Ovu fotografiju postavio je Blagoje Mišić na fejsbuk grupi Staro Vranje 21. oktobra, i pored nje napisao:
"Jedna od mojih baba (Aba, dedina najstarija sestra, 'od Ćerpičovi') kuvala je ručak za kralja Petra i dobila zlatnik koliko je bio zadovoljan.
Ne znam sve detalje, umrli su mi ujaci, ali taj zlatnik bio je kod najstarijeg ujaka. Ja sam, kao dete, kad god dođemo u Vranje, tražila da ga makar jednom pogledam i dodirnem."
Pa ispod dodam, onako nestrpljiva, srce mi se popelo u grlo i navrla su sećanja na detinjstvo, nanu, dedu, ujake... da sam imala osećaj kao da sam u bestežinskom stanju: "Interesantno je da je baba Aba tad bila vrlo mlada, ali je bila velika čast što su je pozvali da baš ona sprema.
Da budem neskromna, pa pomislim kako je genetika čudo..."
Onda ponovo pročitam šta sam napisala, pa me umalo ne udari srčka - pogrešila sam! Brže-bolje, napišem: "Napravila sam grešku - veeeeliko izvinjenje.
Baba Aba nije bila od Ćerpičovi (to je drugi deo porodice), već od Amamdžici.
Još jednom - veeeliko izvinjenje."
Javi se onda Toma Vlajinac, po mom mišljenju - živa enciklopedija Vranja, što sam zaključila iz njegovih komentara, ne samo na ovaj post: "Napravila si grešku zatoj što su Amandžičiki iz del grad koj se vika Ćerpičkin plac, a to je između ulicu Kraljevića Marka i sgšnji pijac. Toj znači da su ti pokojni Boka i pokojni Vlada Karakuš familija. Možeš li ti da kažeš kude živiš jer iz ovoj što si napisale ispada da si doodila u Vranje a da nesi živela u njega."
Odgovorim: "Ma, svako leto i zimu provodila sam u Vranju - to mi je druga kuća, majčina familija, zavičaj po srcu... Napisaću jedan post baš o baba Abi i o Amamdžicima. O Ćerpićovima sam napisala roman.
Naravno da sam deo Vranja - to je jedna polovina mene. I čini mi se - bolja polovina."
Bilo je još komentara, pohvalnih po mene, ne samo za roman o Vranju u 19. veku, već i za kuvanje, ali neću to prenositi, da se ne hvalim sad. Nije to tema. Ali se setih babe Abe.
Preneću faktografski samo ono što pouzdano znam, a priču ću složiti po svojim sećanjima i utiscima. Za početak, uopšte ne znam kako se tačno zvala baba Aba, mislim da je Jovanka, ali je bila poznata kao Aba jer je u Vranju običaj da se najstarija žena u kući zove Aba. Ona je, naravno, bila najstarija. To je najstarija sestra mog dede, i mislim da je bilo dvanaestoro dece. Kako mi je pričala mama, tih dvanaestoro bilo je živih, koji su dočekali zrele godine, jer je u ono vreme smrtnost dece bila velika i na porođaju, a umirali su i u ranim godinama - od boginja, šarlaha, upale pluća... pa i od običnog gripa. Baba Aba je bila najstarija koja je poživela, a ne znam da li je bila i prvo dete.
Samim tim, ne znam ni kad je rođena. Ali, pouzdano je da se udala pred Prvi balkanski rat, da je kratko bila u braku, a da se njen muž vodio kao nestao. Nije imala dece i nikad se više nije udavala. Kao najstarija, vodila je brigu o ostaloj deci jer je u to vreme jedina bila i udata.
Moj deda je negde pre 1910. otišao u Nemačku na studije. U porodici se pričalo da mu je baba Aba dala sav novac koji je imala. I kasnije, sve te njegove sestre kao da su se utrkivale koja će mu više dati, koja će ga bolje paziti, koja će s njim više vremena provesti... Sestre vole svoju braću, to je skoro pa običaj, skoro pa obaveza u ovom delu sveta, ali ono što su radile moje baba-tetke graniči se s ludilom.
Deda je završio fakultet, ali je imao obavezu i da nekoliko godina radi za Nemce jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao matematički talenat. Tako je on u Nemačkoj proveo i Prvi i Drugi balkanski rat, ali kad je počeo Prvi svetski rat, otišao je kod poslodavaca da ih zamoli da ga razreše obaveze jer su sad "naše dve zemlje u ratu". Kad su ga pitali da li je pozvan, mobilisan, rekao je: "Nisam, ali rat je. Ja sam Srbin." Opet je usledilo pitanje: "Ali, nisu vas mobilisali?" "Nisu, ali ja sam Srbin." I tako nekoliko puta, pa su ga ipak ispratili. Jedva je stigao do Vranja, okolo-naokolo, i krenuo na Kosovo da dobije vojni raspored, a s Kosova - preko Albanije. Kažu da je baba Aba svaki dan palila sveću za brata, "da poživi", pa onda i za ostale. Ostale sestre palile su sveću samo za brata.
Baba Aba je umrla u 103. godini. Sećam je se kao jedne visoke, vitke, krakate žene, uvek u pokretu. Spremala je hranu za celu kuću i ko god je pozove, nana je preuzela "resor" tek kad je baba Aba umrla. Kad pomislim na babu Abu, u glavi mi je slika kako ide gore-dole uz stepenice neverovatnom brzinom, kako iznosi neke silne plehove za radnike u vinogradu. Moji su imali lojze (vinograde) iznad Vranja i u vreme berbe angažovali su mnogo radnika, pored brojne porodice. Baba Aba je za sve njih spremala ručak, sama! Bilo je i po stotinu ljudi. Nana je pričala: "Luda žena, ne mož da sačeka da je odvezu, nego s plehovi sama si bega do lojze."
Imala je duuugačke noge (znam da sam joj kao mala, ali ne toliko mala, bila tek do kolena), veliko usko stopalo (cipele su se pravile i za nju i za dedu jer su muku mučili sa žuljevima, sve im je bilo široko, a posebna je priča koji su broj cipela nosili), dugačke prste na rukama (povremeno mi je izgledalo da ima pipke), dugu kosu upletenu u kiku i obavijenu oko glave kao punđu (sećam se i njenog češljanja pred spavanje - seda, gusta kosa na sve strane, ne vidi se od nje), svetloplave oči (toliko svetle da je bilo neprijatno gledati je, kao da direktno možeš da joj vidiš i mozak)... Najpoznatija je bila po kuvanju, pravi majstor. Šta je sve ona znala da napravi! I ne samo da napravi pravu gozbu od sve samih delikatesa, već da i ni od čega napravi nešto. Prepričavalo se kako je ishranila porodicu i za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata, ni od čega praveći nešto. Ipak, najpoznatija je bila po tome što - obožava svog brata. Za nju je na prvom mestu bio deda Sveta, pa sto mesta prazno, pa svi ostali. Dok su nani i Majkici (njenoj sestri) bila najvažnija deca, baba Aba je mislila samo na dedu. Pričalo se da je jednom, kad se razboleo, ovako molila: "Bože, nek mu je arno, evo, uzmi mene, samo da se opravi." Inače, deda je tad bio prehlađen.
Skoro da je uvela diktaturu. Deda je bio u svojoj sobi, i tamo niko nije smeo da ulazi bez poziva. U drugom delu kuće, s osmoro dece, i s pratećom svitom (kod nas je uvek bilo još neke rodbine, obavezno neko iz komšiluka, a Majkica se podrazumevala), odvijao se pun život, s cikom, vriskom i smehom dece, pričama, punom kuhinjom u kojoj se neprestano nešto spremalo... a kod dede - nirvana. Društvo mu je pravila baba Aba, samo povremeno, da ga ne uznemirava.
Dokle je to išlo, možda se ponajbolje vidi iz toga na koji način su ručavali. Priču znam od svoje majke i ujaka. Kako ih je na svakom ručku bilo najmanje jedanaestoro (to je samo najuža porodica, i još ako nema Majkice, što je bilo teško zamislivo), spajala su se tri stola. Međutim, ručak nije mogao da počne, iako su svi za stolom, i najsitnija deca, dok baba Aba i deda Sveta ne isprazne slanik. Nana im donese vruću pogaču, oni je komadaju, umaču u so, pored je rakijica... i obično isprazne slanik. To je nekad trajalo i poduže, pa bi se najmlađi ujak (Vlada Karakuš) uspavao. Budili su ga kad počinje ručak, a počinjao je kad nana iznese supu. Ima sad jedna začkoljica. Pre nego što iznese supu, prvo mora da je posluži dedi. A deda je jeo izuzetno vruće, toliko vruće da je supa morala da se puši, pa je nana čak grejala i tanjir, plehani, i tako mu, s nekoliko krpa držeći tanjir, iznosila supu. Tek kad je stavi pred njega, može da postavi i supijeru na sto, da se i ostali služe. Da l' je neko pregladneo, uspavao se, izumro... to uopšte nije bilo važno. Za stolom je smeo da priča jedino on, ostali ako ih nešto pita.
A pred pražnjenje slanika, svakog dana odvijala se ista priča - svi sednu za sto posle dede, onda on kaže: "Najmlađi nek očita Očenaš", što se odnosilo na ujka Vladu, a kako on, onako mali, često nije znao sve da ponovi kako treba, onda je uskakala moja majka: "Neka, tato, ja ću."
Baba Aba bi poživela još dugo da se nije ubola na rđav ekser u vinogradu. Onako sva u poslu, zakačila je nadlakticom dasku s koje je virio taj ekser. Rana se zagnojila, a kad su joj rekli da ode lekaru, odvratila je: "Ovoj kd se završi, imam si sg rabotu." Dobila je sepsu, visoka temperatura držala je skoro ceo dan i tako je, verovatno nesvesna, izdahnula. Do poslednjeg dana trčala je gore-dole stepenicama, uvek u poslu, uvek s nečim u rukama... Mislim da mi je bilo oko tri godine kad je umrla, ali više nisam ni u to sigurna.
Moja priča o baba Abi, o onome čega se sećam, možda nije topla kao o nani, dedi, Majkici... ali i baba Aba je bila takva, a i ne sećam je se baš tako dobro kao ostalih. Ipak, ostavila nam je "nasledstvo" - kuvanje meni, izgled ostalima. Iako u novijim generacijama ima i smeđih, pa i crnokosih, nekako su ipak svi plavokosi, plavooki, dugački, uskih lica, dugačkih prstiju... Kad se svi skupe, vidi se da je reč o rodbini. Ja ličim na tatinu familiju, pokupila sam šumadijsko-nemački deo gena, ali unutra... ma, skroz sam njihova. Moja sestra je sve suprotno - liči na mamine, a unutra je na tatine.
Mojoj majci je ostavila u nasledstvo ljubav prema braći. Kad smo sestra i ja bile male, ujka Vlada, najmlađi, studirao je u Beogradu i vrlo često je dolazio kod nas, u Kragujevac. Mama i tata dali bi mu pare, javno, a moja majka, toga se odlično sećam, tati iza leđa da mu sve što imamo, tajno. Ma, i od nas bi uzela, samo da se ujka "ne zlopati". Jednom prilikom sam rekla kako je ujka Vlada razmažen (što je tačno), a na to mi je suznim očima, vidno uzbuđena, drhtavim glasom odvratila. "Kako možeš?! Za ujku? Rođenog ujku! Za mog Vladu!" Sestra mi je rekla kako je posle otplakala. Volim ja ujka Vladu, mnogo, ali - razmažen je.
Nažalost, nemam nijednu fotorafiju baba Abe. Ako budem uspela da ih nabavim od braće jer ujaci više nisu živi, naknadno ću postaviti.
Potpisi za fotografije:
1. Kuća u kojoj je bio kralj Petar Prvi prilikom boravka u Vranju 1912, i u kojoj mu je ručak spremila baba Aba i za to dobila zlatrnik koji smo čuvali kao relikviju.
2. Nana Kosara pred udaju, posle Prvog svetskog rata.
Mala napomena: iako svi prikazuju šalvare kao vranjsku nošnju, to jednostavno nije tačno - nosile su se libade ili gradsko, evropsko odelo. Zašto su šalvare potencirane? Da deluje egzotičnije, pa se na kraju istina zaboravila. To bi mi, svi Srbi, trebalo najbolje da znamo kako je kad te neko stavi u kalup koji veze nema s tobom.
3. Deda Sveta pred odlazak u Nemačku na studije. U to vreme išao je po vino kod naninih (Ćerpičovi), i tad je nanu ljuljao na krilu, bila je mala. Po završetku rata, opet je išao po vino, ali ovaj put se susreo s pristalom devojkom u koju se zaljubio i kojom se kasnije oženio. Bio je 16 godina stariji od nje.
4. Nana Kosara, majka osmoro dece - sedmorice mojih ujaka i moje majke.
5. Deda Sveta posle Prvog svetskog rata.
"Jedna od mojih baba (Aba, dedina najstarija sestra, 'od Ćerpičovi') kuvala je ručak za kralja Petra i dobila zlatnik koliko je bio zadovoljan.
Ne znam sve detalje, umrli su mi ujaci, ali taj zlatnik bio je kod najstarijeg ujaka. Ja sam, kao dete, kad god dođemo u Vranje, tražila da ga makar jednom pogledam i dodirnem."
Pa ispod dodam, onako nestrpljiva, srce mi se popelo u grlo i navrla su sećanja na detinjstvo, nanu, dedu, ujake... da sam imala osećaj kao da sam u bestežinskom stanju: "Interesantno je da je baba Aba tad bila vrlo mlada, ali je bila velika čast što su je pozvali da baš ona sprema.
Da budem neskromna, pa pomislim kako je genetika čudo..."
Onda ponovo pročitam šta sam napisala, pa me umalo ne udari srčka - pogrešila sam! Brže-bolje, napišem: "Napravila sam grešku - veeeeliko izvinjenje.
Baba Aba nije bila od Ćerpičovi (to je drugi deo porodice), već od Amamdžici.
Još jednom - veeeliko izvinjenje."
Javi se onda Toma Vlajinac, po mom mišljenju - živa enciklopedija Vranja, što sam zaključila iz njegovih komentara, ne samo na ovaj post: "Napravila si grešku zatoj što su Amandžičiki iz del grad koj se vika Ćerpičkin plac, a to je između ulicu Kraljevića Marka i sgšnji pijac. Toj znači da su ti pokojni Boka i pokojni Vlada Karakuš familija. Možeš li ti da kažeš kude živiš jer iz ovoj što si napisale ispada da si doodila u Vranje a da nesi živela u njega."
Odgovorim: "Ma, svako leto i zimu provodila sam u Vranju - to mi je druga kuća, majčina familija, zavičaj po srcu... Napisaću jedan post baš o baba Abi i o Amamdžicima. O Ćerpićovima sam napisala roman.
Naravno da sam deo Vranja - to je jedna polovina mene. I čini mi se - bolja polovina."
Bilo je još komentara, pohvalnih po mene, ne samo za roman o Vranju u 19. veku, već i za kuvanje, ali neću to prenositi, da se ne hvalim sad. Nije to tema. Ali se setih babe Abe.
Preneću faktografski samo ono što pouzdano znam, a priču ću složiti po svojim sećanjima i utiscima. Za početak, uopšte ne znam kako se tačno zvala baba Aba, mislim da je Jovanka, ali je bila poznata kao Aba jer je u Vranju običaj da se najstarija žena u kući zove Aba. Ona je, naravno, bila najstarija. To je najstarija sestra mog dede, i mislim da je bilo dvanaestoro dece. Kako mi je pričala mama, tih dvanaestoro bilo je živih, koji su dočekali zrele godine, jer je u ono vreme smrtnost dece bila velika i na porođaju, a umirali su i u ranim godinama - od boginja, šarlaha, upale pluća... pa i od običnog gripa. Baba Aba je bila najstarija koja je poživela, a ne znam da li je bila i prvo dete.
Samim tim, ne znam ni kad je rođena. Ali, pouzdano je da se udala pred Prvi balkanski rat, da je kratko bila u braku, a da se njen muž vodio kao nestao. Nije imala dece i nikad se više nije udavala. Kao najstarija, vodila je brigu o ostaloj deci jer je u to vreme jedina bila i udata.
Moj deda je negde pre 1910. otišao u Nemačku na studije. U porodici se pričalo da mu je baba Aba dala sav novac koji je imala. I kasnije, sve te njegove sestre kao da su se utrkivale koja će mu više dati, koja će ga bolje paziti, koja će s njim više vremena provesti... Sestre vole svoju braću, to je skoro pa običaj, skoro pa obaveza u ovom delu sveta, ali ono što su radile moje baba-tetke graniči se s ludilom.
Deda je završio fakultet, ali je imao obavezu i da nekoliko godina radi za Nemce jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao matematički talenat. Tako je on u Nemačkoj proveo i Prvi i Drugi balkanski rat, ali kad je počeo Prvi svetski rat, otišao je kod poslodavaca da ih zamoli da ga razreše obaveze jer su sad "naše dve zemlje u ratu". Kad su ga pitali da li je pozvan, mobilisan, rekao je: "Nisam, ali rat je. Ja sam Srbin." Opet je usledilo pitanje: "Ali, nisu vas mobilisali?" "Nisu, ali ja sam Srbin." I tako nekoliko puta, pa su ga ipak ispratili. Jedva je stigao do Vranja, okolo-naokolo, i krenuo na Kosovo da dobije vojni raspored, a s Kosova - preko Albanije. Kažu da je baba Aba svaki dan palila sveću za brata, "da poživi", pa onda i za ostale. Ostale sestre palile su sveću samo za brata.
Baba Aba je umrla u 103. godini. Sećam je se kao jedne visoke, vitke, krakate žene, uvek u pokretu. Spremala je hranu za celu kuću i ko god je pozove, nana je preuzela "resor" tek kad je baba Aba umrla. Kad pomislim na babu Abu, u glavi mi je slika kako ide gore-dole uz stepenice neverovatnom brzinom, kako iznosi neke silne plehove za radnike u vinogradu. Moji su imali lojze (vinograde) iznad Vranja i u vreme berbe angažovali su mnogo radnika, pored brojne porodice. Baba Aba je za sve njih spremala ručak, sama! Bilo je i po stotinu ljudi. Nana je pričala: "Luda žena, ne mož da sačeka da je odvezu, nego s plehovi sama si bega do lojze."
Imala je duuugačke noge (znam da sam joj kao mala, ali ne toliko mala, bila tek do kolena), veliko usko stopalo (cipele su se pravile i za nju i za dedu jer su muku mučili sa žuljevima, sve im je bilo široko, a posebna je priča koji su broj cipela nosili), dugačke prste na rukama (povremeno mi je izgledalo da ima pipke), dugu kosu upletenu u kiku i obavijenu oko glave kao punđu (sećam se i njenog češljanja pred spavanje - seda, gusta kosa na sve strane, ne vidi se od nje), svetloplave oči (toliko svetle da je bilo neprijatno gledati je, kao da direktno možeš da joj vidiš i mozak)... Najpoznatija je bila po kuvanju, pravi majstor. Šta je sve ona znala da napravi! I ne samo da napravi pravu gozbu od sve samih delikatesa, već da i ni od čega napravi nešto. Prepričavalo se kako je ishranila porodicu i za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata, ni od čega praveći nešto. Ipak, najpoznatija je bila po tome što - obožava svog brata. Za nju je na prvom mestu bio deda Sveta, pa sto mesta prazno, pa svi ostali. Dok su nani i Majkici (njenoj sestri) bila najvažnija deca, baba Aba je mislila samo na dedu. Pričalo se da je jednom, kad se razboleo, ovako molila: "Bože, nek mu je arno, evo, uzmi mene, samo da se opravi." Inače, deda je tad bio prehlađen.
Skoro da je uvela diktaturu. Deda je bio u svojoj sobi, i tamo niko nije smeo da ulazi bez poziva. U drugom delu kuće, s osmoro dece, i s pratećom svitom (kod nas je uvek bilo još neke rodbine, obavezno neko iz komšiluka, a Majkica se podrazumevala), odvijao se pun život, s cikom, vriskom i smehom dece, pričama, punom kuhinjom u kojoj se neprestano nešto spremalo... a kod dede - nirvana. Društvo mu je pravila baba Aba, samo povremeno, da ga ne uznemirava.
Dokle je to išlo, možda se ponajbolje vidi iz toga na koji način su ručavali. Priču znam od svoje majke i ujaka. Kako ih je na svakom ručku bilo najmanje jedanaestoro (to je samo najuža porodica, i još ako nema Majkice, što je bilo teško zamislivo), spajala su se tri stola. Međutim, ručak nije mogao da počne, iako su svi za stolom, i najsitnija deca, dok baba Aba i deda Sveta ne isprazne slanik. Nana im donese vruću pogaču, oni je komadaju, umaču u so, pored je rakijica... i obično isprazne slanik. To je nekad trajalo i poduže, pa bi se najmlađi ujak (Vlada Karakuš) uspavao. Budili su ga kad počinje ručak, a počinjao je kad nana iznese supu. Ima sad jedna začkoljica. Pre nego što iznese supu, prvo mora da je posluži dedi. A deda je jeo izuzetno vruće, toliko vruće da je supa morala da se puši, pa je nana čak grejala i tanjir, plehani, i tako mu, s nekoliko krpa držeći tanjir, iznosila supu. Tek kad je stavi pred njega, može da postavi i supijeru na sto, da se i ostali služe. Da l' je neko pregladneo, uspavao se, izumro... to uopšte nije bilo važno. Za stolom je smeo da priča jedino on, ostali ako ih nešto pita.
A pred pražnjenje slanika, svakog dana odvijala se ista priča - svi sednu za sto posle dede, onda on kaže: "Najmlađi nek očita Očenaš", što se odnosilo na ujka Vladu, a kako on, onako mali, često nije znao sve da ponovi kako treba, onda je uskakala moja majka: "Neka, tato, ja ću."
Baba Aba bi poživela još dugo da se nije ubola na rđav ekser u vinogradu. Onako sva u poslu, zakačila je nadlakticom dasku s koje je virio taj ekser. Rana se zagnojila, a kad su joj rekli da ode lekaru, odvratila je: "Ovoj kd se završi, imam si sg rabotu." Dobila je sepsu, visoka temperatura držala je skoro ceo dan i tako je, verovatno nesvesna, izdahnula. Do poslednjeg dana trčala je gore-dole stepenicama, uvek u poslu, uvek s nečim u rukama... Mislim da mi je bilo oko tri godine kad je umrla, ali više nisam ni u to sigurna.
Moja priča o baba Abi, o onome čega se sećam, možda nije topla kao o nani, dedi, Majkici... ali i baba Aba je bila takva, a i ne sećam je se baš tako dobro kao ostalih. Ipak, ostavila nam je "nasledstvo" - kuvanje meni, izgled ostalima. Iako u novijim generacijama ima i smeđih, pa i crnokosih, nekako su ipak svi plavokosi, plavooki, dugački, uskih lica, dugačkih prstiju... Kad se svi skupe, vidi se da je reč o rodbini. Ja ličim na tatinu familiju, pokupila sam šumadijsko-nemački deo gena, ali unutra... ma, skroz sam njihova. Moja sestra je sve suprotno - liči na mamine, a unutra je na tatine.
Mojoj majci je ostavila u nasledstvo ljubav prema braći. Kad smo sestra i ja bile male, ujka Vlada, najmlađi, studirao je u Beogradu i vrlo često je dolazio kod nas, u Kragujevac. Mama i tata dali bi mu pare, javno, a moja majka, toga se odlično sećam, tati iza leđa da mu sve što imamo, tajno. Ma, i od nas bi uzela, samo da se ujka "ne zlopati". Jednom prilikom sam rekla kako je ujka Vlada razmažen (što je tačno), a na to mi je suznim očima, vidno uzbuđena, drhtavim glasom odvratila. "Kako možeš?! Za ujku? Rođenog ujku! Za mog Vladu!" Sestra mi je rekla kako je posle otplakala. Volim ja ujka Vladu, mnogo, ali - razmažen je.
Nažalost, nemam nijednu fotorafiju baba Abe. Ako budem uspela da ih nabavim od braće jer ujaci više nisu živi, naknadno ću postaviti.
Potpisi za fotografije:
1. Kuća u kojoj je bio kralj Petar Prvi prilikom boravka u Vranju 1912, i u kojoj mu je ručak spremila baba Aba i za to dobila zlatrnik koji smo čuvali kao relikviju.
2. Nana Kosara pred udaju, posle Prvog svetskog rata.
Mala napomena: iako svi prikazuju šalvare kao vranjsku nošnju, to jednostavno nije tačno - nosile su se libade ili gradsko, evropsko odelo. Zašto su šalvare potencirane? Da deluje egzotičnije, pa se na kraju istina zaboravila. To bi mi, svi Srbi, trebalo najbolje da znamo kako je kad te neko stavi u kalup koji veze nema s tobom.
3. Deda Sveta pred odlazak u Nemačku na studije. U to vreme išao je po vino kod naninih (Ćerpičovi), i tad je nanu ljuljao na krilu, bila je mala. Po završetku rata, opet je išao po vino, ali ovaj put se susreo s pristalom devojkom u koju se zaljubio i kojom se kasnije oženio. Bio je 16 godina stariji od nje.
4. Nana Kosara, majka osmoro dece - sedmorice mojih ujaka i moje majke.
5. Deda Sveta posle Prvog svetskog rata.