понедељак, 29. јун 2015.

Bombar dan!

Za vreme bombardovanja 1999. godine Srbijom je kružio vic:
"Grdi majka sina (za nekih dvadesetak godina, što će reći da se odnosi na sadašnje vreme):
'Znaš li kako je meni bilo strašno - bombarduju nas, nema struje, ja učim na sveću, i opet sam završila fakultet, a ti, dve glave imaš, i ništa ti ni u jednu ne ulazi.'"
Toliko su nas rokali raznoraznom hemijom, stvarno verujem da smo mutirali. Makar smo postali otporniji i fizički i mentalno, to je fakat.

Uobičajeni pozdrav je bio: "Bombar dan!"

Bili smo u nokdaunu, na svaki način, da nam je preostalo jedino da se dobro zezamo. Izuzev prvih dana, više niko nije ni obraćao pažnju na šizelu (početak bombardovanja) i smirelu (kraj). Skloništa su bila puna prvih nekoliko noći, posle se išlo u podrume samo po dogovoru, na druženje, pevanje, piće... Jedna drugarica mi se tako udala, upoznala je muža u skloništu. Eto, družim se s "ratnom profiterkom".


Priča mi druga drugarica, koja je ovde preživela sve to, a sad živi u Americi, da je jednom prilikom u restoranu u Njujorku nešto čudno počelo da miriše, i da je onda neko viknuo: "Terrorists!", pa je nastala panika i rekordnom brzinom restoran se ispraznio. Sedeli su samo ona i njena porodica: otac, muž i ćerka. Pogledom su ispratili ljude koji beže, a oni nastavili da jedu. Ispostavilo se da je greškom prosuta neka hemikalija u zadnjem dvorištu. Na pitanje "kako to da se nisu uplašili", odgovor je bio: "Mi smo Srbi." Gledali su ih kao vanzemaljce. Šteta što su im vatrogasci prekinuli večeru, ostali su bez deserta.

Tokom bombardovanja naši kumovi su se zabavljali, ono "momak i devojka". Oboje razvedeni, oboje duhoviti, svaki dan voze kući preko Pančevca (Pančevački most) devojku koja čisti njegovu advokatsku kancelariju. Još ispipavaju teren, predstavljaju se jedno drugom u najboljem svetlu, a pogotovo se pred tom devojkom prave fini. Poenta je bila u tome da se preko mosta vrate u grad pre šizele. Međutim, jednom ih šizela zatekne usred prelaženja mosta sa sve devojkom koju još nisu odvezli kući. Umesto da pojuri, da gas i pređe most što brže, naš kum zaustavi, izađe iz kola, otvori vrata budućoj ženi i kaže: "ili ćeš sad da mi daš ili vas obe ostavljam nasred mosta."
Ona mu ubrzano odgovori: "Ma, daću ti šta god hoćeš, samo pređi most, budalo jedna!"
Da li mu je "dala"? Jeste, verovatno iste večeri, na obostrano zadovoljstvo.
A i devojka mu je sutra dala - otkaz. 

Eh, te "milosrdne" bombe... Pored NATO tekovina prođem najmanje jednom mesečno kad idem kod štampara, gledam u imena izginulih, dece koja su stražarila u regularnom vojnom roku, i svaki put se čudim, nikako da se naviknem. Bombardovali su bolnicu! Nikom ništa, očigledno to nikog nije dirnulo, osim nas.

A ostavili su nam i osiromašeni uranijum... Da li je to "tajna" srpskih sportskih uspeha? Možda. Postoji izreka: Ono što te ne ubije, ojača te! Nas, preživele, ojačalo je.

Da li se neko seća terorističkih napada u Egiptu 2005? Očekivanja su bila da će Šarm el Šejk posle toga turistički "uginuti", ali - sezonu su spasli srpski turisti. Posle napada svet je otkazivao putovanja, a naše agencije su za dž dovodile naše turiste. Već sam iskoristila odmor, nisam mogla da idem, nažalost. Kakav, bre, teroristički napad? Sve smo to već preživeli kod kuće. Bili smo u mnogo većim opasnostima.

Da li je veća verovatnoća da ti se desi teroristički napad na letovanju ili da stradaš na bilo koji način kod kuće? Bogami, teška konkurencija. Najveća opasnost u kojoj sam bila, bila je ovde, u Grockoj. Naš prijatelj tamo ima kuću gde se povremeno skupljamo i roštiljamo. Prvi komšija je domorodac i ima veliko imanje, pa, kako se ovde i pred bombardovanje i za vreme bombardovanja kuburilo s gorivom, on je tankovao naftu, benzin, dizel... Sve kupljeno "preko ruke" za potrebe obrađivanja imanja, a u velikim količinama. Gde sve to da smesti? U dvorištu ima podrum, pa ga je proširio, tamo odlagao i odlagao... Dvorište mu je bilo krov magacina goriva. U jednom trenutku dođe vojska tokom bombardovanja, smesti se kod njega u dvorište jer ima odličan položaj. Šeta se vojska po dvorištu, osmatra... i - puši! Kao manijak je gasio opuške, a kad god padne kiša, rasplače se od sreće. Oficir ga je pitao jednom što plače, a on, ozaren, odgovori: "Od sreće! Znate, mi poljoprivrednici..." Gde da kaže šta mu je ispod dvorišta! Da ga strpaju u zatvor i zaborave ključ.

Kad smo čuli priču, iz prve ruke, počeli smo da se - smejemo. Tad smo skapirali što su mu podočnjaci veliki. Pa on noćima ne spava, dežura jadan da li je neko zapalio cigaretu. Pljuštali su komentari, ali najbolji je bio: "Zamisli da sve ovo ode u pizdu materinu?! I mi tako letimo u vazduh nagore, sretnemo se s NATO padobrancima koje je takođe pogodila gročanska eksplozija i koji lete nadole, i pitamo 'otkud vi?', oni naravno kažu 'iz Avinjana", a onda oni nas pitaju otkud mi, a mi odgovorimo: 'Iz Grocke!'" Lepa Grocka, sva u voću, na Dunavu, ali možda nije za roštiljanje, pušenje...

Sluša on nas u neverici, odmahne rukom: "Vi ste ludi, ja mislio pametni ljudi..." Hteo čovek da podeli muku, a naišao na smeh. Jadničak, čujem da je prošle godine umro - srčka. Mislila sam da će živeti večno kad je preživeo vojsku koja puši u njegovom geostrateški odlično postavljenom dvorištu.

A šta da je bomba pala u dvorište? Bombar dan! Dan kao i svaki drugi. Na sve smo se navikli.