недеља, 27. октобар 2013.

Baba Aba i kralj Petar Prvi

Ovu fotografiju postavio je Blagoje Mišić na fejsbuk grupi Staro Vranje 21. oktobra, i pored nje napisao: КУЋА У КОЈОЈ ЈЕ БОРАВИО КРАЉ ПЕТАР 1 КАРАЂОРЂЕВИЋ 1912 ГОДИНЕ. Gledam kuću, ne znam gde se nalazi - poznajem dobro Vranje, ali... nisam živela u njemu, sad sve ređe odlazim otkad mi ujaci nisu živi, međutim, znam nešto što mi je mnogo vredno a što možda drugima ne znači (skoro) ništa, a što je povezano s ovom kućom. 

Javim se s komentarom: "Jedna od mojih baba (Aba, dedina najstarija sestra, 'od Ćerpičovi') kuvala je ručak za kralja Petra i dobila zlatnik koliko je bio zadovoljan. 
Ne znam sve detalje, umrli su mi ujaci, ali taj zlatnik bio je kod najstarijeg ujaka. Ja sam, kao dete, kad god dođemo u Vranje, tražila da ga makar jednom pogledam i dodirnem."
Pa ispod dodam, onako nestrpljiva, srce mi se popelo u grlo i navrla su sećanja na detinjstvo, nanu, dedu, ujake... da sam imala osećaj kao da sam u bestežinskom stanju: "Interesantno je da je baba Aba tad bila vrlo mlada, ali je bila velika čast što su je pozvali da baš ona sprema. 
Da budem neskromna, pa pomislim kako je genetika čudo..."
Onda ponovo pročitam šta sam napisala, pa me umalo ne udari srčka - pogrešila sam! Brže-bolje, napišem: "Napravila sam grešku - veeeeliko izvinjenje.
Baba Aba nije bila od Ćerpičovi (to je drugi deo porodice), već od Amamdžici.
Još jednom - veeeliko izvinjenje."
 
Javi se onda Toma Vlajinac, po mom mišljenju - živa enciklopedija Vranja, što sam zaključila iz njegovih komentara, ne samo na ovaj post: "Napravila si grešku zatoj što su Amandžičiki iz del grad koj se vika Ćerpičkin plac, a to je između ulicu Kraljevića Marka i sgšnji pijac. Toj znači da su ti pokojni Boka i pokojni Vlada Karakuš familija. Možeš li ti da kažeš kude živiš jer iz ovoj što si napisale ispada da si doodila u Vranje a da nesi živela u njega."
Odgovorim: "Ma, svako leto i zimu provodila sam u Vranju - to mi je druga kuća, majčina familija, zavičaj po srcu... Napisaću jedan post baš o baba Abi i o Amamdžicima. O Ćerpićovima sam napisala roman. 
Naravno da sam deo Vranja - to je jedna polovina mene. I čini mi se - bolja polovina."

Bilo je još komentara, pohvalnih po mene, ne samo za roman o Vranju u 19. veku, već i za kuvanje, ali neću to prenositi, da se ne hvalim sad. Nije to tema. Ali se setih babe Abe.

Preneću faktografski samo ono što pouzdano znam, a priču ću složiti po svojim sećanjima i utiscima. Za početak, uopšte ne znam kako se tačno zvala baba Aba, mislim da je Jovanka, ali je bila poznata kao Aba jer je u Vranju običaj da se najstarija žena u kući zove Aba. Ona je, naravno, bila najstarija. To je najstarija sestra mog dede, i mislim da je bilo dvanaestoro dece. Kako mi je pričala mama, tih dvanaestoro bilo je živih, koji su dočekali zrele godine, jer je u ono vreme smrtnost dece bila velika i na porođaju, a umirali su i u ranim godinama - od boginja, šarlaha, upale pluća... pa i od običnog gripa. Baba Aba je bila najstarija koja je poživela, a ne znam da li je bila i prvo dete. 

Samim tim, ne znam ni kad je rođena. Ali, pouzdano je da se udala pred Prvi balkanski rat, da je kratko bila u braku, a da se njen muž vodio kao nestao. Nije imala dece i nikad se više nije udavala. Kao najstarija, vodila je brigu o ostaloj deci jer je u to vreme jedina bila i udata. 

Moj deda je negde pre 1910. otišao u Nemačku na studije. U porodici se pričalo da mu je baba Aba dala sav novac koji je imala. I kasnije, sve te njegove sestre kao da su se utrkivale koja će mu više dati, koja će ga bolje paziti, koja će s njim više vremena provesti... Sestre vole svoju braću, to je skoro pa običaj, skoro pa obaveza u ovom delu sveta, ali ono što su radile moje baba-tetke graniči se s ludilom. 

Deda je završio fakultet, ali je imao obavezu i da nekoliko godina radi za Nemce jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao matematički talenat. Tako je on u Nemačkoj proveo i Prvi i Drugi balkanski rat, ali kad je počeo Prvi svetski rat, otišao je kod poslodavaca da ih zamoli da ga razreše obaveze jer su sad "naše dve zemlje u ratu".  Kad su ga pitali da li je pozvan, mobilisan, rekao je: "Nisam, ali rat je. Ja sam Srbin." Opet je usledilo pitanje: "Ali, nisu vas mobilisali?" "Nisu, ali ja sam Srbin." I tako nekoliko puta, pa su ga ipak ispratili. Jedva je stigao do Vranja, okolo-naokolo, i krenuo na Kosovo da dobije vojni raspored, a s Kosova - preko Albanije. Kažu da je baba Aba svaki dan palila sveću za brata, "da poživi", pa onda i za ostale.  Ostale sestre palile su sveću samo za brata. 

Baba Aba je umrla u 103. godini. Sećam je se kao jedne visoke, vitke, krakate žene, uvek u pokretu. Spremala je hranu za celu kuću i ko god je pozove, nana je preuzela "resor" tek kad je baba Aba umrla. Kad pomislim na babu Abu, u glavi mi je slika kako ide gore-dole uz stepenice neverovatnom brzinom, kako iznosi neke silne plehove za radnike u vinogradu. Moji su imali lojze (vinograde) iznad Vranja i u vreme berbe angažovali su mnogo radnika, pored brojne porodice. Baba Aba je za sve njih spremala ručak, sama! Bilo je i po stotinu ljudi. Nana je pričala: "Luda žena, ne mož da sačeka da je odvezu, nego s plehovi sama si bega do lojze." 

Imala je duuugačke noge (znam da sam joj kao mala, ali ne toliko mala, bila tek do kolena), veliko usko stopalo (cipele su se pravile i za nju i za dedu jer su muku mučili sa žuljevima, sve im je bilo široko, a posebna je priča koji su broj cipela nosili), dugačke prste na rukama (povremeno mi je izgledalo da ima pipke), dugu kosu upletenu u kiku i obavijenu oko glave kao punđu (sećam se i njenog češljanja pred spavanje - seda, gusta kosa na sve strane, ne vidi se od nje), svetloplave oči (toliko svetle da je bilo neprijatno gledati je, kao da direktno možeš da joj vidiš i mozak)... Najpoznatija je bila po kuvanju, pravi majstor. Šta je sve ona znala da napravi! I ne samo da napravi pravu gozbu od sve samih delikatesa, već da i ni od čega napravi nešto. Prepričavalo se kako je ishranila porodicu i za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata, ni od čega praveći nešto. Ipak, najpoznatija je bila po tome što - obožava svog brata. Za nju je na prvom mestu bio deda Sveta, pa sto mesta prazno, pa svi ostali. Dok su nani i Majkici (njenoj sestri) bila najvažnija deca, baba Aba je mislila samo na dedu. Pričalo se da je jednom, kad se razboleo, ovako molila: "Bože, nek mu je arno, evo, uzmi mene, samo da se opravi." Inače, deda je tad bio prehlađen. 


Skoro da je uvela diktaturu. Deda je bio u svojoj sobi, i tamo niko nije smeo da ulazi bez poziva. U drugom delu kuće, s osmoro dece, i s pratećom svitom (kod nas je uvek bilo još neke rodbine, obavezno neko iz komšiluka, a Majkica se podrazumevala), odvijao se pun život, s cikom, vriskom i smehom dece, pričama, punom kuhinjom u kojoj se neprestano nešto spremalo... a kod dede - nirvana. Društvo mu je pravila baba Aba, samo povremeno, da ga ne uznemirava. 

Dokle je to išlo, možda se ponajbolje vidi iz toga na koji način su ručavali. Priču znam od svoje majke i ujaka. Kako ih je na svakom ručku bilo najmanje jedanaestoro (to je samo najuža porodica, i još ako nema Majkice, što je bilo teško zamislivo), spajala su se tri stola. Međutim, ručak nije mogao da počne, iako su svi za stolom, i najsitnija deca, dok baba Aba i deda Sveta ne isprazne slanik. Nana im donese vruću pogaču, oni je komadaju, umaču u so, pored je rakijica... i obično isprazne slanik. To je nekad trajalo i poduže, pa bi se najmlađi ujak (Vlada Karakuš) uspavao. Budili su ga kad počinje ručak, a počinjao je kad nana iznese supu. Ima sad jedna začkoljica. Pre nego što iznese supu, prvo mora da je posluži dedi. A deda je jeo izuzetno vruće, toliko vruće da je supa morala da se puši, pa je nana čak grejala i tanjir, plehani, i tako mu, s nekoliko krpa držeći tanjir, iznosila supu. Tek kad je stavi pred njega, može da postavi i supijeru na sto, da se i ostali služe. Da l' je neko pregladneo, uspavao se, izumro... to uopšte nije bilo važno. Za stolom je smeo da priča jedino on, ostali ako ih nešto pita. 

A pred pražnjenje slanika, svakog dana odvijala se ista priča - svi sednu za sto posle dede, onda on kaže: "Najmlađi nek očita Očenaš", što se odnosilo na ujka Vladu, a kako on, onako mali, često nije znao sve da ponovi kako treba, onda je uskakala moja majka: "Neka, tato, ja ću." 

Baba Aba bi poživela još dugo da se nije ubola na rđav ekser u vinogradu. Onako sva u poslu, zakačila je nadlakticom dasku s koje je virio taj ekser. Rana se zagnojila, a kad su joj rekli da ode lekaru, odvratila je: "Ovoj kd se završi, imam si sg rabotu." Dobila je sepsu, visoka temperatura držala je skoro ceo dan i tako je, verovatno nesvesna, izdahnula. Do poslednjeg dana trčala je gore-dole stepenicama, uvek u poslu, uvek s nečim u rukama... Mislim da mi je bilo oko tri godine kad je umrla, ali više nisam ni u to sigurna.


Moja priča o baba Abi, o onome čega se sećam, možda nije topla kao o nani, dedi, Majkici... ali i baba Aba je bila takva, a i ne sećam je se baš tako dobro kao ostalih. Ipak, ostavila nam je "nasledstvo" - kuvanje meni, izgled ostalima. Iako u novijim generacijama ima i smeđih, pa i crnokosih, nekako su ipak svi plavokosi, plavooki, dugački, uskih lica, dugačkih prstiju... Kad se svi skupe, vidi se da je reč o rodbini. Ja ličim na tatinu familiju, pokupila sam šumadijsko-nemački deo gena, ali unutra... ma, skroz sam njihova. Moja sestra je sve suprotno - liči na mamine, a unutra je na tatine. 

Mojoj majci je ostavila u nasledstvo ljubav prema braći. Kad smo sestra i ja bile male, ujka Vlada, najmlađi, studirao je u Beogradu i vrlo često je dolazio kod nas, u Kragujevac. Mama i tata dali bi mu pare, javno, a moja majka, toga se odlično sećam, tati iza leđa da mu sve što imamo, tajno. Ma, i od nas bi uzela, samo da se ujka "ne zlopati". Jednom prilikom sam rekla kako je ujka Vlada razmažen (što je tačno), a na to mi je suznim očima, vidno uzbuđena, drhtavim glasom odvratila. "Kako možeš?! Za ujku? Rođenog ujku! Za mog Vladu!" Sestra mi je rekla kako je posle otplakala. Volim ja ujka Vladu, mnogo, ali - razmažen je. 

Nažalost, nemam nijednu fotorafiju baba Abe. Ako budem uspela da ih nabavim od braće jer ujaci više nisu živi, naknadno ću postaviti.
Potpisi za fotografije: 
1. Kuća u kojoj je bio kralj Petar Prvi prilikom boravka u Vranju 1912, i u kojoj mu je ručak spremila baba Aba i za to dobila zlatrnik koji smo čuvali kao relikviju.
2. Nana Kosara pred udaju, posle Prvog svetskog rata. 
Mala napomena: iako svi prikazuju šalvare kao vranjsku nošnju, to jednostavno nije tačno - nosile su se libade ili gradsko, evropsko odelo. Zašto su šalvare potencirane? Da deluje egzotičnije, pa se na kraju istina zaboravila. To bi mi, svi Srbi, trebalo najbolje da znamo kako je kad te neko stavi u kalup koji veze nema s tobom.
3. Deda Sveta pred odlazak u Nemačku na studije. U to vreme išao je po vino kod naninih (Ćerpičovi), i tad je nanu ljuljao na krilu, bila je mala. Po završetku rata, opet je išao po vino, ali ovaj put se susreo s pristalom devojkom u koju se zaljubio i kojom se kasnije oženio. Bio je 16 godina stariji od nje.
4. Nana Kosara, majka osmoro dece - sedmorice mojih ujaka i moje majke.
5. Deda Sveta posle Prvog svetskog rata.

субота, 12. октобар 2013.

Nema tih para...

Vreme je školskih ekskurzija. Opet je aktuelna tema - kolike su profesorske dnevnice. Reći će neko - nije samo to tema, raspravlja se i o bezbednosti dece, o edukativnom aspektu ekskurzija... Ma, da, važi. Ko hoće u to da veruje, nek veruje. Neki veruju i da postoji Deda Mraz.

Nigde kao ovde, čini mi se, ljudima ne bode oči koliko ko zarađuje. U redu je raspravljati o nečijem prihodu ako je to nauštrb nečijih leđa, ali... Ponekad imam utisak da ljudima ništa nije važno koliko to - koliko neko zarađuje. Reći će oni - pa, da, to je važno jer se profesorima koji vode decu na ekskurziju isplaćuju dnevnice preko roditeljskih leđa. Tačno - to sve plaćaju roditelji. Ako misle da ne treba da plate i za tu uslugu, sigurno imaju neku argumentaciju. A ona se svodi samo na - koliko je to para! S tim u vezi, država je rešila da od nekog doba (nekog) profesorima za taj rad isplaćuje dnevnice kao i ostalima koji idu na službeni put. E, tu sad imamo dva velika problema i sijaset manjih.

Prvi problem je - kolika je ta dnevnica. Ako je kao što piše u službenim aktima ("Visinu dnevnice utvrđuje poslodavac u svom opštem aktu. Ranije je visina dnevnice bila uređena Opštim kolektivnim ugovorom na nivou od 5% prosečne zarade u Republici. Opšti ugovor je privremeno van snage, ali je formula ostala kao reper mnogim poslodavcima. Iznos dnevnice za službeni put u zemlji koji je neoporezovan porezom na dohodak građana iznosio je od 1.02.2012. godine  do 01.02.2013. godine 1.859,00 dinara i odnosi se na celu dnevnicu), onda je tih nepunih 2.000 dinara - čist bezobrazluk. Možda nije za one koji idu na službeni put a usput se malo i provedu, bilo da pod provodom podrazumevaju šoping, izlazak... Profesor s buljukom dece na tako nešto ne može i ne sme ni da pomisli. Ali, pravo pitanje je - koliko iznosi ta dnevnica? Opšti akt preduzeća određuje dnevnicu... Koliko je meni poznato, većina firmi i ne daje dnevnice. Može im se. Ali, ovo je država, trebalo bi da se njoj "ne može". Onda je to sigurno ovaj iznos od nepune 2.000 dinara.

Drugi problem je - da li će im se zaista od tih bednih para oduzeti ono što je u hotelu plaćeno za hranu? I to piše u službenim aktima, da ne navodim sad. Ako je to tačno, onda je bezobrazluk - potpun.

Pre nekih mesec dana čitam po novinama koliko koja škola plaća profesorima, pa su u nekim glasilima bile čak i tabele, da se lepo uporedi kako se profesori bogate na leđima dece. A i ovako i onako ne rade - ništa: imaju dugačak raspust, rade samo nekoliko sati dnevno... Jel'? Baš zbog takvog stava, ovako nam je kako jeste. Sledeći logiku, mislim da je najpametnije da ukinemo školu, bar kao obrazovnu instituciju. Kao vaspitna, odavno je samu sebe ukinula, uz veliku pomoć društva. Ako nekome nije jasno o čemu pišem, onda da pojasnim - sunovrat je krenuo kad je škola prestala da bude važna, ne samo za obrazovanje.

Da ne bude zabune - nisam (više) profesor, ali sam bila. Znam o čemu pišem jer sam sve to iskusila. I zato branim profesore - mislim da nema tih para kojima im se može platiti sve ono što rade na ekskurzijama. Em što izigravaju dadilju, Kerbera, telohranitelja i silom prilika tetku - sve u jednom, em ne spavaju, često i ne jedu, a o stanju stresa valjda i ne treba govoriti. Svi ti dušebrižnici što bi "očas posla uveli red" i profesorima "ne bi dali ni paru", ne bi izdržali ni pola sata s tridesetoro dece željne provoda, nameračene da se napiju kao zveri i prave gluposti (mnogo zanimljivije zvuči nego da obilaze muzeje). Volela bih da ih vidim u toj ulozi. Pod uslovom da posle pet minuta ne pobegnu glavom bez obzira. 

Kad sam radila u školi, najteže je bilo s osmim razredom glede tih stvari. To je završna godina osnovne škole, sve što se nije savladalo sad dolazi na naplatu, a tu je i mala matura. Međutim, tu su i hormoni, nežne godine (bez obzira što tinejdžeti u tom dobu svoju ranjivost najčešće ispoljavaju agresivnošću, ipak su to - nežne godine), tu je i želja da se svašta vidi i doživi... da se desi nešto nesvakidašnje... a gde bi se drugde to lakše izvelo nego - na ekskurziji. Zato su mnogo bolje ekskuzije u oktobru od onih u aprilu ili, ne daj Bože, u maju. Kako krenu u školu, tako im je samo ekskurzija u glavi, nisu u stanju ni na šta drugo da misle. Ako sve prođe kako treba, posle mogu da se posvete onome čemu škola i služi. Ako ne prođe, svi ti ukori mogu da se poprave do kraja godine. Uostalom, drugo polugodište je rezervisano za razmišljanje o proslavi mature. Tu negde između nalaze se učenje, ocene i priprema za kvalifikacioni ispit. Imaju deca važnija posla!

I krenete tako na ekskurziju, vi naoružani lekovima za smirenje i jakom voljom da vas strpljenje i snaga ne izdaju, a oni naoružani do zuba isto tako jakom voljom da im se desi nešto "izuzetno", a bogami i pićem, kartama, parama... Prva profesorska uloga je uloga Kerbera - nije baš da im pretresate stvari, ali tu i tamo bacite pogled u kesu da se nije potkrala koja flaša vatrene vode. Meni lično desio se takav propust - u flaši švepsa bila je votka. Ta votka bila je kasnije izvor velikih problema - od straha šta će biti s detetom, do toga da sam celu noć provela pored te "junakinje" u bolnici jer su joj ispumpali želudac. Nije u pitanju bilo pijanstvo već pravo pravcijato trovanje! Da ne pominjem jurcanje po sobama, naizmenično dežuranje ispred hotela i po sobama... A tek brojanje... dva, četiri, šest... gde je dvoje dece? Šta sve deci padne na pamet... to ni najluđa mašta nije u stanju da smisli.

Deca se s ekskurzije vrate u koliko-toliko normalnom stanju, malo izmučeni, ali malo... a profesori su ko sasušene mušmule. I posle ti za sve to plate - 2.000 dinara! Ma, važi. Nema tih para koje mogu da isplate profesorsku muku tokom tih nekoliko dana. Zato je i bila interna pošalica: "Što loše izgledaš! Kao da si se vratila s ekskurzije osmaka..." E, takav stajling, tu muku, toliku izdržljivost (mentalnu, osećajnu, fizičku), a za nepune 2.000 dinara dnevno želim i ovima što viču: "Lopovi!" Nek se oni bogate na taj način, svaki profesor rado bi im prepustio te čari svog posla. Samo izvol'te!

уторак, 1. октобар 2013.

Kamenicom u glavu! Koga? Jel' mene?

Frka oko Parade ponosa je prošla. Kao i svake godine - odlože je za sledeću godinu. Uvek bude: sutra, pa opet: sutra, i tako sutra i sutra postane - malo sutra.

Ne sećam se više šta je bilo pretprošle godine i da li sam planirala da budem deo Parade ponosa, ali je Parada sigurno, kao i uvek, imala moju podršku. Pre tri godine objavila sam i neke tekstove u vezi s tim ovde i ovde. A prošle godine, kad se mnogo ranije, a ne veče uoči održavanja, znalo da je ipak neće biti, rešila sam da s drugaricom presedim na tim ružičastim stiroporima (to je bio plan, u znak protesta). Međutim, to je bilo u neko rano prepodne, a nas dve smo četovale do ranih jutarnjih sati, tako da je spuštanje glave na jastuk samo zarad "ispravljanja leđa i odmaranja očiju" rezultiralo dubokim snom pravednika, s poslednjom mišlju pred san: "E, vala sutra idem, pa nek me tuče ko god!" A tad je mogao da me tuče i rođeni sin, srednji. Prethodni dan, kad sam rekla da ću ići, sav se uzvrpoljio, nekoliko puta me je u neverici pitao da li sam poludela. Onda je otišao svojoj kući (a to je kod devojke, jer kuću u kojoj je odrastao zove "kod Milje") i u dva navrata me zvao telefonom, da bi mi na kraju rekao: "E, onda idem i ja, ali s one druge strane. Idem samo zbog tebe." A ja mu odgovorim da i ja idem samo zbog njega. Onda usledi molba: "Molim te, nemoj da ideš." Niko nije bio srećniji od njega što sam se uspavala.

Najstariji sin mudro ćuti, mada znam da i on ne podržava "paradiranje". Najmlađi - on je poslednja zona odbrane u porodici - na primer, može da mu bude loše, pa da me uhvati griža savesti što izlazim iz kuće, ili da me ne probudi ako prvi čuje sat... A gdin muž? On me je još onomad proglasio za ludu i sve se nada da ću se kad-tad "opametiti". Ima vremena kad porastem, tek ću 54 da napunim krajem novembra.

To je sve bilo proteklih godina, a ove godine baš sam se nameračila na šetnju. Red je jednom i da odem, ako se jednom i održi. Neke od ljudi "druge orijentacije", koji su u organizaciji Parade, i lično znam, ali ne idem zbog njih. Idem zbog slobode da svako bude ono što jeste. A čak i nad tim razlogom ima jedan, još jači - idem zbog "svojih". Zamišljam šta bi bilo kad bi me videli "s druge strane".

I tako, u petak sedim ja u Walteru s Vesnom i Batom, pa mi Vesna kaže kako bi rado pošla sa mnom. Dogovoreno! Posle toga sedim u Mornaru s Lusi, Tošom i Grujom. Napolju je strašna buka, čuju se i pištaljke, pa mi, onako svi odreda radoznali, saznasmo da se to okupljaju ovi što cene "porodične vrednosti" (obećavam post o tome, jednom, samo što mi je malo muka kad se sukobljavam s licemerjem, makar i da ga ogolim, pa kad budem baš onako destruktivno raspoložena, napisaću koju o tim "tradicionalnim porodičnim vrednostima"). Naravno, ti što cene "porodične vrednosti" i sve što u to ne spada smatraju za "bolest", ne libe se da dovode malu decu, da im u ruke trpaju transparente... Nešto se mislim - da su vam deca svetinja kako kažete, ne biste ih tako bezočno koristili za svoje ciljeve. 

Ispričah ja svom društvu kako sigurno sutra idem da se ponosno prošetam, možda sa mnom krene i Vesna, na šta Lusi usklikne kako će i ona s nama,  a na šta Gruja, inače moj najstariji drug (od pre rođenja), skupi okice, pa uz zluradi smešak reče: "Znaš šta, ja se večeras vraćam za Kragujevac, ali ako me sutra Crveni đavoli (navijači Radničkog iz Kragujevca) pozovu da krenem s njima u akciju protiv pedera, zbog tebe ću da krenem. Pa ako te vidim, ima da te gađam kamenicom direkt u glavu!" Ja ga samo pogledam i kažem takođe uz smešak, ali optimističan: "Hajde, baš me gađaj! Bolje ti nego neko nepoznat!" Toša se samo nasmejao, a Lusi, koja ipak ne poznaje Gruju tako dugo kao ja, preneraženo upita: "Ljudi, o čemu pričate?" Ona je, naravno, kao i svako civilizovano čeljade sa Zapada, bila - šokirana.  U njenom novom romanu ima i te, "bolesne" ljubavi.

E, sad, u čemu je problem? Da li sam ja baš toliko tvrdoglava da su mi sva odvraćanja od odlaska na Paradu, pa čak i pretnje, tako veliki izazov da baš uradim ono što niko ne želi da uradim, ili je u pitanju nešto drugo? Mislim da je u pitanju - sve. Naravno da su me svaka molba, predočavanje opasnosti, pa i pretnja, sve više utvrđivali u stavu da svakako treba da se prošetam, što je deo mentaliteta (čiji sam izraziti predstavnik), ali i uverenje da bih tom svojom šetnjom makar doprinela da se "moji" zamisle. Za početak - dosta. Znam da moje srednje dete ne bi krenulo s huliganima (možda da me zaštiti) i da me Gruja svakako ne bi udario kamenicom u glavu (uglavnom je tukao one koji me popreko pogledaju dok smo bili mlađi, a i laže da bi uopšte došao jer je obećao ženi da će joj pomoći u pravljenju jedno stotinak kilograma pekmeza - Gruja ima četvoro dece)... Sigurna sam da se to ne bi desilo. I znam da ih nerviram svojim stavom (sin mi je čak rekao: "Što me tako sekiraš?", što je inače rečenica koju sam ja njemu upućivala tokom skoro celog produženog puberteta). Ali... Zamisliće se. Stvarno će se zamisliti. Za neko vreme, nije važno koliko će to trajati, možda će iz drugog ugla sagledati Paradu. Da ne budem nedorečena i pogrešno shvaćena, njih dvojica nemaju ništa protiv homoseksualaca, ali imaju protiv Parade. A što ja tu (zlatnu?) sredinu nikad nisam volela, čudo jedno... Oni bi da budu samo malo trudni, a ja više volim da se na kraju i porodim. Ili da nisam trudna. Ili dža ili bu.

Jedna drugarica mi je rekla da nisam fer: "Naravno da se zalažeš za njih jer su ti deca velika i znaš da nisu pederi!" Izraz peder se inače kod mene ne odnosi na homoseksualce već na one koji su im pretili, ali hajde baš da njoj i popustim jer je uplašena - deca su joj manja i još ne zna kakva su im seksualna opredeljenja, a plaši se svega: "Vidiš da je svet poludeo!" I tad joj rekoh da imam prijatelja koji je posle 36, kad je već bio u "normalnom" braku i imao dete, upoznao pravu ljubav - jednog kolegu. I da imam drugaricu koja se razvela od muža kad je, sređujući kuću, naletela na ljubavna pisma svog muža i nekog njegovog druga iz vojske koji im je jednom godišnje dolazio u kuću, na slavu. Sad je taj "drug" iz vojske u drugoj državi, ali i dalje iz "inostranstva" dolazi na Svetog Nikolu. Nijednog nije propustio, a druge je vere. Da li su ta moja drugarica i njen muž imali seks? Jesu! Da li je bio "normalan"? Jeste! Bar je ona bila zadovoljna, iako se retko dešavao. Međutim, kaže: "Ono što je njemu pisao, meni nikad ništa tako lepo nije rekao..."  Tako da garancija nema. Ko misli da bi bilo lakše da ih ima, u pravu je, ali garantujem da ne bi bilo lepše i duplu garanciju stavljam na - dosadu.

I, šta sad? Hoće li neko da me gađa? U glavu? Kamenicom? Ili makar varjačom umazanom pekmezom od šljiva? Ako je to cena za pravo na različitost... Platiću.