Kad te slome od dobrote

Mada su me moja rođena deca povremeno zvala Miljer i govorila, kad ih nešto zamolim, s obaveznim vojničkim stavom: "Ja, woll!", skoro svi ljudi s kojima se družim kažu mi da im "ulivam energiju" i da "delujem pozitivno". Oni koji me ne vole, žestoko me mrze, baš žestoko. Pa, dobro, od nekih od njih to mi je kompliment i vrlo sam ponosna na tu njihovu mržnju spram svoje persone.

Da li nešto očekujem od ljudi? Ne, ne očekujem ništa. Ne želim da mi iko pomaže, sve mogu sama, nikad nisam razočarana jer se nadam samo ravnodušnosti i odmaganju... pa sam neretko vrlo prijatno iznenađena. Ima dobrih ljudi! Kad bih se nadala samo dobrom od drugih, ko zna - možda bih bila neprestano ozlojeđena i razočarana.

U poslednja tri meseca nalazim se na životnoj prekretnici, po sopstvenom izboru. Smenjuju se periodi u kojima sumnjam u sebe s periodima kad pomislim da sve mogu, pa i da nebo svučem na zemlju ako mi zatreba. Kako se približava vreme kad će postati očigledno da li je odluka da započnem s novom fazom u životu bila dobra ili nije, periodi sumnji sve su češći i sve duži. U takvom stanju loše spavam, stalno nešto računam, pušim kao nikada do sada a non-stop razmišljam kako da ostavim cigarete, čas pravim planove kako da proširim posao na avione i kamione, pa onda merkam kontejnere malo dalje od kuće, gde me ne poznaju...

Ne znam za druge, ali je meni u takvim okolnostima sasvim normalno da mi niko ne izađe u susret i da se postavim u gard, da aktiviram oči na leđima i uši na stopalima. Potpuno sam spremna da svakome izađem na crtu, iako sam nejaki picipevac u odnosu na tog nekog drugog. Sistem "sam protiv svih" i protiv sistema, a bez para i nikakve, čak ni verbalne podrške, savršeno mi je poznat i uopšte me ne plaši. Nisam zastrašena pred borbom već pred onim što će biti posle nje.

I tako, ne očekujući ništa dobro, svešću pripremljena za udarce različitih vrsta sa svake strane, kao i fizički savršeno utrenirana da ne jedem i ne spavam ako tako odlučim... slomim se na onome što ne očekujem - na iskrenim lepim željama, na pozitivnoj energiji koja je na mene usmerena, na znacima pažnje, na pitomim pogledima, rečima koje isijavaju dobrotu, konkretnoj pomoći (makar i najmanjoj), dobroj volji...

Ko me je tako slomio? Prvo jedna Dada koja je sasvim slučajno zalutala na ovaj blog. Nas dve se ne poznajemo, a opet... prepiska od pre neki dan skoro da me je rasplakala od neke miline. Počinjem da ličim na svoju majku koja je plakala kad god bi joj se nešto lepo desilo ili kad bi čula neku lepu vest. Nije mi bilo jasno zašto tako reaguje, a sad tek mogu da razumem ono njeno: "Tugo, tugo..." Neću ni pokušavati ikome to da objasnim, u startu je osuđeno na neuspeh, na grešku "u prevodu". Kao kad nekome objašnjavaš kako je poljubac izvor neopisive divote, a taj neko - nikad se nije poljubio. Ne vredi.

Zatim sve one moje drugarice, prisne i sajber, koje su mi poželele sreću i skoro sve okačile na svoj fejsbuk zid objavu o izdanju uz preporuku da ga ostali kupe.

Deluje zanemarljivo, ali dečko ili čovek (ne mogu da mu odredim godine) koji radi u kiosku na Kaleniću, svakog utorka ulepša mi dan. Ma, šta dan, ulepša mi nekoliko dana! Otkad radim lekturu za Nedeljnik, utorkom moram da se nacrtam u redakciji, a pre toga kupujem cigarete čim izađem iz dvadesetpetice. Prvog utorka rekao mi je: "Što pušite, lepa gospođo?" Inače, alergična sam na "lepa gospođo", pogotovo od muškog sveta, pa mu odvratih: "Nabavite naočare!", naravno, uz osmeh ali ozbiljno. A on će meni: "Nemojte tako, baš ste lepi. I iznutra." Pomislih da je dileja, frik, narkos, ćorav... ali njegov ton i pogled bili su tako pitomi i razoružavajući, da sam čak i ja ostavila svoju kočopernost za takve prilike iza kulisa. Pomislih: "Čudak!" Sledećeg utorka opet "lepa gospođo", ali sad već nisam bila tako narogušena - on je mnoooogo mlađi od mene, nema tu nikakvog muvanja; nisam neka faca pa da mi se uvlači; nisam mu ostavljala ni bakšiš pa da mi ovakvim frazama zahvaljuje; ne ostavlja utisak zajebanta koji gospođama u godinama deli komplimente rekreacije radi... Jednostavno, "lepa gospođo" ostade utorkom kao doza svega lepog za taj dan. Lepo je zato što iz njega isijava nešto blago, toplo i dobro, lepo je što podseća na Aljošu Karamazova svojom pitomošću i čistotom, lepo je što ispred i iza njegovih reči nema ničeg drugog osim "lepa gospođo"...

Lomila me je i Ana Đorđević iz Nacionalne službe za zapošljavanje, koju mi zovemo još uvek Biro rada, koja je sve završila rekordno brzo, na poverenje s mojom nepotpunom dokumentacijom i sa zaista zlatnim osmehom: "Želim Vam sve najbolje!" Na tom mestu očekivala sam sve - samo ne ovako nešto.

Slomio me je i taksista koji je tačno znao da mi odgovara da ćutimo do Narodne biblioteke. Bila sam u nadrnditisu beskonačnog stepena. A kad se vožnja završila, pri pogledu na taksimetar na kojem najednom nije bilo nikakvih cifara, mislila sam da ću vrisnuti od besa: "Sad će me odrati, ali krljaćemo se!" I pre nego što sam otvorila usta, rekao je: "Častim Vas vožnju." Nije lako iz četvrte brzine ubaciti se u prvu... I ne sećam se šta sam mu rekla, sigurno sam sipala gluposti. Sva zašašavljena izašla sam iz taksija, pomešanih osećanja, okrenula se prema njemu, a on, s dva prsta na čelu, ispratio me kao što vojnik pozdravlja drugove kad završi s vojnim rokom.

Šta tek reći za Simu iz Narodne biblioteke, u koju sam ušla malo posle toga? Kasnim, a tražim nemoguće, i to sad - odmah. Ako može. Taj Sima uzima moje papire i odnosi ih nekud. Zvoni telefon, za mene(!), javlja se gospođa koja izdaje dozvole i kaže mi: "Sima je rekao da ste mnogo fini, pa ću napraviti izuzetak." Kasnije sam se vratila u NB, sa čokoladom za Simu i ekipu. Mito? Nije!!!

Ali juče, juče je bilo... Prolazim pored Narodnog pozorišta, žene prodaju cveće što u buketima i stručcima što u saksijama... gledam i smeškam se... razmišljam šta ću sve da posadim, pa kad mi proradi terasa... Prilazi devojčica, neočešljani devojčurak živahnih tamnih očiju i daje mi cvet jagorčevine. Jagorčevina se ne prodaje rezana, ona je predviđena za sađenje, pa je i ova bila s malo zemlje, uvijena u novine. Odmahujem rukom i kažem: "Hvala ti, dušo, samo gledam..." Ona odgovara: "Uz'i, za tebe." Gledam je, velika je da tako loše govori, sigurno ima neki problem. Vadim sto dinara, dajem joj i odlazim. Posle nekoliko koraka, neko me lupka po leđima. Opet ona: "Uz'i, za tebe", stavlja mi jagorčevinu u ruke i trči nazad. Olabavila sam stisak ruke u koju mi je stavila cveće i - ispada sto dinara. Malo dalje, kod početnih stanica u blizini Staklenca, na uličnoj tezgi kupim čokoladu, vratim se i potražim devojčicu. Smejulji se, sakrila se iza neke podebele žene. Uhvatim je za rame i sad joj ja u ruku stavim čokoladu kao što je ona meni cveće. Nasmejem joj se i odem. Idem tako, ali čim me je nešto lupnulo po leđima, znala sam da je ona. Sad sam već pomislila kako je naporna i okrenula sam se s namerom da je blago ukorim. A ona digla ručice, zagrlila me, poljubila i - otrčala. E, ona me je načisto slomila! "Tugo, tugo..."

Sam(a) svoj gazda

Kad sam odlučila da samoj sebi postanem gazda, da se okušam u preduzetničkim vodama, plašila sam se svega i svačega, ali ni slutila nisam da ću se saplitati s administracijom a ne s proizvodnjom. Obično se, pri odluci na takav korak, kaže: "Otvoriš firmu, pa uradiš ovo, onda ono, pa nešto treće, zatim četvrto...", gde je sintagma "otvoriš firmu" podrazumevajuća i samim tim je očekivano da to traje kratko i da je sasvim bezbolno.

Ne znam, možda nekome i jeste. Meni bogami nije bilo. Očekivala sam da ću biti kao tele pred šarenim vratima kad uđem u taj legendarni APR (Agencija za privredne registre), ali sam bila spremna da sve pitam, pa ako sam dosadna i ako neko misli da sam rođena s manjkom sivih ćelija - neka misli. Važno je da ja završim posao. Verovali ili ne, u APR-u sve ide brzo i glatko. Doduše, ima jedan dečko na šalteru broj 3 koji mi je samo dao papir i rekao: "Popunite to, pa predajte u onoj drugoj sali." Odem ja da popunjavam i već kod druge stavke vidim da nemam pojma, traže mi neku šifru delatnosti. Kakvu, bre, šifru delatnosti? Vratim se kod njega da mi pomogne, tamo red, pa odem na šalter broj 4 - tamo je jedna devojka. Naravno, popuni mi ona to kako Bog zapoveda i još mi reče: "To bi trebalo s nama da popunite, zašto ste počeli sami?" Ošinem pogledom onu mladu mušku mrcinu sa susednog šaltera i shvatim da on i ona primaju istu platu za sasvim različit posao: ona radi s klijentima, a on klijentima predaje papire kao reklamni materijal. Još jednom sam se uverila da su devojke mnogo sposobnije, predusretljivije, brže... od muškaraca, da izvinEte, ali pogledajte oko sebe, pa ćete se i sami uveriti. U samoposluzi uvek stanem u red gde je žensko čeljade na kasi. Ide brže. Tako kaže praksa, a u teoriji - svi smo ravnopravni. Izuzev tog sitnog detalja, takoreći nanodetaljčića glede muško-ženskih poslovnih sposobnosti za rad s ljudima, sve ostalo u APR-u teklo je neverovatnom brzinom. Još vam daju i papirče za sledeće korake, pa kad sve to pozavršavate, iako su vam registrovali firmu, ponovo se vratite kod njih, tek da stavite pečat na mur.

Mene je najviše plašio APR, a on je pesma u odnosu na sve ostale službe: opštinu, banku, poresko... Jedino što je nezgodno, to je da za svako "dobar dan" u proseku treba dati 1.000 dinara. Kažete "dobar dan" na ovom mestu, pa vam otpozdrave "1.500 dinara"; na drugom mestu vi opet "dobar dan", a tamo "560 dinara", na nekom trećem "2.500", i tako... hiljadarka po hiljadarka - nije baš jeftino. Bilo je i mesta gde treba platiti za "doviđenja", ali su cene mnogo, mnogo niže. Na stranu to što na svakom mestu gde makar zvirnete, a kamoli ostanete duže od pet minuta, treba predati fotokopiju ovoga, pa toga, a bogami i onoga.

Jedino u banci ne plaćate - ništa! Oni će kasnije sve to lepo da nadoknade, pretpostavljam.

Spretnijem i pametnijem možda je za ovaj posao potrebno dan-dva (čeka se jedino na rešenje o registraciji i u banci, da Narodna banka aktivira vaš račun), ali ja sam, ovako pravno neuka, u godinama i s doptrijom, sve završila tek za dve sedmice. Istini za volju, pravila sam i pauze jer sam istovremeno i radila za firmu. Još nije bila ni otvorena, a ja sam se bavila prozvodnjom. To mi je nekako normalno, mada sad počinjem da sumnjam jer su me neki gledali belo, u stilu: "Ma, šta ti zamišljaš!"

Prva varijanta je bila da mi to sve pozavršava pravnik, poslovni saradnik jedne moje drugarice koja je takođe sama svoj gazda, a cena je bila 100 evra, za mene, inače je 150. Onda su mi drugi rekli: "Jesi li luda? To sve možeš sama, nije teško, što da daješ pare badava." A onda iz pomrčine iskoči prijatelj, takođe pravnik, advokat kome su klijenti sve same firme koje se tužakaju, što između sebe, što s državom... Onako prijateljski, pitam ga, budući da me čeka nešto slično a ipak drugačije, da li na nešto treba obratiti pažnju, a on će: "Ma, šta se maltretiraš? Daj mi sve papire, srediću ti ja to za dva dana." Cena - 200 evra, to za mene, sitnica, onako drugarski. Hvala lepo. Naravno, na ove pravničko-advokatske evre dolazi plus trošak svih mogućih taksi. Stvarno - hvala lepo, sama ću.

Možda sad dajem dezinformaciju - ja u stvari nemam firmu nego preduzetničku radnju. Pod to PR spada sve što nije firma: i agencija, i ordinacija, i servis, i frizeraj, i radnja... Meni ne smeta što sam PR (po narodnoj - zovi me i lonče ako hoćeš, samo nemoj da me razbiješ), ali je bilo čudnovato kako je jedan zubar, stomatolog jelte, napravio skoro pa scenu kad je izrađivao pečat: "To je ordinacija, nije to nikakva radnja!", na šta mu pečatorezac odgovara: "Moram da stavim kako je u rešenju." Iz pogleda pretpostavljam da je verovatno za sebe zadržao: "Bole me i uvo u dupe za tvoju - ordinaciju."

I tako - 1. marta rodilo se Slovo pres. Ima sve prste, diše, normalne je boje... što će reći da ima rešenje, pečat, sedište, račun u banci, poresku prijavu... Prvi izlazak iz kuće planiran je za 27. mart. Možete ga videti u vidu Miljinog kuvara na kioscima. Naslovnu stranu namerno ne postavljam, staviću je na fejs. Reč je o Nepečenim posnim kolačima, a sledećeg meseca, poslednje srede, izaći će Jagnjetina na sto načina, i tako redom, svake poslednje srede u mesecu. U aprilu izlaze i Vešte ruke, časopis za sve kreativne ljude - tu možete naći, korak po korak, kako da napravite svoj prvi pačvork prekrivač, kako da oslikate nameštaj dekupaž tehnikom, kako da napravite ikebanu po savetu preofesionalca, kako da upletete kiku kao da ste bili u najboljem salonu, kako da oslikate jaja za Vaskrs tradicionalnom a savremenom tehnikom, pročitaćete i sve o art deco stilu, šta je najmodernije za sezonu proleće/leto 2013, kako da na osnovu jednog kroja sašijete sedam različitih košuljica, kako da iskukičate šeširić i nakit, da sašijete praktičnu i lepu torbu, iskukičate damske rukavice od konca... Ako ste pravi pravcijati početnik, spremila sam vam Malu školu pletenja, a ako više volite kukičanje, možete besplatno da pohađate Malu školu kukičanja.

Za sada - to je sve. Malo li je? Ako uspe - uspe, ako ne uspe - ima ko da me hrani i oblači (valjda će muž i deca da se isprse). Ko mi želi sreću, hvala mu, a ko ne želi da ovo novo dete prohoda nek mu je Bogom prosto, ja tu ništa ne mogu. Znam samo da ću se truditi zato što radim ono što volim, i da plivam u vodi koju dobro poznajem.

Skidanje sa spiska

Do pre godinu dana pratila sam skoro sve blogove, čitala sam kao da se takmičim s nekim, kao da će mi nešto promaći i onda ću biti osakaćena za neku važnu informaciju. Međutim, kako sam imala probleme s očima, i kako nije zanemarljiv ni problem nedostatka vremena (ni kad bi dan trajao 48 sati, ne bih stigla da uradim sve što želim), "o'ladila" sam malo. A što sam se tek "uledenila" kad sam shvatila da je čitanje mnogobrojnih pisanija čisto gubljenje vremena (kojeg nemam) i da sam bombardovana gomilom gluposti... drastično sam smanjila spisak blogova koje redovno pratim, a neke sam i zauvek otpisala. Ne bih se više prevarila da čitam postove s njih ni kad bi naslov bio "Slučaj Milja Lukić".

Verovatno je interesantno da nisam otpisala "male blogere" već sasvim obrnuto - one što ih svrstavaju u "uticajne" (šta god to značilo). Prvi je otpao Istok Pavlović. Ne mogu sad baš da tvrdim da sam se najviše gluposti načitala kod njega, možda mi je takav utisak zato što je hiperproduktivan, a ja zapela pa čitala, čitala, čitala... Možda je količina kriva? Mada, i da je pisao s manjim skribomanskim apetitom, mislim da bih ipak u jednom momentu morala da se izbljujem nad onolikim "znanjem". Koja god da je tema - evo njega s objašnjenjem. Sve zna. U sve se razume. I sve to znanje i umenje nudi nam kao na tacni, pa 'ajde sad, ako ste blesavi i glupi, ne prihvatite tako dragocen poklon. Kap koja je (meni) prelila čašu bio je post o pravopisu. Ma, ne smeta meni što on piše o pravopisu, nek piše ko hoće, nije uvek "autoritet" i autoritet. Međutim, s onakve visine toliko šturih objašnjenja, a najgore od svega - i pogrešnih. Hajde-de, malo se zaneo pa pomislio da je Bog. Najviše me boli što je "stekao ime", pa ga sad svi čitaju tek da su na broju među "povlašćenima". Tako su u "moje vreme" išli da slušaju Amfilohija Radovića, a meni bilo čudno - pitala sam se da li ga uopšte slušaju, a ako slušaju, da li svare u mozgu ono što priča. Sad ti isti pljuju po njemu najstrašnije. Kad pokušam samo da napomenem kako je to nekad bilo, odmah dobijem odgovor: "Sećaš se, i tad sam ti pričala da je budala!" Naravno da se ne sećam takvog teksta, sećam se oduševljenja, zanesenosti i citiranja. A pamćenje me odlično služi. Mislim da su ljudi poput gdina Pavlovića - Amfilohije ovog vremena.

Ima još blogera nalik njemu, pametnih pametnica, ali je ovaj gdin nekako najistureniji u svom društvu.

Druga grupa su blogovi koji imaju veze s računarima, poslovanjem, zaradom, marketingom... U računare se ne razumem, nije mi jasno ni zašto sam pokušavala uopšte da čitam te postove. Odustala sam (valjda) na vreme, ali mi i dalje ne ide u glavu otkud takav sadržaj ima takvu popularnost. Je l' ova zemlja kolevka sve samih kompjuterskih genijalaca? Ako je tako (sudeći po "činjenicama" - jeste), zašto nismo neka svetska velesila? Volela bih da mi neko objasni ovu nelogičnost. Postove o načinu da se zaradi putem blogovanja ostavljam drugima, svako ima pravo da radi šta hoće dokle god nikog drugog ne uznemirava. Ali, tom nekom ko radi šta hoće i druge ne uznemirava, nema mesta u mojoj listi čitanja. A i ti postovi su obično doooosadni.... Marketing je posebna priča - 'ajd' me malo zaobiđi, prodaj maglu drugome.

Ipak, u svoje najveće razočaranje svrstavam one čisto ženske blogove. Nisu to blogovi o modi, lepoti... već oni u kojima se obrađuju isključivo ženske teme. To jeste nepresušan izvor informacija, priča, zanimljivosti... Ali, čoveče! Em sam radila u ženskom časopisu, em sam i sama žena, em imam sestru i milion drugarica... pa sad još i dodatno da čitam o porođajima, menstruacijama, menopauzi, strijama, ljubavnim jadima... Ne moram baš za svaku od njih da znam kako se porađala. Ima na tim blogovima i postova koji su pravi izleti u politiku, ekonomiju... i tad su u stvari najzanimljiviji. To je iz ugla žene, iz ugla njenog svakodnevnog života, a ja verujem da je žena, u kojoj god i kakvoj god državi da živi i u kojem god vremenu... ogledalo i društva i vremena. Ona je "život kao takav". Međutim, među tim "ženskim" blogovima ima jedan koji je pre nešto duže od godinu dana napisao takav hvalospev o LDP-u, da sam pomislila kako je reč o promotivnom tekstu. Možda joj ništa nisu platili, možda i ne očekuje pare, ali sigurno joj je "ugled" porastao. Šteta, kod mene joj je upravo tada pao u ambis, ne samo zato što LDP smatram za efemernu stranku (mada mi se sviđa njihov ekonomski program) i što su članovi mahom isfolirani folirantski foliranti i što mi Čeda liči na političku karikaturu... već zato što ne volim da mi gđa za "svoje" mišljenje potura nečiji ideološki program, najkraće rečeno - da mi prodaje muda za bubrege. Što lepo gđa nije napisala: Ovo je iz MOG ugla (koji se poklapa s njihovim), JA mislim da su oni super, JA želim da me zapaze, JA sam urbana (još jedna sasvim izlizana reč), JA sam tolerantna sveCka žena... Kako god, samo jedan (bilo koji) od ovih razloga bio bi dovoljan da taj blog nikad više ne taknem ni govnjivom motkom. Šteta. A još je veća šteta što je to čitan blog (ovde to zovu - uticajan), što su postovi duhoviti... Šteta, prava šteta, velika šteta!

Šta tek reći o onim "uticajnim" blogovima koji imaju postove od po nekoliko rečenica? Pritom se nikome ne zameraju, pišu "sve nešto lepo", a ako se i desi da slučajno, sasvim slučajno, majke-mi-slučajno i časna-pionirska-slučajno... upute neki znak negodovanja, očekuju da s tom kritikovanom stranom uspostave bilo kakav, kakav-takav kontakt i da se sve završi na međusobnom razmenjivanju izvinjenja... i opet bude "sve nešto lepo".

A oni blogovi gde dnevno bude po tri-četiri-pe'šesnaest postova tipa "Ustala sam. Divno jutro"? Pa na to dobije nekoliko komentara. Onda posle nekoliko sati napiše šta je uznemirilo ili obradovalo... a to nikako nije svetska ekonomska kriza, komšija koji renovira stan pa je maltretira bukom, glad u zemljama Trećeg sveta, telegram da je dobila stipendiju... Ne, to je "sve nešto lepo", i ona piše u aluzijama o nekom pogledu, sjaju u očima... Ja sad napisah više nego što tamo piše, a tamo - cela dva posta. I na taj drugi post, o "pogledu i sjaju u očima, tuđim", opet dobije nekoliko desetina komentara. O čemu se ovde radi? Može li neko da mi objasni?

Drugima su možda dosadni, ali ja obožavam prikaze, a pogotovo punokrvne kritike knjiga, filmova, koncerata... a toga je tako malo na našim blogovima. Postoje, doduše, oni čisto književni, filmski, muzički... blogovi, ali to je već struka. Od njih biram samo književne jer je to - moja struka. Kao i blogovi koji raspravljaju o jeziku, gramatici i pismenosti. Mislim da bi blogeri kojima je osnovna tema blogova upravo takva, mnogo više uradili na popularizaciji pismenosti kad bi pisali zanimljivije. A zanimljivo ne mora nužno da bude i manje vredno. Ako se svi relevantni podaci uviju u neku lepu priču - eto divote! Ja ih čitam i ovakve kakvi su, ali mi je žao što nemaju posetu približnu tiražu Kurira. Jedina koja je to postigla (izvinjavam se ako postoje i drugi, nisam ih otkrila do sada), jeste Amarilis, ali su sve te njene pričice (ujedno i odličan materijal za vežbanje), u vezi s engleskim i nemačkim jezikom. Izvinjavam joj se ovim putem što ne postavljam link ka njenom blogu jer nisam postavila nijedan.

Kad već čitam, hoću da - čitam. Da mi bude zanimljivo, da nešto novo saznam, da dobijem informacije, da se zamislim zbog nečeg, da se nasmejem, da osetim autorsku iskru... Naravno, podrazumevaju se pismenost i lepo pisanje. Spisak mi se sveo na tek nekolicinu blogova koje redovno pratim. Pročitam i ono što mi prijatelji preporuče, na šta slučajno naletim... neki put me privuče naslov... Da li sam izgubila ritam i pojam o vremenu u kojem živim? Da li je moguće da ne umem da prepoznam "vrednosti"?