Nije baš da volim na zaobilazan način da govorim ono što mislim, naprotiv. Moji prijatelji će reći da sam direktna, i jesam takva. Međutim, jedno je kad govorite šta mislite, a sasvim drugo kad namerno želite nešto da preskočite. I to je direktno - namerno želite da budete "Mileva što ide preko Smedereva".
Jedna moja prijateljica je davnih osamdesetih isto to rekla za muža. Kaže ona: "Kad ga nema cele noći, pa dođe ujutro, i ja ga sva zabrinuta pitam šta se desilo, što se nije makar javio (u to vreme nisu postojali mobilni telefoni), ako mi ništa ne kaže, znam da je imao nezgodu u saobraćaju, ako kaže da je imao nezgodu u saobraćaju sa sve plaćanjem kazne, onda je skembao kola, ako kaže da je skembao kola, onda znam da se celu noć kartao, ako kaže da se kartao i napravio dug, onda je bio u švaleraciji..." "A ako kaže da je bio u švaleraciji?" "Nismo još dotle došli, ne smem ni da pomislim šta bi tad bilo stvarno."
Otprilike tako nekako i ja - kažem manje nego što jeste ili kažem sa zakašnjenjem ili najčešće kažem nešto sasvim drugo, po sistemu "da se Vlasi ne dosete". S mnogim ljudima sam prekidala odnose u nekom trenutku koji izgleda kao ključan, da sam se naljutila zato što se tad desilo to i to ili je neko nekom rekao to i to, ali nije. To je u stvari samo najzgodniji momenat da prekinemo zajedničku karijeru, a odluka je pala mnogo pre toga. Znam da zvuči nelogično i da je, u krajnjoj liniji, glupo, ali tako je. Razlog? Verovatno leži u tome što ne želim da "neprijatelj" zna kako me je povredio. U prvom trenutku, kad progutam "žabu" trudeći se da ostanem dostojanstvena, jedva stojim na nogama, ali se držim uspravno. Čak se i smeškam i ponašam se kao da ništa nije neobično. Ali, od tog momenta stavila sam tačku, mada želim da izgleda kao tri tačke ("Ma, šalimo se"). Posle mesec, dva, tri... godinu, dve... biće konačna tačka.
Primera ima bezbroj. Davnih dana, još u srednjoj školi, nazovidrugarica je prokomentarisala moj nastup u predstavi u Domu omladine: "Bila si super. Ali niko ne tapše. Ja sam se baš trudila da im se svidiš, pljeskala sam kao luda." Ništa strašno u njenim rečima, zar ne? Ali strašno je što nisu bile tačne jer je aplauz bio fenomenalan. Čak smo s tom predstavom ("Šašava knjiga" Mike Antića) nastupali i na drugim mestima, a ja sam dobila pohvalu na takmičenju amaterskih pozorišta.
Gledala sam je sa smeškom, i prvo sam pomislila: "Koliko si ti zlobna, kako li spavaš?", ali sam glasno rekla: "Šta bih ja bez tebe! Hvala." Posle tog komentara, bila je mrtva za mene, ali sam prestala s njom da govorim tek dve godine kasnije, kad mi je rekla kako mi je momak debeo i mator. Jeste, bio je debeo, i stariji sedam godina, ali sam joj odbrusila da je se to ne tiče i - završile smo. Ona je ostala u ubeđenju da sam toliko zaljubljena da ne vidim njegovu debljinu i "starost", pa sam se naljutila. Pojma nema. Za momka me nije uopšte naljutila, bilo je čak i simpatično, da ne govorim što je bilo tačno. Ja sam još pamtila kako se ona "trudila da se svidim publici".
Videla sam je ponovo za 30 i 35 godina mature. Ostarila i nije se opametila, a ni oplemenila. Ostala je ista zloća kakva je i bila. Pošto sam joj se nasmejala, želeći da mi niko i ništa ne poremeti provod s generacijom, pogotovo neprijatne stvari koje su se desile pre sto godina i trebalo bi ih zaboraviti, prišla mi je za poslednju proslavu i onako zaverenički me pitala: "Da nemaš nekog švalera? Sijaš." "Kako nemam? Nekoliko. 'Oćeš i tebi jednog da u'vatim?" Nebitna je, ali je etalon zlobnika. Njima nije poželjno reći kad vas povrede, to mora da bude odloženo zarad duševnog mira. Između ostalog, sad je deeebeeela. Šta li bi mi rekla da kojim slučajem izgledam kao ona? Nastavila sam da igram i pevam sa svojima, a ona se vratila na mesto s kog može očima kopca da posmatra ove što se "ludiraju".
I kad želite da zaboravite ružne stvari, neprijatne ljude, glupave situacije... i date im neko novo ruho, lepše, otmenije, vedrije... loše osobe vas vrate u rikverc i postane vam jasno da ste donosili ispravne odluke koliko god da ste bili mladi i nezreli. Ponašanje "ide Mileva preko Smedereva" nekad je i opravdano. Nisu svi zaslužili da im objasnite kako stoje stvari.
Jedna moja prijateljica je davnih osamdesetih isto to rekla za muža. Kaže ona: "Kad ga nema cele noći, pa dođe ujutro, i ja ga sva zabrinuta pitam šta se desilo, što se nije makar javio (u to vreme nisu postojali mobilni telefoni), ako mi ništa ne kaže, znam da je imao nezgodu u saobraćaju, ako kaže da je imao nezgodu u saobraćaju sa sve plaćanjem kazne, onda je skembao kola, ako kaže da je skembao kola, onda znam da se celu noć kartao, ako kaže da se kartao i napravio dug, onda je bio u švaleraciji..." "A ako kaže da je bio u švaleraciji?" "Nismo još dotle došli, ne smem ni da pomislim šta bi tad bilo stvarno."
Otprilike tako nekako i ja - kažem manje nego što jeste ili kažem sa zakašnjenjem ili najčešće kažem nešto sasvim drugo, po sistemu "da se Vlasi ne dosete". S mnogim ljudima sam prekidala odnose u nekom trenutku koji izgleda kao ključan, da sam se naljutila zato što se tad desilo to i to ili je neko nekom rekao to i to, ali nije. To je u stvari samo najzgodniji momenat da prekinemo zajedničku karijeru, a odluka je pala mnogo pre toga. Znam da zvuči nelogično i da je, u krajnjoj liniji, glupo, ali tako je. Razlog? Verovatno leži u tome što ne želim da "neprijatelj" zna kako me je povredio. U prvom trenutku, kad progutam "žabu" trudeći se da ostanem dostojanstvena, jedva stojim na nogama, ali se držim uspravno. Čak se i smeškam i ponašam se kao da ništa nije neobično. Ali, od tog momenta stavila sam tačku, mada želim da izgleda kao tri tačke ("Ma, šalimo se"). Posle mesec, dva, tri... godinu, dve... biće konačna tačka.
Primera ima bezbroj. Davnih dana, još u srednjoj školi, nazovidrugarica je prokomentarisala moj nastup u predstavi u Domu omladine: "Bila si super. Ali niko ne tapše. Ja sam se baš trudila da im se svidiš, pljeskala sam kao luda." Ništa strašno u njenim rečima, zar ne? Ali strašno je što nisu bile tačne jer je aplauz bio fenomenalan. Čak smo s tom predstavom ("Šašava knjiga" Mike Antića) nastupali i na drugim mestima, a ja sam dobila pohvalu na takmičenju amaterskih pozorišta.
Gledala sam je sa smeškom, i prvo sam pomislila: "Koliko si ti zlobna, kako li spavaš?", ali sam glasno rekla: "Šta bih ja bez tebe! Hvala." Posle tog komentara, bila je mrtva za mene, ali sam prestala s njom da govorim tek dve godine kasnije, kad mi je rekla kako mi je momak debeo i mator. Jeste, bio je debeo, i stariji sedam godina, ali sam joj odbrusila da je se to ne tiče i - završile smo. Ona je ostala u ubeđenju da sam toliko zaljubljena da ne vidim njegovu debljinu i "starost", pa sam se naljutila. Pojma nema. Za momka me nije uopšte naljutila, bilo je čak i simpatično, da ne govorim što je bilo tačno. Ja sam još pamtila kako se ona "trudila da se svidim publici".
Videla sam je ponovo za 30 i 35 godina mature. Ostarila i nije se opametila, a ni oplemenila. Ostala je ista zloća kakva je i bila. Pošto sam joj se nasmejala, želeći da mi niko i ništa ne poremeti provod s generacijom, pogotovo neprijatne stvari koje su se desile pre sto godina i trebalo bi ih zaboraviti, prišla mi je za poslednju proslavu i onako zaverenički me pitala: "Da nemaš nekog švalera? Sijaš." "Kako nemam? Nekoliko. 'Oćeš i tebi jednog da u'vatim?" Nebitna je, ali je etalon zlobnika. Njima nije poželjno reći kad vas povrede, to mora da bude odloženo zarad duševnog mira. Između ostalog, sad je deeebeeela. Šta li bi mi rekla da kojim slučajem izgledam kao ona? Nastavila sam da igram i pevam sa svojima, a ona se vratila na mesto s kog može očima kopca da posmatra ove što se "ludiraju".
I kad želite da zaboravite ružne stvari, neprijatne ljude, glupave situacije... i date im neko novo ruho, lepše, otmenije, vedrije... loše osobe vas vrate u rikverc i postane vam jasno da ste donosili ispravne odluke koliko god da ste bili mladi i nezreli. Ponašanje "ide Mileva preko Smedereva" nekad je i opravdano. Nisu svi zaslužili da im objasnite kako stoje stvari.