Zašto na knjige koje mi se baš dopadnu nabasam slučajno ili po preporuci, zašto imaju mali tiraž, i zašto se o njima piše malo ili nimalo? Može biti da mi je ukus naopak ili da sam glupa, ali ipak - posle završene svetske književnosti i ko zna koliko vagona pročitanih knjiga, trebalo bi da imam izgrađen, školovan i istančan ukus. Nikako da se primim na ovu "modernu" literaturu u kojoj sve puca od (nepotrebnih) stranih izraza, netranskribovanih reči i džet-seta (tako ga zovu, mada mi ni tu nije jasno da li pojam odgovara stvarnom stanju stvari).
Knjiga "Priča Babinog sina" Tatjane Janković od svega toga odudara. I te kako odudara! Ali nije joj jedina vrednost u tome.
Kristina je imala odličan prikaz "Priče", i sećam se da sam tad poželela da je pročitam, ali sam posle nekog vremena zaboravila na nju. I dođe "Priča" do mene (preko Kristine, svakako), što me je navelo da razmišljam o paranormalnim pojavama - kako knjiga sama nađe čitaoca, a ne obrnuto. Što sam starija, sve više verujem u to.
Knjiga je više knjižica nego knjiga, ali unutar korica je divota koja se teško može zamisliti. Autorka koristi minimalistička sredstva a postiže maksimalan efekat, pre svega odličnu atmosferu - imala sam utisak da sam usred šumadijskog sela, čak mi se i miris pokošenih livada i testa koje raste i razvija se na pobrašnjenoj dasci uvukao u nozdrve i nije izlazio neko vreme posle čitanja. Kao da sam na selu provela najmanje nedelju dana!
Centralni lik je naravno baba devojčice koja radi sve seoske poslove: hrani stoku, sprema kuću, mesi hleb, pravi pitu od tikvica, prede vunu, s komšinicom Ljubicom raspreda abrove, "meće oči na put"... i priča, priča, priča... da "u kujni sve oživi". Tu je i deda koji i dalje čuva uspomenu iz zarobljeništva, fotografiju svoje Švabice ("Kaži detetu ko je to, kad te lepo pita"), odlazi na operaciju pa se porodica slika s njim u bolnici "za svaki slučaj", ne propušta da očita Očenaš za Vaskrs koliko god da mu je loše; tu je i čiča, poštar kojeg baba gleda da oženi... Sve se vrti oko kuće, a kuća se vrti oko babe - vrata koji pokreće glavu.
Životnost, okretnost i žilavost likova, njihov rečnik, odnos prema životu, branje šljiva... to je u stvari - Srbija. U poslednjih nekoliko decenija nisam pročitala ništa što bolje od ove knjige oslikava samu suštinu rodne nam zemlje i naročito njenih ljudi. I kao što baba štedi, tako i autorka štedi reči rukovodeći se maksimom: Manje je više. Čak i samo popisani Babin jelovnik, Babine boje i Babin rečnik odišu životnošću jer je uspela da ih stavi na pravo mesto. Rečnik je na kraju, kao da pokriva celu "Priču", tek da nas podseti na sve reči koje su korišćene, da se ne zaboravi njihova određenost mentalitetom i podnebljem.
Knjiga je ilustrovana i fotografijama s ispisima poput fine čipke, koji oslikavaju suštinu: "po selu sa šajkačom, u varoš sa šeširom", "na svadbi, oko kazana sa vrućom rakijom"... Korišćeni su i humor i blaga ironija, poput Puta vune, što je srpski pandan svetskom Putu svile. Pojedini naslovi zapahnu kao prijatan vetrić usred sparnog dana. Nezaobilazne su i "kuće s kojima ne govorimo", srpska alternativa televizijskim sapunicama i nadaleko čuveni inat koji bi trebalo da patentiramo. Zašto? "Zinat!" - rekla bi baba od čijeg govora "u kujni sve oživi".
Knjiga "Priča Babinog sina" Tatjane Janković od svega toga odudara. I te kako odudara! Ali nije joj jedina vrednost u tome.
Kristina je imala odličan prikaz "Priče", i sećam se da sam tad poželela da je pročitam, ali sam posle nekog vremena zaboravila na nju. I dođe "Priča" do mene (preko Kristine, svakako), što me je navelo da razmišljam o paranormalnim pojavama - kako knjiga sama nađe čitaoca, a ne obrnuto. Što sam starija, sve više verujem u to.
Knjiga je više knjižica nego knjiga, ali unutar korica je divota koja se teško može zamisliti. Autorka koristi minimalistička sredstva a postiže maksimalan efekat, pre svega odličnu atmosferu - imala sam utisak da sam usred šumadijskog sela, čak mi se i miris pokošenih livada i testa koje raste i razvija se na pobrašnjenoj dasci uvukao u nozdrve i nije izlazio neko vreme posle čitanja. Kao da sam na selu provela najmanje nedelju dana!
Centralni lik je naravno baba devojčice koja radi sve seoske poslove: hrani stoku, sprema kuću, mesi hleb, pravi pitu od tikvica, prede vunu, s komšinicom Ljubicom raspreda abrove, "meće oči na put"... i priča, priča, priča... da "u kujni sve oživi". Tu je i deda koji i dalje čuva uspomenu iz zarobljeništva, fotografiju svoje Švabice ("Kaži detetu ko je to, kad te lepo pita"), odlazi na operaciju pa se porodica slika s njim u bolnici "za svaki slučaj", ne propušta da očita Očenaš za Vaskrs koliko god da mu je loše; tu je i čiča, poštar kojeg baba gleda da oženi... Sve se vrti oko kuće, a kuća se vrti oko babe - vrata koji pokreće glavu.
Životnost, okretnost i žilavost likova, njihov rečnik, odnos prema životu, branje šljiva... to je u stvari - Srbija. U poslednjih nekoliko decenija nisam pročitala ništa što bolje od ove knjige oslikava samu suštinu rodne nam zemlje i naročito njenih ljudi. I kao što baba štedi, tako i autorka štedi reči rukovodeći se maksimom: Manje je više. Čak i samo popisani Babin jelovnik, Babine boje i Babin rečnik odišu životnošću jer je uspela da ih stavi na pravo mesto. Rečnik je na kraju, kao da pokriva celu "Priču", tek da nas podseti na sve reči koje su korišćene, da se ne zaboravi njihova određenost mentalitetom i podnebljem.
Knjiga je ilustrovana i fotografijama s ispisima poput fine čipke, koji oslikavaju suštinu: "po selu sa šajkačom, u varoš sa šeširom", "na svadbi, oko kazana sa vrućom rakijom"... Korišćeni su i humor i blaga ironija, poput Puta vune, što je srpski pandan svetskom Putu svile. Pojedini naslovi zapahnu kao prijatan vetrić usred sparnog dana. Nezaobilazne su i "kuće s kojima ne govorimo", srpska alternativa televizijskim sapunicama i nadaleko čuveni inat koji bi trebalo da patentiramo. Zašto? "Zinat!" - rekla bi baba od čijeg govora "u kujni sve oživi".