Našli ste neprijatelja - VIP!

Ovo je odgovor na njihov slogan u reklamnoj kampanji. Ako želite da dobijete vene stojeći u redu da platite račun, ali ne zato što ispred vas stoji milion ljudi, dovoljan je samo jedan kome gledate u leđa - kupite telefon kod VIP-a. A ako imate bilo kakvu alergiju na hemijska sredstva, slobodno uđite u njihove poslovnice - dokusurićete se sasvim. Kad ih pitate čime čiste prostor, da li je reč o sredstvima u kojima ima alkohola, naravno da će vam reći da nema. Međutim, neki ljudi su kao tester. Po pravilu, iz VIP poslovnica izlazim krvavih očiju, kao da sam ubila nekog. Činjenica je da imam želju, ali tako daleko nećemo da idemo.
Naravno, njima se može da vas maltretiraju i sredstvima za čišćenje; i praznom pričom o telefonu koji košta 1 (jedan) dinar; i lažima o raznoraznim uređajima za praćenje koje lepo platite uz telefon, a posle se ispostavi da skoro ništa od onog što telefon može (kako je moćan!) u stvari ne može; i još vam se pokvari posle nekoliko meseci, pa kad ga date na popravku (opet sto godina stojite u redu, a i kad najzad dočekate da ste direktno ispred pulta, onda tu stojite ukopani još brat-bratu minimum pola sata), ispostavi se da treba da dajete 3.856 izjava šta mu ne radi i poželjno je da znate kako može da se popravi... Apsolutno ništa nisu u stanju da urade, a i ako urade, to traje, i traje, i traje... ali ste bar zahvalno što nešto uradiše. Za njih je to veliki uspeh.
Stvarno ne znam po kom kriterijumu biraju onu decu što im rade po poslovnicama. Po stručnosti, brzini i sposobnosti sigurno ne. To su sve mlada lica i jedino što je pozitivno, to je da umeju da kažu "dobar dan", "hvala", "doviđenja"... Mada, danas je na pultu bio neki Aleksandar (na pločicama im stoji samo ime) koji mi je rekao: "Ej, ne naslanjaj tašnu na staklo, može da pukne!" Ništa "dospođo", ništa "molim Vas"... Nisam iznenađena onim "Ej", slušala sam ja to ko zna koliko puta, ali me začudilo da se to dešava ovde, jer su ih jedino tome i naučili. Ovaj Aleksandar je izgleda bežao sa časova obuke. Sklonih torbu i rekoh mu da "neće da pukne", a on sav namršten već sagao glavu i završio sa mnom. Šta ima on tu da priča - je l' mi rek'o? Pa jeste, rekao je, i hvala mu što me nije zalepio za to isto staklo.
Odmaknem se ja od Mrguda i pređem na drugu stranu, unapred se nervirajući jer znam da kod njih sve traje kao gladna godina - osim lepog obraćanja ništa drugo nisu naučili. Posao za koji je šalterskoj službenici u pošti potrebno minut do dva, ovde traje tridesetoduplo duže. A sve nešto žure, samo menjaju papire, zure u komp (da li je moguće da za običan podatak o stanju korisnika utroše toliko vremena?). Ponekad se pitam da li možda igraju neku igricu.

Kad kažem ime i broj, onda to oni ukucaju uz smešak, pa gledaju, i gledaju, i gledaju... pa onda počnu nešto da kucaju, pa te opet pitaju za podatke... pa se opet nasmeše dok čekaju da papir s onim što su oni uneli izađe... pa se prošetaju do mašine da to podignu, pa onda nešto savijaju... pa opet gledaju u komp... nasmeju se još jedno dvaput... pa ti na kraju pobedonosno ponude papir na potpis (Bravo, uspeo sam! A, jesi vid'la!)... pa ti traže karticu... pa dok je uguraju... nasmeše se još jednom... pa te onda zamole da ukucaš PIN... pa ti vraćaju karticu... pa opet nešto kucaju... pa štampaju... pa ti na kraju predaju papir, prethodno savijen, pridružen još jednom, a odvojen od onog koji je njima potreban... pa ti još uvek ne daju taj papir jer prvo u neku fioku stave ono što je njima potrebno... i pride nešto zapišu u neku svesku... i na kraju... meni oči sasvim krvave i pomalo sam udavljena i od isparenja i od slabe ventilacije, i sa nogama koje su propisno natečene... onemoćalom rukom uzimam potvrdu da sam platila. Nekako se dobauljam do izlaza, poslednjom snagom otvaram teška vrata poslovnice u Knez-Mihailovoj, ali za to imam nadljudsku snagu - samo da se dočepam slobode!!! I tako svaki mesec između prvog i petog! Svaki put psujem u sebi kad povratim snagu i kad se propisno udaljim od tog paklenog mesta.
Pitate se što sve lepo ne platim u pošti. Nažalost, ne mogu, jer sam podnela molbu da preuzmem račun svog sestrića, odnosno da se promeni vlasnik telefona s njegovog na moje ime.
"Nema nikakvih problema, sad ćemo mi to, gospođo! Dođite zajedno, ponesite 1 (jednu) tonu dokumenata i očas posla ćemo to da sredimo."
Među nama, telefon je i ranije bio moj, ali kako nisam mogla odmah da kupim tri (imam ja i decu), jedan telefon smo stavili na sestrićevo ime. Tad sam videla kako stvarno funkcioniše ona jevrejska: Ko ima daće mu se, ko nema oduzeće mu se. Na svoje ime sam lako (za njihove pojmove, jer kod njih ništa nije lako, a ponajmanje je brzo) kupila telefon, ali kad je trebalo na ime mog sestrića, onda je moralo mnogo više da se plati. On radi kod privatnika koji mu uplaćuje minimalnu platu, a ostatak dobija na ruke, pa nije baš najpodesniji kandidat da mu se bilo šta daje.
Preživesmo i to, ali kad je postalo moguće da se račun prebaci na ime onog ko to stvarno plaća, zašto da to ne uradimo? I tako se upustismo u avanturu koja traje puna dva (dva) meseca. Sve smo uradili kako su nam rekli, i organizovali se da zajedno odemo (što ljudima koji rade po ceo dan nije tako jednostavno), i opet meni dođe račun na sestrićevo ime! Odem da to raspravim, opet u istu poslovnicu, opet nešto muljaše po kompjuteru satima, ali na kraju svečano obećaše da je sad sve u redu i da sledeći račun stiže na moje ime. Opet je stigao na sestrićevo! Odem danas da to rešim, i opet ista priča.
Stvarno ne znam kako oni mogu da se računaju u neku uspešnu kompaniju kad im ništa ne funkcioniše. Ama baš ništa. Tražila sam šefa, pa nekog kontrolora, revizora... bilo kakav oblik života koji ima povezan mozak s govorom i ko je odgovornije lice. Ne može! Radi do četiri po podne. Ali zato mogu ujutro da dođem. Ma nemoj! A što i ja imam svoj posao? Jedino mi preostaje da opet sve uradim ispočetka. To mi je saopšteno bez ikakvog blama, kajanja, sramote, griže savesti... i uz obavezan smešak. Svaka čast! Za jedno obično papirče opet kroz VIP pakao.
Momak preko puta Mrguda je jedno stoput ponovio istu priču, pa sam ga na kraju pitala što ne bi snimio traku, pa da je pušta svaki put kad ga pitam. On misli da je odgovor bilo šta što kaže, nikako da shvati da odgovor treba da bude odgovor na pitanje. A sve vreme se smeška.
Jedina pohvala su nova vrata jer su ostali u Knez-Mihailovoj, samo su promenili broj. 'Ajd nek bude i neka pohvala! 
Najgori su! Kad se završe ovi ugovori, sigurno mi neće nikad više biti operateri. I ko god me pita za preporuku, znaću na koga da ih upozorim - u VIP nikako! Ko zna, ako postanem manični mazohista, možda i ostanem kod njih - ipak sam ja srpskog roda.