Volim da kuvam, ali stvaaaarnooo volim. Nije to poput "od svih kućnih poslova najlakše mi je kuvanje", već istinska, duboka i večna ljubav. Fraza "ljubav dok nas smrt ne rastavi" kod mene je rezervisana za šporet, da se moj dragi muž ne naljuti. Ljubomoran je na šporet i priznajem da je njegova ljubomora sasvim opravdana. Prijateljima je i rekao da ga varam - sa šporetom. Kakav suparnik! A nikad neće moći da ga pobedi. Ako nije još u ono vreme kad sam u njega gledala kao u neko božanstvo, pogotovo neće sad, kad smo omatorili i kad mi mozak služi za razmišljanje.
Dok mi male sive ćelije još nisu bile aktivirane usled zaljubljenosti, obožavala sam da ga iznenadim nekim specijalitetom. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, barabar u rangu seksa. Međutim, kad ste sa čovekom kome je vrhunska đakonija pečenje (ne pravi pitanje da li je prasetina, jagnjetina ili jaretina) a omiljena poslastica sutlijaš, neminovno je da u jednom trenutku doživite "pljaspočelu", što kaže Zelena, i da se osvestite. Tako sam još poodavno, kad smo ostali sami u kući ceo dan, rešila da ga iznenadim i dala se na posao. Otišao on da "obiđe parohiju" (s društvom sedi u bašti kafića), a ja rešila da ga bacim u nesvest kulinarskim umećem. Spremila sam kompletan ručak kojeg se ne bi postideo ni restoran s kuvarom koji je vitez plave trake. Glavno jelo bila je patka punjena kestenom, a i krem brule mi je uspeo fantastično. Na stolu je sve bilo cakum-pakum, ali sam ja bila zarozana kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa - prljava kosa, isflekana majica, pocepane čarape... sa sve keceljom na cvetiće. Dočekujem ga sva srećna, a on mi s vrata kaže: "Uh, što loše izgledaš. Spremi se, vodim te negde na ručak." To je bio jedan veliki "pljaspočelu" za mene - njega boli uvo za klopu, važno mu je samo kako izgledam. I ne voli što se majem oko šporeta toliko. Imala sam i opekotine, jednom na butinama poviše kolena (kad sam spasavala ćurku na podvarku, pa je prihvatila nogama da ne sklizne iz rerne na pod), i posekotine, i poplavu, i požar... Osnovna greška je što imamo različite životne stavove i što je ono što je meni najdraže, njemu sasvim nebitno.
On je čovek kome je dovoljna komatina mesa i salata pride. Dok nisam ušla u tu kuću, ni on ni njegova majka nikad nisu jeli kelerabu, artičoku, mnoge vrste ribe... Moja svekrva savršeno je pekla meso, i to je jedina stvar u kojoj sam mogla od nje nešto da naučim u kuhinji. Još je i iz vinogradarskog kraja, pa je volela vino i znala je sve o njemu. Kad je sasvim ostarila i počela da jede kao ptica, imala sam utisak da i to malo što pojede, pojede samo da bi posle ručka mogla da popije čašu vina. Kako ja uopšte ne pijem i veze nemam ni sa kakvim alkoholom, ne sećam se da sam ikad uradila sve kako je trebalo za njeno vino. Nikad joj nisam dozvoljavala da ustane ako zajedno ručamo, već sam insistirala da joj ja sipam čašu - ili stavim više vode, ili više vina, ili pogrešim vino ("uz ovo meso ide drugo vino")... Znala je, i da ne gleda, od kog je grožđa, koja je berba, s koje strane vinograda je grožđe, u kojoj bačvi je bilo... Osećala sam se kao totalni idiot, ali tu nije bilo pomoći. U početku je bila blagonaklona, ali je posle ustajala da sama sebi sipa šta treba. Valjda joj je bila manja šteta da ustaje nego da joj ja ("nemoj da se ljutiš, ali veze nemaš s vinom") pravim neke bućkuriše.
Odrasla sam u kući gde je majka mesila i kore, a kamoli hleb. I bila je majstor za testa! Kad sam se doselila u Beograd, hleb iz prodavnice bio mi je veliko razočarenje, pa sam se prihvatila posla i mesila ga kad god stignem. A moj muž nikako da shvati da mešenje hleba nije nikakva "sirotinja" već uživanje. I da od spanaća osim čorbe i pirea može da se napravi još stotinu stvari. I da ja ne "pasem" već stvarno volim rukolu, bosiljak, peršun...
Sad više nisam zaljubljena da ostavim mozak na otavu, pa sam životnog saputnika proglasila za "seljačinu", a on mene za "ku(r)varicu". Bez obzira na obostrano upućene lepe reči, funkcionišemo.
Dok mi male sive ćelije još nisu bile aktivirane usled zaljubljenosti, obožavala sam da ga iznenadim nekim specijalitetom. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, barabar u rangu seksa. Međutim, kad ste sa čovekom kome je vrhunska đakonija pečenje (ne pravi pitanje da li je prasetina, jagnjetina ili jaretina) a omiljena poslastica sutlijaš, neminovno je da u jednom trenutku doživite "pljaspočelu", što kaže Zelena, i da se osvestite. Tako sam još poodavno, kad smo ostali sami u kući ceo dan, rešila da ga iznenadim i dala se na posao. Otišao on da "obiđe parohiju" (s društvom sedi u bašti kafića), a ja rešila da ga bacim u nesvest kulinarskim umećem. Spremila sam kompletan ručak kojeg se ne bi postideo ni restoran s kuvarom koji je vitez plave trake. Glavno jelo bila je patka punjena kestenom, a i krem brule mi je uspeo fantastično. Na stolu je sve bilo cakum-pakum, ali sam ja bila zarozana kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa - prljava kosa, isflekana majica, pocepane čarape... sa sve keceljom na cvetiće. Dočekujem ga sva srećna, a on mi s vrata kaže: "Uh, što loše izgledaš. Spremi se, vodim te negde na ručak." To je bio jedan veliki "pljaspočelu" za mene - njega boli uvo za klopu, važno mu je samo kako izgledam. I ne voli što se majem oko šporeta toliko. Imala sam i opekotine, jednom na butinama poviše kolena (kad sam spasavala ćurku na podvarku, pa je prihvatila nogama da ne sklizne iz rerne na pod), i posekotine, i poplavu, i požar... Osnovna greška je što imamo različite životne stavove i što je ono što je meni najdraže, njemu sasvim nebitno.
On je čovek kome je dovoljna komatina mesa i salata pride. Dok nisam ušla u tu kuću, ni on ni njegova majka nikad nisu jeli kelerabu, artičoku, mnoge vrste ribe... Moja svekrva savršeno je pekla meso, i to je jedina stvar u kojoj sam mogla od nje nešto da naučim u kuhinji. Još je i iz vinogradarskog kraja, pa je volela vino i znala je sve o njemu. Kad je sasvim ostarila i počela da jede kao ptica, imala sam utisak da i to malo što pojede, pojede samo da bi posle ručka mogla da popije čašu vina. Kako ja uopšte ne pijem i veze nemam ni sa kakvim alkoholom, ne sećam se da sam ikad uradila sve kako je trebalo za njeno vino. Nikad joj nisam dozvoljavala da ustane ako zajedno ručamo, već sam insistirala da joj ja sipam čašu - ili stavim više vode, ili više vina, ili pogrešim vino ("uz ovo meso ide drugo vino")... Znala je, i da ne gleda, od kog je grožđa, koja je berba, s koje strane vinograda je grožđe, u kojoj bačvi je bilo... Osećala sam se kao totalni idiot, ali tu nije bilo pomoći. U početku je bila blagonaklona, ali je posle ustajala da sama sebi sipa šta treba. Valjda joj je bila manja šteta da ustaje nego da joj ja ("nemoj da se ljutiš, ali veze nemaš s vinom") pravim neke bućkuriše.
Odrasla sam u kući gde je majka mesila i kore, a kamoli hleb. I bila je majstor za testa! Kad sam se doselila u Beograd, hleb iz prodavnice bio mi je veliko razočarenje, pa sam se prihvatila posla i mesila ga kad god stignem. A moj muž nikako da shvati da mešenje hleba nije nikakva "sirotinja" već uživanje. I da od spanaća osim čorbe i pirea može da se napravi još stotinu stvari. I da ja ne "pasem" već stvarno volim rukolu, bosiljak, peršun...
Sad više nisam zaljubljena da ostavim mozak na otavu, pa sam životnog saputnika proglasila za "seljačinu", a on mene za "ku(r)varicu". Bez obzira na obostrano upućene lepe reči, funkcionišemo.