalje nešto muljaju. Stvarno mi nije jasno kako ovaj narod još uvek neke od njih može i da gleda, kamoli da sluša.

U jednom trenutku kažem anketarki da je glupo što mi iza svakog imena kaže u kojoj su stranci jer mene ne rukovode stranke već karakter određenog političara i njegove lične zasluge ili brljotine. A ona će na to: "Upravo su takva sledeća pitanja." Pa krene: "Da li biste pre glasali, kad se kandiduje za gradomačelnika, za Đilasa kao nezavisnog kandidata ili za DS?" Naravno, ni za jednu opciju ne bih glasala. Još veću mučninu osetila sam pri pomenu Vučića i SNS-a. A dokusurila me sa Čedom i LDP-om. Kakav je to izbor? Da l' da se besim ili da pucam sebi u slepoočnicu? Podsetilo me na onaj vic o Vranjancu kome je bilo dosta života pa je, između mnogih mogućnosti kako to da uradi, rešio da se obesi. Izabrao on tako žalosnu vrbu, nadvila se nad reku, mnogo lepa slika, i zamislio sebe obešenog u tako romantičnom krajoliku. Stavio kanapče, oprostio se u mislima sa svima suznih očiju i, umesto da skonča, vrba se savije i on upadne u reku. Počne da se koprca, da se davi, da se bori za vazduh... Kad je izašao sav mokar i izmrcvaren, opsova: "Uh, 'bem ti bešenje, 'tedo' da se udavim!"

Imala sam istovetan osećaj i povodom ove ankete. Kako su imena i stranke počeli da isplivavaju, osećala sam se sve jadnije. Bože, sve sam krš od ljudi! Nesposobni, lopuže, licemerni, kvarni kao šupalj zub i toliko uprljanih imena, da stvarno ne znam šta više uopšte traže u javnosti. Da se meni desilo kao Vučiću da izgubim na izborima, a pre toga sam izjavila kako ću se povući sa scene ako izgubim, otišla bih u neku nedođiju i pokušala da nađem smisao svog promašenog života. A tek Čeda? Bilo bi me sramota i da izađem na ulicu. Ostaće upamćen samo po "Čedinom prelazu" i "zmajevima". Naravno, pod uslovom da ne napravi više ni jedan "biser" i sebi i nama na sramotu. A Đilas? Metiljavi sadista koji je dobio grad da upravlja njime, ni manje ni više nego glavni - Beograd. To ti je kao da detetu daš skupocen kineski porcelan i očekuješ da ga sačuva, iako ga gleda kao zvečku.

Na prvi pogled, ni ova anketa nije ništa bitno različita od prethodnih, ali... Na kraju su pitanja o glasanju:
"Da li ste bili na tim i tim izborima i za koga ste glasali?"
Prenerazila sam se. Kažem joj: "To je neukusno, čak bezobrazno pitanje. Znate li za francusku izreku - sve ću vam reći, i ko mi je ljubavnica ako treba, ali me ne pitajte koliko zarađujem i za koga glasam?"
Devojka upiše: bila na izborima, odbija da kaže za koga je glasala. Pa onda doda, uz smešak: "Pretpostavljam da nećete da odgovorite ni na sledeće pitanje: Koliko zarađujete?"
"Naravno da neću. Nisam gladna, ali zarađujem malo, pogotovo u odnosu na to koliko i kako radim."

Stvarno - da li je dozvoljeno postavljati ovakva pitanja? Na stranu to što neka nisu dobro ni sročena. Nije sasvim jasno šta te pitaju. Kad sam anketarki rekla da je jedno pitanje već postavljeno, ali je bilo drugačije formulisano, ona će: "Ne, ovo je novo pitanje."
"Molim vas, vratite se na početak i pročitajte mi ono o..."
Vratila se, pa i sama priznala da je slilčno, ali nije isto: "U ovom pitanju nema Jeremića, a ovde ga ima." E, pa onda dobro. Opet se vraćamo na Trojni pakt Đilas-Vučić-Čeda.
"Da li ćete izaći na sledeće izbore?"
"Neću."

Mada, pred svake izbore pričam isto, pa onda ipak odem i zaokružim onog ko mi najmanje liči na budalu, iz čistog straha da mi sutra neki kreten ne zabrani i ovaj blog da pišem. To je izbor između davljenja i vešanja - 'bem ti bešenje.... Ionako ću da se udavim.

субота, 19. новембар 2011.

Podočnjake i bore zaradila sam velikim trudom

Danas je maltene nepristojno da budeš mator! Na sve strane samo neka mlada lica, i na bilbordima, i na televiziji, i na šalterima, i na poslu... Svi se bore protiv starosti, u stvari - niko ne želi da izgleda staro. Plastični hirurzi, pogotovo oni što ugrađuju filere, botoks, peglaju bore, zatežu lice... namlatiše se para. Pa onda neka podmlađivanja kiseonikom, kreme s retinolom... Ako ste mislili da sve te tretmane koriste samo žene, u grdnoj ste zabludi. Pouzdano znam da su i muškarci zahvaćeni ovim trendom, mada bi možda bilo primerenije nazvati ga histerijom.

Da se razumemo - niko ne želi da bude star, jadan, nemoćan, da mu klecaju kolena i drhte ruke, da nema zube ili škljoca protezom. Međutim, ovo je jedno veeeliko međutim, da li je baš toliko strašno ako čovek ima bore smejalice, podvaljčić, trbuščić, podočnjake? Koliko je samo vremena i truda uloženo da se dobiju, a sad ih treba ukloniti kao nepoželjne svedoke protoka vremena! Mnogo sam uložila u te svoje podočnjake da bih ih se tako lako odrekla. Stvarno! Još kao studentkinja, danju sam bila mama, a noću štreber i - zaradila sam pristojne podočnjake, ponekad i tamne. A tek bore? I za njih sam se zalagala udarnički. U stomak sam uložila manje, mada sam se trudila iz petnih žila. U sledećem životu idem na popravni, neću više da budem "ni manja žena ni veći želudac", već "i od vode se gojim".

Moja majka uvek se čudila glumicama koje se "ispeglaju" do neprepoznavanja. A kad je na otvaranju Olimpijade u Sarajevu videla Kirka Daglasa koji je izgledao kao crtani film, danima je kukala: "Što mu neko ne kaže da je postao karikatura? Jadan čovek, možda je skroz izlapeo." Jednom smo zajedno gledale emisiju u kojoj Sofija Loren (skoro pa njena vršnjakinja) fantastično izgleda, pa je voditelj, između ostalog, pita i čemu duguje mladolik izgled, na šta ona odgovara: "Tajna je u belom luku." Tu moja Mira ustane, vidno iznervirana: "Šta priča ova žena?! Toliko sam belog luka pojela u životu da bi trebalo da izgledam kao da mi je 16, a vidi na šta ličim! Pazi, molim te - beli luk! Ma nemoj!" To je inače jedina glumica kojoj nije zamerala što ima velike grudi, jer njoj "nekako stoje". A inače su joj pojam lepote bile sve neke javne ličnosti koje su bile sve suprotno od nje: Odri Hepbern, Grejs Keli, Džejn Birkin... Za Liz Tejlor je govorila: "Koliko bi bila lepša da nema ovolike sise... Ima mnogo lepe oči."

Ja inače volim velike grudi, opet po analogiji da voliš sve ono što nemaš. Ali, kad sam uživo videla Cecu Ražnatović, bilo mi je mnogo žao - setila sam se maminog komentara o Kirku Daglasu. To su tolike sise, da izgledaju kao naduvani baloni, s potencijalnom pretnjom da se otrgnu kontroli. Pitala sam se gde bi trebalo da se bocne pa da se ispumpa. A butine su joj kao tanušna ruka normalne osobe! Kako li ova žena održava ravnotežu? Ipak je očigledno održava. Ona stvarno izgleda kao karikatura, da se čovak isprepada. Suprotan primer je jedna saradnica novina u kojima radim. Upoznala sam se sa ženom - mlada, lepa, sveža kao božićno jutro. A onda je poslala fotografiju koju treba da objavimo. Katastrofa! Izgleda kao sponzoruša. Što se onoliko našminkala, jedva se prepoznaje?! U prirodi je mnogo, mnooogo lepša. I izgleda mlađe!

Ove godine punim 52 godine 25. novembra. Ne radujem se nešto posebno, euforiju sam ostavila za 60 godina. Bez ikakvog foliranja, stvarno jedva čekam da napunim 60! Zadovoljnija sam sad, sa 50, nego sa 40, mada mi je najlepše bilo od 36. do 39. godine. Sa 40 sam prvi put pomislila da sam matora i nije mi bilo pravo. Zaglēdala sam se svako jutro, stalno pronalazeći znakove starosti na licu. Podsetilo me na pubertetsko doba kad sam mislila da sam najružnija na svetu i imala 3.856 kompleksa, od toga što nemam metar i osamdeset, preko grudnjaka broj pet, do malih ušiju. Da, imala sam i kompleks malih ušiju, koji mi sad deluje smešno, a kad se samo setim koliko sam patila. U sedmom razredu sam na času šaputala drugu koji je odgovarao, a kad mi je profesor prišao, simulirajući da će mi uščupati uši, od kose nije mogao da mi pronađe to famozno uvo, pa je prokomentarisao: "Dete, je l' imaš ti uši?" Ništa strašno, samo što su me posle odrali od zajebancije. I tako sam ja, budala, stalno pokrivala uši, puštala kosurdaču i gurala je na lice. Sad kosu stalno držim iza ušiju, praktičnije je. A kad pogledam neke stare fotke, začudim se što mi vire samo oči.

U ovim godinama ozbiljnije me shvataju. Sad se pojavim kao gospođa i nema više onog očijukanja kao sa 20, 30, 40... ima, brajko, da me gledaš u oči ne zato što ćeš posle da mi kažeš kako su lepe, nego zato što si mi poklonio svu pažnju. Nije baš da mi ustaju u autobusu (nisu ni kad mi je stomak bio do zuba), ali ako stanem pored nekog deteta i malo se glasnije nakašljem, ustaje. Nisam badava bila profesor. Odmah se ova gospođa Milja uglavi da sedne, uzima naočare i otvara knjigu. Nemam više ni ona isprazna interesovanja kao ranije - da li šiške da teram na levo ili na desno, da li da obučem kraću ili dužu suknju... Šiške više nemam, a suknja je isključivo kraća. Ko misli da to nije primereno mojim godinama - nek se nosi. Meni se ovako dopada. Jedna koleginica, duplo mlađa od mene, jednom mi je rekla kako "baš i nije pristojno nositi kratko", na šta sam joj odgovorila da ne mora da me gleda, a trebalo je: "Nisam ti ja kriva što ti ne možeš da nosiš kratku suknju na te trupce od nogu." Mislila sam da to ne bi bilo pristojno, a u stvari je njen komentar bio nepristojan, plod čiste ljubomore. Nije baš da sam poludela pa nosim dubok dekolte, ali samo zato što tu nemam šta specijalno da pokažem. Noge me još dobro služe, i to je u redu.

Neke žene jednostavno - lepo stare. Iskustvo i proživljen, pun život (što kaže moj muž: "Pun paket! Voljena, volela, ima decu, radila, izlazila!") vidi im se na licu, a one i dalje zrače. Ima energije u njima, bilo da planiraju da ukisele kupus, podižu unuke ili se prijave za Mis baba. A ako i ne stare lepo, nema veze. Sitne korekcije su dopuštene, čak i poželjne, pod uslovom da ne menjaju lični opis. Ali ništa, baš ništa nije tužnije od žene koja se toliko "ispegla" da liči na jeftinu plastičnu masku, više ne može normalno ni da se smeje.

Legende za fotke:
1. Helen Miren (Elena Vasiljevna Mironova) - rođena 1945. Ako može da se naruči, ja bih da ovako izgledam sa 66!
2. Sofija Loren (dobar izgled zahvaljujući belom luku), snimala Pirellijev kalendar sa 73 godine(!) - rođena 1934.
3. Brižit Bardo - rođena 1934.
4. Lorin Bekol - na ovoj fotki joj je više od 50, a danas, u devetoj deceniji, i dalje glumi (rođena je 1924. godine)
5. Džuli Endrjuz - rođena 1935.
6. Karmen del Orefis - aktivna manekenka i u 80. godini! Svaka čast, sestro, mada svako jutro moraš da čupkaš malje na bradi. Ako je to sva muka, blago tebi!

субота, 5. новембар 2011.

Nadam se da će moje dojke biti OK

Kad smo u firmi pre nekog vremena imali sistematski pregled, bilo me je sramota da pokažem rezultate - savršeno sam zdrava! Krvna slika kao u drvoseče! Što reče moj muž: "To što si luda, nisu pregledali." Stvarno, jedino nismo imali psihijatrijski pregled, ali valjda bih i tu prošla. Ako bi mi baš i postavili dijagnozu, glasila bi: Živi u Srbiji. Izuzev glupavih alergija i psihotičkog stanja kao posledice života u ovoj državi, sve ostalo je savršeno u redu. Ne treba ni da pominjem da sam u našoj redakciji najstarija, po prirodi stvari trebalo bi da imam makar neku falinku, ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog godina. Ova deca od po tridesetak i kusur godina imaju svašta: i holesterol, i trigliceride, i pritisak (neko visok, neko nizak) i svašta razno... a ja - ništa!

Međutim, kad me lekar pita za porodičnu anamnezu i kad pomenem majku, odmah me dodatno pregleda, vrlo zabrinuto. A moja majka bila je prava zdravstvena olupina. Bolesno srce, bubrezi, odstranjena dojka, otoci... Ne znam koju bolest nije imala. Godinama, u stvari decenijama, pila je lekove koji su je bukvalno trovali, da je na kraju od tolike količine otrova koja je srce držala pod kontrolom, "zaradila" i bolesnu jetru. Još kao dete navikla sam se na njene rituale s lekovima: prvi je za srce, ali je toliko jak da šteti bubrezima, onda ima drugi koji štiti bubrege ali neznatno ugrožava jetru, a za jetru - ništa. I tako, posle nekih tridesetak godina stradala je i jetra. Srce je operisala u Sremskoj Kamenici, a pre toga nekoliko puta je imala raznorazne zahvate. Poslednja hirurška intervencija bilo je odstranjivanje dojke. I mada joj je to produžilo život za najmanje deset godina, i mada je to bilo "ništa" u poređenju sa svim ostalim stvarima koje su joj radili, ipak je ta dojka bila nešto najstrašnije. Najstrašnije za nju. Do te operacije držala se kako-tako, ali posle nje kao da je odustala.

Ko ne poznaje moju majku, pomisliće da je to bilo nešto kao odricanje od svega ženskog što je nosila u sebi, ali je to daleko od istine. Poodavno je ona postala "muška žena". Nekad se pitam da li se takva i rodila. Imala je sedmoricu rođene braće, rasla je u muškoj sredini. Nasleđivala je garderobu od braće i od tog vremena pa sve do kraja omiljene su joj bile cipele na šnir, tipično muške. Ostala je udovica u četrdesetoj. Nikad nije namazala nokte, sama se šišala, nije se šminkala, oblačila se tek da joj bude toplo... Kad tako sednu majke jedna do druge, moja izgleda najneuglednije, mada je i najviša i najkrpunija, ali znam da će biti zvezda samo ako progovori. I tada se ponosim. Nije to bilo samo zbog njenog obrazovanja (profesor istorije), već i zbog toga što je bila duhovita, lepo je govorila, imala je lepu boju glasa i - uvek je imala šta da kaže. Dok je slušaš, nema tu nikakvih životnih mudrosti, ali kad se rastanete... Pamtilo se ono što je rekla.

Svi moji drugovi su je voleli i pričali su s njom ne samo iz kurtoazije. Toga sam postala svesna tek kad sam se odselila za Beograd, a mama me obaveštavala kako je moji drugovi obilaze. Dođu kod nje, popiju kafu, porazgovaraju, ismeju se... Bivši učenici su je zvali Mira Trifa i na to ime su joj sve do smrti čestitali rođendane i Nove godine. Poštar je nosio jednu torbu za nas, drugu za sve ostale iz ulice. Ali najveće iznenađenje doživela sam za 30-godišnjicu mature kad se jedna drugarica zapanjila što ne znam da je još u gimnaziji imala abortus.
"Išla sam kod teta-Mire da je pitam šta da radim, nemoguće da ti to nije rekla!"
"Nije mi rekla. A šta je tebi rekla?"
"Da sve kažem majci, ona će najbolje znati, i da nikom drugom ništa o tome ne pričam."
Čuvala je Mira tuđe tajne, umela da posavetuje, zato su joj se valjda svi i poveravali.

Bila je visoka, kao i cela njena porodica, i krupna žena, sa ogromnim grudima. Grudnjak je morala da šije jer nije bilo njene veličine u normalnoj prodaji. Kad bismo joj se sestra i ja žalile što nemamo grudi na nju, uvek bi govorila: "Ma, hajde, molim te, šta da radiš s ovolikim sisama? Deluje nekako vulgarno, a ne možeš ni da potrčiš." Na to sam joj odgovarala da bih se ja snašla. Stvarno, snašla bih se sto posto za trčanje!  I ko, bre, šiša trčanje!

E, sad je jedna od tih dojki veličine najverovatnije sedam(!) bila odstranjena, i to je delovalo stvarno očajno. Iz aviona se videlo da je falična. Naravno, kupila sam joj protezu koju je nosila samo kad ja dođem, što mi je sestra rekla u poverenju. Njoj izgled zaista nije bio važan, bez ikakvog preterivanja, ali ovo više nije bilo samo pitanje izgleda. Splasnula je s raspoloženjem što je svi čudno zagledaju, nije bilo nimalo prijatno. I kad mi tako kaže da svi zure u nju, ja je normalno pitam što nije stavila protezu, a ona, valjda kajući se što se izlanula, uvek odgovori: "Zaboravila sam, rasejana sam." Kad god bi imala neki događaj u kome je ona istaknuto lice, na primer kad je primala nagrade, moja sestra bacala se na sređivanje mame: napravi joj frizuru (trebalo je da bude frizer, pravi je majstor), našminka je, ja joj biram garderobu... ali ako je ostavimo makar na pet minuta samu, ona sve to očešlja, obriše, skine... s obrazloženjem: "Hajde, molim te, da posle kažu: 'Vidi Miru, uparadila se kao stari fijaker.' Što da pravim od sebe ono što nisam?" Ostavile smo je tako, jednostavno ništa nije moglo da se učini, želela je da bude neprimetna. Gde god sam putovala donosila sam joj garderobu (na strani ima i elegantne garderobe u ekstra veličinama), kupila sam joj i nekoliko fenomenalnih šubara, svilu da nešto sašije... A ona je sve to davala mojoj sestri ili onome ko se zatekne kod nje a oduševi se onim što je dobila.

Međutim, dojka... To je bilo nešto drugo. Moja ogromna majka posle operacije počela je da se smanjuje. Bukvalno. Od onolike žene spala je na moju visinu, bogami i na moje gabarite. Neverovatno je kako nekome mogu da se smanje i ramena. Na naše oči se topila. A najtužnije je bilo kad pita: "Sad se ne primećuje da nemam dojku, je l' da?" Primećivalo se, nažalost.

Pored svih njenih bolesti koje su geometrijskom progresijom rasle kako je vreme prolazilo, na dojku više niko nije ni obraćao pažnju. Ali, kad je kasnije toliko onemoćala da sam joj pomagala i u kupanju, nije mi dala da joj pipnem to mesto s ožiljkom, sama ga je prala. Onako slaba u ruke, polako je trljala sapunom, pa ispirala, prećutno smo imale dogovor da sve to uradi sama. Meni nije problem da za svoju majku učinim sve što treba - previjala sam je posle kateterizacije, hranila je i presvlačila pred kraj u bolnici, ali to mesto... to mesto ona ne bi volela da iko pipne, pa ni njeno rođeno dete, ni njena "prva radost" (tako me je zvala). Tuga! Najviše se kaže kad se ništa ne kaže.

Ukoliko zanemoćam kao moja majka, znam da meni neće imati ko da menja pelene i da me kupa - imam mušku decu. Možda se i varam, jedan moj drug negovao je nepokretnu babu pune tri godine. Za svaki slučaj, rekla sam deci da me puste da umrem ako ne budem ni za šta, izuzev ako budem primala neku veliku penziju. Naložila sam im da me u tom slučaju održavaju u životu kako znaju i umeju ne bi li trošili pare što duže. A da li sam išla na mamografiju? Nisam. Znam kako se obavlja samopregled, pokazao mi je lekar. Da li je išla moja sestra? Nije ni ona, mada je "povukla" na mamu u svemu izuzev u veličini grudi: visoka je, preskače joj srce, ima slabe kosti... Moraćemo to da obavimo. Obavezno.

Ovaj post posvećujem svojoj majci Mirjani Trifunović, i svim majkama na svetu.