Personalni bedeker, bez ikakve turističke vrednosti

Ovo je potpuno lično viđenje zemalja i gradova. Moj doživljaj mestâ koja sam posetila. Mnogi se neće složiti jer su se sasvim drugačije osećali i imaju drugačije uspomene, ali... nekad volimo i smatramo lepima i neku zapuštenu prugu usred ničega ili prljav, mračan, možda i smrdljiv haustor. Teško je objasniti zašto je tako. Univerzalna lepota jednostavno ne postoji!

Pritom, u gradove koje sam obišla ne računam one kroz koje sam samo prošla. Računam samo gradove u kojima sam spavala, išla na lokalnu pijacu, vozila se gradskim prevozom, hranila se domaćom kuhinjom, po kojima sam lunjala bez cilja, ali sa smislom... One turističke obilaske uopšte ne računam, kao što su mi smešni ljudi koji samo upišu recku smatrajući da je dovoljno ako obiđu muzej. To me podseća na psa koji zapiša svaku banderu - eto, sve je "njegovo".

Nažalost, ne mogu da pišem o Amsterdamu jer sam u njemu bila samo jedan dan, niti o Ženevi kroz koju sam samo prošla, kao ni o Nici, iako sam tamo spavala, pa ni o Barseloni u kojoj sam obišla sve ono što se pokazuje turistima, ili Tbilisiju u kojem sam imala jedan fenomenalan ručak s lokalnim specijalitetima, udahnula malo mirisa Gruzije i osetila toplo gostoprimstvo... Nije da u tim gradovima ništa nisam videla, ali nisam ih "osetila", a to ne računam.

U ovom postu neće biti ni reči o znamenitostima, to ćete sve naći u bedekerima. Kupite ih, pročitajte, a posle utvrdite gradivo kad otputujete i sve vidite svojim očima.

Gradove sam potpuno personalizovala i doživljavam ih kao osobe, često i kao književne likove. Na primer, Beč - toliko hvaljen i uglavnom percipiran kao gospodski grad - ne mogu da smislim i osećam se grozno u njemu. Meni je on gospođica Hevišam iz Dikensovih "Velikih očekivanja": našminkana do karikature, čuva svoje čipke, otmene haljine i venčanicu, ali je - sterilna, žuta kao kalofonijum i smrdi na starost koja se veštački opire smrti. Iako se čisti, ustajala, starinska prašina svud unaokolo, zagušljiv vazduh natopljen parfemom koji iritira nozdrve, miris peciva koji odbija samo zato što znaš da je svako dobio svoje strogo propisano parče... Jedino što mi je u Beču bilo lepo, to su kolači. Predivni, stvarno, ali sam uglavnom žmurila dok ih jedem.

London - pored Istanbula, jedini zaista kosmopolitski grad od onih koje sam posetila. Prvi put sam bila 1977, u poseti deda-stricu koji je navodno bio na samrti, pa da ga neko obiđe. Iako mu je bilo stotinu ljeta, nije bio na samrti, možda i zato što ga nebesko veće nije htelo. Redak namćor. U London je otišao 1941, sasvim mlad, sa dvojicom starije braće. Nije se ženio, nije radio... pretpostavljam da je život proveo prodajući ono što je poneo od kuće, verovatno nakit. U međuvremenu je uspeo i da se posvađa s braćom, oni su već bili pokojni kad sam ja došla, i tako... sam samcijat na celom svetu. Dolazila je neka žena, ne znam da li je to zdravstvena ili socijalna služba, ali je država slala te "domaćice" kod Metuzalema koji žive sami. I tako, sretala sam se samo s njom, i s njim, koji mi je već drugog dana rekao da nam ništa neće dati i da zna zašto sam došla, da vidim ima li štogod da se nasledi. Tad mi je fitilj bio duži nego sad, a i imala sam veliko poštovanje prema starijim ljudima, kolike god da su budale, da ne pominjem što mi je rod. A tek kad sam ga videla zaspalog, onako starog - užas! Pa to sam ja! Za jedno stotinak godina. Imamo isti nos, usta, oči, čak i uši. Sva sam se stresla.
Odlazak u London bio je po mnogo čemu - šok. Pre svega deda, a onda i sve ostalo.
Treći dan sam otišla malo da se prošetam, da vidim nešto od grada jer sam non-stop sedela u kući ili išla s tom ženom u nabavku (sećam se komada mesa koje je kupila - ličilo je na đon, i po obliku i po tvrdoći i po boji - to nam je posle spremila za ručak, preliveno ananasom!). I tako, izađem ja iz kuće, procunjam okolo, onako kako volim, bez plana i smisla, i sad treba da se vratim. Strahota! Sve mi je bilo isto - sve kuće, sve ulice, čak i lica. Tad sam bila zgodnjikavo devojče, pa sam odbijala ponude da me neko doprati ili odveze. Smenjivale su se panika i pokušaji "diši, polako, razmišljaj" sistema. Nekako se dokobeljam do kuće, uske, a na sprat, s potkrovljem... u ranim večernjim satima, a trebalo je da dođem do ručka. Tad smo uspeli i deda i ja da se posvađamo. Na moje veliko iznenađenje, kad sam mu se izvikala i svašta mu rekla, deda je postao - divan. Dobila sam pare za taksi i lunjala po Londonu... Prvi pogled na dabl-deker bio je čudo! Susret s pijacama, trgovima, raznim kulturama... ceo svet slio se u taj London. Sve živi jedno pored drugog i to je ono što ga čini tako fascinantnim. Bila sam kao Alisa u zemlji čuda. I bilo je divno. London, to je jedan mangup, momak s kojim možete i na fensi žurku i na akademsko predavanje i na bal i u kupovinu i da sedite u kući s isflekanom majicom i čarapama iz kojih vam je upravo izvirio palac, sve gledajući filmove i jedući kokice... i da vam nikad ne bude dosadno, da se - provodite i osećate dobro. S ovim momkom sve je doživljaj, čak i rutinske stvari.

Istanbul - takođe fascinantan, cela planeta je u njemu. Ma, ceo kosmos. Sećam se nane koja ga je zvala "carski grad" ili Konstantinopolj, i stvarno, do 1930. tako se i zvanično zvao. Ne znam da li još negde na svetu postoji takvo mnoštvo stilova u arhitekturi i takva razlika između siromaštva i bogatstva... Verovatno, na primer u Latinskoj Americi; pričali su mi da je Meksiko Siti upravo takav. Međutim, ono što ga razlikuje od svih drugih gradova na svetu, čak i od Rima, Atine, bilo kog grada na Bliskom istoku, ne samo Jerusalima, to je - istorija. Ovde nisu razne kulture i osvajači samo prolazili ili vladali, ovde su te kulture živele i razvijale se, osvajači postajali domicilno stanovništvo. Na primer, ko proučava antiku, ne može da ga zaobiđe, kao ni onaj kome je predmet Vizantija, pa srednji vek, pa otomanska osvajanja, pravoslavlje, Jevreji, Jermeni... Ovde ima svega. Stvarno svega. Planiram da još nekoliko puta posetim taj grad. On ima "ono nešto" i nikad ne može da se upozna do kraja. To je misteriozna otmena dama burne prošlosti od koje svaki put čujete nešto novo. Ona nije stara već zanimljiva, iskusna, puna razumevanja ali i tajni.

Taškent, Buhara, Samarkand - staviću ih zajedno jer su bili u okviru jedne te iste ture, ali doživljaj svih ovih gradova sasvim je različit. Taškent je veliki, lep, zanimljiv. Buhara mesto nabijeno istorijom koja živi. Nigde kao tu nisam osetila prisustvo ranijih vekova. A Samarkand - čudesan. Ovo je jedini grad od svih u kojima sam bila da je neophodno obići sve ono čime se turistički diči, i shvatiti ga. Od posete Uzbekistanu mrko gledam ove naše dinje, a grožđe maltene i ne jedem. Zaboli vas glava samo od nabrajanja koliko vrsta imaju, s toliko različitih ukusa da se pitate ima li kraja. U Buhari sam se postidela šta sam mislila pre nego što sam došla, u Samarkandu sam revidirala stav evropskog tumačenja istorije i značenje pojma civilizacija, a u Taškentu... tamo sam shvatila da su svi ovi gradovi neotkriveno blago. To su lepotice koje nemaju nikakvu protekciju pa završavaju u utešnom izboru od "deset najlepših", a realno zaslužuju da budu makar prva pratilja.

Moskva i Petrograd - ko dobro poznaje ove gradove, začudiće se, a njihovi žitelji možda i uvrediti što ih stavljam zajedno. Međutim, baš zato što je među ovim gradovima tako veliki rivalitet, mislim da se jedan bez drugog ne mogu dobro shvatiti. Moskva je ipak u prednosti jer ona bez Petrograda možda i može da se sagleda kakva jeste, ali Piter (kako ga zovu rođeni Petrograđani) bez Moskve ne može. Moje lično i najličnije viđenje - Moskvu više volim, ali je Petrograd lepši. U Moskvi sam jednom bila na -25 stepeni, i nije bilo hladno - samo se zarumene obrazi, kao na matrjoškama (što smo ih bezvezno krstili - babuške), svud unaokolo sneg, a jednom sam, posle prvog velikog padanja snega, šetala Petrovkom kao da sam u nekom tunelu od bleštavog belog snega. U Piteru se i na -2 stepena smrzneš jer duva, vlaga je velika od onolikih reka i kanala... Nos procuri istog momenta i stvarno je hladno. Čak i meni. U Moskvi je vazduh suv, kad je hladno osećam se kao na Kopaoniku, a ne da sam u gradu. Zimi je sve belo i zaista izgleda kao neka bajka. Kad u martu i aprilu sneg počne da se topi, to je kataklizma - potoci i reke prljave vode svuda su po ulicama, samo šljapkaš i proklinješ sebe što nemaš kaljače. U Piteru nema ni te lepote ni tog užasa otopljenog snega - uvek duva, i duva, i duva... i svuda se oseća vlaga. U tom gradu zaista ne bih mogla da živim. Ne znam za svet, ali u Evropi je to grad s najviše kostobolnika. Mislim da se njima vlaga uvukla i u kosti. Moskva je jedna zdrava devojka, dobra drugarica, sportski tip, iz siromašne ali čestite kuće, a Piter - lepa devojka iz bolje kuće, ali ne tako omiljena, ne tako dobra učenica, ne tako dobar drug... i ljubomorna je na svoju drugaricu iz klupe. Misli da je iznad nje i tako se i ponaša.
Međutim, nešto drugo je prva asocijacija na ova dva grada. Poznato je da Rusi, kao i Amerikanci, sve posmatraju u grose-varijanti. Dok sam radila kao turistički vodič, kukala sam kolegi koji je radio s Amerima na "svoje" Ruse - šta god da im pokažeš i koliko god da imaš zanimljivu priču, obavezno te pitaju "je l' to najstarije", "je l' to najveće", jel to naj...", a on mi odgovori da su "njegovi" još gori - na sva ta "naj-pitanja" dodaju još i šok-saznanje da je civilizovan svet postojao i pre otkrića Amerike.
Povodom veličine - kad sam prvi put bila u Moskvi, sećam se da sam negde na Leninskim gorama zapalila cigaretu tik pred prelaženje ulice, i onda sam prelazila ulicu, prelazila... i ostao mi je još tek dim-dva kad sam je prešla.  

Pariz - nisam ni ksenofobična ni rasista, da ne budem pogrešno shvaćena, ali u Parizu sam najmanje osetila Pariz. U metrou sam imala osećaj da sam u Africi, na pijaci da sam u nekoj arapskoj zemlji... a htela sam francuski Pariz. Ništa od toga. Doduše, taj osećaj francuskog doživite samo u boljim buticima, u boljim restoranima... ali kad vidite cene, onda više niste u Francuskoj već u Lopovskoj zemlji. Nije zanemarljivo ni što su vrlo fašistoidni kad je njihov jezik u pitanju. Prvih deset mesta francuski, pa onda ovi manje važni, poput engleskog. Smešno je kako Pariz percipira sebe i značaj koji ima, a u stvari ga nema. Tome mogu da se dive samo malograđanski Amerikanci, za ostale ne važi. Pariz se zaglavio u vremenu, trebalo bi da mu neko kaže kako ovo nisu dvadesete i tridesete godine prošlog veka, da je Hemingvej mrtav, kao i svi slikari s Monmartra (ostali su samo oni što slikaju portrete i od vas naprave grafitnu filmsku divu), a pogotovo da je prošlo doba vladavine Burbona. Dok u Londonu sve to što je "različito" uspešno egzistira s onim što je "isto", u Parizu je sve strogo odvojeno, nema suživota, i samim tim je folirantsko, pa u vezi s tim i - primitivno. Pariz je udavača koja se svima obećala, iznenađena što nije baš svima prvi izbor.

Prag - Kad sam saznala da je Hitler planirao da mu glavni grad novostvorene države (cela Evropa pod nazivom Nemačka) bude upravo Prag, bila sam prilično iznenađena. Međutim, susret s Pragom bio je još veće iznenađenje. Onaj ko očekuje čisto turistički grad, prešao se, kao i ako očekuje grad u kome se oseća dugogodišnji sovjetski uticaj, takođe se prešao, a prešao se i ako očekuje metropolu. Prag nije ništa od toga, a ujedno je sve to. Iako su Česi malo stegnuti, malo ljigavi, malo gostoljubivi... u ovom gradu osećam se lepo. Sve mi odgovara, pogotovo hrana. Ovo je jedini evropski grad u kojem brza hrana nije kao u ostalim gradovima (izuzev Istanbula, ali rekoh da tamo postoji - sve), ovde je ta brza kao domaća, i to lokalna. Pravi pogodak! Prag je jedna dobro vaspitana žena koja bi da postigne sve - i karijeru i ljubav, i da se bavi decom i da bude slobodna, i da se odmara i da se provodi... Teško stiže, ali stiže. Ponekad je malo smetena, ali je uvek u toku.

Berlin - ne znam kako je sad u Berlinu, ali pretpostavljam da može da bude samo lepše nego kad sam ja bila, a tada su još uvek postojala dva Berlina. Vozila sam se onim tunelom između dva dela grada, videla svojim očima Checkpoint Charlie... Ovo je grad u kojem bih mogla da živim. Prosto mi je neshvatljivo da su nacisti ovde vladali jer odiše miroljubivošču. Ili je reč o disciplini - uvek sam u nedoumici što se tiče bilo kog dela Nemačke. Istočni Berlin trebalo bi da je sasvim drugačiji od Zapadnog, ali nije bio. Sad tek sigurno nije drugačiji. Volela bih još jednom da odem. Dobra prijateljica s burnim životom, i možda baš zbog toga, puna razumevanja - to je Berlin.

Madrid - u nekom od ranijih postova pisala sam kako sam te prve večeri, u stvari noći, u Madridu, mislila da sam u Zoni sumraka ili Skrivenoj kameri (šanse za jedno i drugo jednake). Bilo je oko 11 uveče, izašla sam iz hotela da peške odem do drugarice koja ovde živi. Grad je pun, ima ljudi, što je karakteristika svakog zaista velikog grada, ali... parkovi su prepuni - dece. Male dece, na sve strane ljuljaške, klackalice, penjalice... pod veštačkim svetlom. Sva sluđena (ipak je nemoguće da po celom gradu postave skrivene kamere), odem ja kod Jelene koja mi lepo objasni da zbog velikih vrućina decu izvode napolje samo rano ujutro ili kasno uveče. "A šta deca rade preko dana?" "Pretpostavljam da spavaju."
Madrid je pun boja. Dobro, Barselona, koju sam samo razgledala, šarenija je, ali Madrid je obojen i spolja i unutra. U tim bojama oslikao se i španski temperament, buran ali suzdržan. Nije čudo što mi je pala na pamet prepiska između Bunjuela i Dalija, kad mu prvi piše, sumirajući razlike između Španaca i Francuza, da će "Francuz prvo skinuti košulju, a Španac ostati u njoj do kraja". Ko razume, shvatio je. Budući da sam u Madridu, kad sam drugi put bila, imala na raspolaganju ceo jedan dan slobodan, sela sam u gradski prevoz i vozila se kojekuda, od prvih do poslednjih stanica, presedajući... Pojma nemam gde sam sve bila, ali sam obišla i predgrađa, videla decu koja na poljančetu pikaju loptu, žene koje sede ispred kuća, ljušte povrće i čavrljaju, male prodavnice u kojima se prodaje samo šunka (ali kakva - svaka čast!), osetila miris paelje, one prave, s pimetom, piletinom, kobasicama i morskim plodovima... Još nešto mi je bilo interesantno - iako je bila nesnosna vrućina, žene u okolini imali su suknje od laganog štofa i džemperčić. Ili, ove mlađe, šarene haljine, stegnute u struku, a široke na svim drugim mestima, s kopčanjem koje nije dosledno sprovedeno u predelu grudi, crnokose ljude, izduženih lica i jakih noseva... U jedan mah postalo mi je jasno zašto Španija ima toliko mnogo vrhunskih slikara - ovde je sve vizuelizacija, čak se i mirisi mogu doživeti kao slike na ovom jarkom suncu. Madrid je jedna gostoljubiva domaćica, sve će učiniti da vam bude prijatno i da se ne osećate kao stranac.

Atina - iako Grčku obožavam, Atina, pogotovo prvi put, nije ostavila sjajan utisak. Svaka čast svim spomenicima i istorijskom značaju koji ima, ali - prljava je. Međutim, ako to zanemarim, odlazak u Atinu je kao poseta rođacima. I da, Atina je upravo to - rođaka kojoj sam nenajavljeno banula u posetu, a ona usred sređivanja kuće. Ipak smo mi rod, ovde mi je dobro.

Sofija - i ovo su mi rođaci, ali nisu baš dobronamerni. Stalno se nešto prozivamo, preispitujemo, ispipavamo kako je kod onog drugog. Ovo mi je ipak neka dalja rodbina. Međutim, lepo su me ugostili. Kuhinja je baš onakva kakvu volim - puna povrća, a jogurt... takvu divotu nigde nisam probala. Sofija je dalja rođaka, malo zlobnjikava, ali šta ću, moja je.

Keln - prababa na koju ličim rodila se u ovom gradu. Da li zbog toga ili ne znam ni ja kakvih razloga, ali ovde sam se osećala kao kod kuće. Katedrala, koja je, kao i sve slične građevine, pravljena da se u njoj ili pored nje osetiš malo, sitno, ništavno, na mene nije ostavila takav utisak. Jedina katedrala u kojoj je bilo prijatno, po meri čoveka, da ga čuva i štiti. Ne znam, možda je deja-vu, ali ovde mi je sve poznato i potaman. Keln je neki moj prošli život koji nesvesno osećam, ali ne mogu da ga definišem, objasnim. Keln - to sam ja, u nekom paralelnom univerzumu.

Vladivostok - možda bi ovom gradu trebalo posvetiti ceo post. Iako sam bila tek jednom, samo tri dana, imala sam priliku da cunjam, pa sam puna utisaka. Bilo je lepo vreme, iz luke se jasno video Japan. Luka - posebna priča unutar priče. Prljavo, puno svega i svačega, ali bučno i živo. Bilo je trenutaka u kojima sam se i uplašila pri pogledu na pojedine face. Shvatila sam značenje "po pogledu mu se vidi da je kriminalac". Bilo je pojedinih lica koja bi lako mogla da posluže kao stereotip za takvo viđenje. Zatim, prvi i jedini put videla sam takozvanu "mornarsku majicu" - tipa tetoviranog kao da ima majicu, i znam da je tetovaža a ne majica zato što posao nije bio završen, na drugoj ruci tek je bila započeta jedna pruga. Grad je siv, povremeno i sumoran po najsjajnijem suncu, ali je zato užurban, radan, živahan... Išla sam i u neki super restoran, i jedina neprijatnost je bila što sam išla sama. Kad sam s konobarom popričala na lepom ruskom, odobrovoljio se... a onda su mi prišle neke devojke sa susednog stola, pa sam odslušala njihove životne priče. Ovde svi dolaze zbog posla, i makar da u Vladivostoku provedu ceo život, gledaju na ovo mesto boravka kao privremeno. Svi su odnekud došli, ili oni ili njihovi roditelji, i svi će se vratiti tamo otkud su došli ili idu negde drugde... najčešće u Ameriku ili Japan. Tako bar planiraju. Žao mi je što nisam videla ulice "crvenih fenjera", ali bilo me je strah. Ako sam se prenerazila facama, rečnikom i ponašanjem pojedinih mornara usred bela dana, mislim da bi večernji špacirung bio previše. Vladivostok je drug koji mašta o boljem životu. Interesantan, ali naporan, stalno u nekim planovima... a dok ne ugrabi šansu, pije pivo ispred trafike s pajtosima.

Budimpešta - nije nikakva tajna da ravnicu ne podnosim (potpuno shvatam dijagnozu - ravničarska depresija) i nije mi nimalo čudno što je u Mađarskoj najveća stopa samoubistava u Evropi. I tako, kad se od Novog Sada krene za Budimpeštu, udahnem duboko, trudim se da što manje gledam krajolik i jedva čekam da se dokopam Budimpešte. I da je samo to, da mi više nije sve ravno pred očima, Budimpešta bi mi bio super grad. Kao neka oaza. Međutim, Budimpešta ima još mnogo toga da ponudi. U svakom smislu. To je devojka koja diše punim plućima. Interesantna ali tradicionalna.

Rim - jedina mana ovog grada je što sam u njemu upoznala prvog muža. Kad se vratim, kao da se vraćam na mesto zločina. Ali, dobro, svako ima neku manu. Cela Italija - odgovara mi potpuno. I sever i jug. I sredina. Naravno, i Rim. Fascinantan grad. Po svemu. Mada ja nisam imala nikakve neprijatnosti, mnogi su mi rekli da Rimljani vole da kraduckaju, zato - oprez. Mene nekako odmah prihvataju, iako ne govorim italijanski. Ovde ljudi znaju da žive. Zavidim im na tome. Ujutro pojedu nešto slatko, sasvim malo, odu na posao, rade do podneva, dođu kući, svi zajedno ručaju (sve je, naravno, sveže, spremljeno tad za tad), malo se odmore, pa oko pet opet na posao negde do osam, pa se malo prošetaju i onda opet svi zajedno večeraju. Nekad i izađu. Lepo je i samo se prošetati po gradu, i to je provod. Rim mi je rođaka kojoj se divim, s ponosom je pominjem i na nju se ugledam.

Bari - pričali su mi svašta o Bariju, ali ništa nije istina. Slobodno se uputite u ovaj grad, uživaćete. Isti stil života kao i u Rimu, možda i kvalitetniji jer je grad manji pa je sve jednostavnije i brže. Začudilo me je što (skoro) niko nema zamrzivač. Kad pomislim da nisu nikakva retkost porodice sa četvoro i više dece, odmah zamišljam kako kolju prase, pa u zamrzivač, onda tele, pa i njega u zamrzivač... Ma kakvi! Ovde se sve kupuje samo za taj dan. Sve sveže, kvalitetno, lepo... Ako se preselite u Bari pa poželite da kupite zamrzivač, pitaće vas: "Koliki vam je restoran?" U celom gradu postoji samo jedan Mek u kome se - pije kafa. Ovde zaista takvo đubre od hrane ne može da opstane. Ko bi jeo to što oni nude, kad je navikao na mnoooogo bolje i ukusnije, a jeftinije i zdravije? Ma, cela regija Pulje je divna. Ko je propustio, imam o tome post. Bari je drugarica s kojom obnavljate prijateljstvo na proslavi desetogodišnjice mature. Nije zanemarljivo ni što u ovom gradu žive ljudi koje mnogo volim (Obradovići), pa valjda želim da vidim samo njegove lepe strane.

Venecija - Iako sam u Veneciju odlazila uglavnom kad sam imala neke prelomne trenutke u životu (razvod, kupovina stana, važne vesti koje je trebalo svariti...), nemam osećaj da mi je neki sudbinski grad poput Kelna ili Rima. Meni je Venecija pomagala da sredim misli. Jednom sam to uradila kupujući (jedini put kad sam depresiju lečila kupovinom), drugi put šetkajući se bezveze po gradu i razmišljajući, treći put na žurci u Mestrama (okolina Venecije). Stereotipno je, ali je stvarno bilo tako - kad dobiješ pravi kompliment a bez ikakvog interesa, trgneš se iz bedaka. To mi se uvek dešavalo u Veneciji. Zašto baš tamo? Ne znam. Venecija u nekima izaziva depresiju, ali je meni bila onaj slučajni poznanik koji ti saspe istinu u lice, poput hladnog tuša, a onda ti ponudi rešenje. Da, to je to, bilo ti je ispred nosa, ali nisi video.

Minhen - nije baš da sam luda za Nemcima i Nemačkom, ali, i ovde mi je bilo kao kod kuće. Tamo mi ništa nije strano. I osećam se dobro. Kao svoj na svom. Govore neki čudan nemački, imaju palanački mentalitet, ali su kočoperni, vredni, postojani... Ovo je kao da opisujem rodnu Šumadiju. Ko zna, možda je to ta veza. Minhen je osoba o kojoj sam imala predrasude, ali koja me je iznenadila normalnošću i neposrednošću. Lepo mi je kad se setim pivnica s onim stolovima kojima je uštinut polukružni deo, da se lepo smesti stomak pivopije. Simpatično.

Kijev - tamo se sad dešava sve i svašta, i neću o svom viđenju situacije jer imam mnogo prijatelja Kijevljana koji me s vremena na vreme iz prve ruke obaveste šta je i kako je, pa me "zvanične verzije" mnogo podsećaju na izveštavanje devedesetih o stanju u bivšoj nam državi. Poznajem Kijev kako diše i kakvi su ljudi. Rusi Ukrajince podsmešljivo zovu "hahlihi" jer, svuda gde je pravilno reći G, Ukrajinci kažu H. Kad govore ruski, kao da šuškaju. Kad govore ukrajinski, ne šuškaju, ali zvuči kao umekšani ruski tamo gde je tvrd, i kao tvrd ruski tamo gde je mek. Pošto je ukrajinski novokomponovani jezik, pogotovo otkad su se osamostalili gledaju da su što dalje od ruskog, mada nisu stigli do apsurdnosti i karikature kao neki naši susedi. Prosečan Kijevljanin je dobrodušan, voli dobro da pojede, uživa na Dnjepru (reka je zaista impresivna u Kijevu) i - za sve su mu krivi Rusi. I što nema para, i što nema more, i što ga boli glava, i što mu je veliki nos. Iako je grad lep, iako sam uvek imala fantastične domaćine, iako je uvek sve bilo u najboljem redu... nije prijatno kad znaš da ima tema o kojima se ne sme govoriti. Ili sme, ali nije preporučljivo, da ti neko u restoranu ne bi pljunuo u hranu. Kijev je poput domaćina koji te je odlično ugostio, ali ako izostane divljenje, ogovaraće te do kraja života.

Solun - mnogo bolji utisak nego Atina. Grad je čist, čuva sve staro, ali zna da se od toga ne živi, pa se trudi iz petnih žila da bude moderan. Solun je trendseterka koja nemanje para nadoknađuje velikom željom i totalnom upućenošću u sve tokove. Ne smetaju joj kratke noge da nosi helanke, važno je da nosi "sve što nose mladi". Grad bez kompleksa, vedar.

Bratislava - mislila sam da ću dva dana provesti čitajući knjige jer ovde ništa nije zanimljivo. Međutim, ovo je grad od kojeg ne očekujete ništa, ali doživite sve lepo. Stari deo grada u kome se živi podseća me na Vračar, a stari deo koji pokazuju turistima izuzetno je prijatan. Ovo je jedan lep, zelen i cvetan grad. Bratislava je omiljena komšinica za ispijanje kafe.

Da obiđem malo i regiju. To se sad tako zove, zar ne?
Slovenija je lepa, u njoj se prijatno osećaš, Ljubljana je mala ali slatka, međutim, nikog nema na ulici posle 10 uveče, subotom posle 11... Lepo je, ali ne bih mogla tamo da živim. Kao kad odeš nekome u posetu i sve je u redu, samo ne poželiš da ostaneš duže.
Bosna i Hercegovina - žal za onim kako je bilo ranije. Nemam pojma otkud bilo kome pravo da na ovu zemlju gleda s visine. Banjaluka - šećer-grad; živ, duhovit, radan, gostoljubiv. To je najbolja drugarica kojoj se uvek obraduješ. Sarajevo - ko bi rekao da sam Novu 1991. dočekala baš u Sarajevu! Kako je moglo da bude? Prelepo, naravno. Od rata nisam uopšte bila u Bosni, a tako bih volela da obiđem još jednom ovaj grad. Ima mnogo toga lepog u Sarajevu, ali ono kako ga ja pamtim, što je najvrednije u njemu, to su - ljudi. Smisliću neki način, otići ću makar još jednom, makar se i razočarala. A sumnjam da ću se razočarati. To je takođe moja najbolja drugarica, mnoge lepe trenutke provela sam s njom. Mostar - lep grad, ali... i u "najbolja" vremena ovde je bilo važno koje si nacionalnosti; svi su bili sa "svojima". Džaba most, džaba bazar... džaba sve kad ne znaš na šta smeš da se nasmeješ. Ovo je dečko kog se treba kloniti. Upoznala sam mnoge rođene Mostarce koji sad žive ovde i skoro da su uvređeni što mi Mostar nije top-grad. Razumem ja njih, i ja volim Kragujevac, iz meni znanih razloga, kao što svako voli svoj rodni grad, ali se ne vređam kad mi kažu da im nije bilo lepo u njemu. Žao mi je, ali se ne ljutim, razmišljam kako bi se moglo popraviti to što nije bilo u redu. A Mostarci sve primaju lično.
Crna Gora - lepote prirode i strahote ljudskog faktora. Eto, toliko u najkraćem. Najlepše mesto na svetu - Durmitor, jedan od najlepših pejzaža - Skadarsko jezero, i tako redom, ali... ovde žive Crnogorci. Nema sredine: ili su fenomenalni ili su gola govna. Moj favorit je Cetinje - gospođica kojoj je porodica krojila kapu, pa, iako ima kvaliteta, ostala je u pozadini. Pomenuću i Nikšić, jedini grad u Montenegru koji liči na - grad, kao i Herceg Novi - najmanje crnogorski grad, zato je valjda i prijatan. Samo u njemu me nikad niko nije udavio pričama o "čojstvu i junaštvu".

Makedonija deluje kao zombi-zemlja kad kroz nju prolazite na putu za Grčku - nigde nikoga i ničega. Ali ako vam se posreći (da, baš posreći) da zavirite u Skoplje ili Bitolj, bićete bogatiji za jedno novo, lepo iskustvo. Ne znam nikoga kome u Skoplju nije bilo lepo, ko je doživeo nešto neprijatno. I nikoga ko nije rekao makar jednu lepu reč za Bitolj. Interesantni su ostaci cincarske kulture, a po starim zanatima jedino mu je nalik Sarajevo. I nekako je po meri čoveka pravljena Bitola. Ohrid kao da je neka ličnost koju bi trebalo da poznajete. To je mesto koje svakako morate obići, a kad se tamo nađete, znaćete i zašto. Svako ima svoj razlog.

Svako ima svoj razlog zašto nešto voli ili ne voli, ali kad ne zna ni razlog a voli, onda to stvarno voli. Tako ja volim da putujem, pojma nemam zašto. Nekad volim tek da se pomerim s jednog mesta na drugo, samo da se krećem, da pratim onu belu traku posred auto-puta, ali po mogućstvu - ne po ravnici.

Kod braće Hrvaćana

Nedavno sam opet bila u Hrvatskoj. Iako od 16. novembra prošle godine više ne pratim šta se dešava u "lijepoj njihovoj" - ne čitam vesti, ne zanima me bukvalno ništa ni u vezi s 'Rvatskom ni u vezi s Hrvaćanima - život, kao i svaki loš scenarista, napravi tako da svako malo budem tamo. Ovaj put, bila sam u Dubrobniku, Cavtatu i Zagrebu. Brzinski. Da je još moglo da bude i kraće...

Mada je moja odrednica bila Dubrovnik, do njega se avionom može stići samo okolo-naokolo, preko Beča ili Zagreba. Čilipi nisu kao nekad, česta relacija od Beograda. Najbrže, a bogami i najjeftinije, ako se uzme u obzir pošteda od maltretiranja, to je da se ode do Tivta, pa dalje kako se snađete. Avion od Beograda do Tivta, to je kao neki prigradski autobus, na primer od Beograda do Mladenovca - ide na svaki sat i pun je "ko oko". Mnogi su bez prtljaga, izuzev ručnog, poput mene. A kad sletite, uopšte nemate utisak da ste u Crnoj Gori, ma nemate utisak ni da ste na Balkanu. Sve vrvi od Rusa. Da nisam držala kartu u rukama i letela samo sat vremena, pomislila bih da smo greškom sleteli u neki omanji ruski grad. Rusi ovde nisu samo turisti, oni su i domicilno stanovništvo. Pošto sam svog domaćina čekala puna dva sata na aerodromu, prvo sam sedela s Ruskinjom koja u Herceg Novom ima stan. Posle tri meseca vraća se kući. Onda sam sedela s bakom, majkom i devojčicom koje su ovde letovale dva meseca. One su turistkinje. Kaže malena Maša, sve šuškajući, kojoj su upravo počeli da ispadaju zubići, kako je prve dve nedelje s njima bio i tata, ali "on mora da radi, pa nas je ostavio". Odleteše one za Piter (Petrograd), kažu da su se uželele kuće, mada je ovde "mnogo lepo". Rusi koriste jedan izraz - прелесть, koji se može prevesti kao - lepota, divota, krasota... ali se najčešće koristi kad su poslastice u pitanju ili bilo kakvo drugo uživanje. Pošto su mama Ana i baka Olga nekoliko puta rekle прелесть, setila sam se "Rata i mira" i Natašinog prvog bala - upravo tako je grof Rostov reagovao na izgled svoje žene koja se spremila za bal, rekavši: "Ne mogu bolje." U centru pažnje bile su devojke koje ulaze u društvo, njihova garderoba i uzbuđenje, užurbana Nataša koja je pocepala rub haljine trčeći u želji da sve budu što lepše... ali je stari grof bio ushićen jedino svojom ženom. Kako jedna reč može asocijativno da izmesti čoveka ne samo u drugi predeo nego i u drugo vreme i drugu atmosferu...

Pored novokomponovanog crnogorskog, svuda su oznake na ruskom, a negde su bogami i samo na ruskom. Svi znaju taj jezik, govore ga bolje ili gore, ali nezvanično - to je drugi zvaničan jezik u ovoj državi. Kažu da su upravo Rusi zaslužni i za izgled grada. Odavno nisam bila ovde, ali ne samo zato - grad uopšte ne bih prepoznala. Ne samo da je izgrađen i na sve strane se gradi, nego je postao - lep. Domaćin, Hrvat, samo gleda registracije: "Ovdje nema nijedne hrvatske tablice!" Gde god se okreneš, samo srpske (BG, NS, SU, KG...), ruske i nešto malo crnogorskih. To što ruskih ima manje nego srpskih, pretpostavljam da je samo zato što Rusi uglavnom dolaze avionom.

Na putu za Dubrovnik valja spomenuti trajekt Lepetane-Kamenari. I ovde odavno nisam bila, ali je ipak bilo prepoznatljivo, za razliku od Tivta, delom zato što se krajolik nije promenio (to čak ni Balkanci ne mogu da promene), već je i mentalitet ostao isti - svuda su oznake za zabranjeno pušenje a svi puše, svi su izašli iz kola... Jedino što mi je bilo neobično, to je da sam nekako uvek dolazila iz pravca Kamenara, pa išla do Lepetana. Na graničnom prelazu s crnogorske strane pređete odmah, a onda... stojite, i stojite... ugasite kola... posle pola sata ih opet upalite pa se pomerite 2-3 metra, pa opet stojite u mestu... stojite... i posle nekih četrdesetak minuta pomerite se 5-6 metara, pa opet stojite u mestu... sve Jovo nanovo. Mislila sam prvo da se desilo nešto. A onda pomislim, gledajući one silne italijanske registracije iz kojih izlaze Albanci, da ih možda proveravaju, pretresaju, ko zna šta rade... a bilo ih je baš mnogo. Hrvatska je sad u EU, tu se ulazi samo ako si čist, i s papirima i ovako. Malo te pretresu ako misle da nisi njihovo društvo, pa tako i naprave da kolona bude poduža.

U Dubrovniku sam poslednji put bila 1990. godine, i to poslom. Inače, u staroj, većoj državi, mojoj sestri je to bilo omiljeno mesto za letovanje. Išla je pet godina zaredom. Prestala je kad se udala, pa Dubrovnik zamenila Grčkom. Za nju je to najlepši grad na svetu. Jedne godine vratila se potpuno bela, ona, koja pocrni posle dva sata na suncu. Kad smo je pitali da li je sigurna da je bila na moru, opisala je to ovako: "Brčnuli smo se u more prvi dan, kad smo stigli. Posle smo izašli uveče, pa smo sutra spavali do podneva, pa onda treba spremiti nešto da se jede, i dok se okreneš, već se treba spremiti za izlazak. I tako svaki dan." Moja asocijacija na Dubrovnik je - pica. Ne sećam se koliko mi je bilo godina, možda četiri ili pet, ali tad sam prvi put jela picu i u nozdrvama mi je ostao miris origana. Svako pamti na svoj način - ja pamtim po mirisima i ukusima.

Dubrovnik je i sad lep kao što je i bio, i star, a nisu ga napravili starijim, mada pokušavaju. Posle toliko godina otišla sam na zidine, s tim što sad možete da uzmete ono sokoćalo koje uključujete na strateškim tačkama, pa vam priča o istoriji grada. Istini za volju, neke tačke sam i preskočila, ali ne zato što mi je bilo dosadno ili što nisam htela, nego je obeležavanje malo nemušto. Gledala sam na sve strane, ali posle tačke dva došla sam na četiri, i tako s još nekoliko tačaka. Zanimalo me je da čujem da li se pominje na bilo koji način Srbija i vreme Nemanjića, a tu ima toliko toga da se kaže. Zašto mi je to palo na pamet? Zato što moj domaćin u neverici vrti glavom da smo ikad na bilo koji način bili povezani. A tek da su plaćali danak Stefanu Nemanji? "Pa, to ne može biti! Odavde sam, ja bih to znao..." Žao mi je što nije star koliko i naš Krkobabić, inače bi se setio. Naravno, o tome nema ni pomena na onim sokoćalima. A tek podatak da je Gundulić bio Srbin? Umesto da im to saznanje bude interesantno, pa sam ga još potkrepila i podatkom da su Gundilićeve potomke proterali iz Dubrobnika početkom prošlog veka zato što su se izjašnjavali kao Srbi... a katolici... e, to je bila skoro pa uvreda. "Pa to ne može biti!" Šta tek reći za Ruđera Boškovića? Dotle nisam smela ni da idem. Njih u stvari ne zanima istina. To je ona suštinska razlika između domaćina i mene. Na sokoćalima nije bilo ni onog interesantnog podatka da su se kroz istoriju Dubrovčani branili od Hrvata - zamisli tek to! Kad bi im se tako nešto reklo, a istinito je, porazbijali bi sve unaokolo. Nije važno što je istina. I još jedna stvar sa sokoćalima - istorija Dubrovnika je prebogata i prelepa, ali ko god da je pisao ovaj audio-bedeker, malo se zaneo - tu ima toliko lirskih momenata, da povremeno deluje i smešno. Sa svim tim "plahtama koje se suše i presijavaju na suncu", "gostima koje je ogrejalo zlatno dubrovačko sunce", "mislima koje su jasnije od mirisa mora"... pa do ko zna koliko puta ponovljenom "a pametni Dubrovčani su se dosjetili"...  Ostavi ti, sestro slatka (ženski je glas), slušaocu da sam zaključi kako su pametni, visprenog duha. Kad mi to toliko puta ponoviš, počinjem da se brinem i mnogo me podseća na ono kad izrazito loši ljudi, sa sve rukom na srcu, neprestano ponavljaju: "Znaš li ti kakav sam ja čovek! Duša od čoveka!" Kad mi toliko puta ponoviš... znam kakva ti je duša.

Onda se spustite na Stradun i između ostalog naletite na kuću na kojoj je tabla o srpsko-crnogorskom zločinu. To je prva kuća koja je stradala u granatiranju. Naravno, treba je obeležiti. I treba objasniti šta joj se desilo. I treba sve opisati, da se pamti. I zaista je to bio zločin. Međutim, kao i sa sokoćalima, malo preterano. Stranac koji ono pročita neće usvojiti jedan istorijski podatak, biće zgađen i zgrožen - Srbima. Da, kao i kasnije, na tvrđavi Imperijal, na Srđu, samo u naslovu ima i Crnogoraca, dalji tekst odnosi se samo na Srbijance. Mada ne znam ko su ti Srbijanci. Slušam tamo vesti, pa neprestano: te srbijanski predsednik, te srbijanski premijer, te srbijansko gospodarstvo... Koja je to zemlja - Srbijana? Neka nova? A... misli se na Srbe iz Srbije? Pa, kad je tako, onda su i Hrvati iz Hrvatske - Hrvaćani. Ako to sve treba još i dodatno odvojiti, onda da znam bar kako se zovu - Hrvaćani. Dobro, to smo raščistili.

A Hrvaćani, kao i svi ljudi na svetu - nisu loši. Hotel u kojem sam bila ima normalno osoblje, niko mi nije ništa spočitavao zbog govora - beogradskog. Šefica recepcije me je dva jutra, od tri koliko sam bila tamo, zvala da zajedno pijemo kafu. Pošto sam došla navrat-nanos, sasvim nespremna, zamolila sam je da ponesem peškir na plažu, ali samo za lice. "Ručnik... Nije uobičajeno, ali ponesite. Slobodno." Kad smo se malo bolje upoznale, rekla mi je da ni oni ne govore ručnik, nego po dubrovački - šugaman. Kako mi je boravak u Dubrovniku proticao mimo svih očekivanja, bez ikakvog plana i prepun iznenađenja, a sve je bilo domaćinu na teret, i bila sam vrlo neraspoložena zbog toga (mislim da je najgori osećaj kad od nekog zavisite u potpunosti, bar je meni najgori), moram da pomenem i devojke na recepciji koje rade u noćnoj smeni. Dok sam bila s domaćinom, držala sam se kako-tako, pravila se da uživam, a onog trenutka kad sam ušla u hotel, spala mi je maska s lica. Bila sam rešena da se sutra izgubim i javim se tek kad odem. Međutim, kako da odem odavde? Postoji li neki način da se dovučem makar do Crne Gore, odasvud ću lakše da se maknem nego odavde. Mogu li to finansijski da ispratim? Ko zna na šta je ličilo to moje lice kad su me devojke u noćnoj smeni pitale šta mi je, hoću li neki kolačić, pa "ne smijete biti tako neraspoloženi ovdje, u Dubrovniku", "ne smije vam Dubrovnik ostati tako u sjećanju"... I pojedoh ja s njima jedan divan čizkejk koji su donele iz nekog obližnjeg restorana, ispričasmo se... Slatke su, fine, lepe, dobre... Međutim, informacije koje sam izokola dobila još su me više ubedačile. Stvarno ne mogu da se maknem odavde, bar ne mogu bezbolno. Rešila sam da ostanem tu gde jesam, a zavisim od domaćina, pa kad stignem u Zagreb, odatle ću lakše.

Čak sam rešila i da sutra kupim veliki peškir kad krenem na plažu. Stvarno sam imala najbolju volju da kupim šugaman, međutim, na svakom je ili šahovnica (ako su uspeli ceo svet da ubede kako to nema veze sa fašizmom i ustašama, ja bar znam šta to simbolizuje) ili karta Hrvatske. Bio je samo jedan s drugim motivom - zeka se skija. Pomislih kako ovaj baš na mene čeka, u istoj smo poziciji - ni zeka skijaš ni ja ne bi trebalo da smo tu gde jesmo. Cena? Prava sitnica! Hvala lepo, braćo Hrvaćani, ali tolika budala nisam. Ovde se sve plaća. I ležaljka (mada sam očekivala da uz nju dobijem i koktel ako uzmem u obzir cenu), i česmovača s bara na plaži... i sve. Bojala sam se da će mi i onaj kome kažem "dobar dan" reći: "Deset kuna!" Uz smešak, naravno. Inače, po ceni noćenja, Dubrovnik je četvrti na svetu: Kapri, Dubai, Njujork, Dubrovnik (s prosečnom cenom noćenja od 221 dolar!), pa slede ova manja značajna mesta poput Venecije, Rio de Žaneira, Los Anđelesa i ostalih. Na plaži sam se opet upoznala s nekim Rusima, bračnim parom iz Perma. Ručali smo zajedno, i kad sam saznala da im je to poslednji dan u Dubrovniku, a došli su džipom, a pre toga su bili u Beogradu i na Zlatiboru... srce mi je zaigralo. Pomislila sam kako ću s njima do Beograda. Koje razočarenje - vraćaju se drugim putem, nemaju nikakav plan, nameravaju da zastanu gde god im se svidi... Ništa, ostaje mi stari plan, odnosno - bez plana, kako domaćin odluči.

U vreme kad je kretanje bilo normalno po ovom delu Zemljine kugle i kad se u Dubrovnik išlo kao i u bilo koje drugo mesto, sećam se da je gužva bila neopisiva. I tad je bilo skupo, ali je vredelo. Sad u gradu ima turista, ali ne kao nekad. Domaćini su ubeđeni da je sve to posledica rata (naravno, ti zločinci Srbi, pardon Srbijanci), a meni se čini da ne mogu da shvate kako nije način da nekome skineš kožu s leđa. Ako ovako nastave, ovde će dolaziti samo snobovi, a ostali jednom i - dosta. Videli smo. Restorani i kafići su uveče poluprazni. Garantujem da samo kafići u Strahinjića Bana u Beogradu zarade više nego ovde ulica koje se sećam kao pune, krcate, što prolaznicima što ljudima koji sede i večeraju ili samo ispijaju piće. Jeste turizam i elitizam, ali i masovnost. Elitizam nisu dostigli, a mislim i da ne treba jer je ovo grad koji bi trebalo da diše punim plućima, a ne samo istorijski lokalitet ili risort, dok masovnost nema šanse da postignu s ovakvim cenama. Uostalom, njihova stvar, valjda znaju šta rade.

U vezi s tim, čitam tekst Miloša Vasića kako je u Hrvatskoj divno i kako je to najbolje od svih dobrih mesta za odmor. I kako nema nikakvih neprijateljstava, i "sve nešto lepo". A onda pred kraj pomene kako on ide kod svoje ćerke. Samo, brate, izvoli. Ne sumnjam da je tebi lepo. I jeftino. Ostalima nije. Pare koje ljudi ostave za dva dana u Hrvatskoj mogu mnogo bolje, kvalitetnije i lepše da potroše za punih nedelju do deset dana u Grčkoj. I da jedu ko kraljevi. I da se provedu. Još nas u Grčkoj i vole, pa se osećaš kao - čovek na odmoru.

Bila sam i na Srđu. Mada sam htela da se provozam žičarom (koja je takođe bila iznenađenje za mene, prijatno iznenađenje), išli smo kolima. Nažalost, fotografija je loša, ali odatle se vidi ceo Dubrovnik. Stigli smo tek uveče jer smo pre toga posetili Cavtat koji vrvi od jahti. Ima i američkih. Videla sam i Montgomerijevu kuću. Lepo. Kad smo stigli na Srđ, neizostavna tačka je i "utvrda" Imperijal, jedna od strateških tačaka rata 1991/1992. To jeste bilo strašno. Kaže mi domaćin da ih gađaju, gađaju, pa onda dva dana ništa, i ljudi počnu da izlaze iz kuća, a onda opet počne granatiranje. Preživeli su strašne stvari. Baš sam htela da vidim taj Muzej domovinskog rata. On treba da postoji, kao obeležje strašnih dana, da sve podseti kako rat ne treba ni u kakvom obliku da se ponovi. Međutim, taj muzej nije ono što sam mislila da jeste. Opet, kao na onoj kući u Dubrovniku, naslovi Srpsko-crnogorska agresija, na drugom mestu Srpsko-crnogorski zločin... a ispod tih naslova samo Srbijanci. Ovo je muzej edukativnog karaktera, ali edukacija je za mržnju. Srbi ne treba da postoje! Pardon, Srbijanci. 'Rvatska je to tako protumačila. Sve sam uredno pregledala, sve iščitala, i ostala - zapanjena. Srbi su krivi za sva zla na svetu. Na jednom mestu između ostalog piše (parafraziram): "po načinu razaranja može se vidjeti sva mržnja koju Srbijanci imaju prema Hrvatima". Čekaj, bre, malo - ko koga mrzi? I kakve veze vojska ima s običnim narodom?

Rekoh ja da mi je drago što su svi koji su napali Dubrovnik izvedeni pred lice pravde i kažnjeni, ali drugoj strani to nije dovoljno. Ja odgovorim da se u Srbiji bar sad zna gde se šta desilo i da se ne slavi genocid kao kod njih - nemamo praznik koji jedan gnusan i masovan zločin imenujemo licemerno kao Dan domovinske zahvalnosti. Jesam bila oštra, ali zabole me - dosta, bre, više! Odgovor je bio: "Pa neće slaviti oni koji su izgubili, to je sigurno, samo će ostati zapisano da su radili nešto nečasno..." Ja ne bih bila ja da ne odgovorim: "A, vi to zovete - pobeda?" Vrlo je interesantno da, kad im pomeneš bilo šta gde su očigledno krivi, odmah to prebace na drugi teren: "Ako pogledam gdje smo bili devedeset prve, i ako priznam da je tada opstanak Hrvatske visio o koncu, onda svakako, to je pobjeda... U ratu koji je bio nepravedan u startu, naravno da je pobjeda... I to da se zamislis... pobjeda protiv svih izgleda da pobjediš." "Tako govori pravi Hrvat! Bravo! Bili ste ugroženi sa svih strana, tako su vam rekli. I 'pobedom' ste sve okončali. Ja bih rekla da je ta konačna 'pobeda' zločin, a ako ćemo pravo - prava reč je genocid." Ja nastavljam svoju priču jer sam o Dubrovniku rekla šta sam imala. Međutim, ne može to tako - kod njih je sve u paketu. Pomislila sam da im predlažem da dodaju i Jasenovac - i ova "pobjeda" je jasenovačka i NDH tekovina. Oni uvek moraju da budu žrtve, šta god da su radili. Ako im kažeš da su zaista bili žrtve u Dubrovniku, nema Boga da se na to ne nedovežu Bljesak i Oluja kao "pobjeda čista kao sunce". Strašno je koliko su buduće generacije zatrovane, pokvarene, negativne i - primitivne. Žao mi je što je tako, ali - tako je. I još na kraju, u duhu koliko-toliko normalnog razgovora, reče domaćin: "Neka se srami ko treba." I ja odgovorih: "Neka se stidi. Ali se bojim da će nastaviti da slavi." Nema šanse da se ja zaustavim, pogotovo što mi je puna ona stvar sveg tog licemerja. Nemam nikakav problem da me mrze što sam Srpkinja jer su preživeli to što su preživeli bez obzira na to što ništa nisam kriva, ali imam veliki problem s tim što sebi daju za pravo da mnogo gore stvari proglase za pravedne, samo zato što su ih uradili - oni.

Dođoh do Zagreba, ko bi rekao da ću mu se toliko radovati (za taj grad vezuju me neke lepe uspomene), a tek kad sam stigla u Beograd... Nikad mi nije bio lepši! Bila mi je lepa i ona musava stanica u pola četiri ujutro. Prvo što sam ugledala kad sam izlazila iz autobusa bio je pijanac koji piša na Simpo, pa mi je čak i on bio lep: "Pišaj, brate, napio si se, sve je to za živog čoveka." Dođoh kući. Sloboda! I nema mentalnog trovanja.

Come va, signora?

Meni, ovako naopakoj, obično su najjači utisci posle putovanja neke sitnice iz svakodnevnog života. Tako su mi posle boravka u Madridu, iako sam sve obišla onako turistički i štreberski, kako Bog zapoveda, u sećanju ostala mala deca koju su izveli u parkić u 11 uveče! Preko dana je bilo toliko vruće da su im jedino veče i noć preostali za izlazak iz kuće. Pomislila sam da sam u Zoni sumraka, ili je možda reč o Skrivenoj kameri... žurim u hotel da ne zakasnim, a klackalice se klackaju, ljuljaške se ljuljaju, deca se igraju u pesku s koficama i lopaticama... sve pod noćnim gradskim osvetljenjem, pred ponoć!



















Tako ću sad, posle dve nedelje na jugu Italije, pamtiti pre svega - frizure. Prvenstveno muške. Ako niste znali (ja nisam), najmodernija je široka čirokana, s podosta puštenom kosom i gelom dignuta uvis. Svi imaju brižljivo uređenu frizuru, one fore s uljem uopšte nisu preterane, stariji svaku dlaku imaju na svom mestu. Isfriziranu kosu nemaju samo oni koji su nekud pošli ili lepo obučeni Italijani, ovde je imaju i oni što rade po ribarnicama, čistači ulica, prodavci na pijaci... Zamišljam ja tako nekog Milosava sa Zlatara koji prodaje krompir na Bajloniju, a ima uštirkanu glavu, i nikako mi se slika ne sklapa pred očima. Ali ovde se sklapa. I te kako se sklapa. Ako na ulicama Italije vidite nekog muškarca s kosom na juriš, ili je pobegao iz ludnice ili je ludi umEtnik. Dođe mu na isto.

Drugi najjači utisak je - pevanje. Kad odete na pijacu, prodavci će vam pevajući nuditi svoju robu, između sebe se sporazumevaju pevajući, a ako ne mogu da nađu melodiju za "kilo jedan evro", onda će početi da pevaju tarantelu, picikatu ili "O, sole mio". Nema šanse da budete snuždeni u takvoj atmosferi. Ja sam bila malo snuždena, ali samo pri pogledu na cene. Ovde je krompir jeftiniji nego kod nas! A primaju veće plate! I ima sveg voća i povrća - nije "plastika". Nisam sigurna jedino za jagode u ovo doba, ali sve ostalo provereno je dobro.

Bila sam fascinirana i dnevnim ritmom običnih radnih ljudi. Radi se do podneva ili jedan sat kasnije, pa se vraćaju na posao u četiri po podne. Idete vi tako ulicom, a u podne - sve se zatvara. Naravno, ako ima mušterija, sačekaće ih da sve isprobaju i razgledaju, ali... Idu kući pravo na ručak, najčešće jedu pastu (a šta bi?), pa se malo uhorizontališu, počesto i dremnu, onda se spreme za ponovni odlazak na posao. Nema izuzetka! Sve se zatvara. Jedino mi nije jasno šta rade oni s malom decom. Međutim, kako u regionu Pulje nemaju nikakvih problema s natalitetom, verujem da deca među sobom čuvaju jedni druge, a roditelji s parama imaju klasične dadilje. Porodica s troje dece je standard, često ih je po petoro, pa i šestoro. Ćerka mojih domaćina imala je profesorku u srednjoj školi koja je izrađala šest ćerki - i nije bila nikakvo čudo. Nije ovde kao u Nemačkoj ili još gore Belgiji, da na ulicama maltene nema ljudi osim turista (izuzimam stvarno velike gradove), ovde sve vrvi od života. To je reka ljudi koja ide svojim poslom, šeta se, razmišlja o smislu života... Od podneva do četiri sve utihne, ali se opet za sekund stvore žamor i gužva. Zato valjda i žive ovako dugo, nemaju probleme sa srcem, imaju dobru liniju...

Baza mi je bio Bari, dom Obradovićevih, mojih lepih, dobrih i pametnih Vesne i Bate, i njihove dece. Vodali su me svuda okolo-naokolo, može se reći da smo obišli ceo Salento (tako zovu "štiklu" Italije). Neću pisati ni o Lečeu, ni o Porto Čezareu, ni o Polinjanu, ni o Alberobelu... sve ćete to naći u turističkim bedekerima. Pomenuću samo osnovne stvari: Pulja je pre svega poznata po maslinama (posle Španije, cele Španije, ova oblast gaji najveću količinu; tek onda sledi Grčka (cela), a masline se ovde beru ručno (nema trešenja drveta, pa skupljanja sa zemlje)); nemaju reke i kubure s vodom (svaka kuća mora da ima neki rezervoar, ogromnu kantetinu punu vode); hrane se fantastično...

U Bariju je čuvena crkva Svetog Nikole, s njegovim moštima koje su pokrali iz Mire u Maloj Aziji. Za te mošti trkali su se s Venecijancima, i bili su spretniji pa mošti preneli ovde. Da nisu, sad bi u Veneciji bio Trg Svetog Nikole a ne Svetog Marka. To je opštepoznato, ali nije poznato da je ovo jedina crkva u celom svetu gde se služba vrši i po katoličkom i po pravoslavnom obredu. Na ulazu u baziliku, tamo gde je glavni oltar, služba je katolička, a dole, kod samog groba Svetog Nikole i njegovih moštiju koje i dan-danas ispuštaju čudotvorno miro, zagonetku za sve naučnike, tamo je služba - pravoslavna. Videla sam mnogo Rusa ovde, ali to nisu oni koje viđate na drugim turističkim destinacijama. Ovi dolaze na hodočašće. Putin je dao silna sredstva da se ovde izgradi i konačište za njih. Uopšte, Rusi za ovu crkvu daju i šakom i kapom, uopšte ne štede. Nekada smo davali i mi. S desne strane glavnog oltara srpski kraljevi su poklanjali remek-dela vizantijske umetnosti, optočavali zlatom šta su stigli, čak su i sav porez koji je plaćao Dubrovnik preusmeravali u ovu crkvu. Donedavno je stajala tabla: Poklon srpskih kraljeva, ali je više - nema! Srpski usud u kojem nalazim neko mazohističko zadovoljstvo, valjda najbliže onom hrišćanskom: Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Rusi su poklonili i veliki kip Svetog Nikole koji se nalazi na ulazu u crkvu s mora, pa čak ako jednog dana i njima skinu obeležje o poklonu, znaće se da je kip radio neki pravoslavac, jer Sveti Nikola Bibliju drži položenu, da je i vernici vide (tako rade pravoslavci), a ne onako katolički, prema sebi, da je "znanje" samo crkveno.

U podrumu crkve ima svega i svačega. Arheološki slojevi su od ko zna kojeg doba, jasno se vide helenski i rimski tragovi, a oni su jedni od mlađih. Crkva je izgrađena baš na ovom mestu jer su se tu zaustavili volovi koji su vukli mošti kad su ih preuzeli s broda. Volovske glave su na glavnom ulazu u crkvu. Zaista čudesna crkva i zaista čudesno mesto.

Do sada nikad nisam bila na jugu Italije i imala sam stereotipe kao i svi - Jug je jadan, bedan, zaostao, siromašan... Kažu da ovo nije prava Italija, a ja baš mislim suprotno. Dok mi sever Italije odiše renesansom, središnji deo kulturom Starog Rima i barokom, dotle je jug - Vizantija. To se vidi na svakom koraku, s izuzetkom Lečea, baroknog grada od glave do pete. Zapanjilo me je i kad sam čula da još postoje sela u kojima se govori nekom varijantom starogrčkog. Inače, svako selo ima neki svoj jezik, ali svi zajedno govore - italijanski italijanski kad su u šarenom društvu. Slično kao Nemci - hoch Deutsch za sve, a u kući svako po svom: Bavarci, Austrijanci, Švajcarci...

Italijani iz američkih filmova poreklom su odavde, kuhinja koju smatramo za tipično italijansku - odavde je, fizionomija ljudi - ovdašnja je, temperament, gestikulacija... sve ono što uobičajeno povezujemo s Italijanima, ima korene ovde, ne u Milanu ili Trstu. U tom smislu, ovo je prava Italija, a ne sever zemlje. Između sebe se baš i ne podnose mnogo. Da li je to nama poznato i razumljivo? Hajde da se pravimo ludi pa kažimo da nije.

Još jedna stvar upala mi je u oči - nije mi jasno kako uopšte znaju u kojem su gradu ili selu! Ovde nema onog - završio se grad, pa se voziš, pa naiđeš na drugi. Sve je naseljeno! I kako znaju gde se šta prekida? Doduše, maslinjake, maslinjake, maslinjake i vinograde mogli bi da uzmu kao neku granicu, ali ipak samo - neku. Nije to prava granica. Voze Obradovići mene tako u Kazamasimu i najednom stanu - stigli smo. Nisam ni primetila da smo izašli iz Barija. Posle sam digla ruke. Gde god se okreneš, neko živi. Doduše, neko u palati (pravoj), neko u kamenoj kući iz 16. veka sa svodovima preko 6 m visine, neko u stanu, a neko sasvim skromno, pored maslinjaka ili vinograda. Prirode u onom bukvalnom smislu, bez ljudi, nema - ovde su svuda ljudi. Ljudi, ljudi, mnogo ljudi... Ako bi neko poželeo da postane pustinjak kao prvi isposnici, za to ne bi imao šanse u ovom delu sveta. Već bi odnekud iskočili neki - ljudi. Svuda su oko vas. Nasmejani i pevaju.

Rekli su mi da strogo vodim računa ako se negde zateknem sama, ovde strašno kradu. "Drži torbu uz sebe, ponesi novca tek koliko ti je potrebno za kapučino i ni za živu glavu ne stavljaj pasoš u tašnu!" Pasoš mi je maltene do kraja bio u torbi (setim se da ga nisam izvadila tek kad izađem), nosila sam pare (za moj pojam velike, nekome smešne), a moj stil hodanja je toliko neobavezujući da sam verovatno san svakog lopova. Međutim, nije se desilo ništa. I ne samo da se nije desilo ništa slično, već su svi bili vrlo ljubazni. S Vesnom i Batom bila sam u nekom velikom tržnom centru, i kako sam svoje obavila, izađem ja napolje na puš-pauzu. Međutim, zaboravila sam cigarete. Nema veze, sačekaću. Izađe još jedan gospodin, izvuče cigaretu i pokušava da je zapali, ali upaljač nikako da proradi. Ja priđem, pokažem mu upaljač, a on poče da sipa na italijanskom. Moj smešak i ko zna šta još učiniše da me ponudi cigaretom. Zahvalim se ja, on ode, još jednom mi se nasmeši i reče ne znam ni ja šta (nadam se da nije bilo ništa neprijatno). Kad su Vesna i Bata izašli, uopšte mi nisu verovali da me je sam ponudio cigaretama. "Ovde niko nikome ništa ne daje ako ga ne poznaje!" Valjda nisam izgledala kao zavisnik od nikotina u pušačkoj krizi? Sad i ja počeh da se pitam zašto me je ponudio cigaretom, Udvarao se nije, to je provereno (a i ko bi muvao ženu od 53 godine, pored tolikog lepog sveta okolo). Kako god, imam tu privilegiju da me Italijani lepo prihvataju, iako ne znam jezik i u pojedinim momentima možda ličim i na dete-debila. Odmah počne priča na italijanskom, pa čuđenje da nisam "ovdašnja"...


To s jezikom slično je bilo i u Egiptu, kad sam bila prvi put, s najstarijim i najmlađim sinom. Naravno, gomila, jedna ogromna gomila Rusa u invaziji na Šeraton, četvrtina njihovog broja Italijana, jedna naša grupa i po neki Nemac, na prste jedne ruke da se izbroje. I dok su se naši bunili i ljutili što im se svi obraćaju na ruskom, ja sam valjda bila jedina koja bi bila srećna da joj se obrate kao Ruskinji. Ne samo zato što taj jezik znam, već i zato što s vremena na vreme imam takav poriv da pričam na ruskom, da po kući počnem da se glupiram i pričam sama sa sobom na ruskom. Volim da ga govorim, milozvučan je. Valjda sam bila jedina kojoj su se svi obraćali na - italijanskom. Deca su mi se smejala zbog toga, a meni je stvarno bilo krivo. Zašto me gledaju kao Italijanku? Pa ja veze nemam s njima, ne ličim na njih! I tako, ja sebe vidim kao tipičnog predstavnika slovenske rase, mada u stvari ličim (kao upisana) na tu svoju prababu Nemicu. Kažu da joj je kosa bila malo svetlija od moje, ali na slikama je seda, pa ne znam. Da se brinem ili radujem što u stranskom svetu misle da sam Italijanka? Da sam mlađa, radovala bih se, ovako... može biti da ličim na one none što u Alberobelu ispred svojih kuća (čuvene "truli") na klupicama ručno prave testeninu.

Posebni utisci povezani su s hranom. Budući da sam shvatila kako je seks precenjen i došla do zaključka da je hrana ono dominantno što nas određuje (Frojd i ja izveli smo isti zaključak pod stare dane), obratiću joj posebnu pažnju. Kako sam izvorno Šumadinka i nije da mi je mama svako jutro za doručak spremala škampe, skoro da je fascinantno koliko volim morske plodove. U tom smislu, od cele Italije najlepši mi je bio ručak koji je Vesna spremila - po mom ukusu. Možda su oni željni kiflica, gulaša i pasulja, ali ja sam - u-ž-i-v-a-l-a! Volela bih da umrem tako srećna, posle nekog bogovskog obroka. Nije ni bitno da li ću posle toga u raj ili u pakao, svakako ću imati blaženi osmeh na usnama.


Ovde je hrana toliko dobra i, u odnosu na njihova primanja - toliko jeftina, da me je povremeno hvatao grč u stomaku. Neću ni da pominjem kako jedu mnogo kvalitetnije namirnice, da je hrana često bolje spremljena i da je sve zdravo i - sveže. Ovde je pojam zamrzivača nepoznat kao Bocmanova konstanta palom na popravni iz matematike. Sve se jede sveže i sve je odličnog ukusa. Ujutro uglavnom pojedu nešto malo, i to obavezno nešto slatko. Onda malo posle podneva jedu pastu ili nešto slično, posle čega spavaju, pa uveče obilato večeraju, ali... Ne jedu oni presoljeno pečenje ili masnu gibanicu, nego ribu, povrće... pa mogu da jedu koliko hoće i da im ne bude ništa. Naravno, svi piju vino i svako tačno zna šta naručuje i pije. Sirevi su posebna priča. Ne mogu ni da zamislim kakvu bi facu napravili da pogledaju one naše "delikatesne" salame. Fuj! To je možda jedan od razloga što restorani brze hrane poput Meka nikad neće biti popularni ovde. Postoji jedan Mek u celom Bariju, ali tamo se popije eventualno kafa. Pokušavaju Ameri da naprave čizburger s lokalnim sirevima i slične izmišljotine da proguraju, ali... skoro da je smešno da Italijanu koji najmanje 15 vrsta sira "zna u dušu" pokušavaš da prodaš neku fabričku mocarelu! I zašto bi neki klinac jeo ono govno prepuno soje, aditiva i plastike kad za troduplo ili četvoroduplo manju cenu može da pojede celu fokaču! Fokača je inače "italijanski burek" - to jedete kad ste u gradu i ne stignete da odete do kuće i pojedete nešto dobro, kao čovek. Malo liči na picu, s burekom može da se poredi samo zbog masnoće (mada je burek ubedljivi favorit), a sve zajedno - neverovatno je ukusna i parče košta - 1 evro. Sad zamislite da za jedan evro kupite četvrt bureka - taj je red veličina po dimenzijama. O ukusu i prehrambenim odlikama svako nek upoređuje prema svojim kriterijumima.

Hrana u Italiji stvarno me je deprimirala. U stvari, deprimirajuće je bilo poređenje. Ovde je retko ko debeo, baš debeo. Ima punijih, ali nema onako debelih kao u Americi ili zemljama Trećeg sveta. Najbogatiji i najsiromašniji najlakše i najbrže se goje. Bogati zato što je sve kalorično i industrijski proizvedeno da stvara zavisnost (najbolji primer je ona gadost od koka-kole), a siromašni moraju u sebe da ubace nenormalne količine hrane da bi postigli energetski nivo za normalan rad. Mi jedemo govna a plaćamo ih kao da su od zlata. To me boli! I vređa! Dok je ovde na reklami za Mek napisano da služe kafu, kod nas je reklama kao da ideš u ne znam kakav restoran - kako smo glupi i kako su nam loše navike! A koliko smo tek jadni i siromašni! Uh!

U Bariju postoji gradski prevoz, ali je nula u odnosu na naš. Doduše, svi nešto voze, da li na četiri ili dva točka (s motorom), nije bitno. Možda zato nikad nisam videla pun autobus, svi uredno sede i ima mesta za još putnika. Karta košta nešto malo ispod ili iznad evra i najduže sme da traje 75 minuta. Onog trenutka kad uđeš u autobus, pametno je da se odmah ukucaš jer, ako naiđe kontrola, kazne su drakonske. Desi se da automat ne radi, pa brže-bolje sam upiši koje je bilo vreme kad si ušao zato što može da se proveri - na kojoj si stanici upao, aha, kod vozača je vreme kad je bio na toj stanici... Drastična kazna je i ako nemaš račun u krugu od 200 metara od mesta na kojem si nešto platio. Obradovići su mi pričali kako su njihove prijateljice u kafeteriji potrošile dva evra, nisu uzele račun, i kad ih je presrela policija neki metar dalje, kazna je iznosila - 80 evra! Zato ovde lepo svi čekaju račun i ne daj Bože da ga ne uzmu. Isti je slučaj i s plaćanjem komunalija. Jedan mesec ne platiš gas, isključe te. Posle moraš da plaćaš i kamatu i, naravno, kao da ga ponovo uvodiš. Isto je i s vodom, strujom... A policije ima na svakom koraku, pogotovo u Starom gradu: finansijska (njoj se plaća onih 80 evra), komunalna (za autobus, bacanje papira, nesklanjanje izmeta ljubimca...), prava policija (govnari kao i svuda), karabinjeri... Prvo sam pokušala da uđem u trag koja je policija za šta nadležna, međutim, digla sam ruke. Policiju ne volim nigde na svetu, pa ni ovde, neću valjda trošiti vreme razmišljajući o njima..

Policija je posebno vidljiva u Starom gradu koji je donedavno bio skoro pa zabranjena zona. Ovde su bili mafija, prostitutke... svašta razno. Otkad su primili pare od EU da to srede, i od Rusa da srede sve prilaze crkvi Sv. Nikole (ne samo s mora, kako je dotle ulazio pristojan svet), ovo je super mesto. Nažalost, Vesna i ja smo, kad smo prvi put bile u Starom gradu, zaboravile foto-aparate, baš ga nijedna od nas nije ponela. A mogla sam da snimim i naziv ulice: Ulica kurvi. Drugi put smo obe bile naoružane za fotkanje, ali nije bilo vremena. A tu ulicu ionako nismo našle, bile smo u pravom lavirintu uskih kamenom popločanih uličica s obaveznim vešom koji se suši između zgrada. Interesantno je da je kamenje crne i bele boje. Cela ulica koja je popločana crnim kamenom označava da je slepa i to su koristili ako im neprijatelji uđu u grad. Saterali bi ih u takve ćorsokake.

Svaki grad doživljavam kao osobu, jednostavno ne mogu da se otrgnem personifikovanju. Najmrskiji mi je Beč, podseća me na gđicu Hevišam iz Dikensovih "Velikih očekivanja", Istanbul je dama burne prošlosti, Moskva debela i dobrodušna tetka koja te nudi slatkišima... a Bari sam doživela kao mlađu zaposlenu ženu koja kod kuće pune dece odradi i treću smenu. Trudi se da bude doterana, u toku s događajima, ali... kod nje je sve u spidu i često zabrlja, međutim, ipak postiže da život teče dalje. Zahvaljujući njoj on se uopšte i odvija.

Trebalo je da se rastanem s tom mladom ženom, a bila je zanimljivo društvo. Pomalo haotična, ali puna života.

Moji Obradovići su fenomenalni. Ne znam da li bih se ja onoliko majala s gostima kao oni sa mnom. Bili su diiivniii! Od svih ljudi koje poznajem, kao par su ubedljivo najbolji - fini, dobri... A kad sam se pakovala, steglo me u stomaku pri samom pogledu na kolilčinu stvari i kofer kojim raspolažem. Sad nastupa čarobnica Vesna! Čoveče, neverovatno je koliko stvari može da strpa u malu zapreminu. Dobila sam i ranac pride, ali je sve - ušlo! Da ne poveruješ! Da sam bila ostavljena samoj sebi, verovatno bih odustala i nešto ostavila, ali... Koliko god mislila da sam majstor za pakovanje, pokazalo se da sam čist amater. Amater sam i u ispijanju kafa, i tu su me Obradovići demantovali.

Na kraju, nažalost, završnica koja me je malo (i malo više), na aerodromu, iznervirala. Naime, prošla sam i pasošku i carinsku kontrolu i samo treba da uđem u avion. Poslednja provera je kod jedne revnosne devojke koja je odmah na italijanskom, onako brzo i gestikulirajući, kako to oni znaju, pitala zašto nemam vizu. Zamolila sam je da govori na engleskom, na šta je usledilo ono njihovo čuđenje da nisam "ovdašnja". Uljudno sam joj rekla da mi viza nije potrebna, na šta je okrenula telefon, ali je ujedno zaustavila i red za ulazak u avion. Na to sam se i ja okrenula redu i uz smešak glasno rekla: "Srbija!" Ko me ne zna kako navijam, rekao bi da je ovo bilo za stadion. Drži ona tako telefon u ruci sva usplahirena, pita kuda ću, ja joj rukom pokažem šta piše iznad njene glave, a ona će - kuda ću kasnije. Ma, šta tebe briga kuda ću? Uz smešak, savršeno uljudno odgovorim da idem kući, u Beograd. A ona će - kojim prevozom. Tu malo zastanem, okrenem se opet prema ljudima iza sebe i vidim da svi mrgodno gledaju devojku, što me je zadovoljilo, pa joj lepo odgovorim da ću autobusom. Ma, nosi se, bre, u tri lepe! Nekoliko dana pre toga raspravljalo se u Briselu o ponovnom uvođenju viza za građane Srbije. Ako to urade, putovaću samo tamo gde me ne zaustavljaju. Kad sam ušla u avion, jedan gospodin je ovoj sinjori što piše ove redove, sve vreme govoreći na italijanskom (ne znam šta, ali pretpostavljam da je bilo nešto lepo), ponudio mesto pored sebe, pomogao mi da skinem jaknu, stavio je gore i poslužio me čokoladom. Na slatkiše sam slaba, pa uzeh. Posle sam zaspala, nadam se da nisam naslonila glavu uz staklo i imala otvorena usta. Verovatno nisam jer mi je i kasnije dodao jaknu i propustio me da prođem. Priča li on, priča, a sinjora Milja samo se smeška. Njegovo ponašanje protumačiću kao izvinjenje za drndanje s nepostojećim problemom vize.



















































Potpisi za fotke:

1. karta Pulje (ili Apulje)
2. dolazak u Bari
3. prodavac maslina iz svog maslinjaka - kako sređena frizura, kako lepo štucovani brkovi, a povrh svega, i pored pijačnih mirisa, prvenstveno mirisa maslina u ulju, kolonjska voda doprla je i do mene
4. prodavac ribe - ako vam je ne očisti (za iste pare), ne morate da je kupite
5. pešačka zona u Bariju i, naravno, Vesna
6. ulaz u crkvu Svetog Nikole, s volovima koji su preneli njegove mošti na vratima
7. statua Svetog Nikole, poklon Rusije (v. u kojem je položaju Biblija)
8. prizori iz Starog grada u Bariju (sve ulice su ovakve)
9. Stari grad u Bariju (jedan od "prostranijih" trgova)
10, 11. trg s kojeg se ulazi u Stari grad - tu je i časovnik na kuli u koji svi pomno gledaju jer je po običajnom pravu svaka trgovina morala da se završi za 15 minuta; ko prekorači to vreme, ide na strub srama, a kazna je bičevanje
12. Zar biste se ovoj gospođi obratili na italijanskom? Odmah se vidi da sam iz Srbije!
13. školjke se prodaju "na granu", uplatene u alge
14. Porto Čezare, jedna od ribarnica iz ulice u kojoj su - ribarnica do ribarnice
15. Italijani jedu i morske ježeve koje nažalost nisam probala
16. u Meku vam nude mekkafu, valjda jedino to i prodaju (mada mi je i kafa sumnjiva, ovde po kafeima ima toliko čudesnih vrsta kafe, da me čudi da su Ameri mogli da izmisle nešto novo)
17. kad bračni par naruči kapučino, uvek nešto ovako izvedu (divno!)
18. Stari grad, Bari
19. jedna od unutrašnjih kapija u Starom gradu (druga linija odbrane)
20. kecelja s motivom Salenta (možda je ipak trebalo da je kupim?)
21-24. Leče je ipak najlepši grad u ovom delu sveta

Alberobelo - čudesni gradić pod zaštitom UNESCO-a
Priča kao da se desila u Srbiji - sedamdesetih godina prošlog veka Japanac turista zaprepašćen izgledom grada i pričom kako su nastale truli-kućice šalje fotografije u Unesko i ostalo je istorija.
Sinjori Ameliji di Stefano je 86 godina, a ja joj zavidim na entuzijazmu, energiji, mozgu koji radi "sto na sat"...

 

Crkva Svetog Nikole u Bariju

Na prvoj fotki je seminarijum dominikanaca (oni brinu o njoj), kao i sobe za smeštaj hodočasnika, na drugoj je leva strana glavnog oltara (mesto za hor i obavezne orgulje), na trećoj desna strana (odakle su skinuli tablu da smo i mi nešto doprineli), a na poslednjoj centralni deo oltara (fotke su malo "grešne" jer nismo smeli unutra da koristimo foto-aparat, pa je ovo bio "špijunski" rad). Na donjem nivou, u predelu groba Svetog Nikole, bila je u toku pravoslavna služba, nismo mogli ni da sanjamo da izvadimo foto-aparate, a kamoli da se usudimo da škljocamo. Prava šteta!

Bari, Stari grad

Na prvoj fotki je ono crno i belo kamenje o kojem sam pisala, a na drugoj jedna od kapija za ulazak u grad (pravo sa šetališta koje im je izgradio Benito, naravno - Musolini).

Vlasta i Jelena Šikić i njihova kuća u Kazamasimi (iz 16. veka)

Zašto mi nosimo jakne na prvoj fotki, pojma nemam. Tog dana bilo je 18 stepeni - možda zato što smo upravo saznali da je u Beogradu istog dana počeo da pada sneg.

Polinjano na moru

Sinjora Amelia bila je tako divna da nas odvede kod svoje rođake sinjore Gracijele koja živi u Polinjanu, da sve to vidimo izbliza. Ljudi žive na ovim stenama i često su im podrumi pećine, kao kod naših domaćina. Inače, gđa Amelia majka je čuvenog dirigenta opere Đovanija di Stefana.

Ovo su moji Obradovići - najbolji!

Tek sad vidim da nema Bate, ali ko ga ne zna (mnogo je propustio), može da se upozna s njim na fejsu - tamo je gomila fotki, a malo se vidi i ovde na fotkama iz Lečea. 

Najdraža mi je treća fotka, zavidim svima koji imaju ćerke. Ja svoje sinove smem samo ovlaš da zagrlim, nešto slično kako sam se fotografisala s Ducom (poslednja fotka).