Baba Aba i kralj Petar Prvi

Ovu fotografiju postavio je Blagoje Mišić na fejsbuk grupi Staro Vranje 21. oktobra, i pored nje napisao: КУЋА У КОЈОЈ ЈЕ БОРАВИО КРАЉ ПЕТАР 1 КАРАЂОРЂЕВИЋ 1912 ГОДИНЕ. Gledam kuću, ne znam gde se nalazi - poznajem dobro Vranje, ali... nisam živela u njemu, sad sve ređe odlazim otkad mi ujaci nisu živi, međutim, znam nešto što mi je mnogo vredno a što možda drugima ne znači (skoro) ništa, a što je povezano s ovom kućom. 

Javim se s komentarom: "Jedna od mojih baba (Aba, dedina najstarija sestra, 'od Ćerpičovi') kuvala je ručak za kralja Petra i dobila zlatnik koliko je bio zadovoljan. 
Ne znam sve detalje, umrli su mi ujaci, ali taj zlatnik bio je kod najstarijeg ujaka. Ja sam, kao dete, kad god dođemo u Vranje, tražila da ga makar jednom pogledam i dodirnem."
Pa ispod dodam, onako nestrpljiva, srce mi se popelo u grlo i navrla su sećanja na detinjstvo, nanu, dedu, ujake... da sam imala osećaj kao da sam u bestežinskom stanju: "Interesantno je da je baba Aba tad bila vrlo mlada, ali je bila velika čast što su je pozvali da baš ona sprema. 
Da budem neskromna, pa pomislim kako je genetika čudo..."
Onda ponovo pročitam šta sam napisala, pa me umalo ne udari srčka - pogrešila sam! Brže-bolje, napišem: "Napravila sam grešku - veeeeliko izvinjenje.
Baba Aba nije bila od Ćerpičovi (to je drugi deo porodice), već od Amamdžici.
Još jednom - veeeliko izvinjenje."  
Javi se onda Toma Vlajinac, po mom mišljenju - živa enciklopedija Vranja, što sam zaključila iz njegovih komentara, ne samo na ovaj post: "Napravila si grešku zatoj što su Amandžičiki iz del grad koj se vika Ćerpičkin plac, a to je između ulicu Kraljevića Marka i sgšnji pijac. Toj znači da su ti pokojni Boka i pokojni Vlada Karakuš familija. Možeš li ti da kažeš kude živiš jer iz ovoj što si napisale ispada da si doodila u Vranje a da nesi živela u njega."
Odgovorim: "Ma, svako leto i zimu provodila sam u Vranju - to mi je druga kuća, majčina familija, zavičaj po srcu... Napisaću jedan post baš o baba Abi i o Amamdžicima. O Ćerpićovima sam napisala roman. 
Naravno da sam deo Vranja - to je jedna polovina mene. I čini mi se - bolja polovina."

Bilo je još komentara, pohvalnih po mene, ne samo za roman o Vranju u 19. veku, već i za kuvanje, ali neću to prenositi, da se ne hvalim sad. Nije to tema. Ali se setih babe Abe.

Preneću faktografski samo ono što pouzdano znam, a priču ću složiti po svojim sećanjima i utiscima. Za početak, uopšte ne znam kako se tačno zvala baba Aba, mislim da je Jovanka, ali je bila poznata kao Aba jer je u Vranju običaj da se najstarija žena u kući zove Aba. Ona je, naravno, bila najstarija. To je najstarija sestra mog dede, i mislim da je bilo dvanaestoro dece. Kako mi je pričala mama, tih dvanaestoro bilo je živih, koji su dočekali zrele godine, jer je u ono vreme smrtnost dece bila velika i na porođaju, a umirali su i u ranim godinama - od boginja, šarlaha, upale pluća... pa i od običnog gripa. Baba Aba je bila najstarija koja je poživela, a ne znam da li je bila i prvo dete. 

Samim tim, ne znam ni kad je rođena. Ali, pouzdano je da se udala pred Prvi balkanski rat, da je kratko bila u braku, a da se njen muž vodio kao nestao. Nije imala dece i nikad se više nije udavala. Kao najstarija, vodila je brigu o ostaloj deci jer je u to vreme jedina bila i udata. 

Moj deda je negde pre 1910. otišao u Nemačku na studije. U porodici se pričalo da mu je baba Aba dala sav novac koji je imala. I kasnije, sve te njegove sestre kao da su se utrkivale koja će mu više dati, koja će ga bolje paziti, koja će s njim više vremena provesti... Sestre vole svoju braću, to je skoro pa običaj, skoro pa obaveza u ovom delu sveta, ali ono što su radile moje baba-tetke graniči se s ludilom. 

Deda je završio fakultet, ali je imao obavezu i da nekoliko godina radi za Nemce jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao matematički talenat. Tako je on u Nemačkoj proveo i Prvi i Drugi balkanski rat, ali kad je počeo Prvi svetski rat, otišao je kod poslodavaca da ih zamoli da ga razreše obaveze jer su sad "naše dve zemlje u ratu".  Kad su ga pitali da li je pozvan, mobilisan, rekao je: "Nisam, ali rat je. Ja sam Srbin." Opet je usledilo pitanje: "Ali, nisu vas mobilisali?" "Nisu, ali ja sam Srbin." I tako nekoliko puta, pa su ga ipak ispratili. Jedva je stigao do Vranja, okolo-naokolo, i krenuo na Kosovo da dobije vojni raspored, a s Kosova - preko Albanije. Kažu da je baba Aba svaki dan palila sveću za brata, "da poživi", pa onda i za ostale.  Ostale sestre palile su sveću samo za brata. 

Baba Aba je umrla u 103. godini. Sećam je se kao jedne visoke, vitke, krakate žene, uvek u pokretu. Spremala je hranu za celu kuću i ko god je pozove, nana je preuzela "resor" tek kad je baba Aba umrla. Kad pomislim na babu Abu, u glavi mi je slika kako ide gore-dole uz stepenice neverovatnom brzinom, kako iznosi neke silne plehove za radnike u vinogradu. Moji su imali lojze (vinograde) iznad Vranja i u vreme berbe angažovali su mnogo radnika, pored brojne porodice. Baba Aba je za sve njih spremala ručak, sama! Bilo je i po stotinu ljudi. Nana je pričala: "Luda žena, ne mož da sačeka da je odvezu, nego s plehovi sama si bega do lojze." 

Imala je duuugačke noge (znam da sam joj kao mala, ali ne toliko mala, bila tek do kolena), veliko usko stopalo (cipele su se pravile i za nju i za dedu jer su muku mučili sa žuljevima, sve im je bilo široko, a posebna je priča koji su broj cipela nosili), dugačke prste na rukama (povremeno mi je izgledalo da ima pipke), dugu kosu upletenu u kiku i obavijenu oko glave kao punđu (sećam se i njenog češljanja pred spavanje - seda, gusta kosa na sve strane, ne vidi se od nje), svetloplave oči (toliko svetle da je bilo neprijatno gledati je, kao da direktno možeš da joj vidiš i mozak)... Najpoznatija je bila po kuvanju, pravi majstor. Šta je sve ona znala da napravi! I ne samo da napravi pravu gozbu od sve samih delikatesa, već da i ni od čega napravi nešto. Prepričavalo se kako je ishranila porodicu i za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata, ni od čega praveći nešto. Ipak, najpoznatija je bila po tome što - obožava svog brata. Za nju je na prvom mestu bio deda Sveta, pa sto mesta prazno, pa svi ostali. Dok su nani i Majkici (njenoj sestri) bila najvažnija deca, baba Aba je mislila samo na dedu. Pričalo se da je jednom, kad se razboleo, ovako molila: "Bože, nek mu je arno, evo, uzmi mene, samo da se opravi." Inače, deda je tad bio prehlađen. 

Skoro da je uvela diktaturu. Deda je bio u svojoj sobi, i tamo niko nije smeo da ulazi bez poziva. U drugom delu kuće, s osmoro dece, i s pratećom svitom (kod nas je uvek bilo još neke rodbine, obavezno neko iz komšiluka, a Majkica se podrazumevala), odvijao se pun život, s cikom, vriskom i smehom dece, pričama, punom kuhinjom u kojoj se neprestano nešto spremalo... a kod dede - nirvana. Društvo mu je pravila baba Aba, samo povremeno, da ga ne uznemirava. 

Dokle je to išlo, možda se ponajbolje vidi iz toga na koji način su ručavali. Priču znam od svoje majke i ujaka. Kako ih je na svakom ručku bilo najmanje jedanaestoro (to je samo najuža porodica, i još ako nema Majkice, što je bilo teško zamislivo), spajala su se tri stola. Međutim, ručak nije mogao da počne, iako su svi za stolom, i najsitnija deca, dok baba Aba i deda Sveta ne isprazne slanik. Nana im donese vruću pogaču, oni je komadaju, umaču u so, pored je rakijica... i obično isprazne slanik. To je nekad trajalo i poduže, pa bi se najmlađi ujak (Vlada Karakuš) uspavao. Budili su ga kad počinje ručak, a počinjao je kad nana iznese supu. Ima sad jedna začkoljica. Pre nego što iznese supu, prvo mora da je posluži dedi. A deda je jeo izuzetno vruće, toliko vruće da je supa morala da se puši, pa je nana čak grejala i tanjir, plehani, i tako mu, s nekoliko krpa držeći tanjir, iznosila supu. Tek kad je stavi pred njega, može da postavi i supijeru na sto, da se i ostali služe. Da l' je neko pregladneo, uspavao se, izumro... to uopšte nije bilo važno. Za stolom je smeo da priča jedino on, ostali ako ih nešto pita. 

A pred pražnjenje slanika, svakog dana odvijala se ista priča - svi sednu za sto posle dede, onda on kaže: "Najmlađi nek očita Očenaš", što se odnosilo na ujka Vladu, a kako on, onako mali, često nije znao sve da ponovi kako treba, onda je uskakala moja majka: "Neka, tato, ja ću." 

Baba Aba bi poživela još dugo da se nije ubola na rđav ekser u vinogradu. Onako sva u poslu, zakačila je nadlakticom dasku s koje je virio taj ekser. Rana se zagnojila, a kad su joj rekli da ode lekaru, odvratila je: "Ovoj kd se završi, imam si sg rabotu." Dobila je sepsu, visoka temperatura držala je skoro ceo dan i tako je, verovatno nesvesna, izdahnula. Do poslednjeg dana trčala je gore-dole stepenicama, uvek u poslu, uvek s nečim u rukama... Mislim da mi je bilo oko tri godine kad je umrla, ali više nisam ni u to sigurna.

Moja priča o baba Abi, o onome čega se sećam, možda nije topla kao o nani, dedi, Majkici... ali i baba Aba je bila takva, a i ne sećam je se baš tako dobro kao ostalih. Ipak, ostavila nam je "nasledstvo" - kuvanje meni, izgled ostalima. Iako u novijim generacijama ima i smeđih, pa i crnokosih, nekako su ipak svi plavokosi, plavooki, dugački, uskih lica, dugačkih prstiju... Kad se svi skupe, vidi se da je reč o rodbini. Ja ličim na tatinu familiju, pokupila sam šumadijsko-nemački deo gena, ali unutra... ma, skroz sam njihova. Moja sestra je sve suprotno - liči na mamine, a unutra je na tatine. 

Mojoj majci je ostavila u nasledstvo ljubav prema braći. Kad smo sestra i ja bile male, ujka Vlada, najmlađi, studirao je u Beogradu i vrlo često je dolazio kod nas, u Kragujevac. Mama i tata dali bi mu pare, javno, a moja majka, toga se odlično sećam, tati iza leđa da mu sve što imamo, tajno. Ma, i od nas bi uzela, samo da se ujka "ne zlopati". Jednom prilikom sam rekla kako je ujka Vlada razmažen (što je tačno), a na to mi je suznim očima, vidno uzbuđena, drhtavim glasom odvratila. "Kako možeš?! Za ujku? Rođenog ujku! Za mog Vladu!" Sestra mi je rekla kako je posle otplakala. Volim ja ujka Vladu, mnogo, ali - razmažen je. 

Nažalost, nemam nijednu fotorafiju baba Abe. Ako budem uspela da ih nabavim od braće jer ujaci više nisu živi, naknadno ću postaviti.
Potpisi za fotografije: 
1. Kuća u kojoj je bio kralj Petar Prvi prilikom boravka u Vranju 1912, i u kojoj mu je ručak spremila baba Aba i za to dobila zlatrnik koji smo čuvali kao relikviju.
2. Nana Kosara pred udaju, posle Prvog svetskog rata. 
Mala napomena: iako svi prikazuju šalvare kao vranjsku nošnju, to jednostavno nije tačno - nosile su se libade ili gradsko, evropsko odelo. Zašto su šalvare potencirane? Da deluje egzotičnije, pa se na kraju istina zaboravila. To bi mi, svi Srbi, trebalo najbolje da znamo kako je kad te neko stavi u kalup koji veze nema s tobom.
3. Deda Sveta pred odlazak u Nemačku na studije. U to vreme išao je po vino kod naninih (Ćerpičovi), i tad je nanu ljuljao na krilu, bila je mala. Po završetku rata, opet je išao po vino, ali ovaj put se susreo s pristalom devojkom u koju se zaljubio i kojom se kasnije oženio. Bio je 16 godina stariji od nje.
4. Nana Kosara, majka osmoro dece - sedmorice mojih ujaka i moje majke.
5. Deda Sveta posle Prvog svetskog rata.

Tragom tužne pesme

 

Skoro ceo dan potrošila sam tražeći ime bega ili age koji je direktno odgovoran za pesmu "Petlovi pojev, Morava dzmni". Ko pesmu ne zna, mnogo je propustio. Teška je za pevanje i samo punokrvni pevači, uz to još i s glumačkim sklonostima, mogu da je otpevaju kako treba. Ima tek dve strofe i u njima se ništa spektakularno ne dešava. Čak reči nisu toliko ni tužne, koliko melodija ujeda za srce. Mnogo je obrada, i mnogo različitih instrumenata korišćeno, ali ono osnovno - bilo da su izmene u tekstu ili u instrumentalu - ostaje: čežnja, čežnja i čežnja... i na kraju - tuga. Pevali su je svi pevači koji su hteli da pokažu raskoš svog talenta, ali nije svima isto legla. Velika je razlika između Staniše Stošića (Vranjanac, pesma je iz Vranja) i na primer Sonje Čoko. Iako je njen glas kristalno čist, ima i emociju dok peva, nešto nedostaje. To je ona proživljenost koju mlada devojka ne može da iznese. Madam Piano je takođe peva savršeno, ali utisak posle njene intepretacije je samo tuga, čežnje nema. Čeda Mirković me je iznenadio koliko je dobro otpevao. Mislim da su njemu verovatno rekli kako je nastala pesma jer se baš uživeo. Pevalo je tu pesmu mnogo njih, ne zna se ko je od koga bolji pevač, ali moji favoriti su Bilja Krstić i Toma Zdravković. Stanišu ne računam, on je etalon, osnovni obrazac ove pesme. 

U te dve nevelike strofe muškarac govori svojoj voljenoj da je zora svanula i da ga pusti, mora da ide. To je sve što se dešava u prvoj strofi. U drugoj mu ona odgovara da su petlovi "l'žovi" i da legne kraj nje, odnosno da ostane gde je i dotad bio. Ono što se ne kaže, a jasno je - ljubavnici su, u krevetu su, proveli su celu noć zajedno i on mora da ide, što će reći da baš i nije u redu da budu zajedno. O čemu li se tu radi? Zabranjena ljubav? Zvuči zanimljivo.

Sećam se da sam kao dete uvek bila u čudu zašto malo zasuze oke devojkama u Vranju dok se peva ova pesma. I onda mi je mama objasnila. Reč je o Turčinu, janjičaru, koji je bio s ovih prostora, koji je zbog ratnih zasluga dobrio čin i tražio da službuje u Vranju jer se sećao ponečeg iz detinjstva. I pronašao je rodbinu u Rataju, selu nadomak Vranja. Kako je odlazio u selo, tamo se zagledao u devojku (da l' je Zlata?) u koju se zaljubio. I tako - eto nemoguće ljubavi. Tragedija se već naslućuje. A onda je 1878, kad je general Jovan Belimarković oslobađao Vranje, sva turska vojska pobegla u noći između 30. i 31. januara. Taj momak čijeg imena ne mogu da se setim, a kojeg nigde na netu niti u knjigama nema (ja ga znam samo iz usmenog predanja), proveo je svoju poslednju noć s voljenom. I znao je da mora da se povuče, ako ga srpska vojska zatekne, s njim je gotovo. Kolika je to ljubav kad ni u smrtnoj opasnosti ne može da se odvoji od dragane i izvuče se iz njenog zagrljaja! I "petlovi pojev" i "Morava dzmni*"... a i ona je svesna šta ih čeka... i ostaju zajedno jedno drugo lažući. U pesmi se ne zna kraj, samo da nisu mogli da se odvoje, a završilo se tako što su oboje ubijeni.

Pored pretraživanja istorijskih podataka po netu, zvala sam i svu rodbinu... i niko ne zna kako se taj Turčin zvao (tek za devojku ni pomislila nisam da pitam), i onda krenem da bazam po sociološkim i etnološkim radovima... i svašta razno saznam, samo o ovoj pesmi nema podataka. Nađem i potvrdu da nam je Karakoca rod (Kude si, mori, pošla, Karakoco), kao i Mile pile (Šano, dušo, Šano mori), i kako naučno stoje stvari s Belim mostom... Glava mi je bila puna nepotrebnog znanja, u stvari skoro da ništa novo nisam ni saznala, pre će biti da sam utvrdila gradivo koje sam zakopala odavno i duboko, možda i u kičmenoj moždini.

Pesma je nova, s kraja 19. veka, ali je narodna. Mnogim pesmama ne zna se poreklo, mnoge "narodne" imaju autora, i mnoge "autorske" u stvari su narodne. A šta tek reći o onima o čije se poreklo otima nekoliko nacija? Sećate se filma "Whose is this song?", u kojem je Adela Peeva obišla region, i svi su za "Ruse kose, curo, imaš" tvrdili da je njihova. Gledajući taj film nisam mogla da se otmem utisku da smo mi ispali najgori, i, na moj užas, mi - iz Vranja. Međutim, kopajući po netu u potrazi za Turčinom, nabasam i na etnografski rad Sanje Zlatanović u kojem je objašnjeno kako je to snimano. Stvarno sramota! I mene je gospođa Peeva uspela da pokoleba, ali nek joj je na čast. Očigledno je bilo mnogo popularno blatiti nas. I najlakše. Iz tog rada izdvojiću samo deo koji se odnosi na sramotu Peeve, a nakon čega je meni bilo lakše: "У потрази за информацијама о песми и Коштани, ауторка се нашла на прослави празника Hidirellez/Ђурђевдан у ромском насељу Горња Чаршија. Случај је хтео да у исто време и ја тамо будем. Видела сам да је телевизијска екипа управљала игром уз блех оркестар на тргу у Горњој Чаршији, а затим кретањем поворке ка реци изнад града. Спонтаност празника била је подређена телевизијском снимању и темпирању времена. Из жеље да сазнам о којој телевизији се ради, пришла сам госпођи Адели Пеевој и представила се као етнолог из Београда. Она ме је само погледала и удаљила се. У Врању се тих дана причало о новинарки из Бугарске која је са многим људима обавила разговор. Од локалног професора, стручњака за фолклор јужне Србије, сазнала сам да јој је он показао свој текст о овој песми објављен у локалним новинама. У његовом чланку говори се о томе да је ова песма турског порекла, као и о могућим начинима њеног преношења. Мене је, а како сам сазнала – и њу, упутио на њему познату литературу о овој песми. Међутим, у филму није приказан поменути професор, као ни други саговорници који су толерантним тоном говорили о песми, допуштајући могућност да се она пева и у другим земљама и крајевима и на другим језицима. Уместо тога, емитован је инцидент у врањској крчми, када ауторка грешком пушта снимак песме са неког другог подручја. Да ли је ова грешка намерно начињена или не – не знам. Али јасно је да је ситуација у крчми пре инцидента, судећи према саставу гостију који није могао бити случајан (кустос музеј-куће „Бора Станковић“, глумац – првак драме позоришта „Бора Станковић“, два угледна новинара који се баве културом Врања, итд.) и избору Ромкиња које играју (што се у врањским крчмама у данашње време не дешава), била инсценирана.
Прича филма “Whose is this song?” конструисана је тако да подвуче ‘нарцизам малих разлика’ и да прикаже Балкан у оријенталистичком кључу – као подручје вечите мржње и лако запаљиво буре барута. Конструкција продата као деконструкцијa."

Gospođi Peevoj veliki pozdrav. Trebalo bi da dobije jednu veliku novinarsku nagradu za novinarsku patku. Što nas je prikazala kako je prikazala, očigledno je poželjno za one kojima će film prezentovati. Onima koji umeju da razlikuju original od lažnjaka sigurno je jadna.

Pričalo se da je u Vranje došla kako bi snimila dokumentarac o Belom mostu, ali joj se više svidela senzacija koju bi mogla da proturi - ništa lakše nego prikazati nas kao divljake. A možda joj se ni Beli most nije svideo. Jeste mali i ide preko Vranjske reke (teško da je reka, pre je po dimenzijama potok), međutim, priča o Belom mostu zaista je fascinantna. I ona zaslužuje pesmu.

Na mostu je na arapskom ispisano kako ga podiže Ajša zbog svojih i grehova svojih predaka. Ne znate tu priču? Ajša je bila kćer bogatog Selim-bega i živeli su odmah pored Vranjske reke. Velikim zidom, kao i sve žene tog doba, bila je udaljena od ostalog sveta, ali je svakog dana slušala frulu u određeno doba dana. Prvo se zaljubila u muziku, a onda, gonjena radoznalošću, popela se na najviši prozor da vidi ko tako lepo svira. Bio je to Stojan, mladi čobanin koji je tim putem vodio ovce. Zagledala se ona u njega, zagledao se on u nju. Kad ih je moćni Selim-beg našao zagrljene pored potoka, izvadio je kuburu s namerom da ubije Stojana, ali ga je Ajša zaklonila svojim telom. Posle je ubio i Stojana. Po legendi, ocu je rekla samo: "Volim ga!" Mučen grižom savesti, otac je podigao most od belog kamena 1844, i on je i danas na istom mestu. Dok sam bila dete, sećam se da su povremeno dolazili ljudi koji bi prelazili most prvo s jedne strane, pa se onda vraćali da ga pređu još jednom - kažu da je to dobro za ljubav. I sama sam upoznala ljude kojima je "pomogao". A moja familija taj most prelazi svakodnevno, i po nekoliko puta. Valjda za domoroce ne važi, kao ni za članove porodice. U Vranju i danas posle ili pre svadbe mladenci pređu Most ljubavi, kako su ga u međuvremenu krstili. Po legendi, Ajša i Stojan stradali su u septembru, pa je tada iznad mosta tako svetlo i posebno zasijaju dve zvezde. Dok sam išla u školu, nikad to nisam mogla da vidim jer sam imala nastavu. Ali sam zato otišla tek što sam upisala fakultet, i stvarno - vedro noćno nebo i dve zvezde sijaju jače od svih ostalih! Da li sam ja htela da ih vidim, da li sam mislila da ih vidim... ne znam, ali se sećam tog trenutka.

Vranje je puno legendi, od svake note bilo koje pesme, pa sve do kamenja. Kao da uplovite u bajku. Naravno, ako imate dušu i srce za san na javi.

* Za one koji ne znaju - dzmni je glagol koji opisuje izmaglicu koja se javlja iznad reke u svitanje. Traje tek toliko koliko je potrebno da dan zarudi iz mraka.

"Ne bojte se, dobro biti neće" (Nikola Pašić)

Deda-Sveti je puno ime Svetolik. Živeo je 92 godine, i mada je poslednje skoro pune dve godine proveo u krevetu, mozak mu je do poslednjeg dana radio neverovatnom brzinom i preciznošću. Svakodnevno je, od Prvog rata naovamo, dobijao dnevne nemačke novine, stizale su vozom. Žao mi je što ne mogu da se setim kako su se zvale, ali su imale naslovnu stranu ištampanu nemačkom goticom i bile su velike kao naša Politika. To su bile jedine novine koje dedi nisu čitali unuci, već smo ih držali široko razmaknute iznad njegovog kreveta i očiju, i posle nekog vremena bi se čulo tiho: "Okreeeni", pa bi se onda okretala nova stranica. Taj posao u vezi s dedom najviše sam mrzela zato što se posle nekog vremena ruke ukoče. Ali sam volela da mu čitam naše novine. To mi je nekako bilo kao čast jer smo samo nas nekoliko najstarijih unuka znali da čitamo. Nije mogao svako da mu saopšti šta se dešava u svetu! Znam da je moja sestra, koja u to vreme još nije krenula u školu, bila ljubomorna što i ona ne ide kod dede po pozivu. Kad su joj jednom rekli: "Dobro, 'ajde čitaj", bez ikakvog srama počela je da priča šta je radila tog dana, a sve gledajući u novine - šatro, to se desilo u svetu.

Zašto je deda čitao nemačke novine? Vrlo jednostavno, bio je nemački đak. U Kilu je završio za građevinskog inženjera, tako mu je glasila diploma, ali nije pravio ni zgrade ni puteve već - železničke mostove. I dan-danas postoji i koristi se most koji je konstruisao - kod Ristovca, i svi koji u Grčku idu vozom, pređu preko dedinog mosta. Prvi most koji je napravio bio je kod Smederevske Palanke, ali su za vreme 12-dnevnog rata 1941. taj most srušili. Naša vojska ga je zvala da im pokaže koja su najslabija mesta kako bi ga minirali.

Deda-Sveta je posle završenih studija radio u nemačkoj fabrici vagona jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao izuzetnog studenta, pa je bio u obavezi i da kasnije radi za njih. Ostao bi on tamo, uvek je govorio da je to jedina zemlja "gde se zna red", ali se u međuvremenu zaratilo. Iz novina je saznao za atentat u Sarajevu i čim je proglašeno ratno stanje, otišao je kod direktora i rekao mu da mora da se vrati kući i stavi se na raspolaganje ratnoj komandi.
"Zvali su vas?"
"Nisu, ali... rat je!"

Ispratili su ga Nemci s poklonima (lovačka puška i Longines džepni sat) koji su i dalje kod nas, sa željama da se vrati na posao kad se završi rat. Deda je ionako imao obavezu da odsluži vojsku, pa je njegova vojna služba počela - ratom. Obuku nije ni imao. Kad su videli kako puca, odmah je dobio ratni raspored za prve redove strelaca. Cerska i Kolubarska bitka već su se završile, kao i odbrana Beograda, a njegova prva akcija bila je da dođe na Kosovo. Vrlo brzo krenulo se preko Albanije. On je bio među vojnicima koji su na jučerašnji dan, 3. decembra, krenuli s narodom preko albanskih goleti usred zime, u nadi da će ih saveznici podržati. Istorijske činjenice trebalo bi da su svima poznate (da li su?), i mada je istoriografija bezlična i samo ređa podatke, u Albanskoj golgoti čak i puko nabrajanje gde su se kretali, s kim, šta su sve preživeli, koliko ih je stradalo... pa i čisto politički podatak (a to je tek dosadno), da se srpska vlada na čelu s kraljem odlučila na ovakav očajnički potez samo da bi izbegla kapitulaciju... čak i to ima pātosa u sebi. A šta tek reći kako se osećate kad imate svedočenje iz prve ruke, od nekog ko vam je blizak?

Za nekoga ko je visok preko metar i devedeset kilaža od 45 kg deluje neverovatno. Međutim, deda-Sveta je baš toliko bio težak kad su stigli na Krf! Od njih desetorice iz Vranja koje je poznavao, preživeli su samo on i jedan mladić iz okoline. Kad su ih smestili u Ahileon, i taj drug je umro. Dobio je prvi pristojan obrok posle dugo vremena, legao da spava, i - nije se probudio. A šta su sve prošli dok se nisu dokopali Grčke! Narod je išao barabar s njima, i žene i deca, jeli su sneg, ali su birali onaj s malim crnim tačkicama - to je značilo da je crvljiv, pa će ipak nešto jesti; napadali su ih Albanci pogotovo noću i klali ih na spavanju; trampili su za parče buđave proje burme i satove; nosili su iznurene na leđima dok ne bi izdahnuli; mrtve su često zatrpavali snegom jer nisu imali ni snage ni vremena da ih zakopaju; na njihove oči ljudi su se topili i "gasile im se oči"...

Pašić je okupljenom narodu pred polazak preko Albanije lepo rekao: "Ne bojte se, dobro biti neće!"

A kad su stigli u Solun, poluživi, poluoporavljeni, goli i bosi, želeli su da se odmah vrate kući. Prvo ih je trebalo obući, pa je Francuska slala košulje i obuću (što su nam kasnije sve lepo naplatili, mislim da smo poslednje isplatili pertle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Na deset belih košulja bila je jedna šarena, i umalo da se poubijaju grabeći se za te šarene košulje - na njima se nije videlo kako mile vaške. Naravno, košulje su otišle oficirima. Obuću nisu svi dobili. Deda-Sveta je nosio neke svoje čizme koje su bile bušne i s popucalom sarom zato što nisu imali njegov broj. U to vreme je obuća broj 46 bila kao danas 50.

I krene ta izmrcvarena vojska natrag, u Srbiju. Naredba savezničke komande bila je da u svaki oslobođen grad prvo uđu Francuzi (bez obzira što se Srbi bore). Međutim, Luj Franše d' Epere odgovorio je da on Srbe ne može da zaustavi. Otpisano mu je da ga čeka vojni sud. Međutim, šta bi mogli da mu zamere na vojnom sudu? Da priznaju kako su tuđe pobede hteli da predstave kao svoje? Inače, D' Epere je jedan od dvojice stranaca koje su Srbi zvali "srpska majka" - samo njega i Damad Ali-pašu (a ova deca koja ne znaju istoriju pišu svakojake gluposti po njegovom turbetu na Kalemegdanu!).

Da ne budem patetična, ali podaci govore da je stradala skoro trećina celokupnog stanovništva Srbije tokom Prvog svetskog rata. To je bilo preko 60 % muškaraca! S tolikim žrtvama mogu da se mere samo Termopili, Kosovski boj i Mojkovačka bitka, koja je inače bila odstupnica za povlačenje preko Albanije. Svesno su se žrtvovali svi oni i mislim da takvom patriotizmu i herojstvu u celokupnoj istoriji teško da išta može da parira. Ukoliko neko zna neke druge primere, neka ih napiše. Stvarno, da li u Srbiji postoji makar jedna porodica iz koje neko nije stradao u Prvom svetskom ratu?

Deda se vratio u Vranje, oženio sada devojku a nekad devojčicu koju je cupkao na krilu kad je polazio na studije, postao otac osmoro dece (sedmorice sinova i moje majke) i... bio jedan fenomenalan deda. Gradio je on tako te svoje železničke mostove širom stare Jugoslavije, a na početku Drugog svetskog rata jedan dan je proveo u Niškom logoru - uhvatili su ga posle policijskog časa. Troje dece, moja majka i dvojica ujaka, došli su pred logor i preko rešetaka počeli da ga dozivaju i plaču, a on im je ljutito pokazao da idu kući. Izašao je tako što je zatražio da ode kod upravnika logora i kad se našao s njim zamolio je da ga pusti samo da smesti decu, pa će se vratiti u logor. Upravnik se nasmejao i pitao ga otkud tako dobro zna nemački. Ispostavilo se da imaju i neke zajedničke poznanike, pa ga je pustio. Kad je izašao, vrlo ljut rekao je deci: "Albaniju prežive', a vi me tu brukate ss plakanje zbog jedn dn u logor!"
 
Kakav je bilans dedine odiseje u odnosu na našu porodicu? Deda više nikad nije jeo proju, mrzeo je sneg, u njegovoj sobi moralo je uvek da bude toplo ("smrzle mi se kosti td i još mi je 'ladno"), obožavao Grke ("da spasem jednog Grka, dušu bi' đavolu prod'o"), mrzeo Francuze toliko da nije mogao ni francuski da sluša (zvao ih je "belosvetske bitange"), uvek imao besprekorne čizme, do kraja života manično čitao skoro sve dnevne novine (i nemačke, ne mogavši da prežali što niko od dece i unuka nije učio nemački), i ostavio nam u amanet da njegovu Albansku spomenicu damo muzeju. Sad je u Muzeju Vranja, pored još nekih njegovih odlikovanja.

Svako od nas sigurno ima sličnu priču, i zato ovo nije samo priča o mom dedi u Prvom svetskom ratu, već svih naših dedâ i pradedâ. Bitno je da je ne zaboravimo, da je bez patetike prenesemo deci. Ko zna, možda će se pojaviti neki novi Zli Zagorac i opet falsifikovati istoriju.

Svi moji (sve generacije pre mene) plakali bi kad čuju "Tamo daleko", a ni ja nisam daleko od toga. Moj srednji sin bio je na ivici suza u Srpskoj kući u Krfu: "Setio sam se nane, mnogo mi je bilo teško." Nažalost, pradedu nije upoznao.

Vladan Đorđević - čovek za sva vremena

Ove godine navršilo se 80 godina od smrti Vladana Đorđevića, svakako znamenitog čoveka za srpsku istoriju, a nisam baš nešto primetila da je to negde propraćeno. Stariji Beograđani još uvek potez od Žagubice do kraja Novog groblja zovu Vladanovac, a da ih pitate zašto, pitanje je da li bi znali. Istini za volju, i ja sam to saznala tek kad sam polagala ispit za turističkog vodiča, i to za razgledanje Beograda. Nisam mogla da verujem koliko stvari nisam znala! A budući da uvek idem do kraja, i kad se završio taj ispit, kopala sam i dalje o nekim događajima i nekim ličnostima koje makar Beograd nikako ne sme da zaboravi. I nikako mi ne ide u glavu zašto ovaj čovek, kao i Dimitrije Vozarović, nemaju ni sokače, a da ne pričam što su sigurno zaslužili makar pristojnu ulicu. Vozarović je zaslužio i školu, i to u Zemunu, ali neki drugi put ću o njemu. A što se tiče gdina Vladana Đorđevića, vodovod ili neka gradska elektrostanica trebalo bi da se zovu po njemu. Što da ne i gradska čistoća? Sad se zove - Gradska čistoća, a baš bi joj lepo pasovalo da ima i dodatak - Vladan Đorđević?
Zašto baš ove gradske službe i zašto baš u Beogradu? Zato što je on zaslužan za njihovo postojanje!
Vladan Đorđević je bio lekar, i to hirurg, ali i predsednik Vlade u vreme Aleksandra Obrenovića, kao i ministar prosvete, vera i privrede, ali je isto tako bio i gradonačelnik Beograda, i to onaj koji je uveo gradski vodovod i kanalizaciju, uličnu rasvetu, sredio Savski kej (Savamala), sa Tašmajdana izmestio groblje na svoje imanje (otud naziv Novo groblje iako je poprilično staro), kaldrmisao ulice, sredio da grad bude mnogo čistiji... Malo li je?
Na Vikipediji ima dosta podataka o njemu, što me je prijatno iznenadilo, ali uglavnom su samo faktografski poređani. Kao i u ostalim slučajevima sa Vikipedijom, moguće je i da neki od njih nije tačan, zato ću se ograničiti na svoje sećanje iz vremena kad sam bila fascinirana ovim čovekom.
Rođen je u Beogradu, u samom centru, sadašnjoj Vasinoj a nekada Gospodarskoj ulici, od oca Đorđa, sanitetskog lekara u srpskoj vojsci, Srbina, i majke Marije, rođene Leko, cincarskog porekla. Ta porodica Leko dala je mnoge znamenite ljude. Nažalost, majka je umrla kad mu je bilo samo sedam godina, pa je njegov otac otišao u Sarajevo i tamo otvorio apoteku. Vratili su se u Beograd zbog školovanja malenog Hipokrata. Otac, iako Srbin, poreklom je iz severne Grčke, pa je sinu na krštenju dao ime Hipokrat, ne Hipokrates, kako bi bilo originalno grčki. Očigledno je da su mu roditelji namenili poziv lekara. Tek na maturi, i to na nagovor Đure Daničića, mlađani Đorđević promenio je ime u Vladan, po drugom delu svog krštenog imena: kratija - vladavina.
Još jedan znamenit čovek igrao je veliku ulogu u njegovim mladićkim danima - Josif Pančić, pod čijim je uticajem upisao studije medicine u Beču, a kasnije specijalizirao hirurgiju. Bio je prvi školovani hirurg u Srbiji! Kako bi se usavršio, zatražio je dozvolu od Srbije da učestvuje u radu saniteta tokom Francusko-pruskog rata. Ne samo da se usavršavao, on je i osnovao ratnu bolnicu, što mu je donelo čin. Mlad a ovenčan slavom, vraća se u Beograd i počinje da radi kao privatni lekar, ali ne zadugo. Zavist čaršije na njegovom bogatstvu (kao da se ceo Beograd lečio samo kod njega) primorala je generala Belimarkovića da ga skloni u srpsku vojsku kao vojnog lekara i - postaje prvi sanitetski pukovnik. Da se ne zaboravi, osnovao je i Srpsko lekarsko društvo! Pokrenuo je i časopis Arhiv, koji izlazi i dan-danas! Takođe, jedan je i od osnivača Crvenog krsta u Srbiji! Naravno, učestvovao je u međuvremenu u svim ratovima koje je Srbija vodila.
E, sad, ovo je prelomni trenutak - postaje lični lekar kralja Milana. U to doba počinje da se bavi i politikom. Za početak, postaje gradonačelnik, a posle ministar prosvete i privrede. Bio je i diplomata - poslanik u Atini pa u Carigradu, današnjem Istanbulu. Opet se vraća u Beograd, ovaj put na mesto ministra inostranih poslova, i u to vreme tesno je sarađivao sa Stojanom Novakovićem. Čitala sam njihovu prepisku - ne zna se ko bolje piše, a očigledno obojica imaju mozga. Doduše, tada su počele da se zakuvavaju stvari na Kosovu, a on je predvodio albanofobiju. Ponešto o tome možete naći ovde. Da je bio vredan diplomata, bio je. Da je mnogo uradio za Srbiju, uradio je. I zašto se o njemu tako malo zna?

Iza Upravne zgrade Kliničkog centra Srbije nalazi se njegova bista. To je nova, postavljena 2004. godine, jer je sredinom osamdesetih stara nestala. Govorilo se da su to uradili navijači... u šta ne verujem, ali ko će ga znati. Što bi navijačima smetao doktor Vladan Đorđević?
Sa abdikacijom kralja Milana nije prestala politička aktivnost gdina Đorđevića. Kralj Aleksandar, kome je bio i učitelj (kažu da je zbog njega pisao i istorijske romane!), postavio ga je za predsednika Vlade! Ali, ovaj energični lekar dao je ostavku na sve funkcije kad se kralj venčao s Dragom Mašin. Iz novinskih napisa tog doba stiče se utisak da se cela Srbija radovala kad je otišao s vlasti, stalno je nešto "izmišljavao". Draga Mašin ga nije volela, a nije ga volela ni kraljica Natalija. U Beogradu se pričalo kako je lično pocepala neki akt kojim je Vladanu Đorđeviću kralj Milan davao viši čin. Baš nezgodno - izgleda da nije bio u milosti ni jedne ni druge strane, što ne treba da čudi jer je Vladan Đorđević ostao upamćen kao čovek koji uvek kaže šta misli, a pri tom ne bira baš reči, da je bio drčan, petljao se u sve što mu padne šaka, nervirao sve političare i dvor... Na početku karijere, kad nisu mogli da izađu s njim na kraj, postavili su ga za predsednika opštine, a prvo što je uradio bilo je da rastera birokrate! Ono što je tim potezom uštedeo, trošio je na komunalne poslove, i još preko toga uzimao pare iz gradskog, pa zatim iz državnog budžeta. Kad su videli da ga nisu skrajnuli, "oterali" su ga u diplomatiju da im je daleko, ali i tamo je pokrenuo mnoga pitanja. U svakom slučaju, uzdrmavao je sve čega bi se dotakao. Njega nisu volele ni beogradske domaćice jer je uveo stroge kazne za one koji ne čiste travu ispred kuća, kao i za ostavljanje i bacanje đubreta nasred ulice. Gde si, Vladane, sad?
Posle Majskog prevrata vraća se u Srbiju, ali naviknut da svakom skreše u brak, dopao je i zatvora. Fotografija koju sam okačila upravo je iz zatvora 1906. Još jednom je bio u zatvoru, od 1915. do 1918, kad je bio interniran negde u okolinu Beča. A sve je počelo tako što je nekom austrijskom oficiru na pitanje ko je, odgovorio kočoperno: "A ko si ti, bitango, da me to pitaš, a ne znaš ko sam ja!"
Iako mu je žena, Paulina Britner, ljubav iz studentskih dana, rodila petnaestoro dece, ostalo ih je samo četvoro, i preko dece je povezan sa porodicama Vlastari i Deroko. Najstariji sin Milan poginuo je u Dubrovniku u Prvom ratu; kćer Mara udala se za Dimitrija Vlastarija u Carigradu i imaju brojno potomstvo; a najmlađa Natalija udajom je dobila prezime Deroko i takođe ima brojno potomstvo. Sa prezimenom Đorđević ostali su samo potomci njegovog sina Aleksandra koji je živeo u Francuskoj i oni su svi ostali tamo. Imena su se smenjivala: Aleksandrov sin zvao se Vladan, a Vladanov Aleksandar. Koliko znam, direktni potomak je neki Šarl Đorđević (možda je u međuvremenu promenio prezime), koji je bio pozvan na otvaranje biste svom pretku u već pomenutom parkiću iza Upravne zgrade Kliničkog centra Srbije. Ne znam da li je došao.
U Istanbulu sam u muzeju videla fotografije sa venčanja Mare Đorđević - htedoh da padnem u nesvest: ceremoniju predvode tri grčka patrijarha! I sam sultan Abdul Hamad prisustvovao je svadbi! Bilo je poznato da ga je sultan obožavao, a i zet je bio poznati bankar, pa nije ni neobično što je sve bilo velelepno. Svadbeni ručak ličio je na Vaseljenski sabor, onako u društvu carigradskog, antiohijskog i jerusalimskog patrijarha.
Ipak, meni je najzanimljivija pričica o časopisu Otadžbina koji je o svom trošku izdavao sam Vladan Đorđević. To je bilo utoliko čudnije što je bilo poznato kako ovaj čovek voli da uživa i prilično troši na ta svoja zadovoljstva. Ali, poklonio je poveliko imanje gradu koji je toliko voleo, a časopis koji je smatrao za pitanje časti, sam je finansirao. Da bi nekako skrenuo pažnju javnosti na njega, pozvao je Đuru Jakšića, koji je bar po oštrom jeziku i kočopernosti bio tako sličan Đorđeviću, mada nije i po veštini da nešto praktično postigne, pa mu u kafani Dardaneli (na mestu današnje Palate Albanija) ponudio sledeći posao: "Gospodine Jakšiću, mnogo sam se istrošio, nemam para da vam platim, ali 'ajde vi meni da napišete neki stih koji će biti zaglavlje tog novog časopisa, onako nešto da bude jako, i da u svakom Srbinu probudi ponos. A ja ću vam platiti ovaj ručak." I tu, za kafanskim stolom, za nekih desetak, petnaestak minuta, na afiši kafanskih novina, napisa Jakšić svoju čuvenu Otadžbinu. Bez prepravki, bez mnogo mozganja, direktno iz duše i srca. Posle jela koje je dobro došlo Jakšiću golom kao pištolj, Đorđević je deo novina pocepao i odneo u štampariju. A na tom papiru: "I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć nebu dere kroz oblak..."
Sastala se dva genija!