S'Agapo

Nije nikakva tajna da Srbi vole Grčku i Grke. Rekla bih da i oni vole nas, toliko puta su dokazali, ako izuzmem ono zviždanje na košarci. Mada, izbacili smo ih iz trke za medalje, pa nije ni čudo, iako su susJedi to shvatili kao podršku svom silasku s postolja. Nacionalni kompleks, šta da se radi.

Već sam pisala kako je moj deda, prešavši Albaniju, dospeo na Krf sa svojih dva metra visine i manje od 50 kilograma težine, i kako ga nije spasila nikakva francuska pomoć (koju smo uredno isplatili, sve do poslednje pertle) niti neko čudo, već je pretekao zahvaljujući - Grkinjama. Seljankama s Krfa, obučenim u crno, s maramama na glavama, koje su živele skromno, ali im nije bilo teško da u korpama za izmrcvarene Srbe donesu neku lepinju, komad fete i masline. Da nije bilo njih, ne bi bilo nikoga iz naše porodice. U tom svetlu, običaj da se deda prekrsti, pa poljubi, pa tek onda zagrize fetu, uopšte nije neobičan. Nama, unucima, stoput je ponovio: "Od moji', niko nikad s Grci da se ne zamera!"

I ne samo da se ne zameram, već mi je usadio duboko poštovanje i veliku ljubav prema tom narodu i zemlji. I pre nego što sam otišla u Grčku, volela sam je. Mislila sam, a mislim i sad - ako ikad ikome od Grka mogu da pomognem, punog srca ću pomoći, da se makar malo odužim za sve ono što su učinili za mog dedu, što su ga sa same ivice smrti vratili među žive. Takve stvari se ne zaboravljaju.

Ima onih koji pričaju kako je ta ljubav, prava i jaka, samo zato što smo i jedni i drugi pravoslavci. Neviđena glupost. Pravoslavci su i Bugari, pa nekako s njima kroz istoriju nikako da budemo na istoj strani, nikako da se ispomažemo, naprotiv. Na jugu Srbije još se može čuti od starih "krvoločan ko Bugarin". Doduše, i "buni se ko Grk u apsu".

Pesma "Ne ljuti mi se, oko moje" ili poznatija kao "Plavi bosiljče" govori o ljubavi. U Grčkoj je zovu i "srpska pesma". Naime, srpski vojnik, neki jadničak poput mog dede, iscrpljen, pola mrtav, pola živ, zaljubljuje se u Grkinju i očigledno su mu osećanja uzvraćena. Međutim, oporavljen, mora da ide dalje s vojskom i moli svoju ljubav da se ne ljuti na njega. Želi da je vidi, možda i posledni put, a ako se ne vrati, pretvoriće se u pticu i ponovo joj doći. Ova pesma je poput himne ljubavi i stradanja Grka i Srba.

Da li je Grcima sve to na pameti kad kao turisti dođemo kod njih, ne znam, ali slutim da jeste. Istorijski su osvešćeni i mentalitet im je - dobar. Slični su nam, ali naravno bolji. U vreme najgorih sankcija, kad je bilo potrebno da dreždite ispred raznoraznih ambasada ne biste li dobili papirče na osnovu koga možete da izvadite gomilu ostalih kako biste se mrdnuli iz zemlje (sećate se, bili smo dežurni zlikovci kao nekad Indijanci - neka im je bogom prosto koliko su se ogrešili), rešila sam da nikud ne idem. Ni na kraj pameti mi nije padalo da se stavljam u ulogu prosjaka. To se nije odnosilo jedino na Grčku. Jedna moja drugarica je to lepa sročila: "Idem tamo gde me vole." Naravno, išla je u Grčku.

I ne samo zbog toga - u Grčkoj je stvarno lepo. Dobri domaćini, lepo more, odlična hrana, ima šta da se vidi... Što se cena tiče, bez obzira na to što je nama sve skupo, ipak u Grčkoj može da se letuje za stvarno male pare, a da se ne pravi salata od paradajza na plaži. Može i za velike pare. Grčka ima sve, ne samo more. Odnosno - mora. I ostrva. I plaže svih vrsta. I mir i gužvu, šta ko voli. Najvažnije je da ima Grke.

Kako nisam neki ljubitelj mora i ne mogu da provedem duže od dve nedelje gledajući u jednu te istu beskrajnu plavu pučinu a da ne skviknem od dosade, začuđujuće je da jedino u Grčkoj zaželim da ostanem koji dan duže. Kad dođe vreme da se krene kući, meni žao. Rekoh već da Grčka nije samo more.

Pre nešto jače od godinu dana, na putu za Vranje, dve drugarice i ja stajemo kod Predejana. Tražimo parking. Spazimo slobodno mesto, ali... Parkirao čovek kola zauzevši dva mesta. Počnemo mi da grakćemo: kreten, idiot, đubre, smrad... Kad, u neko doba spazim registraciju. Grčka. A, pa to bitno menja situaciju. Kažem drugaricama: "Nema veze. Sigurno je umoran. Mislite da bi ovako stao da je sve u redu? Jadan, ko zna u kakvom je stanju bio." One se promptno složile. Objektivne smo, nema šta.

Nedavno su Grci imali neku promociju, a možda i nisu, nego se predstavljalo neko kulturno-umetničko društvo, možda i neka muzička grupa, a nije ni važno. Šta god da je bilo, bilo je nasred Trga republike, kuda je trebalo da prođem posle bezveznog sastanka koji me je doveo u isto takvo raspoloženje. Na prve zvuke grčke muzike malo sam se odobrovoljila. Onda vidim grčku nošnju, pa mi bilo nešto lepo. Na idiotski sastanak sam već i zaboravila kad su ljudi počeli da igraju. Stanem malo sa strane, i vidim na ovalima naizmenično poređane redove kockica fete i maslina. Setim se dede, srce mi poskoči i stvori mi se knedla u grlu. Feta i masline! Grčka! Volim je, nego šta!

Ide Mile, gori mu cigara

Kampanja protiv pušača sve je gora. Da se zabrani pušenje ovde i onde i tamo i 'vamo, to je u redu, ali predstavljati pušače kao đavole... Preteraše ga! Nisam neka cvećka, ali Sotona sigurno nisam.

Pre nekoliko godina stojim na autobuskoj stanici kod Doma omladine, čekam autobus, i po narodnom verovanju da autobus dođe čim zapališ cigaretu, zapalim i ja. Posle nekoliko dimova gospođa pored mene, prilično histerično, kaže mi: "Zar ne vidite da sam ovde s detetom! Odmah ugasite cigaretu!" Kakva sam bezobrazna, naravno da nisam bacila cigaretu, već sam uvukla novi dim i ispuštala ga polako, s uživanjem, ne obraćajući pažnju na nju. Ni na dete, naravno. Nek se sklone ako im toliko smeta, to je bilo pušenje na ulici, nije u zatvorenom prostoru, pa da me optuže za kriminalne aktivnosti. Po ovogodišnjem sloganu Nacionalnog dana bez duvanskog dima Odrasli puše i mene guše (31. 1. 2017), ispada da su pušači neki teški kriminalci koji udaraju tamo gde je najtanje - u decu. Kao ja tog dana čekajući autobus.

Skoro svi oko mene prestali su da puše - većina drugarica, muž, neki poslovni saradnici s kojima sam svojevremeno ispijala silne kafe uz obaveznu cigaretu, a sad mi zakazuju sastanke na mestima gde je No smoking... Ranije su nam sastanci trajali po sat-dva, sad sve završimo za dvadesetak minuta. Od tog No smoking! smaranja, ovo je jedina vajda.

Od svih, ipak, najgori su bivši pušači. Poput mog muža, na primer. Nekad se dimio kao kafanska furuna. Ne znam ni sama koliko je cigareta pušio dnevno, mada je bolje meriti na paklice. Čak i meni, strastvenom pušaču, njegov tempo bio je nedostižan. A onda je 2005. imao probleme sa srcem. Dok se majao po lekarima, kako-tako je živeo, odnosno pušio, uobičajenim ritmom. Pričali su mu i lekari i svi ostali kako bi trebalo da se malo smiri: no-no kafane, izlasci... i pogotovo no-no-no-no pušenje. Ništa od toga on nije čuo. Ako ćemo pravo, te savete ponavljaju kao pokvarena ploča. Kao da su jednom snimili, pa samo puštaju jednu te istu traku za sve prilike, odnosno bolesti. Zaboravih da pomenem onaj zlata vredan savet: oslobodite se stresa! Ma, odma' ću. Evo, ovog trenutka prestajem da se nerviram, rekao mi je lekar.

Međutim, onog trena kad su mu rekli da mora na operaciju, na o-p-e-r-a-c-i-j-u, bacio je cigarete. Izašli smo iz ordinacije, izvadio je paklicu iz džepa, bacio je u đubre, tražio mi još dve njegove paklice koje su bile kod mene u tašni, dam mu, on i njih baci.
- Šta to radiš, 'leba ti?
Treba li reći da sam ga u tom trenutku mrzela! Ni na kraj pameti mu nije palo da svoje cigarete ostavi meni. Ne, on je bio uveren da ću sad i ja prestati s pušenjem. Kakva sam naopaka, tek tad sam počela da pušim. Gde sam ja, tu se dimi.

Tako je on ostavio cigarete. I ne samo što je ostavio, nego je sad najveći lobista No smoking! svetske kampanje. Preko zime, kad ne možemo da držimo sve otvoreno i da se luftiramo neprestano, ulazim u kupatilo, penjem se na kadu, jedna noga na jednom zidu, druga na drugom, onom tanjem, pribijenom uza zid, ja uspravljena, u nivou glave mi otvoreno prozorče, i tamo duvam. I još mlatim cigaretom gore-dole, da ne dimi mnogo. Ko je pušio u školskom toaletu, zna o čemu pričam.

Eto, tako pušim u toplom porodičnom gnezdu. Svaku zapaljenu cigaretu prati tekst: "Ma, nosi se. Ima da pušim!", a kad je gasim: "Ma, nosi se. Ima da pušim!"

Kod ljudi kod kojih se ne puši retko idem, a i kad odem, ponašam se kao i prema onima koji zahtevaju izuvanje kad im ulaziš u kuću - kao prema seljoberima. Izuzetak su samo oni s malom decom.

Nije da nisam razmišljala da prekinem s pušenjem. U nekoliko navrata i nisam pušila, jednom čak godinu i po dana. Povremeno, u proseku na dve godine, donosim odluku kako ću od tamo nekog ponedeljka prestati. Ništa se ne desi da bih "morala" da zapalim, već obično bude neka zabrana, ili neko lupetanje kako je duvan u rangu najsmrtonosnije droge, a pušači su kriminalci. E, tad lepo sednem i zapalim cigaretu. I pušim baš onako od meraka.

Dok sam radila u školi, bila je ko zna koja po redu akcija No smoking!, prikazivali su neki horor film s razorenim plućima od duvana. Možda to i jesu duvanska pluća, ali pre bih rekla da su koristili foto-šop ili snimali neku crkotinu. Deca ono gledaju, naravno s gađenjem, a ja se gledam s koleginicama, dogovaramo se kojim ćemo redom izlaziti napolje i duvaniti. Deca i ne treba da puše, a odrasli nek sami odluče da li će ili neće pušiti.

Nek mi niko ne preti, zbog pretnji neću prestati. Kad se potrefi da u taj ponedeljak kad ja "prestajem da pušim" na TV ili u novinama ne bude nikakve pretnje ili kvalifikacije pušača kao najgorih zlotvora, možda stvarno i prestanem da pušim.

Do tada, zapevajmo:
"Ide Mile lajkovačkom prugom
(...)
Ide Mile, gori mu cigara..."

Avanture nevaljalog Nobela

Za ovaj post me je inspirisala halabuka oko dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ali posredno, preko komentara na FB status moje drugarice Radice Milovanović. Gdin Dilan je skoro pa kolateralna šteta jer poslednjih nekoliko dana, od trenutka kako je dobio Nobela, svi imaju nešto da kažu o Dilanu, makar da ga spomenu kad su tema književnost, nagrade... imali-nemali veze s njim.

Možete da pomenete i Vuka Karadžića, ispašće da i on ima veze s Bobom Dilanom i, naravno, s Nobelovom nagradom. 

Napisa Radica sledeće:
"Malo sam manijak za čitanje knjiga. Priznajem.
Čitam sve, kupujem knjige, skupljam ih, onako sva srećna što neku knjigu najzad imam.
Decenijama sam pokušavala da pročitam 'Sto godina samoće'. Nije mi išlo nikako. Kad sam pre nekoliko godina ponovo pokušala, nisam mogla da prestanem sa čitanjem. Danas mislim da je to jedna od najboljih pročitanih knjiga u mom životu.
Sada pokušavam iz trećeg puta da pročitam 'Avanture nevaljale devojčice'. Prvi put sam pokušala pre desetak godina. Nije išlo. Stigla sam do pola, rešena da je pročitam il' crknem. Ne ide mi ni dalje.
Pitam se koliko je Nobelova nagrada u stvari reper da nešto vredi.
Ljudi, šta se vama toliko dopalo u ovoj knjizi?
Mislim, možda me spiči kraj knjige, al' udavi, brate bože."

Komentari su bili interesantni. Pored ocene konkretne knjige; vrednovanja drugih knjiga - šta je kome odvratno i nisu mogli da pročitaju, a knjiga je "značajna"; vrednovanja uopšte; i, pogađate, o Bobu Dilanu i Nobelovoj nagradi. 

Iščitala ja sve to, bilo je zanimljivo, ali sam se javila tek kad me je Radica prozvala: 
" Miljo, volela bih da čujem tvoje mišljenje. Pre neki dan si pisala o ovoj nagradi."

Odgovorim:
"'Avanture nevaljale devojčice' - prvoklasna literatura!
Od njegovih knjiga favoriti su mi 'Razgovor u katedrali' i 'Pohvala pomajci'.
Ljosa je intelektualan i čulan (da, čulan!), njegova literatura nije ni ljubavna ni erotska. Samo se treba prepustiti i on te uvede u duboke dubine, iako mu je fabula često bizarna. Pa i to je umetnost, da u 'providnoj priči' uspeš da čeprkaš po mozgu, hormonima i srcu (tim redosledom).
Što se vrednovanja književnog dela i umetnosti uopšte tiče, Kant je to najbolje sročio.
A Nobelova nagrada? Jasno je kao dan da je Murakami neće dobiti jer, da je bilo volje, dobio bi je kad je prvi put bio nominovan. Samim tim, zadovoljna sam izborom Dilana jer on jeste književnik, i to dobar. Kao što je bio i Džim Morison."

Na nekim drugim mestima ljudi su postavljali ogorčene statuse "zašto Dilan, a ne Murakami", neki drugi su oduševljeni jer je "uvek bio angažovan i buntovnik"...

Iako mislim da je Nobelova nagrada diskreditovala samu sebe odlazeći u ruke kojekakvim njuškama "zaslužnim za mir" (kao da vuka nagradiš za čuvanje ovaca), ipak je najprestižnija. Godinama mi već nije jasno po kom principu se dodeljuje za književnost, a možda ne mogu da uhvatim nit jer za neke autore nisam ni čula, a kamoli ih čitala. Tek kad dobiju nagradu, svi navalimo ko mutavi da ih čitamo. Budući da mi nije poznata sva svetska književna produkcija, neću komentarisati, ali slutim da nije reč samo o književnom vrednovanju. Da jeste, jedan Tolstoj sigurno bi je dobio, a nije. Kao što je neće dobiti ni Murakami.

Ovde je ključno pitanje: Šta je književnost, ko se smatra književnikom? Ana Nort je u Njujork Tajmsu napisala da nagrada nije otišla u ruke književniku i da je književnost time izgubila, odnosno da književnost nije dobila nagradu. Moguće da ja tu nešto nisam ukapirala, moj engleski je slabašan, ali, ako sam shvatila suštinu - ništa gluplje nisam pročitala ovih dana.

S tim u vezi, setih se razgovora s bivšom učenicom koja je trenutno glumica iako nije školovana za taj posao. Ona, onako nesigurna i suptilna, kakvi su ljudi koji se sličnim zanimanjima bave, kaže mi da shvata zašto je "školovani glumci" gledaju s nipodaštavanjem - uzima im hleb, oni su se mučili na akademiji, ona ništa... Tu je grubo prekinem i podsetim je na školske dane, kad sam im predavala o Disu: "Sećaš se, on nikako nije mogao da položi maturu. A znaš kakva je pesničina! Nije učio metriku, ali je osećao celim svojim bićem i mogao je i heksametar da izbaci iz taka iako ne bi znao kako se to zove. U pitanju je umetnost, nije to posao mašinskog inženjera ili knjigovođe."

Kad sam upisivala fakultet, deda me je, razočaran mojim izborom, pitao: "I, šta ćeš biti kad završiš? Diplomirani svetski književnik?" Kao što slikar nije vredniji ako postane magistar ili doktor slikarstva (u, smrzla sam se, doktor!). Naivci odmah da se pobese ili makar da se pritvore s  mogućnošću krivičnog gonjenja - diplomiranim slikarima otimaju hleb, nisu slikari, slikarstvo time gubi...

Književnici dragi, i Bob Dilan je književnik. I neki grafiti po beogradskim fasadama (i po drugim gradovima u svetu) takođe su književnost. I to dobra, ponekad i dubokoumna književnost. Etiketa "književnik" ne stiče se diplomom niti na bilo koji drugi način osim delom. A delo je - reč, bilo izgovorena, bilo napisana, bilo nacrtana, bilo otpevana.

Što se Dilanove "angažovanosti i buntovništva" tiče - smešno, bar u odnosu na književnost. Ako je zbog toga dobio nagradu za književnost (za književnost!), Nobelov komitet je načisto pukô. 

Benedeto Kroče je lepo sročio: "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika." Dakle, glavna caka nije u tome ŠTA je umetnik rekao već KAKO je to uradio.

Budući da niko sa sigurnošću ne može da kaže koja je kvaka za dobijanje Nobelove nagrade za književnost (geografska zastupljenost, promovisanje malih ili nepoznatih književnosti...), usudiću se da verujem kako je stvarno bitna - književnost. E, sad, što je neko višestruko talentovan pa je istovremeno i književnik i muzičar, kod mene mu je samo plus, ali izgleda da se to posmatra kao minus. Svako u svoj tor i tišina! Nema mešanja, svakom je nalepljena etiketa ko je i šta je, da se ne pogubimo u ovom mraku od života.

Opšte mišljenje, a pogotovo nagrade, ne moraju ništa da znače, i to je neka vrsta etikete: ovo je ocenjeno kao odlično, i to mora da ti se svidi jer, ako ti se ne svidi, ti si, čoveče - glup! Dobro, glupa sam za "Malog princa". I već pomenuti Tolstoj je bio glup glede Šekspira, napisao je traktat o besmislu u "Kralju Liru".

Najgori su kvaziintelektualci koji cene samo "prave vrednosti". Plakali su kao kiša kad je umro Bouvi, sve utrkujući se ko će biti očajniji, da se slučajno ne zaboravi kako su i oni bili ožalošćeni. Ne sumnjam da su ga voleli i slušali, ali tolike naricaljke s lirskim elementima - da čoveku pozli. Za Šabana Bajramovića su se zainteresovali tek kad su mu džezeri odali počast pozivajući ga da s njima nastupa, posle i ostali. Svi su najednom bili zaljubljeni u njega. Dotle, Šaban je bio samo - šaban. Još gore - ciganski šaban.

Ako ste pretendent na "ispravno vrednovanje", držite se Kantovog razmišljanja o estetici. Ipak, i tu postoji problem - morate da se udubite u ono što gledate, čitate, slušate... I da se prepustite, pa ćete znati pravilno da ocenite. Nažalost, tad se može desiti da upadnete u "pogrešno" društvo, kao primerak analize Molove "Psihologija kiča - umetnost sreće". To nikome ne odgovara, zar ne?

Dati se ili (u)dati se

Inspirisala me je Radica svojim tekstom na razmišljanje o ljubavnom životu i posebno braku. Imam neudate drugarice, svakako, ali nijedna, baš nijedna, nije usedelica u onom klasičnom smislu - sasušena kao sušena mušmula, otrgnuta od života negde u stranu, da ga samo posmatra kod drugih kao kroz staklo i ne učestvuje ni u čemu. Mnoge od njih imaju decu, iako se nikad nisu udale jer smo u modernim vremenima, jelte, i jedno ne podrazumeva drugo. Neke nisu ni htele da se udaju iako žive s očevima svoje dece.

Međutim, ono čuveno ALI koje obožavam, imam i drugarice koje bi dupe dale samo da promene prezime na "pošten način", da neko "ozakoni" njihovu vezu, a poseban slučaj su one koje bi da se udaju tek udaje radi, imale-nemale vezu. To je manje važno u njihovom slučaju. Poznajem samo dva "primerka" - jedna je skot kojoj nije uspelo da se uda iako je ostala i trudna (neuspela ucena), a druga romantična do povraćanja. Ova druga stvarno veruje u princa na belom konju i bezuslovnu ljubav i svašta razno. Dočekala je pedesetu bez burme i novog prezimena. Mada, istini za volju, nije baš svako dolazio u obzir da je učini gospođom - kriterijumi su joj visoki, po mom mišljenju toliko visoki da u stvari voli da voli, a ne nekog konkretnog. Na prvu grubost (šta je za nju grubost, to je posebna tema) padala je u depresiju. Jednom sam joj pomenula kako mi je muž rekao: "Ženo, skini gaće nešto da ti kažem", na šta se žensko društvo nasmejalo, a ona je bila u šoku: "Nikad ne bih rekla da je on tako prost." Dobro, nek bude da je prost, ali ja skidoh gaće i ništa mi nije falilo. Naprotiv.

Uopšte, kako se to neke žene udaju, a neke ne udaju? Elizabet Tejlor je na pitanje kako se udavala čak osam puta, odgovorila: "Ne znam. Svaka moja veza završila se brakom." U prilog tome ide i činjenica da se od Ričarda Bartona razvela 1974, pa ponovo za njega udala 1975. U međuvremenu su valjda raskinuli. Dakle, imala je sedam veza a osam brakova!

Nedavno je u jednoj emisiji džez pevačica Nada Pavlović, govoreći o roditeljima, pomenula i kako se njena majka, ostavši udovica, udala još... ne sećam se koliko puta, šoknula sam se od broja, ali bio je neki dvocifren. Slično je reagovala i voditeljka, pa je upitala kako to, na šta je pevačica odgovorila: "Svaka njena veza završila se brakom, ne znam kako."

Mislite li da žene "koje se udaju" na početku postave uslov - il' brak il' mrak? Sigurno ne. Upravo one koje nikakav uslov ne postavljaju, ne pametuju, ništa ne traže ali i ne daju baš sve, koje čovek može da zadrži samo ako se potrudi... te se udaju! One koje udaju i ne spomenu, a najverovatnije o njoj i ne misle.

Recept? Nema ga, svaka priča je za sebe. Jedna stvar ipak može da se izvuče kao neki opšti zaključak - samo vi planirajte, neko odozgo slatko se smeje vašim planovima. Idealne kombinacije ne postoje. Nagledala sam se brakova koji su započeti s velikim potencijalom da budu "moj život je Švicarska", a ljudi u njemu žive kao u paklu, tačnije - pakao je za nijansu bolji jer bar znate gde ste i nema foliranja. S druge strane, nemogući spojevi, poput toga da su različitog obrazovanja, socijalnog statusa, s velikom razlikom u godinama... i te kako mogu da budu lepi. Što kaže jedna moja drugarica: "Džaba ti svi novci, avioni, kamioni, putovanja... ako nemaš pored sebe nekog kome veruješ i s kim si stalno nasmejana." Devojke, okrenite leđa bez reči onima s kojima se ne osećate dobro, koliko god bile uverene da je onaj Pravi. Ako se uhvatite za Pravog koji nije pravi već skotina, pakao vam ne gine. Ako patite što niste s njim, patićete još više što ste s njim. Glavu gore, brak je budalaština, govori vam žena koja je u drugom braku. Ništa naročito taj brak, mogu i svečano da se zakunem.

Da li zbog Venere u Vagi, kako to lepo opisa moja drugarica Radica, tek - oduvek sam u braku. Otkad imam ličnu kartu, moja dijagnoza je "bračno stanje". Hronično sam u braku. Da li sam planirala da se udam? Nisam, sve se desilo samo od sebe. I prvi i drugi put. S prvim sam se upoznala tako što sam ga ošamarila, a s drugim je prvi susret bila - svađa. Tako da... manite se planova.

Kad ste s "pravim", uopšte nije važno da li ste u braku ili niste. Pogotovo bi trebalo da vam je svejedno kako to izgleda nekome sa strane. Po narodnoj izreci da "tuđa ruka svrab ne češe", nek svako gleda svoja posla. Dokle god imate želju da udovoljavate čoveku s kojim ste jer to i vama pričinjava zadovoljstvo, a ne zato što "tako treba", opustite se i uživajte. Ako i njemu pričinjava zadovoljstvo da vama ugađa, uživajte dvostruko. Da li je to garancija da ćete se udati? Nije. Ali će vam biti lepo, to je mnogo vrednije.

Ili mislite da je bolje trpeti đilkoša koji vam stalno nešto zamera, koji ne zna šta ste mu rekli (ne tražite opravdanje, istina je da vas nije slušao jer ga ne zanima šta pričate), koji uzima sve što može a ne daje vam ništa ili, još gore, daje vam ono što vam nije potrebno, pa još očekuje i zahvalnost... Ako mislite da je u redu da time "platite" za status gospođe, iz ovih stopa krenite na pregled. Psihijatrijski.

Kad su rahmetli Margaret Tačer pitali u čemu je tajna dugovečnosti njenog braka, odgovorila je: "Vaspitana sam da se stvari popravljaju, a ne bacaju." Istina, nešto može da se popravi, ali je istina i da se od "go.ana pita ne pravi". U prevodu - dajte šansu nekom da ispravi grešku, ali ako nema nameru da bilo šta promeni, onda "zbogom, doviđenja". Važno je da šansu date samo jednom. Ako je date i drugi put, opet idite na pregled, verovatno će vam konstatovati "mazohizam".

Kako udaji nisam sklona (volim slobodu), pojma nemam kako sam "uspela" da se udam. Ja sam se svađala, u nekoliko navrata čak i potukla, jednom sam vrednu stolicu (autentičnu, iz epohe, s pozlatom i goblen-meblom) rasturila na leđima muža... Nisam uopšte slatka, teška sam kao teška zemlja. Ali sam uvek bila tu za poveravanje i zajedničko rešavanje problema, za podršku na sve moguće načine (ako treba, i da "slučajno" sapletem nekog na ulici), za sve vrste maštarija, od toga da odemo na Himalaje do seksualnih egzibicija, da mu ugađam (to baš voooolim) i da mu je lepo, za smejanje, za što više smejanja... Neka bude da je do Venere u VaZi. 

Etikete, kolone, grupe i druge bezvezarije

Kad čovek uđe u stan moje prve komšinice, teta-Dušanke, dočeka ga velika fotografija Slobodana Miloševića. Uramljena, u staklu. Za njim je odlepila kao klinke što kače postere muzičara i glumaca. Doduše, nije još zastranila do te mere da vrišti ili pali kandilo ispod fotke, ali... Nikad se ne zna. Kad joj uđem u stan, nešto prokomentarišem u stilu "još imate ovog zlotvora na zidu" ili "omatoreste i ne opametiste se", na šta ona odgovori "da vidim šta ćeš ti od Čede da doživiš" ili "jebo te Čeda da te jebe". Uvek imamo isti repertoar. Retko, sasvim retko, solim joj živu ranu u vidu Zlog Zagorca: "O Miloševićevu ćete saznati nešto kao o Titu", ali to radim samo ako sam baš sadistički raspoložena. U normalnim okolnostima imamo uobičajeni ritual Milošević-Čeda. U nekoliko navrata pokušala sam da joj objasnim kako biti protiv Miloševića nije isto što i biti za Čedu, i kako je za mene Čeda jadni politički klovn, ali - ne ide. Jednom je imala gošću i poče gošća da bistri politiku u pokušaju, a teta-Dušanka će njoj: "Ćuti, ona je Čedinka." Dobih etiketu.

A Zli Zagorac joj je bol neprebolni. Ništa nije vredelo kad sam joj govorila da je falsifikovao istoriju, ubijao ljude gore nego Nemci, pljačkao, varao... sve dok joj drugi nisu rekli da je aminovao saveznička bombardovanje Beograda, Leskovca... Meni ne bi verovala, ali drugima je poverovala. Posle tog osvešćivanja, bila je tri dana bolesna - ležala s krpom na glavi, niti jela niti pila, sva jadna i nikakva, kao prvo ljubavno razočaranje da je doživela. Malo je minulo kad je skinula njegovu fotku, pre toga je pljunuvši i rekavši: "Pu, govno jedno!" Na zidu su ostale medalje i zahvalnice s radnih akcija (koje više ne povezuje sa Zlim Zagorcem) i, офкорс, Sloba. Meni je poznat kao Milošević, ona ga jedino priznaje kao Slobu.

Ajde-de za teta-Dušanku, ona je rođena 1929. godine. Međutim, i rođeni mnogo posle Drugog svetskog rata isto rezonuju - ili je dža ili bu, ne postoji ništa između. Tako ja na FB napisah kako više neću čitati Dežulovića jer je prolupao, počeo da popuje, a i da piše koristeći "činjenice". Uh, kakav greh, odmah sam okarakterisana kao šovinista. "Dok je pljuvao po njihovima, nisi imala ništa protiv, a sad kad po našima..." Ma, ko su naši, ko njihovi? I kakva je to jeres da kažeš kako ti se više ne dopada - Dežulović, bre?! 'Sam ja normalna kad sam se usudila da mi se neko poput Dežulovića ne sviđa? I ranije je s vremena na vreme lupetao, pa sam ga proredila s čitanjem, a sad ga više neću ni otvarati - osećam se kao na času političke nastave. I? Odmah sam svrstana u nazadnu osobu. Nijednog momenta nisam baratala pojmovima "naši" i "njihovi", nego to ide po teta-Dušankinom modelu - il' si nindža il' si mindža. Svrstana sam u kolonu "nepodobnih".  Moraću da se raspitam da li postoji neki spisak autora koji su za "pametne i podobne", možda je zakonom propisano ko MORA da ti se sviđa.

Jedna moja prijateljica, i privatno prijateljica, ne samo virtualno, komentarisala je fotku koju sam postavila na FB. Na fotki policijski automobil odnosi pauk, i propratni tekst: "Aplauz za pauk-službu!" Na to ona prokomentariše kako je verovatno vozilo bilo u kvaru, jer NIKO ne sme da odnosi službeno vozilo, na šta joj odvratim: "Kako god, fotka greje i srce i dušu." Razvila se polemika, s moje strane poenta je bila da zakon važi za sve. Tačno je da ne podnosim policiju, ali, opet, o kome god da se radi - lepo je da nema izuzetaka u sprovođenju zakona. A ona, sve hoće da mi dokaže kako ne odvajam ljude od profesije. Ni na jednu provokaciju nisam odgovarala, nisam se dala upecati da me gurne u svoju priču, a na (ne)sreću rečita sam, na kraju krajeva radi se o mom zidu (inače ne bih ni odgovarala), međutim, fura ona svoju priču: "Moje je da su prvo ljudi pa uniforme. Upoznala sam ih mnogo." Kakve to veze ima s postavljenom fotkom? 

Pošto sa mnom nije mogla da izađe na kraj, ona na svom zidu postavi objavu u stilu da ne treba ljude poistovećivati s profesijom. Aman! Dobila mnogo lajkova, "pokazala mi", a bilo smešno. Uđoh, po njenom mišljenju, u grupu ostrašćenih.

Sad sam se opametila, pa više i ne odgovaram. Ranije sam se ubijala da objasnim šta ja to mislim, ali - nije problem u tome da nisam lepo objasnila. Ne, takve ljude uopšte objašnjenje i ne zanima. Oni su ti lupili etiketu, svrstali te u kolonu ili grupu po onom teta-Dušankinom modelu, i nikakvo objašnjenje tu ne pomaže. Samo odmaže. Svako fura svoju priču. Amin. 

Kum, moj rođeni kum (to mu dođe nekako više od rodbine), kad sam mu rekla da mi Zlog Zagorca ne pominje, zaprepasti me tvdnjom: "I šta? Ovaj kralj, budala jedna, on ti se sviđa?" Kralj? Koji kralj? Kakve ja veze imam s bilo kojim kraljem? A kakve tek veze bilo koji kralj ima sa Zlim Zagorcem? Možda i ima, ali to ama baš nikakve veze nema sa mnom.

Ako nisi za Amerikance onda si za Ruse, ako podržavaš Paradu ponosa onda si peder (ne homoseksualac/ka), ako ti se svidela Kusturičina autobiografija onda si izgubljen slučaj... A šta ako ne "navijaš" ni za Amerikance ni za Ruse? E, to ne može!

Sad više nikome ne objašnjavam ništa. Nekad se zabavim namerno ne odustajući, "furam svoju priču" isto kao i druga strana. Nema tu nikakvog ubeđivanja, samo - ko izdrži, pričaće. Podelili su svet na crno-belo ili dža-bu, pa ako nisi jedno onda si drugo. Između ne postoji ništa. Tako sam ja i Čedinka i šovinista i na korak da budem proglašena za kriminalca.

Kad sam ranije teta-Dušanki pokušavala da objasnim kako su mi jednako mrski i Milošević i Čeda, odgovorila mi je: "Tol'ke škole, a ne znaš ni za koga si." Nema šanse da joj objasnim da nisam ni za koga. Više i ne pokušavam. Ali pokušavam da se zabavim, i uspeva mi dok ne postane bljutavo.

Bombar dan!

Za vreme bombardovanja 1999. godine Srbijom je kružio vic:
"Grdi majka sina (za nekih dvadesetak godina, što će reći da se odnosi na sadašnje vreme):
'Znaš li kako je meni bilo strašno - bombarduju nas, nema struje, ja učim na sveću, i opet sam završila fakultet, a ti, dve glave imaš, i ništa ti ni u jednu ne ulazi.'"
Toliko su nas rokali raznoraznom hemijom, stvarno verujem da smo mutirali. Makar smo postali otporniji i fizički i mentalno, to je fakat.

Uobičajeni pozdrav je bio: "Bombar dan!"

Bili smo u nokdaunu, na svaki način, da nam je preostalo jedino da se dobro zezamo. Izuzev prvih dana, više niko nije ni obraćao pažnju na šizelu (početak bombardovanja) i smirelu (kraj). Skloništa su bila puna prvih nekoliko noći, posle se išlo u podrume samo po dogovoru, na druženje, pevanje, piće... Jedna drugarica mi se tako udala, upoznala je muža u skloništu. Eto, družim se s "ratnom profiterkom".


Priča mi druga drugarica, koja je ovde preživela sve to, a sad živi u Americi, da je jednom prilikom u restoranu u Njujorku nešto čudno počelo da miriše, i da je onda neko viknuo: "Terrorists!", pa je nastala panika i rekordnom brzinom restoran se ispraznio. Sedeli su samo ona i njena porodica: otac, muž i ćerka. Pogledom su ispratili ljude koji beže, a oni nastavili da jedu. Ispostavilo se da je greškom prosuta neka hemikalija u zadnjem dvorištu. Na pitanje "kako to da se nisu uplašili", odgovor je bio: "Mi smo Srbi." Gledali su ih kao vanzemaljce. Šteta što su im vatrogasci prekinuli večeru, ostali su bez deserta.

Tokom bombardovanja naši kumovi su se zabavljali, ono "momak i devojka". Oboje razvedeni, oboje duhoviti, svaki dan voze kući preko Pančevca (Pančevački most) devojku koja čisti njegovu advokatsku kancelariju. Još ispipavaju teren, predstavljaju se jedno drugom u najboljem svetlu, a pogotovo se pred tom devojkom prave fini. Poenta je bila u tome da se preko mosta vrate u grad pre šizele. Međutim, jednom ih šizela zatekne usred prelaženja mosta sa sve devojkom koju još nisu odvezli kući. Umesto da pojuri, da gas i pređe most što brže, naš kum zaustavi, izađe iz kola, otvori vrata budućoj ženi i kaže: "ili ćeš sad da mi daš ili vas obe ostavljam nasred mosta."
Ona mu ubrzano odgovori: "Ma, daću ti šta god hoćeš, samo pređi most, budalo jedna!"
Da li mu je "dala"? Jeste, verovatno iste večeri, na obostrano zadovoljstvo.
A i devojka mu je sutra dala - otkaz. 

Eh, te "milosrdne" bombe... Pored NATO tekovina prođem najmanje jednom mesečno kad idem kod štampara, gledam u imena izginulih, dece koja su stražarila u regularnom vojnom roku, i svaki put se čudim, nikako da se naviknem. Bombardovali su bolnicu! Nikom ništa, očigledno to nikog nije dirnulo, osim nas.

A ostavili su nam i osiromašeni uranijum... Da li je to "tajna" srpskih sportskih uspeha? Možda. Postoji izreka: Ono što te ne ubije, ojača te! Nas, preživele, ojačalo je.

Da li se neko seća terorističkih napada u Egiptu 2005? Očekivanja su bila da će Šarm el Šejk posle toga turistički "uginuti", ali - sezonu su spasli srpski turisti. Posle napada svet je otkazivao putovanja, a naše agencije su za dž dovodile naše turiste. Već sam iskoristila odmor, nisam mogla da idem, nažalost. Kakav, bre, teroristički napad? Sve smo to već preživeli kod kuće. Bili smo u mnogo većim opasnostima.

Da li je veća verovatnoća da ti se desi teroristički napad na letovanju ili da stradaš na bilo koji način kod kuće? Bogami, teška konkurencija. Najveća opasnost u kojoj sam bila, bila je ovde, u Grockoj. Naš prijatelj tamo ima kuću gde se povremeno skupljamo i roštiljamo. Prvi komšija je domorodac i ima veliko imanje, pa, kako se ovde i pred bombardovanje i za vreme bombardovanja kuburilo s gorivom, on je tankovao naftu, benzin, dizel... Sve kupljeno "preko ruke" za potrebe obrađivanja imanja, a u velikim količinama. Gde sve to da smesti? U dvorištu ima podrum, pa ga je proširio, tamo odlagao i odlagao... Dvorište mu je bilo krov magacina goriva. U jednom trenutku dođe vojska tokom bombardovanja, smesti se kod njega u dvorište jer ima odličan položaj. Šeta se vojska po dvorištu, osmatra... i - puši! Kao manijak je gasio opuške, a kad god padne kiša, rasplače se od sreće. Oficir ga je pitao jednom što plače, a on, ozaren, odgovori: "Od sreće! Znate, mi poljoprivrednici..." Gde da kaže šta mu je ispod dvorišta! Da ga strpaju u zatvor i zaborave ključ.

Kad smo čuli priču, iz prve ruke, počeli smo da se - smejemo. Tad smo skapirali što su mu podočnjaci veliki. Pa on noćima ne spava, dežura jadan da li je neko zapalio cigaretu. Pljuštali su komentari, ali najbolji je bio: "Zamisli da sve ovo ode u pizdu materinu?! I mi tako letimo u vazduh nagore, sretnemo se s NATO padobrancima koje je takođe pogodila gročanska eksplozija i koji lete nadole, i pitamo 'otkud vi?', oni naravno kažu 'iz Avinjana", a onda oni nas pitaju otkud mi, a mi odgovorimo: 'Iz Grocke!'" Lepa Grocka, sva u voću, na Dunavu, ali možda nije za roštiljanje, pušenje...

Sluša on nas u neverici, odmahne rukom: "Vi ste ludi, ja mislio pametni ljudi..." Hteo čovek da podeli muku, a naišao na smeh. Jadničak, čujem da je prošle godine umro - srčka. Mislila sam da će živeti večno kad je preživeo vojsku koja puši u njegovom geostrateški odlično postavljenom dvorištu.

A šta da je bomba pala u dvorište? Bombar dan! Dan kao i svaki drugi. Na sve smo se navikli.

Fejsbučenje

Opirala sam se fejsbuku, uporno i svesno. Kad je tek počeo da biva popularan, naslušala sam se priča na poslu šta ko radi, kakve je fotke okačio... pa mi nije bilo jasno zašto ljudi svoju intimu tako jeftino izlažu svima na uvid. Dobro, nisu svi izlagali intimu, ali ja to tada nisam znala jer su se prepričavale samo priče o intimnim stvarima. To je možda bio mali razlog, tek da zazirem od sve popularnijeg fejsa, ali kad su počele priče o tome koliko je ko na fejsu, pogotovo od umišljenog rukovodećeg kadra u mojoj poslednjoj firmi, to me je uverilo da treba bežati od te rabote što dalje. Moja šefica me je često vozila kući, pa bi razgovor tekao ovako: "Priča mi ona kako mnogo radi, kao da ja ne vidim da je non-stop na fejsu." Nikad nisam pitala: "A otkud znaš? Znači da si i ti non-stop na fejsu." Samo što je ona imala uverenje da joj je dopušteno ono što drugima nije jer je bogomdana - šef! A (skoro) svi ti šefovi bili su samo "leva smetala" kojima su dali funkcije da drugima ne bi smetali da rade. Inače, mala digresija - na mom poslednjem radnom mestu kao po pravilu je bilo: što viši položaj, to nesposobniji čovek, a mnogi od njih bili su prave pravcijate budale - u svakom smislu. Možda je fejs zato i bio tako popularan. Još jedna digresija - sve je popularniji tviter. Koliko mogu da ocenim, tamo svi pričaju šta im se ćefne, što ga ne razlikuje od fejsa, izuzev ograničenja u dužini, ali je stvar prestiža koliko neko ima pratilaca. Odgovaraju ljudi na pitanja koja im niko ne postavlja, prosipaju mudrosti... pa ostali to prenose... a poenta je da si što kraći, jezgrovitiji, kao da smišljaš poslovice. Koliko te ljudi prati, toliko si važan. Da sam i na tviteru, sigurno bih pratila samo one koji su mi smešni ili me na neki drugi način zabavljaju, na primer glupostima, i cenim da bi, sudeći po mojoj zainteresovanosti, ispalo da su samo "najgori" popularni. Kad malo bolje razmislim, to mu dođe kao realna slika Srbije. Jer, ako ćemo pravo, mene zanima informacija plus obrazloženje, a sigurno to ne mogu dobiti u jednoj rečenici. Naravno da bih jurila tvitove kojima mogu da se smejem. Eto, tviter me neće videti - bolje njemu, bolje meni... Očigledno je moguće da i vuk bude sit i ovce na broju.

Da se vratim ja fejsu, na kome sam, od odlučnog protivnika, postala veoma aktivan korisnik. Pisala sam i kako sam zavila 400 sarmi za slavu, i postavljala sve fotke koje su mi bile u aparatu... Jednom rečju, radim sve ono što sam mislila da nikad neću. A kako je sve počelo? Pa, iz najpraktičnijih razloga - zamisao je bila da četujem s ljudima koje volim i s kojima sam bliska, a žive daleko i telefon je preskup. Možemo to da radimo i mejlom... možemo, ali većina njih nema stalno uključen mejl kao ja, otvaraju ga tek jednom nedeljno ili na dve nedelje... vise na fejsu, i ovako im je lakše. Ili, što kaže jedna moja kuma koja živi u Australiji: "Imam sve fotke na fejsu, priključi se da vidiš, molim te." I tako, priključih se ja, ali da me ne bi otkrili ovi na poslu, bila sam prijavljena pod imenom jedne od svojih baba, u devojačkoj varijanti. Pitam ja tako decu da l' im je lepše Kosara Rusimović ili Zagorka Popović, a oni, skoro u glas: "Ne zna se koje je gluplje." Imali su i dodatak - da sam iz pretprošlog veka, da je smešno, da će me, baš zato što je toliko neobično, provaliti... Dignem ja ruke od njih i na eci-peci-pec postanem Zagorka Popović. Na poslu svi komentarišu svačije statuse, a ja, kao neko siroče, pravim se i da ne znam šta je to - fejs. Bilo je i komentara: "A, da, ti nisi na fejsu. Znaš li šta je to?" Trep, trep... pa još jednom trep, trep... ma, batalite me, deco, ja sam žena u godinama.

Zamisao je bila četovanje s inostranstvom i do desetak prijatelja. Naravno, tih desetak vrlo brzo je bilo tridesetak, četrdesetak... i sve tako - tajno, kao, niko ništa ne zna i pojma nema... A onda otkrijem da na fejs mogu da stavljam fotke koje su mi i te kako zagušile komp. To je već bilo otkrovenje. Moram da napravim prostor na desktopu, i najelegantnije rešenje je bilo da pobrišem fotke s desktopa koje su "arhivirane" na fejsu. Fotki ima svakojakih - i gde sam lepa i gde nisam, i s meni značajnih mesta i s nekih gluposti, na primer s kučetom jedne od drugarica... Sve je tu. Ljudi obično postave fotke kojima će impresionirati druge, a kod mene su postavljene kako dođu. Lepa, ne lepa, svejedno. Nikog nisam impresionirala, a nadam se da se niko nije ni ispovraćao. Ako se nekom desilo nešto loše od gledanja mojih fotografija, izvinjavam se - tek da znate da ih postavljam jedino iz ovog razloga. Molim vas, nemojte ni da ih gledate, potpuno su nebitne. Vama svakako nebitne.

A onda je počelo postavljanje statusa. Na početku sam samo delila ono što sama čitam i što mi je bilo zanimljivo, pa posle i šta sama radim, ali tek ako pomislim da će se neko "pronaći" u tome. Znam da se svet ne vrti oko mene, i ne treba da se vrti, ali ako napišem da sam zavila 400 sarmi, u tome će se pronaći i neka druga žena koja na (skoro) istovetan način sprema slavu. Međutim, nisu bitne samo sarme - bitno je što sam dobila mišiće kao da idem u teretanu. Doduše, dobila sam i bolove u leđima koji su malo popustili tek za nekoliko dana. To se u teretani ne bi desilo.

Šlag na torti su prijatelji. Nisam baš od onih koji su stekli hiljade "prijatelja" za koje pojma nemaju ni ko su ni šta su, ali, za moje shvatanje, ipak ih imam previše. Neke ne poznajem lično, ali smo u vitalnoj prepisci. Budući da su na fejsu svi pametni i lepi i divni... za neke sam tek kasnije ukapirala da su najobičnija goveda, pa sam ih "otprijateljila". Da ne pominjem one što pišu srBski umesto srpski... Nisam ih skinula sve, ali svaki put kad vidim to B digne mi se kosa na glavi i imam snažan nagon za povraćanjem. Neka ih, nek stoje još neko vreme, svakom dajem priliku i da se opameti i da se opismeni. Videćemo još.

Drugi problem su oni koji sve znaju najbolje. Komentari - da se smrzneš. U, jebote, kad mi odgovore... prosvetle me. Naročito su interesantni oni koji žive daleko, pa su već počeli da se ponašaju kao da nas žale i nude nam božansku svetlost. Ma, nemamo mi to što oni imaju. Toliko nadobudnih komentara preko "bare" i "nekoliko bara"... to je baš zabavno. Više se ne nerviram, samo se smejem. A od naše "elite" tek... koliko gluposti, pa to je fantastično! Tako sam imala komentar na status jednog našeg proslavljenog... nije važno u čemu, ali mi je ono o čemu je bila reč - struka. Dakle, vladam materijom. I, naravno, majka i otac lepo su me vaspitali, pa su mi i komentari civilizovano sročeni. Komenatr na moj komentar od jedne prijateljice, poznate, tog našeg zajedničkog prijatelja, poznatog (офкорс), bila je jedna takva prostačka pljuvačina, da sam bila zatečena. Nekoliko minuta sam gledala u ono što piše i nisam mogla da verujem. Odgovorila sam da se "odjavljujem" šta god dalje da se piše (i naravno da je bilo još pisanja, u stvari pljuvanja kao da je takmičenje), ali sam tom uvaženom čoveku, eliti, bre, napisala poruku povodom tog... nazovimo ga - neprimerenog ponašanja. Odgovora, naravno, nema. Ma, ko sam bre ja da se jednoj takvoj "veličini" žalim, i to na možda još veću "veličinu"? Ni njega nisam skinula, nek ostane, zabavno je, samo što više ništa ne komentarišem.

S jednim prijateljem sam se "otprijateljila" kad je prekopirao nešto što sam postavila s jednog bloga. To je, kao, jelte, on našao. Nije bitno što mene nije pomenuo, ali nije pomenuo ni taj blog. Kad sam mu skrenula pažnju, imao je dobronamerno obaveštenje (radi se o prevodu, a autor je, kako mi to nije jasno, uvek važniji od onog ko to iskopa i prevede...), a posle nekog vremena skinuo je i moj komentar i svoj komentar na moj komentar. Onda ja postavim nov komentar: "Zašto ste obrisali ranije komentare?" On i to obriše, valjda se nikako ne uklapa u sliku njegove "pameti". Pa, brajko, ne može to tako. Ćao, doviđenja. 

Šta tek reći za "civilizovane" i "prosvećene" koji opravdavaju bombardovanje, ne komentarišu nikakve bljuvotine "susjeda", a obruše se na ono što se dešava "kod kuće" iako je bezazleno u odnosu na nepravdu sa "susjedske" strane. Oni su poseban slučaj - osetljivi na nepravdu, pa to ti je. Srbi se, naravno, izuzimaju jer su oni sveCki ljudi, a tu Srbi ne spadaju. Ni njih nisam otkačila, ali su u istoj grupi s ovima što pišu srBski. Sve je to isto, jedan te isti novčić, samo s dve strane. Dokle god je zabavno, nek ostanu.

S izuzetkom tih ekstremista s jedne i druge strane, ostali - većina, hvala bogu - sasvim su normalni. Kontakt nam je poboljšan zahvaljući fejsu. Neke sam i uživo upoznala zahvaljući fejsu, i mnogo se radujem zbog toga. Rastuže me nekad njihovi statusi, često me nasmeju, još češće postave nešto što me natera da se zamislim... I tako... Nekad sam satima pričala s drugaricama telefonom, muž me je imitirao povijajući glavu i podižući rame - to je kao mesto gde sam smestila telefon, i radim po kući uobičajeno. Zaista, s telefonom koji pridržavaju glava i rame, peglala sam, kuvala, čak i prala. Da ne gubim vreme. Sad s kompom to ne mogu, ali mi je otvoreno toliko "prozora", da opet radim sto stvari u isto vreme.

Sad skoro ne mogu ni da zamislim da funkcionišem bez fejsa. Tako mi nije bilo jasno do pre neku godinu kako smo funkcionisali bez mobilnog. Šta tek da kažem za babe i prababe koje su živele bez mašine za pranje veša... 

Nema tih para...

Vreme je školskih ekskurzija. Opet je aktuelna tema - kolike su profesorske dnevnice. Reći će neko - nije samo to tema, raspravlja se i o bezbednosti dece, o edukativnom aspektu ekskurzija... Ma, da, važi. Ko hoće u to da veruje, nek veruje. Neki veruju i da postoji Deda Mraz.

Nigde kao ovde, čini mi se, ljudima ne bode oči koliko ko zarađuje. U redu je raspravljati o nečijem prihodu ako je to nauštrb nečijih leđa, ali... Ponekad imam utisak da ljudima ništa nije važno koliko to - koliko neko zarađuje. Reći će oni - pa, da, to je važno jer se profesorima koji vode decu na ekskurziju isplaćuju dnevnice preko roditeljskih leđa. Tačno - to sve plaćaju roditelji. Ako misle da ne treba da plate i za tu uslugu, sigurno imaju neku argumentaciju. A ona se svodi samo na - koliko je to para! S tim u vezi, država je rešila da od nekog doba (nekog) profesorima za taj rad isplaćuje dnevnice kao i ostalima koji idu na službeni put. E, tu sad imamo dva velika problema i sijaset manjih.

Prvi problem je - kolika je ta dnevnica. Ako je kao što piše u službenim aktima ("Visinu dnevnice utvrđuje poslodavac u svom opštem aktu. Ranije je visina dnevnice bila uređena Opštim kolektivnim ugovorom na nivou od 5% prosečne zarade u Republici. Opšti ugovor je privremeno van snage, ali je formula ostala kao reper mnogim poslodavcima. Iznos dnevnice za službeni put u zemlji koji je neoporezovan porezom na dohodak građana iznosio je od 1.02.2012. godine  do 01.02.2013. godine 1.859,00 dinara i odnosi se na celu dnevnicu), onda je tih nepunih 2.000 dinara - čist bezobrazluk. Možda nije za one koji idu na službeni put a usput se malo i provedu, bilo da pod provodom podrazumevaju šoping, izlazak... Profesor s buljukom dece na tako nešto ne može i ne sme ni da pomisli. Ali, pravo pitanje je - koliko iznosi ta dnevnica? Opšti akt preduzeća određuje dnevnicu... Koliko je meni poznato, većina firmi i ne daje dnevnice. Može im se. Ali, ovo je država, trebalo bi da se njoj "ne može". Onda je to sigurno ovaj iznos od nepune 2.000 dinara.

Drugi problem je - da li će im se zaista od tih bednih para oduzeti ono što je u hotelu plaćeno za hranu? I to piše u službenim aktima, da ne navodim sad. Ako je to tačno, onda je bezobrazluk - potpun.

Pre nekih mesec dana čitam po novinama koliko koja škola plaća profesorima, pa su u nekim glasilima bile čak i tabele, da se lepo uporedi kako se profesori bogate na leđima dece. A i ovako i onako ne rade - ništa: imaju dugačak raspust, rade samo nekoliko sati dnevno... Jel'? Baš zbog takvog stava, ovako nam je kako jeste. Sledeći logiku, mislim da je najpametnije da ukinemo školu, bar kao obrazovnu instituciju. Kao vaspitna, odavno je samu sebe ukinula, uz veliku pomoć društva. Ako nekome nije jasno o čemu pišem, onda da pojasnim - sunovrat je krenuo kad je škola prestala da bude važna, ne samo za obrazovanje.

Da ne bude zabune - nisam (više) profesor, ali sam bila. Znam o čemu pišem jer sam sve to iskusila. I zato branim profesore - mislim da nema tih para kojima im se može platiti sve ono što rade na ekskurzijama. Em što izigravaju dadilju, Kerbera, telohranitelja i silom prilika tetku - sve u jednom, em ne spavaju, često i ne jedu, a o stanju stresa valjda i ne treba govoriti. Svi ti dušebrižnici što bi "očas posla uveli red" i profesorima "ne bi dali ni paru", ne bi izdržali ni pola sata s tridesetoro dece željne provoda, nameračene da se napiju kao zveri i prave gluposti (mnogo zanimljivije zvuči nego da obilaze muzeje). Volela bih da ih vidim u toj ulozi. Pod uslovom da posle pet minuta ne pobegnu glavom bez obzira. 

Kad sam radila u školi, najteže je bilo s osmim razredom glede tih stvari. To je završna godina osnovne škole, sve što se nije savladalo sad dolazi na naplatu, a tu je i mala matura. Međutim, tu su i hormoni, nežne godine (bez obzira što tinejdžeti u tom dobu svoju ranjivost najčešće ispoljavaju agresivnošću, ipak su to - nežne godine), tu je i želja da se svašta vidi i doživi... da se desi nešto nesvakidašnje... a gde bi se drugde to lakše izvelo nego - na ekskurziji. Zato su mnogo bolje ekskuzije u oktobru od onih u aprilu ili, ne daj Bože, u maju. Kako krenu u školu, tako im je samo ekskurzija u glavi, nisu u stanju ni na šta drugo da misle. Ako sve prođe kako treba, posle mogu da se posvete onome čemu škola i služi. Ako ne prođe, svi ti ukori mogu da se poprave do kraja godine. Uostalom, drugo polugodište je rezervisano za razmišljanje o proslavi mature. Tu negde između nalaze se učenje, ocene i priprema za kvalifikacioni ispit. Imaju deca važnija posla!

I krenete tako na ekskurziju, vi naoružani lekovima za smirenje i jakom voljom da vas strpljenje i snaga ne izdaju, a oni naoružani do zuba isto tako jakom voljom da im se desi nešto "izuzetno", a bogami i pićem, kartama, parama... Prva profesorska uloga je uloga Kerbera - nije baš da im pretresate stvari, ali tu i tamo bacite pogled u kesu da se nije potkrala koja flaša vatrene vode. Meni lično desio se takav propust - u flaši švepsa bila je votka. Ta votka bila je kasnije izvor velikih problema - od straha šta će biti s detetom, do toga da sam celu noć provela pored te "junakinje" u bolnici jer su joj ispumpali želudac. Nije u pitanju bilo pijanstvo već pravo pravcijato trovanje! Da ne pominjem jurcanje po sobama, naizmenično dežuranje ispred hotela i po sobama... A tek brojanje... dva, četiri, šest... gde je dvoje dece? Šta sve deci padne na pamet... to ni najluđa mašta nije u stanju da smisli.

Deca se s ekskurzije vrate u koliko-toliko normalnom stanju, malo izmučeni, ali malo... a profesori su ko sasušene mušmule. I posle ti za sve to plate - 2.000 dinara! Ma, važi. Nema tih para koje mogu da isplate profesorsku muku tokom tih nekoliko dana. Zato je i bila interna pošalica: "Što loše izgledaš! Kao da si se vratila s ekskurzije osmaka..." E, takav stajling, tu muku, toliku izdržljivost (mentalnu, osećajnu, fizičku), a za nepune 2.000 dinara dnevno želim i ovima što viču: "Lopovi!" Nek se oni bogate na taj način, svaki profesor rado bi im prepustio te čari svog posla. Samo izvol'te!

Kamenicom u glavu! Koga? Jel' mene?

Frka oko Parade ponosa je prošla. Kao i svake godine - odlože je za sledeću godinu. Uvek bude: sutra, pa opet: sutra, i tako sutra i sutra postane - malo sutra.

Ne sećam se više šta je bilo pretprošle godine i da li sam planirala da budem deo Parade ponosa, ali je Parada sigurno, kao i uvek, imala moju podršku. Pre tri godine objavila sam i neke tekstove u vezi s tim ovde i ovde. A prošle godine, kad se mnogo ranije, a ne veče uoči održavanja, znalo da je ipak neće biti, rešila sam da s drugaricom presedim na tim ružičastim stiroporima (to je bio plan, u znak protesta). Međutim, to je bilo u neko rano prepodne, a nas dve smo četovale do ranih jutarnjih sati, tako da je spuštanje glave na jastuk samo zarad "ispravljanja leđa i odmaranja očiju" rezultiralo dubokim snom pravednika, s poslednjom mišlju pred san: "E, vala sutra idem, pa nek me tuče ko god!" A tad je mogao da me tuče i rođeni sin, srednji. Prethodni dan, kad sam rekla da ću ići, sav se uzvrpoljio, nekoliko puta me je u neverici pitao da li sam poludela. Onda je otišao svojoj kući (a to je kod devojke, jer kuću u kojoj je odrastao zove "kod Milje") i u dva navrata me zvao telefonom, da bi mi na kraju rekao: "E, onda idem i ja, ali s one druge strane. Idem samo zbog tebe." A ja mu odgovorim da i ja idem samo zbog njega. Onda usledi molba: "Molim te, nemoj da ideš." Niko nije bio srećniji od njega što sam se uspavala.

Najstariji sin mudro ćuti, mada znam da i on ne podržava "paradiranje". Najmlađi - on je poslednja zona odbrane u porodici - na primer, može da mu bude loše, pa da me uhvati griža savesti što izlazim iz kuće, ili da me ne probudi ako prvi čuje sat... A gdin muž? On me je još onomad proglasio za ludu i sve se nada da ću se kad-tad "opametiti". Ima vremena kad porastem, tek ću 54 da napunim krajem novembra.

To je sve bilo proteklih godina, a ove godine baš sam se nameračila na šetnju. Red je jednom i da odem, ako se jednom i održi. Neke od ljudi "druge orijentacije", koji su u organizaciji Parade, i lično znam, ali ne idem zbog njih. Idem zbog slobode da svako bude ono što jeste. A čak i nad tim razlogom ima jedan, još jači - idem zbog "svojih". Zamišljam šta bi bilo kad bi me videli "s druge strane".

I tako, u petak sedim ja u Walteru s Vesnom i Batom, pa mi Vesna kaže kako bi rado pošla sa mnom. Dogovoreno! Posle toga sedim u Mornaru s Lusi, Tošom i Grujom. Napolju je strašna buka, čuju se i pištaljke, pa mi, onako svi odreda radoznali, saznasmo da se to okupljaju ovi što cene "porodične vrednosti" (obećavam post o tome, jednom, samo što mi je malo muka kad se sukobljavam s licemerjem, makar i da ga ogolim, pa kad budem baš onako destruktivno raspoložena, napisaću koju o tim "tradicionalnim porodičnim vrednostima"). Naravno, ti što cene "porodične vrednosti" i sve što u to ne spada smatraju za "bolest", ne libe se da dovode malu decu, da im u ruke trpaju transparente... Nešto se mislim - da su vam deca svetinja kako kažete, ne biste ih tako bezočno koristili za svoje ciljeve. 

Ispričah ja svom društvu kako sigurno sutra idem da se ponosno prošetam, možda sa mnom krene i Vesna, na šta Lusi usklikne kako će i ona s nama,  a na šta Gruja, inače moj najstariji drug (od pre rođenja), skupi okice, pa uz zluradi smešak reče: "Znaš šta, ja se večeras vraćam za Kragujevac, ali ako me sutra Crveni đavoli (navijači Radničkog iz Kragujevca) pozovu da krenem s njima u akciju protiv pedera, zbog tebe ću da krenem. Pa ako te vidim, ima da te gađam kamenicom direkt u glavu!" Ja ga samo pogledam i kažem takođe uz smešak, ali optimističan: "Hajde, baš me gađaj! Bolje ti nego neko nepoznat!" Toša se samo nasmejao, a Lusi, koja ipak ne poznaje Gruju tako dugo kao ja, preneraženo upita: "Ljudi, o čemu pričate?" Ona je, naravno, kao i svako civilizovano čeljade sa Zapada, bila - šokirana.  U njenom novom romanu ima i te, "bolesne" ljubavi.

E, sad, u čemu je problem? Da li sam ja baš toliko tvrdoglava da su mi sva odvraćanja od odlaska na Paradu, pa čak i pretnje, tako veliki izazov da baš uradim ono što niko ne želi da uradim, ili je u pitanju nešto drugo? Mislim da je u pitanju - sve. Naravno da su me svaka molba, predočavanje opasnosti, pa i pretnja, sve više utvrđivali u stavu da svakako treba da se prošetam, što je deo mentaliteta (čiji sam izraziti predstavnik), ali i uverenje da bih tom svojom šetnjom makar doprinela da se "moji" zamisle. Za početak - dosta. Znam da moje srednje dete ne bi krenulo s huliganima (možda da me zaštiti) i da me Gruja svakako ne bi udario kamenicom u glavu (uglavnom je tukao one koji me popreko pogledaju dok smo bili mlađi, a i laže da bi uopšte došao jer je obećao ženi da će joj pomoći u pravljenju jedno stotinak kilograma pekmeza - Gruja ima četvoro dece)... Sigurna sam da se to ne bi desilo. I znam da ih nerviram svojim stavom (sin mi je čak rekao: "Što me tako sekiraš?", što je inače rečenica koju sam ja njemu upućivala tokom skoro celog produženog puberteta). Ali... Zamisliće se. Stvarno će se zamisliti. Za neko vreme, nije važno koliko će to trajati, možda će iz drugog ugla sagledati Paradu. Da ne budem nedorečena i pogrešno shvaćena, njih dvojica nemaju ništa protiv homoseksualaca, ali imaju protiv Parade. A što ja tu (zlatnu?) sredinu nikad nisam volela, čudo jedno... Oni bi da budu samo malo trudni, a ja više volim da se na kraju i porodim. Ili da nisam trudna. Ili dža ili bu.

Jedna drugarica mi je rekla da nisam fer: "Naravno da se zalažeš za njih jer su ti deca velika i znaš da nisu pederi!" Izraz peder se inače kod mene ne odnosi na homoseksualce već na one koji su im pretili, ali hajde baš da njoj i popustim jer je uplašena - deca su joj manja i još ne zna kakva su im seksualna opredeljenja, a plaši se svega: "Vidiš da je svet poludeo!" I tad joj rekoh da imam prijatelja koji je posle 36, kad je već bio u "normalnom" braku i imao dete, upoznao pravu ljubav - jednog kolegu. I da imam drugaricu koja se razvela od muža kad je, sređujući kuću, naletela na ljubavna pisma svog muža i nekog njegovog druga iz vojske koji im je jednom godišnje dolazio u kuću, na slavu. Sad je taj "drug" iz vojske u drugoj državi, ali i dalje iz "inostranstva" dolazi na Svetog Nikolu. Nijednog nije propustio, a druge je vere. Da li su ta moja drugarica i njen muž imali seks? Jesu! Da li je bio "normalan"? Jeste! Bar je ona bila zadovoljna, iako se retko dešavao. Međutim, kaže: "Ono što je njemu pisao, meni nikad ništa tako lepo nije rekao..."  Tako da garancija nema. Ko misli da bi bilo lakše da ih ima, u pravu je, ali garantujem da ne bi bilo lepše i duplu garanciju stavljam na - dosadu.

I, šta sad? Hoće li neko da me gađa? U glavu? Kamenicom? Ili makar varjačom umazanom pekmezom od šljiva? Ako je to cena za pravo na različitost... Platiću.

Kad prevalite pedesetu, kupite šator i - obucite ga

Negde od svoje 45. (a krajem godine napuniću 54) sestra mi svako malo žvanjka kako za moje godine nisu majice i haljine bez rukava. Zašto? Pa, to nije za žene u "ozbiljnim" godinama. Kad god me vidi razdrljenu, uvek mi pridikuje. Pošto je videla da sam izgubljen slučaj, "dozvolila" mi je do 50. bezrukavnu garderobu. Da ne bi ispalo kako su joj argumenti beznačajni, rekla je: "Dobro, do 50. Nisu ti opuštene ruke." Ne znam da li su mi opuštene ruke, znam šta mi piše na krštenici, ali - meni je vruuuuće, i ne bih nosila rukave sve i da mi je stotinu ljeta ko starcu Foči i ruke kao balvani. Ona moje razloge ne razume, a ja njene ne priznajem. Za nju mi je lako, to je moja sestra, s njom mogu da izađem na kraj. Izgleda da će morati da prolongira rok na neograničeno vreme, odmakla sam od pedesete.

Međutim, ima nadobudnih sa strane čiji su razlozi za inspekciju tuđeg izgleda kritika radi kritike i nekakvi obziri za koje pojma nemam gde, kako i kada su propisani. Na kraju krajeva, odnose se samo na žene poput mene, u "ozbiljnim" godinama. Tako mi se fućka za godine. Svesna sam ih, ne izigravam nikakvu mladost niti mi pada na pamet zato što svoje godine ne osećam kao neki teret, već naprotiv - kao nešto lepo, zrelo, za poštovanje. I zašto bi mi jedna majica ili haljina bez rukava, kad mi je već vruće, sve to upropastila? Delujem smešno? Ne znam kome jer sam naučila da normalan čovek, dobro vaspitan, kulturan i dobronameran, nikad ne komentariše nečiji izgled, garderobu... Meni ne bi bilo čudno ako bi se neko pojavio i s nokširom na glavi - ako voli, nek ide kako hoće. Meni ne smeta, tom s nokširom lepo, i svi srećni i zadovoljni.

A tek kad se skine grudnjak! Bože me sakloni, kao da sam đavo. Jedna bivša koleginica mi je išla na živce sa stalnim podsećanjem na to koliko mi je godina i kako je tako nešto u "mojim godinama" zabranjeno. A mogu da se kladim da je jedino ona primetila kako nemam "oklop" na sebi kad su velike vrućine. Još me pita, onako bezobrazno i prostački: "Ti to zavodiš nekog?" Ako nekog budem zavela grudima, sigurno je nastran. Kod mene su grudi deficitarni deo tela, izuzev u trudnoći i tokom dojenja. E, pa ako nekog zavedem onim što nemam, sigurno je slepac! S druge strane, zar nije bezobraznije to njeno pitanje od mog izgleda koji, hajde sad da pomislim da je to zabranjeno u "ovim" godinama, samo govori kako mi je vruuuće. Ako već govori o godinama, zar ne pomisli da mi takve stvari ne padaju na pamet i da sam završila s karijerom? Možeš misliti, zavodnica s preko pola veka! Sad sam se tek setila kako bih u životu mogla i to da budem, a svašta sam bila do sada. Da upišem i tu ulogu u životopis.

Kratka suknja? E, pa to mi se hoće! Osećam se bolje u kraćoj suknji i volim da je nosim. Naravno, nisu te suknje nikakvi "dopičnjaci" već normalne, malo iznad kolena. Valjda makar na to imam pravo. Opet moja sestra: "Dobro, nemaš vene, i to može do pedesete." Ne znam da li ne čuje ili neće da me čuje, ali nosila bih takve suknje i da imam vene debele kao koren hrasta.
Haljine uz telo? Ne tesne nego komotne, ali da prate liniju tela? Obožavam ih! Ni to ne može! Nije to za "ove" godine.
Šorts? Samo za odlazak na plažu!
Uske pantalone? Taman posla.
Treger majica? Šta ti pada na pamet!

Negde osamdesetih godina u novinama je bila fotografija Rouz Kenedi, kojoj je tada bilo više od 90 leta, kako igra tenis. Naslov nešto kao "Prkosi godinama" ili slično. U čemu bi mogla da igra tenis? Naravno, u kratkoj beloj suknji (baš "dopičnjak"), tu su i dokolenice, tenisice, majica bez rukava... čak je imala i onu traku oko glave... Gledam ja novine s jednom drugaricom i pomislim: "Čoveče, kako je vitalna!", a moja drugarica podsmešljivo primeti: "Da l' je normalna" Vidi na šta liči! Sve na njoj visi." Da je Rouz znala kakve će reakcije da izazove, možda bi izašla u šatoru - tad niko ne bi imao nikakve primedbe. Ne znam samo da li bi tad mogla i reket da drži u ruci, a kamoli da opauči lopticu. Baš me interesuje da li je do smrti, u 105. godini, i dalje bila aktivna. Kladila bih se, skoro na "siguricu", da jeste.

Istini za volju, imala sam ja i bisere, ali mi nije žao. Tako sam se na jednoj večeri pojavila u crnoj haljini od saten svile, prilično razgolićenoj, a kad sam dobila sva komplimente, odala sam tajnu - to je bio kombinezon moje nane, krojen "iz šreha", s debelim bretelama, kao saliven... Da nisam rekla, ne bi ni znali. Zato sam sutradan slušala koleginicu koja je sedela do mene: "Ti nisi čista u glavu! Da se pojaviš u kombinezonu!" Da su mi tad bile ove godine, samo bih se nasmejala, ali sam tada, sa tridesetak, žestoko počela da se raspravljam objašnjavajući da niko ništa ne bi ni primetio da sama nisam rekla. Stvarno, to je kombinezon iz tridesetih godina prošlog veka... Tad se šilo drugačije i stvari su mogle da se čuvaju decenijama, poput kostima iz pozorišta.

Kako god, drage moje, pogotovo ispisnice, a i ove mlađe koje će tek dospeti u "ove" godine, kupite nekoliko šatora u raznim bojama, a možete i samo crne, pa izađite na ulicu kako biste bile "pristojne" žene. Ko zna, možda će do moje šezdesete ženama u "ozbiljnim" godinama biti zabranjeno i na ulicu da izađu. Možda će biti proglašeno za bezobrazluk da još dišeš a prevalio si "neke" godine.

P. S. Namerno sam stavila svoju fotku s Igorom Todorovićem, od pre nekoliko nedelja, u njegovom ateljeu - ako se neko razume u modu i šta ide a šta ne ide od garderobe, onda je to on, a on nikad nije imao nikakvu primedbu na moj izgled i oblačenje. Naprotiv!
A ova druga fotka? Valjda ću i to da dočekam. Gospođa je obučena po propisu, makar u gornjem delu - ima rukave.