петак, 31. мај 2013.

Šta ste svi navalili na mene?


Do pre nekog vremena slušala sam drugaricu koja je lelekala nad svojom tužnom sudbinom. Osećam se kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa. Nije ona energetski vampir, nego sam ja budala. A što je najgore, u galeriji likova s kojima se družim (baš družim) ima ih nekoliko takvih. Sad ću malo da kukam. Nek bude javno. Neki će se prepoznati, ali šta da radim. Bitno je da im imena neće biti prepoznata. Meni se sad vrišti, pa bolje da ovde prospem žuč nego da me 'apse ili vuku u Lazu. Da sam u Kragujevcu, rekla bih - u Pčelice, ali nema veze, ludara je ludara, dođe mu na isto.

Šta je bilo? Desile su joj se grozne stvari s decom, pa mi je to ispričala, a onda je na red došla analiza dosadašnjeg života. U najkraćem: Imala je grozne roditelje, a sad su joj deca - odvratna. Jadna ona! Stvarno, kad bi se to prepričalo, deluje kao horor, i stvarno je da je žališ, makar na mahove. Ali, kad se sve poređa jedno pored drugog, kako je moguće da baš svi budu takva čudovišta, a ona jedina čeljade na mestu! Ovo je, naravno, retorsko pitanje, zato i ima uzvičnik na kraju. U stanju u kojem je bila nije dolazilo u obzir da je podsećam na neke njene "bedastoće", što bih inače učinila da nije svako malo bila na ivici suza, a u nekoliko navrata potekle su i prave suze. Moram da priznam da ne umem da se ponašam kad neko plače. Jednostavno, ne znam šta da radim. Šta god da je, meni nekako uvek bude žao, o neprijatnosti i da ne govorim. Nisam imala nijedan pametan savet, ma nisam imala ni glup... samo sam sve uredno saslušala i, dok sam je slušala, želela sam da imam čarobni štapić koji bi rešio njene probleme. Kad je otišla, pogledala sam se onako izmoždena u ogledalo i... zaista, nekako mi se nadula glava. Nije baš da sam ličila na pčelarskog pripravnika, ali... videlo se da je u tu glavu pohranjeno dosta toga u prethodna dva do tri sata. A onda počnem da razmišljam, pa se razbesnim. Šta ste, bre, svi našli meni da se poveravate? Istresete svoja govna na moja leđa, a ja ih onda okolo nosam neko vreme praveći se kao da je sve u redu.

Oduvek je bilo tako. Čega sam se sve naslušala... mogla bih da punim Kurir vestima svakodnevno najmanje godinu dana. Ako ne "vestima", onda bi bar mogle da budu "zanimljivosti" ljudske psihe, mada mislim da bi najprimereniji naziv za rubriku bio: Verovali ili ne. Činjenica je da ne odajem tuđe tajne, i da se uvek pravim blesava, veze nemam sa životom, pa i po cenu da me proglase za debila (mada se nekad tako i osećam). Ali, baš toliko poverenje, baš sve meni... Na primer, u braku su ljudi koji su mi odvojeno prijatelji, i poveravaju mi se i on i ona. Bože, kako je to bilo mučno. Ja retko ćutim, ali, slušajući njih, ćutala sam kao zalivena. Oboje su, svako za sebe, on brže od nje, ukapirali da su pitanja poput: "Šta misliš, da li on/ona sumnja?" ili: "Je l' ti rekao/rekla nešto?" i slična - zabranjena. Da li na žalost ili na sreću, ali razvedoše se oni posle skoro 30 godina braka, pa više ne osećam pritisak kao pre. On je i prestao da mi se poverava, hvala Bogu, a ja ne moram da "igram po jajima" kao Milja Mata Milja dvostruka špijunka. Mada, mislim da mi se on više ne poverava jer nema šta ni da kaže. Kako god, ne znam kako je njima, ali ja lakše dišem.

Da ne bude zabune - volim svoje prijatelje, kakvi god da su. Samo što mi je nakad premnogo prijateljstva za jedan dan. To ti je kao čokolada koju voliš, ali baš sad, da odjednom pojedeš pola kilograma... malo je mnogo, zar ne?

Tumačenje moje sestre je da mi se ljudi poveravaju zato što nikad ništa ne pitam. Možda. A mama je govorila da mi svi sve pričaju zato što sam pozitivna. Možda. Muž mi kaže da je takva situacija zato što sam kreten (po njegovom, laka sam meta za "davljenje"). Možda. Najverovatnije od svega ima po malo. Znam samo da me raduje kad me neka drugarica pozove da joj "dam energiju" - tad bih otišla i na kraj sveta, samo da sam joj blizu. Mene to ništa ne košta, a njoj bude bolje. Ili, kad mi se neka od njih javi, pa osetim da je u zarozanom raspoloženju, stvorim se na "mestu događaja" za tili čas. Tad mi stvarno nije teško da slušam, i slušam, i slušam... pa, ako imam neku ideju, kažem joj. Najvažnije je da njoj bude lakše. I ja se posle toga osećam bolje. Međutim, sve su to situacije kad niko pomoć ne traži, a onda je dajem drage volje.

Problem su ovi drugi, koji misle da mi je to obaveza. I oni treći, koji mi pričaju svakojake gluposti, pa se pitam da li lažu sebe, svesno, ili mene, još svesnije - misleći da sam toliko glupa. To su užasno neprijatne situacije. Postoji i treća mogućnost - da stvarno veruju u ono što pričaju, a to je najneprijatnija situacija za onog ko ih sluša. Moja nana je govorila da prijatelji služe tome da se međusobno maltretirate: malo oni tebe, pa onda malo ti njih... i tako... družite se.

Jedna rođaka, koja je moju majku mnogo volela (tako je uvek govorila), kad mi se ta ista majka razbolela, i kad je bilo očigledno da neće dugo, trebalo je da je poseti u bolnici. Zvala je mene (nekako se podrazumeva da zove mene a ne moju sestru), pa, kad je saznala broj sobe i vreme u koje može da dođe, pa kad je još dobila i dodatnu informaciju kad ću ja biti tamo... nešto se otkačilo, pa je počela da priča kako se mnogo loše oseća u bolnicama - ona to jednostavno ne može da izdrži, lupa joj srce, oseća takvu teskobu (Miljo, dušo, ne znaš ti kako je to strašno kad uđem u bolnicu), pa kako joj je muka od bolničkih mirisa, pa kako posle danima ne može da se osvesti gde je bila, pa kako često ima i ružne snove (prave noćne more, ne znaš ti kako je to strašno kad imaš noćne more)... i dođosmo mi do toga da ja počnem da je tešim kako će sve biti u redu (biću ja tamo, šta se sekiraš), kako ćemo sve da okrenemo na šalu, kako uopšte ne treba da misli na to već kako će se videti s mojom majkom... I tako popunismo mi skoro sat vremena. Ipak sam kreten, ima moj muž pravo - tek posle nekog vremena bila sam besna što joj nisam rekla: "Ma, ne moraš da dolaziš u bolnicu ako ti je toliko teško" i još da dodam: "Aman, ženo, imam posla, nemam vremena da dangubim tebe slušajući" i da joj još nešto tako, slično, dodam. Ali, za ovakve mediokritete kao što sam ja - sve je to kasno. U trenutku dok smo razgovarale, meni je iskreno bilo žao što ima problem s odlaskom u bolnice. Ha-ha-ha... nije tu priči kraj. Posle više od godinu dana saznam da je tamo nekog drugog obilazila u bolnici i da nije imala nikakav problem. Da li je nju ponela priča, pa mi napričala budalaštine, a mene ponela njena blesava priča, pa pokazala kako imam kapacitet za empatiju kao okean... tek - nema ona problem s bolnicom. Ali ja očigledno imam sa samom sobom.

I za još nešto sam medijum - svi od mene traže pare na zajam. Ljudi, NEMAM PARA, ne znam odakle vam ideja da ih od mene tražite. Jedva sastavljam kraj s krajem, pogotovo sad, kad započinjem posao. Živim vrlo skromno i nikome ne dugujem. Ni banci, ni državi, niti ikome. Očigledno mi niko ne veruje da sam sirotinja. I ne znam da li da plačem ili da se smejem kad mi kažu: "Ma, snaći ćeš se ti, daj mi sad nešto malo, makar pet hiljada." E, da ga jebem. Jedno pet hiljada puta, najmanje.

Fotografije br. 2 i 3: Demotivacija

петак, 24. мај 2013.

Od testosteronskog goveda umisliš da je romantična dušica

Glede muško-ženskih odnosa (namerno su prvo muškarci, kao slabiji pol) skoro da ništa novo ne bi moglo da se kaže i napiše, ali izgleda da ipak uvek može nešto drugačije, mada možda nije novo. Pre neki dan dođe mi do ruku fotkica nekog Priručnika za žene iz 1955. godine, a onaj koji je postavio fotku, napisa dole: Dobri stari zakoni zbog kojih bi vas danas diskriminatorima zvali. E, alal ti ćufte, autoru! Ne sumnjam da bi ti, kao i svako muško čudo prirode, voleo da te čeka spremna večera koju je, jelte, žena pripremila ranije i čeka te kao zapeta puška da se lepo naručkaš. Ona, svakako, živi za to da si ti zadovoljan. Naravno, pripremljena je za tebe, čeka te sva usptreptala. Lepo piše: Pripremite se za muža - a ja čitam da mu on dođe kao neka delagacija od koje zavisi kako će se odvijati dalji život na planeti Zemlji, pa i ona mora da bude spremna za dolazak takve grandiozne veličine. Da, smanjila je i buku, da slučajno njemu nešto ne smeta. A tek ova poslednja napomena - Ne ometajte ga -  bacila me je u ushićenje. Pogotovo rečenica: Ne zaboravite da je on gospodar u kući i kao takav uvek će sprovoditi svoju volju, pošteno i pravedno. Čoveče, odsekla sam se! Za kraj, kao i svaki šlag na torti, boldirano, pa velikim slovima: Zapamtite, dobra žena zna gde joj je mesto. Čudi me da nema uzvičnika, već je stavljena samo jedna obična tačka. Da, zaboravih da "muškarac sprovodi svoju volju, pošteno i pravedno". Zato je samo tačka, zbog tog poštenja i te pravednosti.

Ovaj Priručnik bio bi smešan da je objavljen u 18. ili nekom ranijem veku, s ove vremenske distance, ali - ovo je 1955. godina, nije bilo tako davno. I što je još gore, neko to sad iskopa, pa postavi kao "žal za dobrim starim vremenima", kad se znao red. I kad se živelo lepše. I kad je sve bilo bolje. Ma, da, pričajte mi još malo o tome.

U istom maniru je i isečak iz novina iz šezdesetih godina (ispod, desno), kad je u ženskom časopisu objavljen odgovor na pitanje: Zašto žene odlaze na koncerte i "kulturne priredbe" mnogo više nego muškarci. Još su ove kulturne priredbe stavljene pod navodnike. Pitam se kako da tumačim te navodnike - da žene u stvari odlaze na nekulturne priredbe, ili su te kulturne priredbe nešto bezveze ili... Na stranu pitanje, mada je i ono za padanje na dupe s veće visine, ali odgovor je prava oda gluposti i nadmenosti (to dvoje najčešće i ide zajedno). Kraj me je raspametio: Čovek je građen za akciju, a ne za sedenje. Pod ovim "čovek" misli se na muškarca, a žena je valjda - čovečica. U mojoj Šumadiji još uvek govore: čovek i žena, nije da nisam čula tako nešto, naprotiv - slušala sam i slušam stalno, ali za ove 53 godine još nisam uspela da se naviknem i glatko progutam "čoveka" kao "muškarca".

Međutim, ne lezi vraže, počinjem da sumnjam kako ni ta 1955, pa ni te šezdesete, nisu tako daleko - u glavama je ostalo te mentalne prašine šovinizma, i to - u ženskim glavama. Sačuvaj me, Bože, kako žene percepiraju "idealnog muža".

O čemu se radi? Na fejsbuku je moja prijateljica i bivša koleginica Nataša Milićev postavila ovakav status: "Napravili smo konkurs 'Najbolji muž u Srbiji'. Prva nagrada tri dana uživanja - royal spa hotel u banji Koviljači. Dobili stotine pisama. Suzili izbor na 15 kandidata od kojih biramo tri. Naš zadatak, kao redakcije, bio je da nepristrasno pročitamo te priče i glasamo za favorite. 90% žena je pisalo hvalospeve o muževima koji peru i kuvaju i menjaju gaće svaki dan. Meni je to default, pa sam ih odmah eliminisala. Jedna je rekla da ju je ugledao sa 17, da je njenom ocu objasnio da je želi i da će da je ženi, a sada mu samo objašnjava da je divna punih 40 godina kada se sretnu na porodičnom ručku. Taj je dobio plus. Druga je rekla da je njen muž posvećen otac već deset godina iako sve četvoro dece nisu njegova. Taj je dobio dva plusa. Treća je rekla da je njen muž podržavao i kada je bila najslabija, najnerazumnija i kada se svađala sa celim svetom iako je znala da nije u pravu. I on je znao, ali je objasnio da je ona njegova. Taj je dobio tri plusa. Nažalost, moji kandidati nisu pobedili. Pobedio je Gari što je ceo dan nosio visibabu u novčaniku i dao je svojoj ženi, tako sasušenu i presovanu. Bilo je to lepo pismo. Lepo napisano, ali to nije govorilo mnogo o mužu koliko o ženi. Naše žene u redakciji su se, naravno, na to raspametile i raznežile, i shodno tome, izabran je pobednik. E, sad, nakon što smo obavestili ženu da je njen muž pobedio i da su osvojili mini-vikend u Koviljači, prvo je nastao muk, zatim rečenica: “Uf, morate mi dati par dana, moram da ga pripremim”, a zatim očajno preklinjanje da ništa ne objavimo i da će ona inkognito da ode u banju. Ispostavilo se da je Gari neki teški džiber, koji bi na prvo saznanje da se povlači po novinama, zaslugom svoje žene, istoj izbio prednja dva zuba. Ali, eto, ona voli visibabe, i da sanjari i lepo piše. Simple as that. Spisak pobednika je bio objavljen tri dana ranije, time nagrada podeljena i validna. Žena je slagala muža-visibabu da je uštedela za mini-vikend i otišli su na uživanje. A redakcija? Popišana, razočarana, u neverici. Ja ne. Svaki muškarac koji ima novčanik na preklop u kojem presuje visibabe, bilo to istina ili ne, ima ozbiljan poremećaj. Ja volim ove što su im novčanici na čičak i što te vode u polje visibabe bosu. Da trčkaraš, mirišeš sunce i prljaš tabane. Ali ne mogu da se otmem mišlju: Jebomamu, poslali smo siledžiju u spa. Da ga žene masiraju, kuvaju, da mu udovoljavaju. Predlažem da sledeći put pravimo konkurs 'Najbolji ljubimac u srbiji'. Taj koncept ne može da omane, a otporan je na siledžije, romanopisce i budale." 

E, taj džiber i siledžija, pod uslovom da je elementarno pismen, možda je autor ili neki rođak u duhovnom, nekom višem smislu koji žene što idu na kulturne priredbe ne mogu da razumeju, autora komentara na fotku Priručnik za žene. Možda od presovanja visibaba čovek (čitaj: muškarac) "ne postizava" da nešto i prozbori ili napiše. Kakve li su mu misli o temi smisla života? Da ga žena ne uznemirava, ne pravi buku, spremno ga čeka, s večerom, naravno, i "neka on prvo govori, sigurno ima važnije stvari na umu od vas" (iz famoznog Priručnika). A šta se radi u slučaju da je mutav, nema ni jedan jedini mislić u glavi... Pa, opet ima "važnije stvari na umu od vas" jer je - čovek (čitaj: muškarac).

Ipak, apsolutni hit su mi ovi što svakog dana menjaju gaće, i to im je preporuka za "najboljeg". Šta  reći? Ovaj na kojeg je tipovala Nataša, kod mene bi dobio svih šest pluseva.  

Izgleda da je kvaka u tome šta žene umisle. Stvore sebi tako neku sliku koja veze nema s realnošću, ali ipak, u poslednjem momentu se opasulje da je govedo - govedo. Kad opasnost prođe, opet govedo rehabilituju, pa ga stave na pijedestal i zadovolje se time što svaki dan menja gaće. A ako još presuje i visibabe... e, taj je romantična dušica. Nema veze što takvi lupaju o sto, a možda dele i šamare i izbijaju prednje zube, i što se "ovoj našoj" vilica trese da mu otvoreno kaže kako ga je turila u novine (bez obzira na to što je proglašen za "najboljeg", ali.. u novine...), ipak je on - njen. Podsetilo me na Don Kihota koji juriša na vetrenjače, međutim, u poslednjem trenutku - ipak ne nasrće na njih. A kad se malo udalje od vetrenjača, Sanču ponovi istu priču, kao da ništa nije bilo.