Muke po Milji

Dve očajne i uzbudljive nedelje su za mnom, u stvari ceo mesec je bio kao neki loš scenario u kome ništa nema smisla i dešava se bez prave motivacije likova, i događaji nisu uzročno-posledično povezani. Ne znam da li prethodni period da proglasim za dramu apsurda.

Prvo je računar počeo da mi trokira i da se ponaša kao da ima neki svoj život. Inatio se tako sa mnom, inatio, i na kraju rešio da umre. Ne znam kako drugi reaguju na ovakav događaj, ali ja se ponašam kao da mi je najrođeniji na samrti. Ispostavilo se da nije umro, neke stvari smo zamenili i vaskrsnuće je bilo preda mnom. Nisam ni pretpostavljala koliko ću biti potresena, nesrećna, utučena... U vreme tugovanja strefila me alergija po dekolteu - od sintetičke marame koja je bila ispeglana na 30 stepeni (nedovoljno). Na prvi pogled, ništra strašno, ali samo onima koji se ne pate s kožom. Počele su vrućine, a ja sam to mesto morala da pokrijem. Tu i tamo bi crveni pečati provirili i morala sam da odgovaram na pitanja izrečena s izrazom lica kao da imam kugu. Dosadilo mi je to. Uvek se setim kako se jedna žena pre nekih dvadesetak godina sklonila od mene u autobusu sa strahom na licu. A na mom licu bio je pečat do pečata! Svi mi kažu da to nije smrtonosna bolest i da ne brinem, ali bogami - imala sam i trenutke u kojima zamalo nisam umrla od gušenja, kočenja i plavljenja. Ponekad se zbog alergija na alkohol, sintetiku, enzime, prašinu... osećam kao invalid. 

Prođe i ova alergija, ali sam već bila prilično uzdrmana, pogotovo ako se uzme u obzir da mi je najmlađi sin mali maturant, a ja ga spremam iz srpskog. Kako ne mogu s njim da izađem na kraj i kako iz iskustva znam da je rad s rođenom decom nešto slično robiji na kojoj te muče zabijanjem klinaca ispod nokata, počela sam da spremam celo njegovo odeljenje. Naravno, za dž. Svake subote smo se sastajali u firmi jednog od tatâ, a moje dete me je uvek pred polazak pitalo: "Je l' moram i ja da idem?" Šta reći?! Deca su najveći neprijatelji svojim roditeljima.

Jedan od većih udaraca bio je i prijemni za Matematičku gimnaziju koji se održavao istog dana, u isto vreme kad i polaganje za Kembridž sertifikat. Ovo mu je drugi sertifikat, neki mnogo važan, posle njega može da nastavi školovanje u Engleskoj ili se tamo zaposli, ali mi se British Council konačno smučio pa neću ni da pamtim za šta je sve taj sertifikat dobar. Platila sam još u februaru, nisu male pare. Ali Džejms Oven, kod kojeg dete uči engleski, rekao mi je da on to može i da bi bilo dobro da to uradi. Bio je jedan od trojice najmlađih. Prvi deo već je polagao i bilo je super. A onda je bio drugi deo, 11. juna. U međuvremenu se prijavio i za prijemni u Matematičkoj, ali je on istog dana i tu nema nikakvog pomeranja. Pozovem ja nadobudni British Council da ih pitam da li u sledećem roku može da polaže drugi deo. Ne može, u jednom roku se polaže sve. A da li može da polaže sve u sledećem roku, naravno da ne platimo ponovo. Ni to ne može. Reče mi devojka s druge strane žice da mogu da napišem molbu za refundaciju troškova - napišem je na engleskom, priložim skeniranu prijavu s njegovim imenom iz Matematičke i pošaljem njima, onda će oni da šalju u Kembridž, pa će onda Kembridž da razmotri molbu u roku od (čini mi se) 60 dana, pa će mi MOŽDA refundirati troškove. E, tu prsnem: "Da li ste vi svesni šta ste mi sad rekli? Hoćete da kažete da postoji mogućnost da mi ne refundiraju uplatu?" 

"Gospođo", na to će devojka, "To je Kembridž sertifikat." 

"Pa? Treba da padnem u nesvest od ushićenja?"

"Godinu dana unapred znali ste koji su termini polaganja, i to je - Kembridž sertifikat." 

Nisam rekla: "Serem ti se na Kembridž sertifikat", mada sam pomislila, već vrlo kulturno: "Gospođice, godinu dana nije nikakav rok u odnosu na poslednjih 60 godina koliko se polažu prijemni za Filološku i Matemetičku gimnaziju - uvek sredinom juna. Tačnije, u subotu koja je najbliža sredini meseca. Da li je moguće da se o tome nije vodilo računa? I kakav je to način?"

"Gospođo, izvinite, ali mi dobijamo instrukcije iz Kembridža i tu ništa ne možemo."

Zahvalim joj se ironično, uz napomenu da su im instrukcije super i da samo tako nastave. I? Šta je trebalo da se uradi? Ogroman je rizik baciti karte samo na Matematičku - konkurencija je strahovita i blage veze nemam kolika je verovatnoća da je upiše. Ja ionako nisam bila za tu školu, mada sam se nadala da se neće obrukati (zbog samopouzdanja), ali sam se potajno nadala da je neće upisati. Međutim, sad sam bila besna što neće biti u prilici ni da pokuša. A i pitanje je da li će drugi put ponoviti dobar uspeh s prvog dela ispita iz engleskog. I tako, povučem ja dokumenta iz Matematičke i ode on na taj drljavi ispit za Kembridž (hej, čoveče, Kembridž) sertifikat. Rezultati su tek krajem juna, a sredinom jula dolaze diplome koje, of course, takođe treba da se plate. Pre neki dan prolazila sam Terazijama pored ulaza za British Council pa mi došlo nešto da pljunem. Ali nisam.
Kaže mi muž: "Što se toliko nerviraš?"
Odvratim mu: "A što si ti toliko ravnodušan? Zar nisi zainteresovan da ti dete bude dobro?"
"Zainteresovan sam da mi dete bude srećno, za sve ostalo me zabole."
Od muža sam digla ruke što se tiče škole. U stvari, zabranjeno mu je i da ide u školu, posle ispada poput onog kad je krenuo na roditeljski a nije znao ni koji mu je dete razred ni koje je odeljenje.

Inače, moj muž ima veliku "zaslugu" što dete nije dobilo Vukovu diplomu iako ima sve petice od prvog do osmog. Naime, u šestom je imao četvorku iz vladanja jer se pobio na času s jednim dečkom. Za taj "podvig" je od oca dobio čokoladu, a braća su ga izljubila i čestitala mu. Tad sam shvatila da su ga podstrekavali da "zabode" dete koje ga stalno provocira. E, sad, što se to desilo na času... Majka, odnosno ja, za razliku od oduševljenog drugog dela porodice, bila je u predinfarktnom stanju. Doduše, ja sam za uvrtanje ruke perofesoru u trećem gimnazije dobila jedinicu iz vladanja, pa nisam smela ništa da kažem. Kako otvorim usta, tako me poklope ovi moji muškarci.

Računar, muke oko izbora šta da polaže, spremanje za maturu, alergija, radno vreme od 10 do 12 sati svakog dana... i na kraju - padnem. U pretprošli petak prvo izgubim glas, onda mi kapci otežaju kao da su od olova, pa ne mogu da ustanem i osećam se kao prebijena mačka, počnem da kašljem kao tuberan, počne da mi lupa srce i da mi se cepa u grudima - upala pluća. Izuzev poslednje trudnoće, ovo mi je prvo bolovanje. Prvih dana nisam ni mogla da ustanem iz kreveta, a kad sam se malo pridigla, bila sam besna, besna, besna... Ako ne računam očajnu kožu i alergije, ja sam savršeno zdrava žena i mogu konju rep da iščupam u jednom potezu. Nisam navikla da sam slaba i da ne mogu ništa. Neshvatljivo mi je da provedem ceo dan u krevetu i da ne mogu da se pomaknem. Na sve to, nisam mogla ni da pušim, moja najvernija drugarica u trenucima nervoze, cigareta mila, potpuno me je izdala. Kad zapalim, imam utisak da će mi grudi eksplodirati. Strašno! 

Ali, posao još nije završen i ne mogu tek tako da se izležavam. Čeka nas matursko veče i polaganje mature! Bože blagi, ovo mi je treće dete, nemam snage ni za treći pubertet ni za treću maturu. Na maturi je bio najlepši - sasvim sam neobjektivna, pa šta. Ko je video fotke na fejsu, slaže se sa mnom, osim ako me prijatelji dobronamerno ne lažu. A maturski ispit? Pa, bio je super, drugo nisam ni očekivala. I sva ostala deca koju sam spremala položila su super, bar srpski.
A zadaci za Matematičku ove godine i nisu bili toliko teški - rešilo ih moje dete sve, samo što to nije radilo na ispitu već posle njega.
Život je stvarno sranje i nije uvek stvar izbora. Ko to kaže, nije bio na mukama. Neke stvari se jednostavno same nametnu, moraju da se urade.

U sredu treba da se vratim na posao. Uopšte mi se ne ide. Radi mi se, ali mi se ne ide na posao. U međuvremenu, dok me nije bilo, desila se 3.856. reorganizacija i sve se istumbalo. Ko zna šta me čeka.

P.S. Obećala sam deci da ih neću imenovati i da im neću stavljati fotke na blog, ali... nek ovo bude izuzetak. Na prvoj fotki se maturant sprema da uđe na proslavu, a na drugoj je pred izlazak iz kuće. Moje dete, ja rodila.

Mudar je onaj ko ima muda

Dok žena može da misli na sto stvari odjednom, muškarac može samo na jednu. I žena može da radi nekoliko stvari istovremeno, dok muškarac može samo jednu. Naučno je dokazano! Jednostavno, muški i ženski mozak se razlikuju, a očigledno da u logici veliku ulogu imaju i hormoni. Pobornici teze da su muškarci pametniji, obrazlažu to baš na osnovu ovakvih primera - koncentracija na jednu stvar daje dobre rezultate. Po tome ispada da je ženska pamet plitka i rasplinuta i da ne daje dobre rezultate.
Hmmm... mislim da je upravo obrnuto. Odgovorno tvrdim da su žene mnoooogo pametnije! Generalno pametnije, kao rod, mada i među njima ima ćuskija, kao što i među pripadnicima jačeg pola može da se probere po neki pametan primerak.
Moju čukunbabu s mamine strane čukundeda trgovac stalno je vodio sa sobom na put jer mu je bila - prevodilac i finansijski savetnik. U ta stara vremena trgovačka posla vodila su Vranjance u Istanbul i Solun, a čukunbaba je znala i grčki i turski, čak je naučila i arapska slova, pa je jednom s mužem išla i u Egipat. Kad su se tek venčali i onako zaljubljeni nisu mogli da se razdvoje, čukundeda je poveo sa sobom na put. U to vreme na putu su se trgovci zadržavali od šest meseci do dve godine, ponekad i duže ako ih strpaju u karantin. Čukundeda je izračunao da ne može toliko da izdrži bez voljene pa joj je stavio fes, obukao je kao muško i vodio sa sobom kao posilnog kud god da ide. Delili su istu sobu na konacima, to nije bilo čudno u Turskoj - da se muškarci vole. Ali, čukunbaba je na tim putovanjima upijala sva znanja do kojih je mogla da dođe, pa je grčki naučila kao da je prava Grkinja posle prvog putovanja, a i turski je usledio odmah potom. I opismenila se sasvim sama. Čitala je i prevodila mužu sve što ga je zanimalo. Kad je počela da rađa decu, malo je "oladila" s putovanjima.
Rađala je decu, brinula o njima, sređivala mužu finansije, poslovala po kući, kad ga poduže nema cepala je drva za ogrev kao i svaki muškarac, popravljala grede na plafonu, kuvala, prala, spremala slave, plela, heklala, tkala, razgovarala s komšinicama... često sve to zajedno u isto vreme. A čukundeda je pravio decu, ali kad ih je pravio nije bio u stanju ni na šta drugo da misli; pušio nargile s prijateljima i pored toga nije bio u stanju ništa drugo da radi; putovao i pravio pare; a kad bi bio u Vranju povlačio se svako popodne u svoju sobu da se malo odmori i sredi misli. Čukunbabine misli su, pretpostavljam, uvek bile sređene jer nije imala vremena da se odmara i misli da li su joj misli sređene.
Nije ona bila nikakav izuzetak, žene tog doba bile su i muško i žensko istovremeno, ali su javno ispoljavale samo žensku stranu po sistemu - žao mi ga, nek i on malo deluje kao jači pol. Kako ono beše... pametniji popušta? Žene u Vranju važe za krotke, tako ih vaspitavaju, mada verovatno svaka može da pojede muža za doručak.
Moja majka, vaspitana u tom duhu, pogotovo što je živela u porodici u kojoj je bila jedina ćerka sa sedmoricom braće, udaje se za mog oca i dolazi u Kragujevac. Kakav šok! Šumadinke su sasvim nešto drugo od Vranjanki. Pričala mi je da je bila zapanjena što žene pričaju više od muškaraca, što ih prekidaju kad govore i što se ponašaju kao da su hajduci - muške žene. Kad je o tome pričala s prijateljicama Šumadinkama, rekle su joj da je to najverovatnije zato jer žene rade barabar s muškarcima, A moja Mira će na to: "Pa u Vranju žene rade i više nego muškarci!" A onda će one da je to tako jer nema generacije bez udovica i siročadi pa o svemu same moraju da brinu, a moja Mira će i na to: "Pa i kod nas ostaje mnogo udovica - te jedan rat, te drugi, te Turci, te Bugari, te Nemci..." I na kraju obe strane zaključiše da su Šumadinci kurčevit narod, i muški i ženski. Ništa drugo nije im padalo na pamet kao razlog za toliku kulturološku razliku.
Sasvim je svejedno da li su Šumadinke, Vranjanke, Zimbabveanke... bitno je da žene rade sto stvari odjednom i sve postižu, brze su i efikasne, samo što neke puštaju muškarce da misle kako su neki faktor a druge ih postavljaju na mesto koje im po pravdi pripada, bez pardona. 

Kad smo renovirali stan, moj muž je crtao krevet koji je specijalno napravljen, kupio antikni luster i tu i tamo izigravao nadzornika radnika, a ja sam imala posla s vodoinstalaterom, građevincem i molerom. Zajedno smo sklanjali šut, pomerali stvari, davala sam im da jedu, kuvala kafe... a moja jača polovina je obilazila parohiju (od jedne kafane do druge, ne podnosi nered pa pobegao), posle toga se odmarala i sređivala misli i neprestano zvocala, zvocala... on bi sve to po kratkom postupku. Kratak postupak je da sve otera u pizdu lepu materinu ili da sam sve uradi. A mogao bi jer ima dara, slikari su prilično spretni "u ruke". Međutim, ima teniski lakat, jadničak. A i ne može da se bavi takvim trivijalnostima, pogotovo sad kad je ovakva kriza u svetu. Mora on sve to da isprati, porazmisli, prodiskutuje s prijateljima koji kao i on obilaze parohiju i sređuju misli.
Još je ovaj moj i dobar - brine kako izgledam i sitnicama mi pokazuje koliko sam mu važna. Uzme usnu harmoniku pa mi svira dok perem sudove ili peglam. Doduše, uputi mi i: "Ženo, skini gaće da ti nešto kažem." Još jedna potvrda da je muški mozak u maloj glavi, ispod pojasa.
I na sve to još mi prebacuje: "Ne znaš da živiš, opusti se." Dobro, od sutra se opuštam - odmaram se i sređujem misli, bavim se svetskom politikom, razgovaram telefonom i ne radim ništa uz to... a ručak, prašina, veš, deca... nek čekaju. Neću više da budem glupa žena, postajem pametan muškarac.
Muda je svaka žena u Srbiji poodavno dobila, nisam ni ja nikakav izuzetak, pa da vidimo da li je pridev mudar izveden od imenice - muda. Rekoše naučnici da i pamet ima veze s hormonima.

Diploma za spremačicu

Kako na poslu provodim u proseku oko deset sati dnevno, dočekam i spremačice koje dolaze oko sedam uveče. Ima ih tu i preko dana, ali sporadično. Majka me je lepo vaspitala, uvek se svima javim, ako me pitaju kako sam, odgovorim... Za razliku od većine mlađanih kolega iz firme koji ne znaju šta je to "dobar dan", "doviđenja", "hvala"... možda delujem i čudno. Kad sam se tako u prolazu s postarijom spremačicom pozdravila, jedna koleginica me je pitala: "Šta joj se javljaš?" "Zato što je viđam i zato što je tako red." "Dobro, svako sebi bira društvo." Ako je tako, onda svesno biram - spremačice.
Istini za volju, ambiciozne mlađane kolege javljaju se rukovodstvu (da ne kažem menadžmentu) široko osmehnute i glasno izgovaraju te pozdrave, pa čak pitaju i kako je. Uz vrlo zadubljen izraz lica saslušaju i odgovor poput "Ma...", "Dobro..." i slično, kao da je reč o novom uglu gledanja na Pitagorinu teoremu.
Generalnom (glavnom Nemcu) mahnem rukom, i on meni mahne rukom, i to je to. Koj' klinac s njim da pričam? Nismo u istoj priči. A i šta tu da se zadržavam u razgovoru i gubim vreme od proizvodnje onoga što će im doneti pare? Samo štancujem. Sva sreća da mi je jezik i profesija i hobi, pa mogu da radim kao na traci. I što me više upregnu, bolje funkcionišem. Kao mašina koja optimalno radi kad radi bez trenutka zastoja.
I tako, počela sam da se družim sa spremačicama, sve u šesnaest. Ali je zato oko mog stola najbolje počišćeno, a jednom sam zatekla i cvet u čaši. Doduše, i ja se trudim da im maksimalno olakšam, sve svoje smeće sklonim, a ako je nešto nejasno da li je za bacanje ili nije, lepo napišem ako ih ne vidim. Našu redakciju, pored još nekoliko, čisti devojka koja mi je odmah pala za oko. Prvo zbog mladosti, a zatim zvog govora. Pored profesije i hobija, reči su mi i profesionalna deformacija (ide to jedno uz drugo) - devojka lepo govori, mada Jelena (tako se zove) govori malo.
Radeći na specijalnom izdanju Recepata, o kuvanim jelima, zvala sam telefonom muža da mi prevede s italijanskog materijal koji sam imala o brodetu, a kako sam ja čitala taj italijanski, to je da čovek umre od smeha. Smejala sam se i sama i izvinila se devojci što mora to da sluša. Posluje ona, pa mi onako tiho, kako joj je već svojstveno, reče da bi možda mogla da pomogne, "mada ne znam italijanski, ali studiram francuski". Očas posla ona to pročita, uzmem ja telefon, prepriča mi ovaj moj sve kako treba i nastavim da radim.
Posle nekoliko nedelja, umesto Jelene dolazi neka druga devojka, isto mlada, isto lepa, isto vredna... Pitam šta je s Jelenom, a ona mi kaže kako su drugarice i kako će je zameniti jer sutra ima težak ispit. "Lepo", kažem ja i stvarno me obe devojke zadive.
Nikad ništa nisam pitala, ne znam ni kako žive, ni s kim, ni da li su za stalno zaposlene kao spremačice... ništa od toga ne znam jer ne pričaju, ali sam sebi dala slobodu da Jelenu pitam da li je položila kad sam je sledeći put videla. "Jesam", kaže ona. "A koju si ocenu dobila?", nastavljam ja. "Ma, devet", opet skromno odgovori Jelena i prihvati se usisivača. Ja ustanem i čestitam joj rukujući se: "Bravo, Jelena!" "Ma, imam još dosta ispita, tek sam na trećoj godini."
Očigledno joj je neprijatno, pa je ostavim, a obradovala sam se kao da je moje dete.
I onda pomislim kako mlađane uvažene koleginice njoj (NJOJ) ne govore "zdravo", a nisu joj ni do kolena. Za početak, ne znaju pristojno da se ponašaju, nisu najbolje vaspitane.
Vraćala sam se kući i razmišljala kako ova devojka može da sedi kod kuće, kuka kako nema novca i uči preko volje. Ali, ona radi posao za koji verovatno dobija neku mizeriju, ali radi. Koliko god da je to para, to su njene pare.
Setim se jedne poznate advokatice iz još poznatije advokatske firme koju je majka tokom studija poslala da čisti poslovni prostor u kome je kasnije radila. Samo se jednog jutra pojavila i advokati je pitaju što je došla tako rano, a ona će; "Da radim, ali kao pripravnik. Diplomirala sam." Kako je uopšte došlo do toga da devojka iz dobrostojeće kuće čisti? Tako što je od majke tražila neku pozamašnu svotu za letovanje, a ova joj ukinula sve "prihode", ali je rekla da će joj rado naći neki pristojan posao koji joj neće oduzeti od vremena za predavanja. I našla joj je. Ta advokatica kaže da je to bio potez koji je naučio pameti. Ili primer Žane Moro koja se zahvaljivala ocu što je izbacio iz kuće sa 18 godina: "Znate, kad na vas bace teret odgovornosti za sopstveni život, postanete mnogo bolji, disciplinovaniji, odgovorniji." Pa i primer mog srednjeg sina kome sam ukinula džeparac zbog loših ocena u 8. razredu, i pri tom mu vrlo netaktično rekla kako će da kopa po kontejnerima (kajem se, naravno da se kajem!), a on na sve to otišao u neku perionicu kola i sam se preporučio za posao. Kad mi je pozajmio pare da platim struju, zaplakala sam se. I pomislila: "Ma, jebeš ocene, važno da je on vredan. Valjda će biti nešto od njega."
Ubeđena sam da će od Jelene biti nešto. Da je sjajan karakter, to je već pokazala. Samo da joj neko "fino dete iz fine kuće" ne zauzme mesto koje joj pripada. S druge strane, i ne plašim se toliko - ume ona da se snađe, smisliće nešto.