Avanture nevaljalog Nobela

Za ovaj post me je inspirisala halabuka oko dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ali posredno, preko komentara na FB status moje drugarice Radice Milovanović. Gdin Dilan je skoro pa kolateralna šteta jer poslednjih nekoliko dana, od trenutka kako je dobio Nobela, svi imaju nešto da kažu o Dilanu, makar da ga spomenu kad su tema književnost, nagrade... imali-nemali veze s njim.

Možete da pomenete i Vuka Karadžića, ispašće da i on ima veze s Bobom Dilanom i, naravno, s Nobelovom nagradom. 

Napisa Radica sledeće:
"Malo sam manijak za čitanje knjiga. Priznajem.
Čitam sve, kupujem knjige, skupljam ih, onako sva srećna što neku knjigu najzad imam.
Decenijama sam pokušavala da pročitam 'Sto godina samoće'. Nije mi išlo nikako. Kad sam pre nekoliko godina ponovo pokušala, nisam mogla da prestanem sa čitanjem. Danas mislim da je to jedna od najboljih pročitanih knjiga u mom životu.
Sada pokušavam iz trećeg puta da pročitam 'Avanture nevaljale devojčice'. Prvi put sam pokušala pre desetak godina. Nije išlo. Stigla sam do pola, rešena da je pročitam il' crknem. Ne ide mi ni dalje.
Pitam se koliko je Nobelova nagrada u stvari reper da nešto vredi.
Ljudi, šta se vama toliko dopalo u ovoj knjizi?
Mislim, možda me spiči kraj knjige, al' udavi, brate bože."

Komentari su bili interesantni. Pored ocene konkretne knjige; vrednovanja drugih knjiga - šta je kome odvratno i nisu mogli da pročitaju, a knjiga je "značajna"; vrednovanja uopšte; i, pogađate, o Bobu Dilanu i Nobelovoj nagradi. 

Iščitala ja sve to, bilo je zanimljivo, ali sam se javila tek kad me je Radica prozvala: 
" Miljo, volela bih da čujem tvoje mišljenje. Pre neki dan si pisala o ovoj nagradi."

Odgovorim:
"'Avanture nevaljale devojčice' - prvoklasna literatura!
Od njegovih knjiga favoriti su mi 'Razgovor u katedrali' i 'Pohvala pomajci'.
Ljosa je intelektualan i čulan (da, čulan!), njegova literatura nije ni ljubavna ni erotska. Samo se treba prepustiti i on te uvede u duboke dubine, iako mu je fabula često bizarna. Pa i to je umetnost, da u 'providnoj priči' uspeš da čeprkaš po mozgu, hormonima i srcu (tim redosledom).
Što se vrednovanja književnog dela i umetnosti uopšte tiče, Kant je to najbolje sročio.
A Nobelova nagrada? Jasno je kao dan da je Murakami neće dobiti jer, da je bilo volje, dobio bi je kad je prvi put bio nominovan. Samim tim, zadovoljna sam izborom Dilana jer on jeste književnik, i to dobar. Kao što je bio i Džim Morison."

Na nekim drugim mestima ljudi su postavljali ogorčene statuse "zašto Dilan, a ne Murakami", neki drugi su oduševljeni jer je "uvek bio angažovan i buntovnik"...

Iako mislim da je Nobelova nagrada diskreditovala samu sebe odlazeći u ruke kojekakvim njuškama "zaslužnim za mir" (kao da vuka nagradiš za čuvanje ovaca), ipak je najprestižnija. Godinama mi već nije jasno po kom principu se dodeljuje za književnost, a možda ne mogu da uhvatim nit jer za neke autore nisam ni čula, a kamoli ih čitala. Tek kad dobiju nagradu, svi navalimo ko mutavi da ih čitamo. Budući da mi nije poznata sva svetska književna produkcija, neću komentarisati, ali slutim da nije reč samo o književnom vrednovanju. Da jeste, jedan Tolstoj sigurno bi je dobio, a nije. Kao što je neće dobiti ni Murakami.

Ovde je ključno pitanje: Šta je književnost, ko se smatra književnikom? Ana Nort je u Njujork Tajmsu napisala da nagrada nije otišla u ruke književniku i da je književnost time izgubila, odnosno da književnost nije dobila nagradu. Moguće da ja tu nešto nisam ukapirala, moj engleski je slabašan, ali, ako sam shvatila suštinu - ništa gluplje nisam pročitala ovih dana.

S tim u vezi, setih se razgovora s bivšom učenicom koja je trenutno glumica iako nije školovana za taj posao. Ona, onako nesigurna i suptilna, kakvi su ljudi koji se sličnim zanimanjima bave, kaže mi da shvata zašto je "školovani glumci" gledaju s nipodaštavanjem - uzima im hleb, oni su se mučili na akademiji, ona ništa... Tu je grubo prekinem i podsetim je na školske dane, kad sam im predavala o Disu: "Sećaš se, on nikako nije mogao da položi maturu. A znaš kakva je pesničina! Nije učio metriku, ali je osećao celim svojim bićem i mogao je i heksametar da izbaci iz taka iako ne bi znao kako se to zove. U pitanju je umetnost, nije to posao mašinskog inženjera ili knjigovođe."

Kad sam upisivala fakultet, deda me je, razočaran mojim izborom, pitao: "I, šta ćeš biti kad završiš? Diplomirani svetski književnik?" Kao što slikar nije vredniji ako postane magistar ili doktor slikarstva (u, smrzla sam se, doktor!). Naivci odmah da se pobese ili makar da se pritvore s  mogućnošću krivičnog gonjenja - diplomiranim slikarima otimaju hleb, nisu slikari, slikarstvo time gubi...

Književnici dragi, i Bob Dilan je književnik. I neki grafiti po beogradskim fasadama (i po drugim gradovima u svetu) takođe su književnost. I to dobra, ponekad i dubokoumna književnost. Etiketa "književnik" ne stiče se diplomom niti na bilo koji drugi način osim delom. A delo je - reč, bilo izgovorena, bilo napisana, bilo nacrtana, bilo otpevana.

Što se Dilanove "angažovanosti i buntovništva" tiče - smešno, bar u odnosu na književnost. Ako je zbog toga dobio nagradu za književnost (za književnost!), Nobelov komitet je načisto pukô. 

Benedeto Kroče je lepo sročio: "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika." Dakle, glavna caka nije u tome ŠTA je umetnik rekao već KAKO je to uradio.

Budući da niko sa sigurnošću ne može da kaže koja je kvaka za dobijanje Nobelove nagrade za književnost (geografska zastupljenost, promovisanje malih ili nepoznatih književnosti...), usudiću se da verujem kako je stvarno bitna - književnost. E, sad, što je neko višestruko talentovan pa je istovremeno i književnik i muzičar, kod mene mu je samo plus, ali izgleda da se to posmatra kao minus. Svako u svoj tor i tišina! Nema mešanja, svakom je nalepljena etiketa ko je i šta je, da se ne pogubimo u ovom mraku od života.

Opšte mišljenje, a pogotovo nagrade, ne moraju ništa da znače, i to je neka vrsta etikete: ovo je ocenjeno kao odlično, i to mora da ti se svidi jer, ako ti se ne svidi, ti si, čoveče - glup! Dobro, glupa sam za "Malog princa". I već pomenuti Tolstoj je bio glup glede Šekspira, napisao je traktat o besmislu u "Kralju Liru".

Najgori su kvaziintelektualci koji cene samo "prave vrednosti". Plakali su kao kiša kad je umro Bouvi, sve utrkujući se ko će biti očajniji, da se slučajno ne zaboravi kako su i oni bili ožalošćeni. Ne sumnjam da su ga voleli i slušali, ali tolike naricaljke s lirskim elementima - da čoveku pozli. Za Šabana Bajramovića su se zainteresovali tek kad su mu džezeri odali počast pozivajući ga da s njima nastupa, posle i ostali. Svi su najednom bili zaljubljeni u njega. Dotle, Šaban je bio samo - šaban. Još gore - ciganski šaban.

Ako ste pretendent na "ispravno vrednovanje", držite se Kantovog razmišljanja o estetici. Ipak, i tu postoji problem - morate da se udubite u ono što gledate, čitate, slušate... I da se prepustite, pa ćete znati pravilno da ocenite. Nažalost, tad se može desiti da upadnete u "pogrešno" društvo, kao primerak analize Molove "Psihologija kiča - umetnost sreće". To nikome ne odgovara, zar ne?

Novi Pavlik Morozov (akcija prijavljivanja komšije koji izdaje stan)

Dok sam radila u školi, deca su verovatno prepisivala na mojim kontrolnim zadacima ko blesava, nisam tako revnosno ni gledala, ako zanemarimo da ni po prirodi nemam neke uhoditeljske sklonosti. Nije mi bilo ni važno jer sam uglavnom tačno znala kakvim znanjem ko raspolaže, što se pokazivalo na usmenom odgovaranju. Te "pismene" ocene bile su obavezne, pa su mogle da se poprave, ali i da se pokvare. Međutim, bile su mi izuzetno važne zbog dece koju nisam želela da ispitujem usmeno. Pre svega mislim na one s ograničenim sposobnostima. Ne radi se o učenju ili neučenju, jednostavno - takvo dete može da uči koliko hoće, opet nema pojma.

Takav je bio i M. Kad se samo setim koliko smo se mučili s upravnim i neupravnim govorom, da jedno preoblikuje u drugo. Naučio je da rečenicu s upravnim govorom Marko me pita: "Šta radiš?" prebaci u neupravni govor Marko me pita šta radim. Naučio je i obratno, da iz neupravnog prebaci u upravni govor. Ja sva ponosna, eto, savladao je nešto iz gradiva, na sledećem testu imaće jedan siguran bod. Prošlo neko vreme, ja mu opet postavim isti zadatak, s drugom rečenicom, a on - ni makac. "Kako ne znaš, radio si to", a on meni: "Uh, pa to je prošlo, pitali ste me to i dobio sam ocenu." I sad ja njega moram da ispitujem usmeno ako slučajno na kontrolnom dobije keca! Unapred mi je muka, molim se da dobije kakvu-takvu dvojčicu, da ne maltretiram ni njega ni sebe.

Počeo kontrolni, spazim da petlja oko ceduljica i ponadam se da će umeti da prepiše šta mu treba da dobije pozitivnu ocenu, i obostrano se spasemo usmenog horora. Krenem između redova, njemu leđima okrenuta, kao ne vidim da mulja, unapred srećna zbog njegovog "uspeha".

Utom drugi učenik poče da me doziva: "Nastavnice, nastavnice...", ja brzo pritrčim da vidim šta je, kad me on presrete rečima, izgovorenim glasno: "M. prepisuje!" Čuo je ceo razred, i svi su na trenutak zastali s radom. Krv mi je jurnula u glavu od besa: "Kako smeš drugima da smetaš glasnim govorom?! Pusti druge da rade. Je l' tebe neko nešto pitao? Što se ne baviš svojim zadatkom nego ometaš druge?!" Imala sam želju da ga zgromim! Pomislila sam: "Kakva ćeš ti pizda biti kad odrasteš! Drukara, govnarčina, slabić..." Postao je policajac. Moglo se i pretpostaviti. A M. sam morala da ispitujem usmeno jer je dobio jedinicu. Nije moglo ni jedan plus, ni na mišiće.

Pavlik Morozov s razredom

Taj drugi učenik je po meri ove države uzoran građanin, divota jedna od podanika. Verovatno na takav profil računa vlast (čitaj: Poreska uprava) koja je štampala flajer s tekstom: "Neprijavljivanje prihoda je poreski prekršaj! Podnesi prijavu!", povodom izdavanja stanova i soba. Neverovatno liči na sovjetske propagandne letke iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kad su "molili" građane da prijavljuju one koji su imali zalihe hrane u kući, odnosno nisu davali sve u kolhoz. I tad se desio Pavlik Morozov. Simbol zatiranja svega čovečnog u ljudima.

Pavlik je dečak koji je s 12 godina, 1931, prijavio svog oca da sa seljacima priča o tome kako kolektivizacija i nije tako dobra. Otac je bio učesnik revolucije, komunista. Verovatno je lajao protiv vlasti, kao i svi normalni ljudi potpuno slobodno u okviru porodice. Nije mogao da pretpostavi da će ga rođeno dete prijaviti. Po školama, čak i u najmlađem uzrastu, deci su govorili da je njihova dužnost da prijave sve što nije u duhu komunizma, makar se radilo i o njihovima najrođenijima jer - šta je važnije od istine? Represivan Staljinov režim održavao se na strahu i opštoj špijunaži, gde je svako mogao da potkaže koga god hoće jer - šta je važnije od istine? Tako i naša država oličena u Poreskoj upravi radi ispravnu stvar jer - šta je važnije od istine? Pride, možda nekog ubede da će drukanjem uraditi dobro delo.

Po prijavi Pavlika, njegov otac je osuđen na deset godina subirskog progonstva, a dečak je postao nacionalni junak. Štampane su marke s njegovim likom, škole su dobijale njegovo ime, podizali su mu spomenike... Posvećene su mi i neke pesme, bio je inspiracija za slike, komponovana je jedna opera heroju pioniru u čast. Da se čovek sledi od užasa!

Pavlik Morozov, Nikita Čebakov, 1952.

Manje je poznata kasnija sudbina Pavlika Morozova - vrlo brzo posle suđenja pronađen je mrtav, za ubistvo su optuženi deda i još neki rođaci koji su, naravno, streljani, a verovatnije je da se dečak ubio nesrećnim slučajem igrajući se pištoljem koji je dobio kao nagradu za svoje herojstvo, ljubav prema Staljinu i Komunističkoj partiji (koji su važniji od oca). Eto, to je slika deteta-heroja orvelovskog tipa. Veliki brat kod nas više nije ni književnost ni rijaliti s TV, polako će postati zbilja. Ako uspe ovo s istinoljubivim potkazivanjem, jurišnim korakom hrlimo u Orvelovu Okeaniju iz 1984. 

Kad naprosto zameni prosto pa zaliči na prostačko

Dok sam išla u gimnaziju, pokvarena seljačina zvao se - kulov, a frajer je bio - dasa. Sad se to malo promenilo, pa je frajer ispao glupak. Koristili smo mnogo i pridev i prilog krvav/o, u značenju nečeg pozitivnog, jakog, dobrog, strastvenog... Moja majka je svaki put ispuštala stvari iz ruku ako joj kažem da je na žurci bilo "krvavo". Dobijala je tikove od ispovesti da me neko "napada".
"Šta ti je uradio?"
"Ništa, Sviđam mu se."
"Onda ti se udvara."

Naravno, njoj su nepristojne reči bile i: zezanje (šta tek reći za - zajebavanje, podjebavanje, prejebavanje...), štos, fora... Vrhunac tolerancije pokazivala je kad bez ikakve grimase odsluša da se neko kune rečima: "Da mi crkne džukac što mi čuva vikendicu." Tu je, kao, pokazivala kako je "moderna" stidljivim smeškom. O psovkama nema ni pomena. Stvarno, nikad nisam čula svoju majku da opsuje, čak ni u šali. Nije volela da čuje ni: ćao (pozdravljaš me što me vidiš ili zato što odlaziš?), ludak (a misliš na nekog ko je fenomenalan), do jaja (moooolim), užasno (užasno lepo - kako to?), strava (uh, Bože)...

Nije reč samo o mojoj majci - slično su reagovali svi roditelji mojih vršnjaka. Ne znam kako bi reagovao moj otac da je poživeo (poginuo je kad mi je bilo 11 godina, i još nisam imala vremena da čujem i koristim taj "prostački" govor ni pred kim, a kamoli u kući). Za neke roditelje iz tog doba pouzdano znam da su umeli da opsuju, i to sočno, ali su se svi, bez razlike, zgražavali nad sličnim verbalnim ispadima svoje dece. Mislim da su najgore reagovali na reč "sranje". Mojoj majci je trebalo vremena da shvati u kojim se situacijama koristi i šta u stvari znači, ali mislim da do kraja nije mogla da prevari tu reč bez štrecanja. Jednom je neko doveo dve Novosađanke kod mene na spavanje (u to vreme nije bila potrebna nikakva najava da udomiš "prijateljevog prijatelja"), i jedna od njih je rekla: "Ne seri!" zato što se nečim oduševila, a moja majka je odgovorila brzinom munje: "Imamo toalet, to tamo radimo!"

Reči "sranje" i, na primer, "urbano" nemaju ništa zajedničko, izuzev što ova druga kod mene izaziva isto što i prva kod moje majke - nervozu! Čak i gađenje. Stekla sam nultu toleranciju na neke reči, poput: urbano, tolerancija, in, aut, brend, trend, narativ, benefit... Ništa nisi rekao, a rekao si sve. Kao, to - zvuči!

Nije baš da se presamitim od duševnog bola kad čujem reči koje me iritiraju, ali, ne samo zato što mi je to struka, pazim da reči, pogotovo one koje su plod neke interne prozivke ili šale, ne koristim prečesto - jednostavno se "zapate" i postanu svakodnevica. To se desilo s mnogim izrazima koji su plod zajebancije (da - čiste zajebancije):
kontaktiram nekog - umesto kontaktiram s nekim,
nemoj da se ponašaš,
u korist svoje štete,
od strane toga i toga ('leba ti, a što ne može: Od toga i toga?),
za poneti...

I dok je sedamdesetih i osamdesetih godina žargon bio odraz težnje da se bude duhovit i da se pokažemo "gorima" nego što jesmo, pa je sve pucalo od "uličnih" i "jakih" izraza i reči, sad je "u trendu" da svi budemo "pametni" i da to baš "naglasimo". U poslednjih desetak godina, na primer, uočljiva je tendencija da se "podcrta", odnosno naglasi, a bez ikakve potrebe, osnovno značenje uobičajenih reči, u čestoj upotrebi, kojima ništa nije nedostajalo ni kad su se koristile u izvornom obliku:

podjednako - isto značenje ima i: jednako;

naprosto - mnoooogo popularna reč, i nikako mi nije jasno šta smeta reči "prosto"; doduše može da se zameni rečju "jednostavno", ali se plašim da bi i to moglo da se promeni, pa da, na primer, "jednostavno" postane "najednostavno" ili "pojednostavno" ili "zajednostavno"... Tipujem na poslednju mogućnost, baš "zvuči";

zagarantovano - to je kao "pečat na mur" za reč garantovano;

ponajpre - najpre, ili grešim(?);

začudan - stvarno? Čudan ili nije čudan, u "zbunu" sam;

izdominirati - ma, stvarno? Nije samo dominirao, nego je izdominirao, u, jeeee;

skoncentrisan - neviđena smejurija, verovatno je reč nastala od (nepostojeće) imenice skoncentracija;

suzdržan - ovde se već valja zamisliti. Reč je toliko pustila koren, da je počela da se razlikuje od "uzdržan";

ispoštovati - pravilna reč kad se misli na vremenske rokove, ali u "zemunskom značenju" je, najblaže rečeno, smešna;

izminirati (u značenju - osujetiti) - valjda nije dovoljno "jako" reći "minirati", pa je dodat prefiks "iz";

najidealniji i najoptimalniji - ako je idealan, onda ne može biti još idealniji, kao što ni optimalan (najbolja mogućnost) ne može biti još optimalniji. Deci u petom i šestom razredu se na testovima neki put daje trik-pitanje da naprave komparativ i superlativ prideva mrtav - odgovor treba da bude crta, jer, ako je neko mrtav, ne može biti još mrtviji, a tek što ne može biti najmrtviji...

I tako dalje, i tako dalje. Duhovito? Nije. Smešno je.

U novokomponovane mudrolije ne spadaju reči koje, iako često s razlikom u jednom slovu, ipak imaju različito značenje: narečen i rečen, simbolični i simbolički, simpatičan i simptomatičan, dosta i podosta...

Postoje i "prisilni dubleti" koji već počinju da prave semantičku razliku: zaličiti i ličiti, predobar i dobar, poprilično i prilično... Tako je to kad (pre)česta upotreba počne da ubira danak.


*Danas je Međunarodni dan maternjeg jezika.

JBT Dan Republike

Dođu tako neki dani kad čovek nije ni za šta. Jednostavno - tako. Kao da je izduvan balon. Naizgled je s razlogom bezvoljan. Međutim, svi ti "razlozi" deluju bezvezno jer i nisu tako jaki niti neobični. Sve to što sad tera u neraspoloženje niti je novo niti je bolnije, pa ni drugačije nego ono što se i ranije dešavalo. Pre će biti da je to stvar kvantiteta, ne kvaliteta. Toliko se svega nakupi, da i najmanja kapljica može da bude ono "previše" i počne da se preliva. A kad se prelije...

Ta poslednja kap meni je danas nekadašnji Dan Republike. Ne, nisam jugonostalgična, da me neko ne shvati pogrešno. Bilo mi je lepo u staroj državi ne zbog države već zbog moje mladosti. Bilo bi mi isto i da sam živela na Tibetu ili u Zanzibaru, pretpostavljam. Ili bi bar bilo slično. Ništa mi ta "sređena država" nije dala, naprotiv - mojoj porodici oduzela je tako mnogo, da se nećemo oporaviti za nekoliko generacija, a najverovatnije - nikad. I ta "sređena država" bila je "original falsifikata", sve je u njoj bilo ili napola ili potpuno netačno. Neprijatne stvari gurale su se pod tepih, a sve to kad-tad dođe na naplatu. Eto, došlo je mojoj generaciji, mojoj deci, unucima i praunucima. Uostalom, sve što nastane na laži ne može dugo da traje. Ovo je trajalo predugo, pa imamo i kamatu.

Ne interesuje me Jugoslavija, ni u kakvom obliku. Međutim, praznik... On je dolazio posle mog rođendana, i to je bila prva velika žurka u školskoj godini. Posle mog rođendana bilo ih je još nekoliko, pa veliko finale - Nova godina. Uvek sam se osećala nekako praznično za svoj rođendan - svi su tu, svi čestitaju, ja sam domaćin... Moj rođendan otvarao je sezonu žurki. Sad mi je ostalo samo sećanje. Utoliko tužnije što se u međuvremenu sve raspalo. Ne znam da li postoji lepši način da se nešto raspadne, ali sigurno postoji pristojniji. Ovo je bio nejnepristojniji način da se stavi tačka na i. I najbolniji. I najodvratniji. Prava patriotska pornografija. A najgore od svega je što još nije gotovo. Postali smo lešina koju još uvek komadaju jer je nasred puta, pa smrdi li smrdi. A što je tek neprijatna za oko!

Gledam objave na FB, tekstove na blogovima... svi nešto žale za starom Jugom. Ja ne žalim, ali se za svaki nekadašnji Dan Republike setim (zdravog) smejanja, (bezbrižnog) provoda i (opuštenih) ljudi. To nije bilo zbog Jugoslavije, niti zbog Dana Republike već zbog praznika - to je bio jedan veliki produženi vikend, kako god da se zvao. Uostalom, jedan moj tadašnji drug a sadašnji kum taj praznik je zvao "Miljina žurka".  Sad je to horor-žurka, prisetiš se svih jada koje si proživeo. Kao da smo kolektivno proglasili Dan kuknjave. Ili je možda bolji naziv - Dan umobolne nostalgije? Ili - Dan sećanja na JBT? Pa nek neko tumači da skraćenica JBT znači "jebote", a ovi drugi nek čitaju "Josip Broz Tito". Zli Zagorac kriv je za sve!!! Okrene mi se želudac kad mu vidim fotku, a ako to preživim bez odlaska u toalet i pročitam hvalospevni tekst ispod, onda nastaje pakao u mojoj glavi. Strada i srce. Ukoliko sam sama u kući, ispsujem se za sve pare. Kažu da je to dobro jer se čovek prazni od nagomilanog stresa. Meni je malo, potrebno mi je najmanje dva i po dana psovanja da se "očistim". Ma, i to je malo, nego moram da popijem makar vodu, i tako prekinem izliv emocija.

Posle ovoliko godina podsećanja na Dan Republike nisam više raspoložena ni da psujem. Došla sam u stanje kad mi je tužno, pretužno, bezvoljna sam kao da sam mrtva. Možda i jesam, samo me još niko nije obavestio. To je ta kapljica, taj jebeni Dan Republike koji prelije čašu i počne da se preliva.

 Ko je razumeo, shvatiće.

Gastroigrica

Ima tome skoro dve nedelje, Negoslava me je nominovala kao učesnika ove igrice. Isto to veče sednem ja za komp, nešto malo pišem... i sutradan sve obrišem - greškom! Malo umor, malo brzopletost... šta god da je, vidim da nije suđeno da to uradim odmah i rešim da bude onako kako treba, kad budem spremna da se tome posvetim, a ne da "odradim". Zakasnila sam, izvinjavam se, ali... neću više da se posipam pepelom po glavi. Kriva sam, tačno, nek mi Nega odredi kaznu, i - тхе крај.

Nega mi je postavila sledeća pitanja (samo da primetim - odlična, inspirativna):

1. Kolika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite?
Moja zbirka? Ogromna! Kad god vidim neki novi začin, odmah ga isprobam, kad čujem da postoji neki za koji ne znam, ne mogu da dočekam da ga nabavim.
Začini - to je ona tanka granica između običnog i vrhunskog kuvanja, ako isključim veštine koje se stiču dugogodišnjom praksom. Ne ide svaki začin u svako jelo. Šta ide s graškom? Naravno, mirođija. A s boranijom? Naravno, peršun. A s brokolijem? Naravno, majoran. A s celerom? Naravno, timijan iliti majčina dušica. I tako redom.
Moj omiljeni začin je... ne mogu da se opredelim za jedan. Imam nekoliko, idu ovim redom: cimet, biber, bosiljak, peršun.
Najlešće koristim so i biber. Mešavine, poput vegete i sličnih stvari, ne koristim. Ako nešto treba kombinovati, to uradim sama, na licu mesta.

2. Jeste li probali tartar biftek i jeste li ga spremali?
Da ne zvučnim nadmeno, ali... moram da ispravim grešku - nije taRtar već tatar biftek. Postoji i priča zašto je to tatarski biftek. Naime, Tatari su kao nomadi stalno bili u pokretu i za hranu su se snalazili tako što su nosili sa sobom sušeno meso i povrće. Kad bi usput lovili ili otimali od onih koje pobede, to jedino presno meso do kojeg su dolazili, stavljali su ispod sedla konja, i tako ga gnječili da omekša... pa mešali s raznim začinima i jajetom... i tako je nastao tatarski biftek, pravi kulinarski delikates. 
Probala sam ga, i dopada mi se, samo što treba standardizovati ukus i način pripreme - nije svuda bio isti. Pravila sam ga nekoliko puta, a recept koji koristim dobila sam od kuvara u jednom hotelu. Svidelo mi se, zamolila sam konobara da me upozna s kuvarom, i tako sam došla do odličnog recepta.

3. Da li više verujete receptima s blogova ili onima koje dobijate od prijateljica?
Nisu svi blogovi isti. Ima onih kojima i naslepo verujem, a ima i onih gde svako stavlja šta stigne. Naravno, prijateljice su "zakon". Kad me počaste nečim što mi se svidi, podrazumeva se da ću tražiti i dobiti recept.

4. Koja su jela najzastupljenija u vašoj kuhinji leti, a koja zimi?
Ovo je odlično pitanje! Uglavnom se rukovodim zdravim razumom, pa poštujem i pratim sezonu. Leti su tu paprike, paradajz... zimi kiseli kupus... Međutim, dešavalo se i da žestoko promašim. Na primer, prošle godine sam kupila "svež" paradajz kad mu vreme nije, očarana njegovim savršenim izgledom, ne treba zanemariti ni da mi je voda pošla na usta kad sam ga videla... toliko sam bila zadivljena da sam glat progutala i cenu (kao da ima zlatne niti)... a kod kuće je usledilo veeeeliko razočarenje. Paradajz kao da je bio od plastike. Nije imao nikakav ukus. Čak ni miris. Ništa. Samo izgled.

5. Kako pripremate jelovnik za svečane ručkove, slavlja i za veći broj gostiju?
Ukoliko je gostiju relativno malo a poznajem im ukus, trudim se da budu jela koja oni vole, i naravno nešto kao iznenađenje. Ako je mnogo ljudi ili su mi nepoznati, idem na "siguricu" - da bude raznovrsno: nešto poznato (više),  nešto manje poznato ili nepoznato (manje). I uvek su to jela koja sam već ranije pravila. Za slavlja nikad ne eksperimentišem, čak i ako sam recept dobila od prijateljice za jelo kojim me je ona oduševila. 
Trudim se da "moje" slavlje ne bude "kulinarski dosadno". U to računam isti jelovnik kod svih: za predjelo oval sa suhomesnatim proizvodima i sirom, ruska salata, supa, sarma, pečenje (ili meso s krompirom), torta i kolači. Nešto mora da bude drugačije, da me gosti ne pomešaju s nekim drugim.
Jednom sam tako za slavu, kad je u tri dana prodefilovalo kroz kuću oko 80 gostiju, spremala - svašta. Sve što mi padne na pamet i sve što sam smatrala za lepo i ukusno. Gleda me moj srednji sin, samo što nije bilo "od 'tice mleka", pa pita: "A što ti ne spremiš svečani ručak?" "Kakav svečani ručak, pa ovo je, sine, gozba! Šta je tebi svečani ručak?" "Pečeno pile i krompirići." Toliko o tome.

6. Imate li neki standardni jelovnik i u kojim prilikama i za koje goste se njega latite?
Nekad sam za sva slavlja uvek pravila panj tortu. To mi je kao bio znak raspoznavanja, standardna poslastica. Poslednjih godina je nekad i preskočim.
Standardni jelovnik predviđen je samo za moju decu, kad dođu na ručak. Na primer, za najstarijeg sina "rezervisana" je markiza torta, za srednjeg pečeno meso i krompiri, za najmlađeg sarma zimi a leti punjene tikvice. Eto, to je neki standard. Omiljeno jelo "mog čoveka", takozvanog muža - pihtije, pravim samo za njega. I za slavu, ali samo kad ima mnogo gostiju. Ja pihtije ne jedem, a on ih jede i za sebe i za mene.

7. Šta obično spremate (ili biste spremali) kad imate strance na ručku-večeri-u gostima?
Strancima, kao i našim ljudima koji ne žive u domovini, uvek spremim nešto ovdašnje. Rukovodim se time šta bih ja volela da probam da sam strancima u gostima - svakako bih, da sam u Japanu na primer, više volela da probam originalni suši ili alge, nego da mi ponude pljeskavicu s kajmakom.

8. Postoji li jelo-kolač-pecivo... koje ne uspevate da napravite?
Kad pročitate post koji se time bavi, biće vam jasno zašto nikad više nisam pravila slatko, mada sam tu i tamo bila asistent pri pravljenju.

9. Da učestvujete na takmičenju za najukusnije jelo od samo četiri namirnice po svom izboru, šta biste skuvali?
Interesantno je da su meni najukusnija jela ujedno i jela sa četiri namirnice - vranjansko tavče i ototma. Doduše, vranjansko tavče u tom slučaju mora da bude u vegetarijanskoj varijanti, bez mesa. Za tavče su potrebni: luk, pirinač, spanać i paradajz; a za ototmu: luk, spanać, pirinač i jaja. Fotke oba jela (koje sam postavila) ukusne su mi i na gledanje.

10. Vaš izbor između - kafe i čaja, kolača i voćke, sladoleda i čokolade, mesa i ribe, cezar salate i pice, boze i gaziranog soka, piva i vina?
Za prvo ne mogu da se odlučim. Slede: kolač, definitivno; ipak čokolada; svakako cezar salata; boza, gazirano piće nikad; ni pivo ni vino, alergična sam na alkohol.

11. Za koju poslasticu biste dali i poslednji dinar?
Bogami, davala sam poslednji dinar, nije to samo hipotetički. Za čokoladu, uvek!

Poslednji deo igrice podrazumava da nominujem druge igrače, a pre toga bi trebalo da im postavim pitanja. Nominujem sve kojima je ovo zanimljivo i koji vole i igrice i kulinarstvo. Pitanja koja slede namenjena su njima.

1. Smatrate li da je spremanje hrane kreativno?
2. Vaše omiljeno jelo? Da li znate da ga napravite?
3. Koje jelo nikad ne jedete? Koji je razlog?
4. Najveći peh u kuhinji?
5. Kad ste toliko bili zadovoljni sobom zbog uspeha u kuhinji, da vam je došlo da sami sebi čestitate? Šta ste spremali?
6. Koji su vam kulinarski uzori?
7. Da li pratite kanale i emisije o kuvanju? Ako pratite, koji je vaš omiljeni gastroprogram? A omiljeni TV kuvar?
8. Da li recepte zapisujete ili sečete iz novina ili kopirate s neta?
9. Koja vam je omiljena svetska kuhinja i zašto?
10. Da li više volite slatkiše ili slaniše?
11. Kakav je vaš odnos prema ljudima koji "ne izlaze iz kuhinje" ni bukvalno ni u priči?

Prijatno vam bilo, gde god da jedete i šta god da jedete! Hrana je najveće zadovoljstvo, mnogo veća divota od svega ostalog u životu. Ko je pomenuo seks? Ma, kakav seks, to je ništa spram blaženog osećaja uživanja u mirisu, ukusu, izgledu... Što reče moja drugarica Jasmina Jovanović Verkić za ljubav: "Hoću da me on gleda kao ja burek!" Gde ćete bolji opis prave ljubavi!

1. lika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite? - See more at: http://negoslava.blogspot.com/2014/10/blogerska-gastro-igrica.html#sthash.zqtl60dt.dp

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović - Piskaralo

Anita Mitić

Biljana - Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult - B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin'

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija - blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski - B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas - blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Staša Koprivica - 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa's Blog

Vladan Slavković - Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović - B92 blog

Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Nagrada - pa dvaput!

Nije baš da se u životu nisam nadobijala nagrada, mada su uglavnom bile u prvih 18 godina života (posle su me zaobilazile), ali se ovakvima posebno radujem. Hvala Dragici Perović Krstić i Nadi Đurović koje su me izabrale!  

Priprema, pozor, sad:

Pravila igre su sledeća :

1. Zahvaliti osobi koja te nominovala i objaviti njeno ime i link ka njenom blogu - hvala, za ostalo vidi gore.

2. Navesti 11 činjenica o sebi.

3. Odgovoriti na 11 pitanja koje je postavila osoba koja te je nominovala za nagradu.

4. Nominovati 11 blogera.

5. Sastaviti 11 pitanja na koja će odgovoriti nominovani blogeri i obavestiti ih da preuzmu nagradu.

Ovo sam kopirala s Nadinog bloga, ali je sve manje-više isto i na Dragičinom. :) Zato sam ovaj drugi deo kopirala s Dragičinog bloga, ali je i kod Nade sve manje-više isto.

 

Jedanaest činjenica o meni… Možda se neki neće složiti, ali sebe vidim ovako:

1. užasavaju me nepravda, licemerje, arogancija, foliranje, prostakluk, nametanje "vrednosti", "demokratičnost"...
2. ne volim slabiće - "slab" karakter teško podnosim i kod žena i dece, pa i obespravljenih (mada mogu da im nađem opravdanje), ali kod muškaraca to jednostavno ne mogu da podnesem
3. ne opraštam izdaju - ne svetim se, samo se okrenem na drugu stranu i zaboravim da ti ljudi postoje
4. volim sve što je povezano s hranom - toliko volim, da sam zavolela i pranje sudova, mada je ono najslabija karika te moje ljubavi
5. spretna sam "u ruke" - šijem, pletem, heklam, pravim figurice od marcipana, aranžiram cveće...
6. najviše volim da se smejem, zato svi duhoviti ljudi kod mene imaju plus beskonačnu naklonost
7. slaba sam na decu i stare ljude - to su inače jedine prilike kad se rasplačem ako im je neko naudio, savlada me takva tuga da ne funkcionišem
8. neumerena sam u svemu - to mi je najveća mana, ne umem da se zaustavim; pokušavala sam da se "vaspitam", ali mi ne ide; onda sam sebe pravdala kako sam "temeljna", ali znam da time samo sebe tešim; nadala sam se da će to s godinama poprimiti neku blažu formu, ali evo, prevalih pola veka, a ništa se nije promenilo...
9. stalno preispitujem sebe, i zaista se trudim da budem bolja - poslednjih godina pokušavam da dokučim zašto me moja rođena deca zovu Miljer (u nekim situacijama je to moje novo ime opravdano, ali...)
10. odličan sam drug - nije potvrda samo u tome što sam na sedam mesta kuma, već što zaista "ginem" za "svoje" ljude
11. tvrdoglava sam, svojeglava, često i brzopleta... ali nikad, baš nikad nisam zla; čak i onima koji su se o mene ogrešili oprostim, ali ne zaboravim.

Odgovori na Dragičina pitanja:
1. Blog koji pišem bavi se…
Bio je zamišljen kao blog koji se bavi jezikom, pa je prerastao u - svaštaru. :)
2. Teme koje me interesuju su…
Nema ni dovoljno prostora, niti iko ima dovoljno vremena da sve to sazna. Ali, hajde da ipak malo suzim, pa da kažem šta ne čitam: agitacije za raznorazne ideje, bilo političke, bilo sve druge - previše cenim svoju slobodu i na prvom mestu mi je "razmišljaj svojom glavom" princip da bi me zainteresovalo nešto što mi se daje kao gotov model - "ovo je cela istina i nema tu šta da se preispituje". Takođe se klonim "urbanih" tema (kako se ta reč ofucala!), ljudi koji su na bilo koji način "autoriteti"...
3. Rado posećujem blogove sledeće sadržine…
Sve blogove koji su lepo pisani, koji su interesantni jer su proizvod mozganja ili osećanja, a još ako su i duhoviti ili mogu nešto novo da saznam... "kupili" su me za sva vremena.
4. U toku blogovanja naučila sam…
Opstaju samo oni koji su "svoji".
5. U bloger-svetu volim…
Iskrenost. Naravno, takvi su blogovi koje čitam. Oni koji zarađuju od blogovanja, bar na našem govornom području, nisu takvi. To je takvo đubre da nemam reči, i onda se i jedni i drugi zovu isto - blogerski svet.
6. Zarađujem od svog hobija na (sledeći) način…
Imam tu sreću ili nesreću da sam od hobija napravila posao, tako da mi je to jedini izvor prihoda.
7. Prodaju vršim posredstvom…
Imam distibutera, on sve to plasira na kioske, pa koliko se proda.
8. Blogovanje mi omogućava…
Da dišem. Punim plućima. Kad sam ušla u blogerske vode, nisam ni slutila da će mi priuštiti takvo zadovoljstvo. A najdraži mi je osećaj slobode da pišem šta se meni svidi.
9. Volela bih da znam da radim…
Budući da smo tehnika i ja posvađani, voleli bih na primer da naučim da popravim bojler, ili da znam vodoinstalaterske poslove, ili da se na kompu snalazim bolje (sada mi sve nameštaju deca, a ja se samo smeškam, ništa ne kapiram i pišem kad koje dugme treba da pritisnem)...
10. Posredstvom bloger-druženja naučila sam…
Najvažnija stvar koju sam naučila, to je da se do kraja života uvek sazna nešto novo (ali ne kao u onom vicu - zašto je skleroza dobra bolest; uvek saznaš nešto novo).
11. Blogovanje mi je omogućilo…
... da upoznam mnogo interesantnog sveta i proširim krug prijatelja.

Odgovori na Nadina pitanja:

1. Šta je bilo prvo, strela ili močuga? Obrazloži. 

Svet bi bio mnogo bolji da je prvo izmišljena strela, jer ona pogađa u cilj, za nju je potrebna izvesna veština... Ali se bojim da je prvo izmišljena močuga jer je prvi zakon koji je nastao kao oblik uređenja društva - sila. Močugom tresneš po glavi onog ko želiš da te sluša, pa nek on izmišlja strelu, napravi je, gađa i obezbedi ti obrok. Onaj kod koga je močuga apsolutni je vladar. Sila je ostala prvi i najvažniji princip društvenog uređenja.

2. Sladoled od vanile te asocira na...

Sirotinju. Ja odmah pomislim kako bih mogla da ga prelijem čokoladom, pospem ga krokantom od lešnika... stavim mu jagodice odozgo... Nešto mi je to malo - samo sladoled od vanile. :)

3. Napiši jedan haiku o sebi.

Uh, bre, Nado, al' si surova! Da pokušam: 

Beži silo

Beži nepravdo

M'rš od mene!

Ja sam Ja

Ne pokušavaj

da napraviš nešto drugo.

4. Avion se srušio u džungli. Ti si jedini preživeli/preživela. Kako se osećaš i šta radiš?

Osećam se izgubljeno i uplašeno. Prvo gledam kako da se zaštitim od životinja i od eventualnih prirodnih nedaća. Kad obezbedim kakvo-takvo sklonište, počnem da kopam po avionu ne bih li našla nešto čime mogu da uspostavim bilo kakvu vezu sa civilizacijom.

5. Na ulici nalaziš dečju knjigu s imenom i prezimenom deteta i nazivom nekog mesta. Šta radiš?

Zovem obaveštenja da mi daju brojeve telefona ljudi iz tog mesta s istim prezimenom.

6. Partner (u ljubavi) ti pravo niotkuda saopštava da želi raskid/razvod. Tvoja prva reakcija je...

Kažem mu: "Doviđenja." To je ujedno i poslednja reakcija.

7. Poslednjih hiljadu dinara trošiš na...

Da pojedem nešto lepo. Koliko je moguće za te pare.

8. Skačeš iz aviona padobranom. Kako se osećaš?

Fenomenalno. To mi je jedna od želja na spisku Životne želje.

9. Omiljena poza u seksu (aaaaaaaaaa, pa mora malo...)

Ima ih više... 

10. Šta želiš sebi?

Da ostanem vedrog duha i manje se nerviram. Da, želim i da postanem baba "na pošten način". Ovako sam već postala, ali nije to pošten način.

11. A meni?

Da postaneš bogata.

Neću sastavljati listu onih koje nagrađujem. Retko ko mi se odazivao kad sam to radila ranije, a plašim se i da su ovi koji su to uradili, više to uradili iz obzira. Ne želim da ikome bude neprijatno i da oseti bilo kakvu vrstu obaveze.

Ali ću vrlo rado sastaviti listu svojih 11 pitanja! Nek svako odgovori u sebi, ovo je kao spomenar ili leksikon. Pravilo je da se na glupa pitanja daju pametni odgovori.

1. Da si jedan dan na vlasti, šta bi prvo uradio/la?

2. Da li imaš osećaj da ti je ugroženo ljudsko dostojanstvo slušajući i gledajući TV u vreme pred izbore?

3. Omiljena knjiga

4. Omiljeni film

5. Omiljena pesma

6. Najveća ljubav

7. Koji ti je omiljeni lik iz javnog života (ceo svet) i zašto?

8. Kakve asocijacije imaš na događaje u Ukrajini?

9. Šta priželjkuješ sebi?

10. A šta Srbiji?

11. Veruješ li u vanzemaljce?

Na gadnu sam se babu napravila

Moja drugarica Marijana svaki Božić ćestita sa "Hristos vaskrse", a Vaskrs sa "Hristos se rodi". Ne radi to namerno. Kao što sam ja uporno jednog druga zvala Mirko, a on se zove Slavko, ili je možda obrnuto - znam samo da nikad nisam "ubola", baš zato što sam žarko želela da ne pogrešim. Zato se Marijana trudi da ona ne bude prva koja će izgovoriti taj tradicionalni pozdrav, nego čeka da joj ga neko uputi, a ona će, to je bar lako, samo reći: "Vaistinu!" - odgovor je isti i za jedan i za drugi praznik. Tu ne može da pogreši.

U vreme velikih praznika, planetarnih dimenzija, kao što je slučaj sad, u vreme Nove godine, nekako mi se ne dâ čak ni da čestitam. Možda zato što ne volim ništa što se "mora", a možda i zato što sam naopaka. Pričam s drugim ljudima, pa vidim da i nisam toliki izuzetak kao što sam mislila. Muka mi je i od novogodišnjih pesama, a da ne pričam o "prazničnoj atmosferi", maniji spremanja hrane, kuće... kupovini poklona... čestitkama. Lepo su me vaspitali, svima sam čestitala Novu godinu, i svaki put sam bila iskrena - svima kojima sam čestitala zaista želim sve najbolje, ali zašto to svi radimo samo sad, zašto uvek u istoj formi? I zašto je, na kraju krajeva, veliki blam ako se to ne uradi? Nekako mi se neće. Razmišljam da za ovu Novu godinu, pogotovo otkad su mi deca porasla i svako živi svoj život, odsedim kod kuće kao i svako veče, ostajući u pižami i jedući ono što bih i obično jela. Ali, tu je i muž. On očekuje ekstra klopu. Dobro, spremiću mu. Doček kao doček, ništa naročito, svake večeri dočekam neki novi dan, ne pamtim kad sam legla pre ponoći. Jedino kad se patosiram od umora, pa obično legnem "samo da ispravim leđa", a preobudim se naduvena kao balon, ni zube nisam oprala niti sam se presvukla... Stvarno, kad ne "dočekujem" ni novi dan ni Novu godinu, to su sve neke ubibože situacije. Iako svake noći upražnjavam "doček" (valjda vežbam za "pravu Novu godinu"), kad dođe Doček - ja pretenirana. Već oko jedanaest mi se spava.

Dok sam bila mlađa, i meni je Nova godina bila najveći praznik - te gde ću ići, te s kim ću, te šta ću obući, te šta ćemo raditi, te koju ćemo muziku slušati... a sad mi je svega dosta. Šta je tu tako neobično i glamurozno? Veče kao i svako veče, kalendar svakako promeni datum.

Kažu - kako se provedeš za Novu godinu, tako će ti biti cele godine. Možda otud ovolika euforija? Znam samo da sam Novu 1993. dočekala u kući, sama, u crnom kombinezonu svoje babe, s crvenim karminom na usnama, što je bio jedini ustupak prazničnom izgledu. Jela sam skuvanu testeninu - bez ičega. U tom trenutku sam pomislila kako je to najgora Nova godina u mom životu, a sad priželjkujem istu takvu, samo bez karmina i s boljom hranom nego što je tad bila. Kako se to desilo? To je bilo vreme velike krize, i ja sam, u skladu s tim vremenom i (ne)prilikama, radila tri posla. Prepodne u firmi, kao novinar, popodne kod ruskih lekara, kao prevodilac, a uveče u galeriji slika. To veče galerija nije radila, ali sam druga dva posla morala da odradim, doduše sa skraćenim radnim vremenom. Deca su već bila u Kragujevcu, kod kumova se pravio doček, velika žurka, sjajan provod u najavi. Pođem ja ujutro sa sve torbom na prvi posao, pa na drugi, pa ću posle na stanicu. Ostajem u rodnom gradu celu nedelju posle toga. Ispraznila sam kućne zalihe grane, isključila čak i frižider. To je bio obećavajući period mog života, kad sam mislila da okrećem novi list, da sam postavila osnove budućnosti na zdrave noge. Razvedena sam, "dečko" mi je u Kanadi, i ja ću doći tamo s decom za godinu dana, da pobegnemo od katastrofe koja nas je zadesila. Tako, sve je isplanirano, sve sređeno. Što volim planove! Retko koji mi se ispunio. Čak ni spisak za pijacu ne ostvarim po svim stavkama.

Odem ja na stanicu malo kasnije nego što sam planirala, trebalo je ispisati kartone svih pacijenata koji su tog dana došli na pregled, na ruskom, a pacijenata je bilo kao da nije praznik. Na stanici me čeka neprijatno iznenađenje - otišao je i poslednji autobus. Poslednji nije kao ostalih dana, "praznik je, šta vam pada na pamet!", a železnica nema voz do Kragujevca u te sate. Vratim se kući, razočarana. Kuća hladna, frižider prazan, samo neke nesrećne makarone u šteku. Sačekam da se malo zagreje kuća, istuširam se, operem kosu, obučem gaće i taj nanin crni kombinezon od satena... gledam se... nešto nedostaje... stavim krvcrveni karmin... upalim TV, skuvam makarone, pijem česmovaču... S decom se čujem non-stop (tad su još bili mali pa im je bilo lepo da smo zajedno, sad bi im bila kazna da sa mnom dočekuju Novu godinu), zove me "dečko", krivo mu je što sam sama, pita me da li bih išla s njegovim društvom na doček, da im javi... ne, nikako... koj' ću ja đavo tamo (s njim je u redu, ali sama, nikako), zove me majka, na ivici je plača (pa što si, sine, sama?), zovu me kumovi, zovu drugarice... i ja shvatim da svi oni misle kako sam na ivici očaja. A meni - lepo. Jedino sam bila gladna, sve ostalo je bilo baš kako treba. Skoro idealno, da petarde nisu prštale na sve strane i da se nije toliko pucalo na ovoj blesavoj Karaburmi. Preživela sam, lepo se ispavala (tad sam shvatila da ništa nisam propustila). U rano jutro krenula sam na stanicu, grad pust, kao prvog dana stvaranja sveta - sve čisto, reže od hladnoće ali sunčano i bistro, ostaci proslave svuda po ulicama kao dokazni materijal da je tu juče bilo puno ljudi, kao kad cirkus ode iz grada a deca gledaju mesto gde je nekad bio šator, a sad više ničeg nema izuzev zaboravljenih ili namerno ostavljenih dronjavih, isluženih sitnica. U autobusu - samo vozač, kondukter koji spava i ja. Na auto-putu nema nikog. Baš nikog.

Tako gledano, trebalo bi da mi je ta godina bila bezvezna - samotnička, gladna... A desilo se sve suprotno - nisam otišla u Kanadu, ali sam ustalila prihode, upoznala sadašnjeg muža... zaista okrenula drugi list, mada ne onako kako sam planirala. Nije bilo euforije za doček, ma nisam stavila čak ni kuglu da "ukrasim" kuću, a godina je označila preokret nabolje.

Sad, 2014, od petardi ću izludeti, a pas će mi dobiti infarkt. Ne mili mi se ni do prodavnice da odem, gužva je kao da će sutra smak sveta i svi blagovremeno prave zalihe. Ne uključuje mi se TV od zvončića, prigodnih pesama, Deda Mraza i njegove ekipe. U novinama samo neke liste najvažnijih stvari iz 2013. i prognoze za 2014. Putuje se. Kupuje se specijalna garderoba. Donose se odluke. Prva od njih je, bar većini, dobro pijanstvo. Posle na red dolaze: ostaviću pušenje, smršaću... Gde god da se okreneš - parada kiča. Svet je stao, svi su poludeli. Nova godina! Baš me briga. Biće i sledeće godine.