Socijalizam i kapitalizam u kuhinji

Da li se neko seća embargo kolača? Postao je popularan tokom vremena sankcija, a ja sam ga i ranije znala pod nazivom koji mu je dala moja majka - rudarski kolači. Ima nekoliko varijanti ove poslastice: s brašnom i pekmezom; s brašnom, grizom i pekmezom... ali je sve ostalo što se u njega stavlja, pored ovih osnovnih sastojaka, osmišljeno po principu: stavi ono što imaš u kuhinji! Vodu sigurno imaš (stavi);  prašak za pecivo je obavezan uz brašno (stavi); i vanilu imaš (stavi); ako si baš tolika sirotinja da nemaš vanilu, može umesto nje cimet (stavi); ako voliš intenzivan miris, stavi i vanilu i cimet (tu se već razbacuješ, ali stavi); imaš i (makar) kašiku kakaa (stavi); a šećer je obavezan jer se radi o kolaču, mada i njega možeš da zameniš medom (stavi šta imaš, a možeš i jedno i drugo).

Pravi sirotinjski kolač, nema šta! Ali je zato neverovatno ukusan i sočan! Moja majka mu je dala naziv rudarski kolači jer je u njenoj "izvedbi" bio toliko crn, da su kocke ličile na parčiće uglja, ali ona je mnogo volela kakao, pa je to prenela i na ćerke. I ja ga pravim s mnogo kakaa, nekako mi je tako ukusniji, a i seća me na detinjstvo. Ovog kolača se uvek setim kad smo u stisci, a i kad pomislim na sankcije, bombardovanje, platu od dve marke, prazne prodavnice... i sve ostalo što nas je snašlo. Postoji i raskošna varijanta: iseckaš malo oraha, pa i njih turiš u kolač. Ništa bitno mu ne menja ukus, ali gostima pokažeš da si "ima se, može se". Još ako preko kolača staviš i glazuru od čokolade... Ma, idi, to je poput pariskih kocki, iako su ove s jajima, mlekom... i svim i svačim što se ne uklapa u embargo koncept.

Pored rudarskih kolača, u svesci s receptima moje majke nalazi se i jedan pod nazivom - kolači za pred prvi. Bilo mi je 12 godina, ja sam je naterala da recept zapiše, pa ona učinila detetu po volji, mada se sećam i njenog čuđenja: "Da zapišem ovu jadu od kolača? Pa posle 20 godina da mi se smeju unuci kad se dokopaju ove sveske!" Za razliku od rudaraca, kolači za pred prvi imaju i jedno jaje! Ima svega i svačega u toj njenoj svesci, ali nekako cela sveska odiše njenom praktičnošću i posebnim umećem da pravi testo. Znam da je zbog nas pisala neke recepte, čak i crtala (mada su njeni crteži čista apstrakcija) kako se pojedina testa savijaju... Iako joj je rukopis ispisan i ružan, a povremene crteže bi neki kubista rado prisvojio, ipak je ta njena sveska prava riznica za testa i zimnicu.

Za dva koplja je bolja "kuvarica" koju je pisala nana Zaga. Tamo su sve sami specijaliteti! Rukopis lep, pravi krasnopis. Ali, nana je bila nastavnica domaćeg rada i bila je pravi majstor za sve što je imalo veze s kućom - i da skuva, i da napravi, i da očisti... Kod nje je pored naziva najvećeg broja recepata napisano: slava. A ispod mnogih je pisala i od koga ih je uzimala, negde i za koju prigodu ih je pravila ili ko ih najviše voli. Njen recept za reform tortu je najekonomičniji (i za pravljenje i po utrošku materijala), a najbolji je. Iz njene sveske i od nje sam naučila da pravim i bombone kao da sam ih uzela iz bombonjere, sa sve punjenjem. U toj svesci je i patka punjena kestenom, s najkvircom kao jednim od začina, a ispod njega je napisano: Pravila za posetu Francuza školi i bila pohvaljena; ni kost nije ostala. A tek nazivi sitnih kolača koje je pravila za Svetog Nikolu: cigare, poljupci Grete Garbo, paragrafi, kocke Afrodita, ljubavna gnezda, čokoladne kvrge, fine košnice... Ne znam šta drugi misle, ali meni je ovo čista poezija!

Ipak, najbolja sveska recepata koja je u mom posedu, sva raspadnuta kao kupus, s masnim flekama, pisana na ručno špartanom grubom papiru i mastiljavom olovkom, definitivno je "kuvarica" moje prababe, staramajke Milje (ona je baba mog oca i svekrva moje nane). Kad se rodila, dali su joj ime Eleonora, ali kad se udala za pradedu Miloša promenila je i veru i ime pa postala - Milja, kao i njena svekrva. Mnogo volim što sam po njoj dobila ime! A tek kakve je recepte ostavila!

Kao Nemica, bila je štedljiva, ali kao majka desetoro dece, spremala je hranu kao za vojsku, i to svaki dan. Njene mere su pravo čudo. Na primer, za čorbu od rasola (pored koje piše: protiv mamurluka), ona predviđa šest litara rasola! Pravila sam tu čorbu, i sasvim odgovorno tvrdim da je za petoro dovoljno pola litra rasola, pogotovo što treba dodati i vodu. Kajzerice se, po njenom receptu, prave od pet kilograma brašna! Nana je za mnogo recepata napisala da su od staramajke, ali je očigledno da je menjala mere, upoređivala sam. Kod rozen torte staramajka je zapisala da se doda "malo karmina za boju". U njenoj svesci su i recepti za likere, punjeni kupus (cela glavica, posle se seče kao torta), pečenu voletinu, krvavice, čvarke, švarglu, tri hiljade osamsto pedeset i šest vrsta kobasica... Ovu svesku treba da prepišem, pravo je blago!

Druga nana, Kosara, nije pisala svesku, i sve je pravila iz glave. A kako je pravila! I ona je hranila mnogo (osmoro) dece, pa bi količine verovatno bile poput staramajčinih. U Vranju su, dok sam bila dete, imali zidanu "pećku" s posebnim plehovima pravljenim po veličini "pećke". Mislim da su bili većih dimenzija od onih u pekarama. Mesila je testo u velikim vanglama, pa kad ga razvuče po velikom stolu, sve pada sa strane. I tako nekoliko puta. Ne sećam se da je hrana ostajala u toj kući, sve se pojede. Šteta što nana Kosara nije zapisala svoje recepte, pogotovo za pite za koje je sama razvlačila kore, i za sve hlebove i pogače koje je pravila, a tek za ajvar... Sad ga više nigde ne jedem, navikla sam na njen, najbolji.

Sudeći po "kuvaricama", moja majka bila bi "socijalizam", nana uspešno brani gospodsko vreme i neka je vrsta "kapitalizma", dok je staramajka "renesansa", a možda bi mogla da se nazove i "multikulturalnost" jer je u kuhinji uspela da spoji Evropu i Balkan. A nana Kosara? Ona je "usmena književnost", pretkosovski ciklus - od nje mi nisu ostali pisani tragovi, ali se i te kako sećam njene kuhinje i sve mi je nekako toplo oko srca zbog toga.

Mnogo smo gadan narod!

Još sam pod utiskom silnih sportskih dešavanja proteklih dana, i mada je mnogo (na svu sreću) povoda za slavlje, ipak mi je gorak ukus u ustima od svega što se dešava van terenâ.

Nije najvažnija vest, ali za početak - neizbežni Nole. I pre nego što je postao najbolji na svetu (a otad pogotovo), dušebrižnici su mu osporavali sve kvalitete. Te plaća porez Monte Karlu, te ima nezgodnog oca, te "otkad je tenis srpski sport?", te "nismo mi za cilindre već za navijanje sa psovkama"... i slične stvari koje veze nemaju sa sportom. Ponajmanje imaju sa onim kako Đoković igra. A dečko stvarno igra za medalju! Istina je da srpska deca nemaju terene pored kuće s engleskom travom i ne mogu sebi da priušte sve one stvari koje su nekoj drugoj deci u nekim drugim krajevima sveta lako dostupne, ali utoliko pre je uspeh Novaka Đokovića za svako poštovanje. Samo njegovi roditelji i on znaju kako su došli do toga, i baš zato što mu ova država ništa nije dala, a on njoj mnogo, nek plaća porez gde mu se ćefne. Njegove pare, njegova stvar. Da je od ove države i ovog društva dobio nešto, pa i da se kaže da je dužan (a i tad ne bi bio jer se nikad ne zna kako će sportista napredovati), a dobio je - jedno veliko ništa. Što se njegovog oca tiče, on ne bi trebalo nikog da zanima jer ne igra tenis. Srleta ne bih gledala ni u jednoj kombinaciji. Da li nekog zanima moja rodbina? Ima ih "i vakih i nakih". Ne bih volela da prosuđuju o meni ni po onima kojima se ponosim (ipak sam ja - Ja), a kamoli po onima koji su se i meni popeli na glavu. Ako Srle Đoković ušeta na teren i počne da šamara sina, to će biti sasvim druga stvar.

E, sad je Đoković predao meč u Dejvis kupu zbog povrede. Unapred se nerviram zbog komentara koje ću da čujem i pročitam. Pretpostavljam da će sad svi da ga se odreknu, a biće i onog "prodana duša" ili nečeg sličnog. Dobar je samo kad je najbolji! A i tad nije dobar baš svima.

Košarka. Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Ispratili smo košarkaše s velikim nadama, i sve manje od medalje jednako je propasti. Sic! Da li je moguće da se tako nešto očekivalo? Bez obzira na neuspeh i na protraćenu šansu da odemo na Olimpijadu, za mene su oni i dalje najbolji i pravi su junaci. Upravo tako. Bez obzira na velike pare koje se vrte u sportu, s našim košarkašima nije takav slučaj. Snalaze se kako znaju i umeju, pouzdano znam da čak i u nekim velikim klubovima ne plaćaju ni trenera ni igrače. I oni ipak igraju i lome se. Kešelj je na svoju odgovornost, zbog povrede, uopšte otputovao na prvenstvo, posle su se povredili i Krstić i Rašić... a Veličković nije ni otputovao, takođe zbog povrede. Da li neko očekuje od konja koji radi u polju i slabo se hrani da pobedi rasnog na trci? Srbi očigledno očekuju. Previše veruju u čuda. Ipak smo mi ekipa koja je među prvih osam i momcima svaka čast. Mnogo mi se svidelo što je Ivković rekao da bi i sutra izabrao istu ekipu.

Ne opravdavam ih, trudim se da budem objektivna, ali prisetite se samo kako su Teodosića gurali, gazili, udarali... i nikom ništa. A igrači poput Pola Gasola, Navare i sličnih bili su kao beli medvedi. Po fizičkim nasrtajima s Teodosićem može da se meri samo Novicki. I njega je lupkao ko je stigao, a fenomenalan je igrač, bez obzira što je Nemačka takođe bila neuspešna.

I još nešto: nesrećni promašen zicer Savanovića na utakmici s Francuskom mislim da je bio presudan. Posle to više nije bila ekipa sa samopouzdanjem. Ko se nikad nije bavio sportom, ne može ni da zamisli koliki i kakav je to pritisak. Skoro da vas boli duša, ne samo telo. A još svi pljuju po njima! S kojim pravom? Ja im čestitam i znam da su dobri, odlični. Niko u sportu nije pretplaćen na pobede, zato i jeste toliko zanimljiv, zato se prati. Neizvesnost do samog kraja čini od njega planetarnu atrakciju.

Odbojka. Veličanstven završetak. Sad će svi da ih slave, što je sasvim opravdano, prava je euforija, ali ne dao bog da na sledećem takmičenju u Japanu počnu da gube. Odmah će postati "prodane duše". Niko ih nije ni ispratio u Beč, a imaće veličanstven doček. A ako stalno budu pobeđivali, opet će biti "prodane duše" jer će se već naći neki nezgodan otac, plaćanje poreza nekom drugom, lep život u inostranstvu... i slične stvari koje nikakve veze nemaju s odbojkom.

Jedino što baca senku na ovaj fantastičan uspeh jeste zviždanje publike odbojkašima Italije, pogotovo mi je zasmetalo kako su ispratili mladog Travicu ("Srbin, a igra za Italiju!" - aha, doći će ovde i uživati u blagodetima hleba i vode). Trebalo je dostojanstveno čestitati Italijanima, iako su se bunili maltene za svaki poen, ali - ipak su igrali u finalu.

Mladi vaterpolisti takođe su ostvarili fantastičan uspeh, a to se maltene nije ni propratilo. I dalje mi je vaterpolo najveća zagonetka, vaterpolistima bi trebalo podići spomenik. Ovo je zemlja bez bazena, a oni stalno pobeđuju! Ni odbojkašice niko nije ispratio niti pratio. Morala sam da idem na "stranske" kanale da ih ulovim. Videćemo kako će biti kad budemo domaćini evropskog prvenstva. Nadobudna ministarka sporta u Beču je izjavila da su "devojke već prve". Baš je slatkica - odslikava stanje nacije koja pristaje samo na prvo mesto. A šta ako ne budu najbolje?  Niko neće ni gledati odbojku.

Zato svi gledaju fudbal i onim našim nesrećnicima sve opraštaju. Ne gledam fudbal, dosadan mi je, ali po nešto znam jer se samo o fudbalu priča. Tu se vrte velike pare, pa mora da bude dostojno i propraćen. Muka me hvata od fudbalskih funkcionera koji su svako malo pod istragom ili u zatvoru. A od sporta koji se zove fudbal nema ni reči.

Jedino po čemu je fudbal zanimljiv, to je stanje među "navijačima" (ja sam navijač) - nigde se kao na stadionu, po onome o čemu se peva, ne vidi tako dobro kakvo je stanje u zemlji i kakvo je raspoloženje naroda. Ko ne veruje nek se presliša šta se sve pevalo u poslednjih 20 i kusur godina. Ne sviđa vam se? Žao mi je, to je stvarnost.

Uputstvo za upotrebu Beograda

BeograDŽanin se rađa, a BeograĐanin postaje. To je stanje svesti koje se stiče vremenom, a ne rođenjem. Zato su najveći i najstrastveniji BeograĐani jedan Sarajlija i jedan Nišlija - Momo Kapor i Duško Radović. Niko s toliko ljubavi i razumevanja nije pisao o Beogradu kao njih dvojica. Uostalom, biti BeograĐanin stvar je izbora i čvrste odluke. Svakako, i uzajamne veze.

BeograĐanin je i onaj ko ne živi u njemu, ako ga za taj beli grad koji nije beo, vezuje neka nevidljiva ruka s kojom se svaki dan pozdravi kao Radović: "Beograde, dobro jutro!" i na koji misli i kad legne da spava, a hiljadama je kilometara daleko.

BeograDŽanima samo u krštenici piše da su iz Beograda. Oni imaju svoj kraj, svoje društvo, groze se "dođoša" i govore bEogradski. Najdalje su otišli do Dedinja. A BeograĐani govore beOgradski i imaju svoj kraj od Boleča do Ovče i od Grocke do Batajnice. Imaju i svoj ćoškić, neko mesto za koje ih vežu neke ludačke uspomene, na primer gde su se ispovraćali posle prvog ili najgoreg pijanstva ili popušili cigaretu skrivajući se ili doživeli nešto slično, strogo lično, nešto što ostali ne mogu da razumeju (a i ne treba).

BeograĐanin:
* mora da ima svoju kafanu ili kafić, koji nisu popularni niti lepi, ali su njihovi, obično su blizu kuće;
* najmanje jednom u životu peške je prešao preko Brankovog mosta i najmanje deset puta je psovao zbog gužve na Gazeli;
* kad kaže "šansa" misli na Poslednju šansu;
* koristi jednu do deset šatrovačkih reči u svakodnevnom govoru (cupi, lesnikbo, zipa, vcao, mojne...);

* ima neodoljivu potrebu da svakom dâ nadimak koji se razlikuje od onog kako mu se sagovornik predstavi;

* zna da se našali na svoj račun i tad se najglasnije smeje;

* ne zuri u crnce, Kineze i Arape;

* zna sve strane jezike po malo, a samo dva, jedan ili nijedan dobro (tu se računa i srpski);

* ima najmanje po jednog super ortaka u svakoj od bivših republika, često i na svakom kontinentu po jednog;

* ne smeta mu buka uličnih svirača, uključujući i trubače;

* u Silikonsku dolinu ide samo ako stanuje u Strahinjića Bana, vlasnik je, zaposleni, rođak, kum, prijatelj ili drug iz klupe vlasnika kafića;
* na splavove i u Skadarliju vodi rodbinu koja nije odavde ili strance;

* najmanje jednom bio je u svađi s komšilukom zbog proslave rođendana, slave ili žuraje;

* drugove zove "burazer", dok brata zove "matori" ako je stariji a "mali" ako je mlađi;

* navija za klub za koji su navijali i njegovi otac i deda, makar da svi u kraju navijaju za rivalski;

* nikad ne odbija da strancu pruži pomoć, a ako treba, voda ga okolo-naokolo ili ga dovede kući da prespava, dâ mu svoj krevet a on spava na trosedu, dvosedu ili u kupatilu;

* ima omiljeno mesto na Kalemegdanu;

* zna sve ulice i zgrade u krugu dvojke;

* najmanje jednom u životu ima seks ili simulaciju istog u potpuno prorodnom okruženju unutar grada (Taš, Kališ, Topčider, Zvezdara...);

* ne baca papiriće po Adi;

* godišnje poseti najmanje jedan koncert;

* lepim devojkama smeška se obešenjački i uvek im kaže da imaju lepu kosu a gleda ih u grudi ili noge;

* smešta smicalice prijateljima i na oprezu je od njihovih;

* makar jednom bio je na žurci koje se uopšte ne seća;
* sve bi dao za svoju ekipu, ako treba da se pobije - pobiće se (i kad ne misli da mu je ortak u pravu);

* demonstracije, protestne šetnje i štrajkovi su mu kao "dobar dan", neretko i učestvuje u njima;

* ima svoju pijacu kojoj ostaje veran i kad se preseli u drugi kraj grada;

* poziva društvo u kuću i upoznaje ga s majkom;

* vozi se gradskim prevozom i kad ima kola (ako je gužva);

* ispitao je sve mogućnosti BG:voza;

* voli svoje sportiste i oduševljeno ih dočekuje kad pobeđuju, ne zamera im kad gube;

* gluvari, kulira i ronza po kraju kad god može;  

* zarađuje da bi mogao pare da potroši na provod;

* najmanje jednom nije znao u kom kraju grada se nalazi; 

* dobro mu je poznata razlika između leskovačke, sarajevske i banjalučke pljeske u odnosu na Mek;

* ne voli miliciju;

* voli žestoke momke mekog srca;

* voli Zemun i ne odvaja ga (u srcu) od Beograda;
* voli grafite na sumornim zgradama;
* iskazuje pesničke sklonosti po javnim toaletima;
* ponosan je na beogradske filharmoniju, balet i operu, makar i da ih nikad nije ni video ni čuo;
* ima ortaka Jevrejina, muslimana, katolika, pravoslavca, ako mu se posreći i budistu i zaratistru i hinduistu... i svi su mu isti;
* ima svoju verziju 5. oktobra koja se malo (i malo više) razlikuje od zvanične;
* obožava Savu i Dunav i poznaje ih i s levih i s desnih obala;
* voli kneza Mihaila, ali mu ipak pretpostavlja Konja ili Kneza;
* besan je kad zatvore saobraćaj zbog dolaska Merkelove, Bajdena... a pun razumevanja kad se to isto desi zbog Đokovića;
* izgovara Đ kako ga niko na svetu ne izgovara...

BeograĐanin mnogo voli svoj grad! Uostalom, samo gradovi u kojima ima mesta za sve, zaista su veliki gradovi. Takav je London, takav je i Istanbul, ali Beč na primer nije. On je samo glavni grad Austrije, a London i Istanbul su svetovi u malom, cela planeta slila se u njih i svima je kao kod kuće. U Beču si stranac do kraja života ako se nisi rodio kao Bečlija, od oca Bečlije i majke Bečlijke. To je mali grad, kasaba stisnutih ruku i nemih usana.

A Beograd? Beograd je otvoren za sve, raširenih ruku i uz dobrodošlicu dočekuje i goste i domoroce. On se voli kao što se voli ujak, sa svim manama koje ima.