Pre neki dan na fejsu jedna prijateljica i mene je stavila pod one koji su joj ulepšali odlazeću godinu, pa za mene napisa: "... uprkos mnogo neslaganja u mišljenju, predivna, poštena, prava drugarica..."
Naterala me je na razmišljanje. Opet i ponovo - ista tema. Zašto sam uvek nekako antiprotivna? Pisala sam već o tome kako ne mogu ni u jednu grupu da se svrstam, ni sa kim se u potpunosti ne slažem. Dobro, to i nije tako strašno, možda je čak i odlično, ali... Uvek sam u manjini i uvek protiv neke opšte struje.
Pitam se da li je to stvar genetike. U mojoj porodici uvek smo nekako išli protivno toku. Možda je najbolji primer deda-stric Brana, njemu sam posvetila jedan post ovde na blogu, poodavno. On je pre Drugog svetskog rata bio u SKOJ, tokom rata ilegalac, za šta se saznalo tek posle rata. Sin iz dobrostojeće građanske porodice nije bio prosečan član te organizacije, a i izlagao se velikom riziku. Onda se posle rata, kad su svi hrlili u KPJ - ispisao. Rekao je da nije video toliko lopova i lažova na jednom mestu i neće da bude deo te šarene laže. Pedesetih, kad je u Nemačkoj bila strašna nemaština, on je tamo otišao kod ujaka. Šezdesetih, kad su svi navalili u Nemačku, deda Brana se - vratio. Pravi izdanak Trifunovića.
Preci moje FB prijateljice bili su partizani. Od mojih niko nije bio ni u kakvoj vojsci tokom Drugog rata. Što uopšte ne znači da nisu bili antifašisti. Ali... Ali, trojica deda-stričeva 1941. s kraljem su otišli u Englesku i nikad više nisu mogli ni da se vrate. Njihov najmlađi brat je deda Brana. Posle rata, budući da je prababa bila Nemica, dobro smo osetili "komunističku pravdu" i kako je to kad "nisi isti". Prijateljica, naravno, veliča to vreme, a ja jednostavno ne mogu da se složim s njom. I dopada joj se onaj vođa iz tog vremena, Zli Zagorac. Ja ga smatram za najvećeg krivca svih ratova koji su se desili devedesetih zbog falsifikovanja istorije i još koječega. Ratovi su nekako prirodan sled događaja njegovog zabašurivanja pravih zločina, fabrikovanja laži, ubijanja nevinih i guranja pod tepih konkretnih problema. Da se ratovi nisu desili devedesetih, desili bi se kasnije, kad-tad svakako bi se desili. I dok je bio živ, bio mi je odvratan. Sve je pooduzimao mojoj porodici, i to je kao bilo u redu. Ipak, to vreme pamtim kao lepo, svakom je lepa mladost. Nije zasluga Zlog Zagorca niti "pravednih" komunista, onih što su zauzeli vile na Dedinju i spavali s cokulama na nogama i mašinkama pod jastukom.
S mamine strane... Deda je prešao Albaniju, i o tome sam pisala ovde. Ali... Bio je nemački đak, i iako su mu Nemci bili neprijatelji, bio im je naklonjen, poštovao je njihovu kulturu, voleo njihovu književnost, muziku, disciplinu i urednost, i do kraja života dobijao nemačku dnevnu štampu. Stizala je vozom, lično za njega. Mogu samo da pretpostavim s kakvim su ga zaprepašćenjem gledali u Vranju kad počne sa simpatijama da priča o Nemcima i Nemačkoj. A nana, njegova žena, obožavala je Francuze, kako bi ona govorila - "spasioce". Zaplakala bi se kad čuje "Kreće se lađa francuska", na šta bi deda odbrusio: "Belosvetske bitange." Nije mogao da ih smisli, pa su u kući bila dva tabora: francuski i nemački. Deda mi je ulivao više poverenja.
I tako, nastavljam porodičnu karakteristiku antiprotivnosti s obe strane familije - kad su svi bili oduševljeni socijalizmom, ja nisam; kad su svi obožavali Zlog Zagorca, ja nisam, naprotiv; kad su svi bili zabrinuti Srbi i pisali srBski, ja nisam; kad svi dele "evropske vrednosti", meni se gade; kad svi pljuju po Srbiji, meni se neće (žao mi je ove zemlje i njenih građana)... Da ne pominjem što prezirem bilo kakvo kolektivno delovanje po sistemu "kud svi Turcu, tu i mali Mujo" - liči mi na linčovanje. Neću da učestvujem u tome. Uvek protiv struje, uvek u manjini, a kako je tek naporno i obeshrabrujuće što skoro svaki put treba da prevodim šta stvarno mislim jer ljudi učitavaju svoju percepciju u ono što govorite više nego što vas slušaju. Ko bi očekivao od čoveka koji pređe Albaniju da s uvažavanjem govori o Nemcima? Ili da ratni skojevac neće da uzme člansku kartu KPJ kad to više ne predstavlja nikakvu opasnost? Ili od potomka takvih ljudi, odnosno mene, koja zazirem od Rusije, da Evropu smatram trulom? Ne, nemoguće - il' si za Ruse il' si za Amere! Smeste te u fioku, pa sve iščitavaju iz svoje vizure.
Sa FB prijateljicom je to, bar mislim, počelo njenom objavom na fejsu o Hilari Klinton, koju ona, vidi se, vrlo ceni. Napišem ja tu šta meni predstavlja debelguza spodoba, moderni Sotona u obliku Prve dame i pretendentkinja na predsedničko mesto u SAD. Sledeći je bio Dežulović. Kao što ona ima pravo da ga veliča i ne nađe mu nijednu manu, tako i ja imam pravo da mi se dotični folirant smuči. Onda je počela da iznosi neke druge komentare iz kojih se, jasno kao dan, videlo da podrazmeva gde "pripadam". Skrenem joj pažnju da je to na granici uvrede i da nikakve veze nema sa mnom, pa se ona izvini. Videlo se da je iskreno, zato je i smatram prijateljicom. Imamo pravo na različito mišljenje, s tim što stalno treba preispitivati da li zaista znamo šta je čije mišljenje. Bar se ja preispitujem. Nema crno-bele slike. Niti treba da bude crno-bela.
A FB prijateljica je sjajna - ono što radi, radi izuzetno, i mnogo je simpatična.
Naterala me je na razmišljanje. Opet i ponovo - ista tema. Zašto sam uvek nekako antiprotivna? Pisala sam već o tome kako ne mogu ni u jednu grupu da se svrstam, ni sa kim se u potpunosti ne slažem. Dobro, to i nije tako strašno, možda je čak i odlično, ali... Uvek sam u manjini i uvek protiv neke opšte struje.
Pitam se da li je to stvar genetike. U mojoj porodici uvek smo nekako išli protivno toku. Možda je najbolji primer deda-stric Brana, njemu sam posvetila jedan post ovde na blogu, poodavno. On je pre Drugog svetskog rata bio u SKOJ, tokom rata ilegalac, za šta se saznalo tek posle rata. Sin iz dobrostojeće građanske porodice nije bio prosečan član te organizacije, a i izlagao se velikom riziku. Onda se posle rata, kad su svi hrlili u KPJ - ispisao. Rekao je da nije video toliko lopova i lažova na jednom mestu i neće da bude deo te šarene laže. Pedesetih, kad je u Nemačkoj bila strašna nemaština, on je tamo otišao kod ujaka. Šezdesetih, kad su svi navalili u Nemačku, deda Brana se - vratio. Pravi izdanak Trifunovića.
Preci moje FB prijateljice bili su partizani. Od mojih niko nije bio ni u kakvoj vojsci tokom Drugog rata. Što uopšte ne znači da nisu bili antifašisti. Ali... Ali, trojica deda-stričeva 1941. s kraljem su otišli u Englesku i nikad više nisu mogli ni da se vrate. Njihov najmlađi brat je deda Brana. Posle rata, budući da je prababa bila Nemica, dobro smo osetili "komunističku pravdu" i kako je to kad "nisi isti". Prijateljica, naravno, veliča to vreme, a ja jednostavno ne mogu da se složim s njom. I dopada joj se onaj vođa iz tog vremena, Zli Zagorac. Ja ga smatram za najvećeg krivca svih ratova koji su se desili devedesetih zbog falsifikovanja istorije i još koječega. Ratovi su nekako prirodan sled događaja njegovog zabašurivanja pravih zločina, fabrikovanja laži, ubijanja nevinih i guranja pod tepih konkretnih problema. Da se ratovi nisu desili devedesetih, desili bi se kasnije, kad-tad svakako bi se desili. I dok je bio živ, bio mi je odvratan. Sve je pooduzimao mojoj porodici, i to je kao bilo u redu. Ipak, to vreme pamtim kao lepo, svakom je lepa mladost. Nije zasluga Zlog Zagorca niti "pravednih" komunista, onih što su zauzeli vile na Dedinju i spavali s cokulama na nogama i mašinkama pod jastukom.
S mamine strane... Deda je prešao Albaniju, i o tome sam pisala ovde. Ali... Bio je nemački đak, i iako su mu Nemci bili neprijatelji, bio im je naklonjen, poštovao je njihovu kulturu, voleo njihovu književnost, muziku, disciplinu i urednost, i do kraja života dobijao nemačku dnevnu štampu. Stizala je vozom, lično za njega. Mogu samo da pretpostavim s kakvim su ga zaprepašćenjem gledali u Vranju kad počne sa simpatijama da priča o Nemcima i Nemačkoj. A nana, njegova žena, obožavala je Francuze, kako bi ona govorila - "spasioce". Zaplakala bi se kad čuje "Kreće se lađa francuska", na šta bi deda odbrusio: "Belosvetske bitange." Nije mogao da ih smisli, pa su u kući bila dva tabora: francuski i nemački. Deda mi je ulivao više poverenja.
I tako, nastavljam porodičnu karakteristiku antiprotivnosti s obe strane familije - kad su svi bili oduševljeni socijalizmom, ja nisam; kad su svi obožavali Zlog Zagorca, ja nisam, naprotiv; kad su svi bili zabrinuti Srbi i pisali srBski, ja nisam; kad svi dele "evropske vrednosti", meni se gade; kad svi pljuju po Srbiji, meni se neće (žao mi je ove zemlje i njenih građana)... Da ne pominjem što prezirem bilo kakvo kolektivno delovanje po sistemu "kud svi Turcu, tu i mali Mujo" - liči mi na linčovanje. Neću da učestvujem u tome. Uvek protiv struje, uvek u manjini, a kako je tek naporno i obeshrabrujuće što skoro svaki put treba da prevodim šta stvarno mislim jer ljudi učitavaju svoju percepciju u ono što govorite više nego što vas slušaju. Ko bi očekivao od čoveka koji pređe Albaniju da s uvažavanjem govori o Nemcima? Ili da ratni skojevac neće da uzme člansku kartu KPJ kad to više ne predstavlja nikakvu opasnost? Ili od potomka takvih ljudi, odnosno mene, koja zazirem od Rusije, da Evropu smatram trulom? Ne, nemoguće - il' si za Ruse il' si za Amere! Smeste te u fioku, pa sve iščitavaju iz svoje vizure.
Sa FB prijateljicom je to, bar mislim, počelo njenom objavom na fejsu o Hilari Klinton, koju ona, vidi se, vrlo ceni. Napišem ja tu šta meni predstavlja debelguza spodoba, moderni Sotona u obliku Prve dame i pretendentkinja na predsedničko mesto u SAD. Sledeći je bio Dežulović. Kao što ona ima pravo da ga veliča i ne nađe mu nijednu manu, tako i ja imam pravo da mi se dotični folirant smuči. Onda je počela da iznosi neke druge komentare iz kojih se, jasno kao dan, videlo da podrazmeva gde "pripadam". Skrenem joj pažnju da je to na granici uvrede i da nikakve veze nema sa mnom, pa se ona izvini. Videlo se da je iskreno, zato je i smatram prijateljicom. Imamo pravo na različito mišljenje, s tim što stalno treba preispitivati da li zaista znamo šta je čije mišljenje. Bar se ja preispitujem. Nema crno-bele slike. Niti treba da bude crno-bela.
A FB prijateljica je sjajna - ono što radi, radi izuzetno, i mnogo je simpatična.