Tragom tužne pesme

 

Skoro ceo dan potrošila sam tražeći ime bega ili age koji je direktno odgovoran za pesmu "Petlovi pojev, Morava dzmni". Ko pesmu ne zna, mnogo je propustio. Teška je za pevanje i samo punokrvni pevači, uz to još i s glumačkim sklonostima, mogu da je otpevaju kako treba. Ima tek dve strofe i u njima se ništa spektakularno ne dešava. Čak reči nisu toliko ni tužne, koliko melodija ujeda za srce. Mnogo je obrada, i mnogo različitih instrumenata korišćeno, ali ono osnovno - bilo da su izmene u tekstu ili u instrumentalu - ostaje: čežnja, čežnja i čežnja... i na kraju - tuga. Pevali su je svi pevači koji su hteli da pokažu raskoš svog talenta, ali nije svima isto legla. Velika je razlika između Staniše Stošića (Vranjanac, pesma je iz Vranja) i na primer Sonje Čoko. Iako je njen glas kristalno čist, ima i emociju dok peva, nešto nedostaje. To je ona proživljenost koju mlada devojka ne može da iznese. Madam Piano je takođe peva savršeno, ali utisak posle njene intepretacije je samo tuga, čežnje nema. Čeda Mirković me je iznenadio koliko je dobro otpevao. Mislim da su njemu verovatno rekli kako je nastala pesma jer se baš uživeo. Pevalo je tu pesmu mnogo njih, ne zna se ko je od koga bolji pevač, ali moji favoriti su Bilja Krstić i Toma Zdravković. Stanišu ne računam, on je etalon, osnovni obrazac ove pesme. 

U te dve nevelike strofe muškarac govori svojoj voljenoj da je zora svanula i da ga pusti, mora da ide. To je sve što se dešava u prvoj strofi. U drugoj mu ona odgovara da su petlovi "l'žovi" i da legne kraj nje, odnosno da ostane gde je i dotad bio. Ono što se ne kaže, a jasno je - ljubavnici su, u krevetu su, proveli su celu noć zajedno i on mora da ide, što će reći da baš i nije u redu da budu zajedno. O čemu li se tu radi? Zabranjena ljubav? Zvuči zanimljivo.

Sećam se da sam kao dete uvek bila u čudu zašto malo zasuze oke devojkama u Vranju dok se peva ova pesma. I onda mi je mama objasnila. Reč je o Turčinu, janjičaru, koji je bio s ovih prostora, koji je zbog ratnih zasluga dobrio čin i tražio da službuje u Vranju jer se sećao ponečeg iz detinjstva. I pronašao je rodbinu u Rataju, selu nadomak Vranja. Kako je odlazio u selo, tamo se zagledao u devojku (da l' je Zlata?) u koju se zaljubio. I tako - eto nemoguće ljubavi. Tragedija se već naslućuje. A onda je 1878, kad je general Jovan Belimarković oslobađao Vranje, sva turska vojska pobegla u noći između 30. i 31. januara. Taj momak čijeg imena ne mogu da se setim, a kojeg nigde na netu niti u knjigama nema (ja ga znam samo iz usmenog predanja), proveo je svoju poslednju noć s voljenom. I znao je da mora da se povuče, ako ga srpska vojska zatekne, s njim je gotovo. Kolika je to ljubav kad ni u smrtnoj opasnosti ne može da se odvoji od dragane i izvuče se iz njenog zagrljaja! I "petlovi pojev" i "Morava dzmni*"... a i ona je svesna šta ih čeka... i ostaju zajedno jedno drugo lažući. U pesmi se ne zna kraj, samo da nisu mogli da se odvoje, a završilo se tako što su oboje ubijeni.

Pored pretraživanja istorijskih podataka po netu, zvala sam i svu rodbinu... i niko ne zna kako se taj Turčin zvao (tek za devojku ni pomislila nisam da pitam), i onda krenem da bazam po sociološkim i etnološkim radovima... i svašta razno saznam, samo o ovoj pesmi nema podataka. Nađem i potvrdu da nam je Karakoca rod (Kude si, mori, pošla, Karakoco), kao i Mile pile (Šano, dušo, Šano mori), i kako naučno stoje stvari s Belim mostom... Glava mi je bila puna nepotrebnog znanja, u stvari skoro da ništa novo nisam ni saznala, pre će biti da sam utvrdila gradivo koje sam zakopala odavno i duboko, možda i u kičmenoj moždini.

Pesma je nova, s kraja 19. veka, ali je narodna. Mnogim pesmama ne zna se poreklo, mnoge "narodne" imaju autora, i mnoge "autorske" u stvari su narodne. A šta tek reći o onima o čije se poreklo otima nekoliko nacija? Sećate se filma "Whose is this song?", u kojem je Adela Peeva obišla region, i svi su za "Ruse kose, curo, imaš" tvrdili da je njihova. Gledajući taj film nisam mogla da se otmem utisku da smo mi ispali najgori, i, na moj užas, mi - iz Vranja. Međutim, kopajući po netu u potrazi za Turčinom, nabasam i na etnografski rad Sanje Zlatanović u kojem je objašnjeno kako je to snimano. Stvarno sramota! I mene je gospođa Peeva uspela da pokoleba, ali nek joj je na čast. Očigledno je bilo mnogo popularno blatiti nas. I najlakše. Iz tog rada izdvojiću samo deo koji se odnosi na sramotu Peeve, a nakon čega je meni bilo lakše: "У потрази за информацијама о песми и Коштани, ауторка се нашла на прослави празника Hidirellez/Ђурђевдан у ромском насељу Горња Чаршија. Случај је хтео да у исто време и ја тамо будем. Видела сам да је телевизијска екипа управљала игром уз блех оркестар на тргу у Горњој Чаршији, а затим кретањем поворке ка реци изнад града. Спонтаност празника била је подређена телевизијском снимању и темпирању времена. Из жеље да сазнам о којој телевизији се ради, пришла сам госпођи Адели Пеевој и представила се као етнолог из Београда. Она ме је само погледала и удаљила се. У Врању се тих дана причало о новинарки из Бугарске која је са многим људима обавила разговор. Од локалног професора, стручњака за фолклор јужне Србије, сазнала сам да јој је он показао свој текст о овој песми објављен у локалним новинама. У његовом чланку говори се о томе да је ова песма турског порекла, као и о могућим начинима њеног преношења. Мене је, а како сам сазнала – и њу, упутио на њему познату литературу о овој песми. Међутим, у филму није приказан поменути професор, као ни други саговорници који су толерантним тоном говорили о песми, допуштајући могућност да се она пева и у другим земљама и крајевима и на другим језицима. Уместо тога, емитован је инцидент у врањској крчми, када ауторка грешком пушта снимак песме са неког другог подручја. Да ли је ова грешка намерно начињена или не – не знам. Али јасно је да је ситуација у крчми пре инцидента, судећи према саставу гостију који није могао бити случајан (кустос музеј-куће „Бора Станковић“, глумац – првак драме позоришта „Бора Станковић“, два угледна новинара који се баве културом Врања, итд.) и избору Ромкиња које играју (што се у врањским крчмама у данашње време не дешава), била инсценирана.
Прича филма “Whose is this song?” конструисана је тако да подвуче ‘нарцизам малих разлика’ и да прикаже Балкан у оријенталистичком кључу – као подручје вечите мржње и лако запаљиво буре барута. Конструкција продата као деконструкцијa."

Gospođi Peevoj veliki pozdrav. Trebalo bi da dobije jednu veliku novinarsku nagradu za novinarsku patku. Što nas je prikazala kako je prikazala, očigledno je poželjno za one kojima će film prezentovati. Onima koji umeju da razlikuju original od lažnjaka sigurno je jadna.

Pričalo se da je u Vranje došla kako bi snimila dokumentarac o Belom mostu, ali joj se više svidela senzacija koju bi mogla da proturi - ništa lakše nego prikazati nas kao divljake. A možda joj se ni Beli most nije svideo. Jeste mali i ide preko Vranjske reke (teško da je reka, pre je po dimenzijama potok), međutim, priča o Belom mostu zaista je fascinantna. I ona zaslužuje pesmu.

Na mostu je na arapskom ispisano kako ga podiže Ajša zbog svojih i grehova svojih predaka. Ne znate tu priču? Ajša je bila kćer bogatog Selim-bega i živeli su odmah pored Vranjske reke. Velikim zidom, kao i sve žene tog doba, bila je udaljena od ostalog sveta, ali je svakog dana slušala frulu u određeno doba dana. Prvo se zaljubila u muziku, a onda, gonjena radoznalošću, popela se na najviši prozor da vidi ko tako lepo svira. Bio je to Stojan, mladi čobanin koji je tim putem vodio ovce. Zagledala se ona u njega, zagledao se on u nju. Kad ih je moćni Selim-beg našao zagrljene pored potoka, izvadio je kuburu s namerom da ubije Stojana, ali ga je Ajša zaklonila svojim telom. Posle je ubio i Stojana. Po legendi, ocu je rekla samo: "Volim ga!" Mučen grižom savesti, otac je podigao most od belog kamena 1844, i on je i danas na istom mestu. Dok sam bila dete, sećam se da su povremeno dolazili ljudi koji bi prelazili most prvo s jedne strane, pa se onda vraćali da ga pređu još jednom - kažu da je to dobro za ljubav. I sama sam upoznala ljude kojima je "pomogao". A moja familija taj most prelazi svakodnevno, i po nekoliko puta. Valjda za domoroce ne važi, kao ni za članove porodice. U Vranju i danas posle ili pre svadbe mladenci pređu Most ljubavi, kako su ga u međuvremenu krstili. Po legendi, Ajša i Stojan stradali su u septembru, pa je tada iznad mosta tako svetlo i posebno zasijaju dve zvezde. Dok sam išla u školu, nikad to nisam mogla da vidim jer sam imala nastavu. Ali sam zato otišla tek što sam upisala fakultet, i stvarno - vedro noćno nebo i dve zvezde sijaju jače od svih ostalih! Da li sam ja htela da ih vidim, da li sam mislila da ih vidim... ne znam, ali se sećam tog trenutka.

Vranje je puno legendi, od svake note bilo koje pesme, pa sve do kamenja. Kao da uplovite u bajku. Naravno, ako imate dušu i srce za san na javi.

* Za one koji ne znaju - dzmni je glagol koji opisuje izmaglicu koja se javlja iznad reke u svitanje. Traje tek toliko koliko je potrebno da dan zarudi iz mraka.

Šaban je zakon!

http://www.youtube.com/watch?v=egZnd_-5W0Q&feature=related
Mislila sam da proslava takozvane Srpske nove godine (u Rusiji je zovu Ruska) nije tako popularna kao nekad, međutim - baš sam se prevarila. Slušam muziku iz okolnih stanova i zgrada, da ne pominjem petarde po ulici, i nameće mi se poređenje sa onim kako je to ranije bilo.

Ko se seća, bilo je zabranjeno. Automatski je bilo - vrlo privlačno. Verovatno zbog predznaka "srpska", ova Nova godina kao obavezan repertoar imala je "Sprem'te se, sprem'te", "Marširala, marširala kralja Petra garda"... sve redom pesme zbog kojih se išlo u zatvor. Brat jednog mog druga proveo je tri dana u apsu zbog "Ko to kaže, ko to laže". Od tih pesama večeras nisam čula ni jednu jedinu, izuzev "Marša na Drinu" (koji nikad nije ni bio zabranjen, ali nije bio ni podoban). Odsvirali su ga trubači nasred ulice. Svi prozori su se otvorili i petarde su malo zamrle, hvala bogu.

Neka druga muzika zamenila je stari repertoar. Iz neke udaljenije zgrade orio se Šaban Bajramović. Bilo je po nekoliko aranžmana jedne te iste pesme: "Geljam dade" s Exita i onako, obično; pa "Đelem, đelem" u sto varijanti - s Cubismom, s Josipom Lisac, sam kad je bio mlađi, sam kad je bio stariji... Sklonost džeziranju i pun, napukli glas Bajramovića, sa setnom notom koju valjda mogu da proizvedu samo Cigani i crnci, potpuno me obuzeo. Osećala sam se kao da sam u kafani i kao da samo meni peva. Ovu okolnu galamu nisam više ni čula. Isključila sam se za sve ostale zvukove. Samo sam ih registrovala da postoje, ali nisam ih više razumevala. Bili su nalik krčanju radio-aparata dok slušam svoju pesmu.

Mogu da se pohvalim da sam jednom u životu doživela upravo to - Šaban Bajramović pevao je samo meni! Bilo je to davne 1983. godine, u Nišu, u hotelu "Ambasador".

Moj prvi muž bio je u vojsci, a u isto vreme, ali u različitim kasarnama, i kum Ljuba i drug Raca. Odlazila sam svake druge nedelje u Niš i sve ih vadila napolje. Prvo izvučem muža, prijavim se kao žena. On dobija celu noć. Dete sa mnom, sve regularno. Onda zajedno odemo po kuma Ljubu, za njega se prijavim kao devojka. Dete me vuče za suknju i obraća mi se "mama", dajem ličnu kartu, u njoj dva prezimena... Gledaju me kao kretena, ali ga puste. On ima izlaz do ponoći. Onda krenemo muž, kum, dete i ja u treću kasarnu i vadimo Racu. Za njega se prijavim nekad da sam mu sestra, a nekad da sam mu drugarica. Pored mene stoje: muž gušter s nekim čvarcima na ramenu i običnom vojničkom kapom, kum padobranac s beretom, dete bez ikakvih vojnih oznaka iako je muško, i ja, jedini ženski primerak celog društva (što mi je izgleda sudbina). Dočekujemo Racu u plavoj uniformi, on je bio u vojnoj policiji, i sa trećom vrstom pokrivala za glavu. Sve u svemu, bila sam sa sva tri roda vojske u Nišu. Nedostajala je jedino mornarica, ali da ne preterujem... ipak smo u Nišu. Provedemo ceo dan zajedno, završimo u nekoj kafani, tu se oprostimo s Ljubom i Racom, dete uveliko spava u mojim rukama.

Tako smo te večeri sedeli u podrumu hotela "Ambasador", vojnici su razmenjivali neke svoje vojničke do zla boga dosadne priče, a ja sam ljuljuškala dete da zaspi. Za jednim stolom sede neki lokalci i nešto se žustro raspravljaju, a za drugim smo mi. Pusto. I onda počinje da peva neki Ciga sa zlatnim zubom. Mislila sam da će nešto da protrkeljiše, tek da odradi tezgu, ionako je prazno. Međutim, on peva, pa peva, i peva... kao da je pred punom salom. Još uvek nije nosio naočare a "krasili" su ga brkovi, žmuri on i peva, brci spušteni nadole... I dalje peva, ne štedi ni grlo ni emocije, sve me žmarci podilaze. Tada nisam znala ko je Šaban Bajramović, što mi se može oprostiti jer sam gimanzijske dane provela u diskoteci u kojoj sam bila obavezan inventar. Kad popisuju čaše i flaše, popišu i mene. U kafanu sam počela da idem tek kasnije, a sa drugim mužem postala sam i tamo inventar, sa sve bračnim drugom.

http://www.youtube.com/watch?v=JlL4nJ6cDKA
I tako, peva taj čovek i dalje, ne pravi pauzu. A kad je zapevao "Đelem, đelem" (jedina pesma koju sam tada znala), meni krenu suze. Sav se uneo, imala sam utisak da će se rastočiti meni na oči, jedino ga ja i pratim. I dete sluša, raširilo okice, pa na kraju i zaspalo.

I tako sve do 11.15, kad su padobranac i vojni cajac morali da krenu. Tek tad sam se pribrala i sasvim svesno posumnjala da sam u drugom stanju. Plačem samo kad sam sva nagruvana hormonima. U prvoj trudnoći sam plakala i kad vidim dete ili stare ljude, a kamoli da čujem neku tužnu priču. E, i sad sam bila u drugom stanju, samo što u tom momentu nisam znala. Pamtiću Šabana i po blagoslovenom stanju.

Ako saznam iz kog stana su me počastili Bajramovićem, napraviću im pitu - i ja njih da počastim.

Josipa Lisac nije od ovog sveta, definitivno

Još krajem oktobra Josipa Lisac imala je koncert u Beogradu, a ja sam i dalje pod utiskom. Malo-malo pa pomislim na nju: i kako je pevala (bože, kako ona peva!) i kako je izgledala, i šta je govorila, i kako je bila obučena... Uopšte, šta ta žena predstavlja za ovu sredinu samom svojom pojavom i svojim postojanjem i trajanjem... A traje, i te kako traje. I dobro je, odlično je što traje, jer to što Josipa peva, i kako peva, pokazatelj je da još postoje prave vrednosti i da možda i nismo izgubljeni u svemiru. U prethodnih petnaestak godina bila sam uplašena da sam ostala bez društvenog kompasa i da sam možda malo i poludela - niko mi se ne dopada, sve mi je glupo i seljački. Na taj način razmišljaju samo ljudi koji su prazni u glavi, pa sam mislila: "Eto, ostareh, postadoh ogorčena, tupa za sve oko sebe", ali ljudi poput Josipe bude nadu da nisam usamljen slučaj i da nisam baš toliko prolupala.Dva dana pre njenog koncerta gledala sam Jadnike u Madlenianumu sa svojom drugaricom Đekicom koja inače živi u Rumuniji, ali kad god dođe "kulturno se uzdižemo". Imam još dve drugarice za kulturno uzdizanje, Biljanu (s kojom sam proredila izlaske, nikako da se poklopimo) i Bubu, zahvaljujući kojoj ceo pozorišni repertoar imam u malom prstu. Elem, sedim sa Đekicom i ona mi pokajnički kaže kako ide i na Josipin koncert, ali su joj drugi već kupili karte, tako da, eto, šta da radi, šta je tu je, mene nisu računali. Ja tu ponosno dignem glavu i pobednički saopštim kako idem i ja, zar je mogla i da pomisli da ću tako nešto da propustim. I obe se setimo kako smo davnih osamdesetih bile na jednom njenom koncertu, koji je po opisima očigledno bio isti, ali nikako da se složimo gde je održan. Đekica tvrdi u Sava Centru, a ja da je bio u Domu sindikata - dobro se sećam da sam posle nekih popodnevnih vežbi na faksu peške otrčala da je slušam i da je gledam.
Buba se sećala i njenih ranih pojavljivanja na TV-u, čega sam se setila i ja. Bio je to neki festival, onako mala nisam ni pratila šta ko peva niti ko je ko, ali mi se urezao u pamćenje glas, čudovišan, fantastičan, vanvremenski glas devojke koja je bila neobično obučena i koja je pevala uglavnom žmureći, sva se unela i u tekst i u melodiju (kakva emocija!), tako da sam ostala prikovana za ekran. Toga se dobro sećam. Utisak je bio očaravajući, jednostavno ne može da se zaboravi. Kako je Buba starija od mene 12 godina, ali se fantastično drži, ubeđivala me je da je Josipa njena ispisnica, što mi je delovalo još neverovatnije - pa ona je čudo prirode. Sve je tu, i bore, i podočnjaci, ali energija kojom zrači, noge, te fantastične noge - njoj je, ljudi, dvadesetak godina! Al se dobro drži njihova generacija, ljubomorna sam.

Gostiju nije bilo, izuzev Gara iz Leb i sol. Neko iz publike je, kad je Josipa saopštila kako je uspela samo do njega da dođe, viknuo "Ma, ne treba ti niko!" I stvarno joj niko ne treba. Bila je na nenormalno visokim štiklama, neprestano upozoravajući kako može lako da padne, imala je kapu koju je nameštala vrlo često, pri tom gubivši vezu sa mikrofonom, govorila simpatične stvari iz svakodnevnog života, ali iz srca, i sve zajedno - liči na nju. Da se pojavila u drugačijoj haljini ("od ove bi se moglo sašit još nekoliko"), sa manje ekstravagantnim cipelama ili bez neke ludačke frizure, to jednostavno ne bi bila ona. Josipa je jedna. Ali, naravno, nije poenta u tome, To je tek ono zrno soli koje svemu daje ukus. Glavno je što ona peva, i peva, i peva...
Koncert iz osamdesetih, za koji nismo utvrdile gde je održan, pamtiću pre svega po tome što mi se bukvalno naježila koža i srce počelo da tuče od ushićenja kad je zapevala Omer beže. Cela sala, koja god da je jer se od Josipe ništa i ne primećuje, bila je sleđena. Unela je celu sebe u tu pesmu. O njenom glasu ne treba ni govoriti, on definitivno nije od ovog sveta, ali taj naboj, ta emocija - bila sam naježena još pola sata nakon pesme.

A u Sava Centru je bilo i novih pesama (potpuno u njenom duhu) i starih, ali u drugačijim obradama. Ništa ne smeta, ništa nije višak, nigde ne manjka. Taman koliko treba da te protrese od nožnog palca do najviše iskočene vlasi kose na glavi. Za pesme Pokaži mi gdje Dunav ljubi nebo i Danas sam luda bilo je pokušaja iz publike da se zajednički otpeva, ali osećam da su ih oni koji su bili oko njih mrko gledali, pa su brzo odustajali. Ovo je Pevačica, ovo su srce i duša u pesmi, publika je tu da sluša. Iako sam skoro sve pesme znala i iako obično makar pevušim na koncertima, ako se već i ne proderem iz sveg glasa, na njenom koncertu mi ni na kraj pameti nije palo da se oglasim. Da kvarim? Pa nisam tolika budala. Tako može da peva samo ona i niko drugi. I to su jedini koncerti gde izvođač ni jednog jedinog trenutka ne pokušava da pokaže koliko je popularan, pa da se malo odmori dok se publika dernja u nesložnom horu. Ona je došla da peva za nas, i ona će pevati. Bez ostatka, bez kamuflaža, bez foliranja.
Mogla bi sledeći put da peva i u šupi i u najglamuroznijem prostoru, utisak će ostati isti. Sigurno nećete zapamtiti gde se to odigralo, ali ćete zato najmanje još dve nedelje misliti o njoj. Što se ovog koncerta tiče, imam samo jednu zamerku - nije otpevala Oluju, ali sam se toga setila tek sutradan. Tako da je i zamerka ništavna.