недеља, 25. новембар 2012.

Neka budala zaspala u snegu


Malo je čudno da osoba alegična na alkohol piše o alkoholizmu. Kakav li je to pogled na one koji malo popiju, koji se nacvrcaju, veseliji su...  Dok se ja zacrvenim kao bulka i od torte s mnogo ruma, ali junački je jedem (šta ću kad je lepa), preko puta mene sedi neko ko je u sebe ulio skoro celu flašu votke i čudno me gleda. Gledamo se mi tako, pa ne znamo ko je kome čudniji. Ja onome s votkom u sebi izgledam kao invalid, a on meni kao Superhik. To nam ništa ne smeta da se družimo. Suprotnosti se privlače, pa tako i ja oko sebe imam sve same alkos-veterane. Šta li je to? Da li je reč o međusobnom divljenju ili je kosmos rešio da u svemu uspostavi ravnotežu... ko zna.

Iz tih meni nepojamnih razloga često sam jedina trezna u celom društvu. Stepeni pijanstva su različiti - neko ne može da stoji na nogama, neko se smeje bez prestanka, neko plače, neko priča i ne može da se zaustavi, a nagonsko povraćanje i nekontrolisano mokrenje dođu mu kao neki poslednji stepen. Kad se pripravnici pijanci oporave i "unormale", sve ono što se desilo dok nisu vladali sobom, predmet je opšte šale. Dok sam radila u školi, jedno dete je u pismenom s temom šta mu je bilo najsmešnije u životu opisalo kako je tata, kad je bio pijan, zaspao u kontejneru ispred kuće, a kad je komšija ujutro otvorio kontejner da baci đubre, prvo mu je rekao: "Dobar dan!", a spavač mu odvratio: "Dobar dan, komšija, šta ćete vi ovako rano kod mene? Zatvorite prozor, molim Vas, bije mi svetlo." Inače, tata je u to vreme bio uvaženi direktor jedne multinacionalne kompanije.

Svako pamti svoje prvo pijanstvo - na žalost ili na sreću, takvo iskustvo nemam. To prvo bilo bi mi i poslednje. Ko želi da me ubije, eto mu načina, a da se eventualno izvuče na neznanje. Unutrašnji organi počnu da se nadimaju, počinjem da se gušim, poplavim, ukočim se kao drvo... i kraj. Jednom sam bila u takvom stanju, od šampanjca kojim sam nazdravljala za punoletstvo. Moj otac takođe je jednom bio plav kao indigo i ukočen kao daska za peglanje - kolega mu je sipao malo rakije u sok, šalio se čovek. Jedna tetka je u pozorištu počela da se guši i drveni, sedela je iza gospođe kojoj je frizura bila kao beton zahvaljujući neverovatnim količinama laka. Sećate se onih tapiranja i lakiranja kose s  kojima je glava izgledala kao Cocin bubanj? E, to je bila takva kreacija, zauzela je pola prostora sledećeg reda. Smešno? Meni nije, ali ako je nekom zabavno, neka bude.

I dok moj otac nije pio, mama je bila Superman, pardon - Superwoman. Pila je gospodski, nikad se nije napila, ali... Rakijica? Odlična je za cirkulaciju, pogotovo šumadijski čaj. Vino? Piće bogova, dobro za srce. Pivo? Vitamin B. I tako redom. Uz gibanicu se služilo pivo, uz ribu vino... Kad sam joj donela samovar iz Rusije, u njemu je kuvala rakiju, ponekad i vino, ali čaj... samo jednom, kad sam joj pokazala kako to funkcioniše. Sestra je nastavila maminu tradiciju gospodskog ispijanja, a tata i ja ličimo na lečene alkoholičare - nikad ni kap.

Nažalost, tanka je linija od jedne čaše vina posle ručka do obeznanjivanja od alkohola. Jedno obeznanjivanje vuče u drugo, pa u treće, i tako u beskraj. A taj beskraj - tamna je strana ljudskosti. Ništa više nije smešno, ostaju samo čemer i jad. Jedna moja, sad već pokojna drugarica, imala je oca alkoholičara. Kad je trezan, nije bilo prijatnijeg čoveka od njega. Pričao je vrlo zanimljivo i u suštini - bio je predobar. Posle teškog pijanstva pričali su mu šta je sve radio i kako se ponašao, i neretko je plakao, onako pokajnički obećavao da nikad više, nikad više, nikad više... neće to ponoviti. Onda bi poduži period bio sasvim miran, i od svih očeva, najbolji otac na svetu. Međutim, periodi kad je trezan bili su sve kraći, da bi na kraju i u treznom stanju po tremoru ruku moglo da se pretpostavi kako nešto nije u redu. Svaki naš razred pamtili smo po njegovim stepenima alkoholičara. A napredovao je brzinom geometrijske progresije. Kad sam ja bila u osmom razredu, a ta moja drugarica u prvom gimnazije, došao je do stanja da su ga odveli u bolnicu. Dijagnoza - trovanje alkoholom. U mom prvom a njenom drugom dvaput je bio na odvikavanju. U mom trećem a njenom četvrtom, kad je uveliko razmišljala o studijama, desilo se nešto, po mom mišljenju, najstrašnije. Strašnije i od toga što je pijan kasnije i umro, strašnije i od toga što je celu porodicu maltretirao sve te silne godine... a svi se vole. Vole oni njega, voli on njih.

Radila je maturski iz istorije, tema su bili Balkanski savezi u 19. veku. Ništa lakše nego da se s mojom majkom posavetuje. I tako su njih dve počele da se druže i van mene. Toliko su se družile da je počela da spava kod mene ne zato što ja molim mamu da drugarica ostane, nego mi ona saopštava ko noćas spava kod nas. Tako smo se to jutro zajednički spremale za školu. Prešle smo ulicu, zaobišle osnovnu školu, stigle do Ćiftine ćuprije... Nas dve na početku mosta, a na kraju, tamo gde je autobuska stanica, neka gužva. Obe malo požurimo, koliko smo mogle od snega i klizavnog mosta. Ona jednom rukom drži kapu, u drugoj joj je torba i napreduje brže od mene. Pokušavam da je stignem, a ona najednom zastaje i udaram u nju. Naglo zaokreće prema meni i u jednom dahu, drhtavim glasom, kaže:
- Slušaj, ovo je neka budala, ima već dosta ljudi, haj'mo...
- Hoću da vidim ko je...
- Pusti sad to, neka budala zaspala u snegu.
Hvata me za ramena, okreće, opet prelazimo most, i idemo u školu drugim, dužim putem.
Potpuno sam zaboravila na događaj, mada mi je ona bila čudna. Tek uveče, kad sam se videla s majkom, rekla mi je kako ceo Kragujevac bruji - otac moje drugarice je u bolnici, ujutro su ga ljudi našli zaspalog u snegu. I onda mi je rekla kako moram da se pravim da ništa ne znam o tome, da joj nikad to ne pominjem... Prekinem je i ispričam joj šta je bilo to jutro. Jedini komentar moje majke bio je: "Koliko je njegovoj duši teško! A kako li je tek nju sramota, kad nije želela da ti vidiš ko je u snegu."

I dan-danas sam u čudu šta se u stvari desilo. Da je bilo koja druga ćerka u pitanju, pomislila bih da je nezahvalna i bez srca, ali ona svog oca voli, znam to. Koliko li je bilo sramota kad nije ni prišla?

Kasnije je, kao udata, živela u istoj zgradi s mojom sestrom i povremeno su zajedno pile kafu. Tako je moja sestra prisustvovala sceni kad je njen muž došao kući pijan. Kaže mi sestra da nije bio uopšte toliko pijan da ne vlada sobom, ali je tu i tamo saplitao jezikom. Međutim, ona je ustala i histerično počela da ga udara, šutira, viče... Tih dana je ulazila u deveti mesec, pa je moja sestra razmišljala da li da zove Hitnu pomoć. Jedva je smirila, a muž... otreznio se u momentu. Porodila se sutradan.

A onda je i njen sin jedne večeri, sa šesnaest godina, došao kući pijan. Tad je imala prvi nervni slom. Kasnije je imala još jedan. A još kasnije su je hospitalizovali. Sin je počeo da pravi i druge probleme, međutim, pouzdano je da se bacila sa zgrade posle jednog od strašnih pijanstava svog sina.

Muk.

 
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a “Flaša nema dno” http://rtb.rs/konkursi/


недеља, 18. новембар 2012.

Iz ugla pravednika

Jednog lepog letnjeg dana 250.000 ljudi pošlo je iz Hrvatske na eksurziju ili izlet (svejedno) malo do Srbije, ali kakvi su već blesavi (eh, ti Srbi), krenuli su sasvim nespremni i navrat-nanos se spakovali pa - grlom u jagode. Kako su ostavili samo prljave gaće kod kuće (koje nikako ne može da podnese nadređeni war criminal uvaženog gospodina generala Gotovine, mada mu je smešno kad neko kaže - prljave gaće), da bi ih kaznio što su tako nemarni, war criminal uvaženi gospodin general Gotovina naredio je da granatiraju kolonu tih izletnika. Dobro ih je kaznio, da zapamte i nikad više ne ponove istu grešku. Revoltiran takvim ponašanjem (on je čovek koji voli red) i brzopletošću (uvek sve lepo isplanira, učili su ga najbolji - CIA), war criminal uvaženi gospodin general Gotovina rešio je da svaki eventualni sličan poduhvat zatre u korenu, pa je kaznio i ove malobrojne koji su ostali kod kuće i dozvolili da oni bezobraznici tako odu. Nije znao war criminal uvaženi gospodin general Gotovina na koga više da se ljuti, da li na ove što su ostali ili na ove što su otišli, pa se opravdano naljutio na - sve. Njegovi sledbenici, hrabri ljudi junačkog srca, bukvalno su shvatili zadatak, pa su pod pedagoškim kažnjavanjem vrlo revnosno počistili teritoriju, da se i sam war criminal uvaženi gospodin general Gotovina našao u čudu i oštro ih prekorio. Nije on imao na umu takvo ponašanje. On je samo hteo da ovi što vole da se šetkaju rekreativno, to urade mnogo urednije i organizovanije.

Bio je to divan dan, za pamćenje. War criminal uvaženi gospodin general Gotovina, izuzev te sitne greščice svojih sledbenika, hrabrih ljudi junačkog srca, baš se osećao dobro. A sledbenici-junaci, ne bi li se iskupili, svake godine taj dan slave kao veliki praznik. I drugi, takođe vrlo uvaženi ljudi, ali svetskog renomea, shvatili su kako je war criminal uvaženi gospodin general Gotovina učinio jedno dobro delo i odali mu počast. Sad u toj dobroj, lepoj i kulturnoj zemlji pravdoljubivih ljudi imaju dvostruki razlog za slavlje - i kad su naučili redu primitivce što ostavljaju prljave gaće za sobom i što im je svet dao za pravo da je to akcija vredna divljenja. War criminal uvaženi gospodin general Gotovina postao je ne samo heroj već i mit za života. War criminal uvaženi gospodin general Gotovina zaista je zaslužio sve počasti koje mu se ukazuju, i suze radosnice slavljenika to potvrđuju.

Kako ništa nije idealno, a ovo ipak nije bajka već istinita priča, iz života, sad će morati da traže te prave krivce, takozvane pojedince, koji su se malo zaneli jer - war criminal uvaženi gospodin general Gotovina ništa nema s takvim ponašanjem. Među svojim hrabrim ljudima junačkog srca sigurno ih neće naći, pa sad ima mali problem gde da ih traži. Inače, osim ove sitnice, sve ostalo je u savršenom redu u ovom najboljem od svih dobrih svetova, najboljem jer je iznedrio jednog takvog war criminal uvaženog gospodina generala Gotovinu. 'Ajd, uzdravlje, blago nama!

субота, 17. новембар 2012.

Pomirenje? Hvala lepo, nažalost - nemoguće je

Druženje s ljudima iz "protivničkog" plemena ume da bude i te kako zabavno. Sve misliš: "Ma, ljudi su ljudi, svuda ima i ovakvih i onakvih." Jedan mi je prijatelj na fejsu, drugi i na fejsu i na mejlu. I jednog i drugog videla sam samo jednom. Prvi mi je donosio neke knjige iz Zagreba, bio je to primopredajni sastanak od dva minuta, s drugim sam popila limunadu u ranim večernjim satima u Skadarliji. Ali je prepiska s ovim drugim vrlo vitalna. Obojica su s pogledima na život i svet koji su mi vrlo bliski. Bude tu i tamo neka priča o srpsko-hrvatskim odnosima, ali je sve vrlo kulturno i bez ostrašćenosti. Normalni smo ljudi, zar ne?

I onda se desi jedan dan kao što je jučerašnji, po mnogo čemu značajan 16. novembar 2012. godine. Generali, koje bez ikakve zadrške nazivam govnarima, proglašeni su nevinima. Vernici Hrvatske od prethodne večeri mole se bogu za "pravdu". Šta reći? Vest sam čula na poslu, sat vremena nisam bila ni za šta, uopšte nisam funkcionisala. Jednostavno, nisam mogla da verujem!

Kako je vreme odmicalo, u Haški tribunal imala sam sve manje poverenja. Kad su oslobodili Ramuša Haradinaja digla sam od tog suda ruke, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da nešto ovako može da se desi, pogotovo ljudima koji su prvobitno osuđeni na 24 i 18 godina kazne. Treba javiti Haradinaju da uopšte ne mora da ubija i zastrašuje svedoke jer govnari to nisu radili, a izašli su poput pravednika iz zgrade suda. Na fejsu je bila poplava informacija, svi su mahom u neverici odmahivali glavom, a meni se vrtela poput pijanstva slika beskrajne kolone ljudi na traktorima koje usput gađaju i ubijaju. Po podacima, od tih 250.000 izbeglih oko 10.000 netragom je nestalo ili ubijeno dok su pokušavali da se domognu Srbije. Ko se još seća priče o dečaku koji je sam vozio traktor s majkom i tek rođenim bratom? I onu o čoveku koji je vozeći svoju porodicu pogođen, pa se traktor kretao cik-cak i umalo da bude i više žrtava? I još mnogih drugih priča iz kolone, sve jedna potresnija od druge? A da li je neko ikada čuo za ljude koji su ostali u Kninu i koje su ti domoljubi ubijali kao piliće, i ne pogledavši ih? Jednom je bilo 93 godine! Koliko su bili organizovani, govori i podatak o postojanju i radu specijalnih jedinica koje su išle posle "oslobodilaca" ubijajući i paleći (73% srpskih kuća tada je spaljeno), kako bi politička elita (čuj, elita!) ušla u "oslobođene" gradove čiste i ukrašene. Sreća, sreća, radost! I sad sve to još i slave! Dobro, čega se pametan stidi, time se lud ponosi, njihova stvar. Mada, i nije. Šta je s ljudima od kojih su "očistili" teritoriju? Očigledno je da su tu bili višak, po viđenju hrvatskih domoljuba. Namerno izostavljam one najgnusnije priče o klanju staraca u svojim dvorištima. "Oslobodiocima" je bio potreban "čist teritorij". Tačka.

Posle oslobađajuće presude, knedla mi je bila u grlu, steglo se srce, u mozgu vakuum... Ne smem ni da pomislim kako je bilo onima koji su u tim kolonama došli u Srbiju. Tolika količina poniženja nije za čoveka. Jednom su proterani, drugi put izbrisani gumicom.

U svem tom očaju, pomislim i na prijatelje iz "protivničkog" plemena. Mislila sam da će im biti užasno neprijatno i već mi ih je bilo žao, pa sam rešila da uopšte ne potežem to pitanje ako se budemo čuli. Da sam na njihovom mestu, mene bi bilo sramota. Naravno, nisu oni krivi. Prvi, prijatelj samo s fejsa, mudro ćuti, a onda okači njuznetov specijal i još nekoliko članaka, sasvim neutralnih. Dobro, možda mu je malo neprijatno, ali onda, u kasnim noćnim satima, osvane tekst koji se može tumačiti kao zdravorazumski, ali u kome u prvim pasusima piše i ovo: "Jedan od razloga zašto su Gotovina i Markač nevini čamili u haškom zatvoru, upravo je taj što stvarni počinitelji zločina, 'pojedinci', kako ih se naziva, nisu procesuirani...", s akcentom na ovo - nevini! S ovim hrvatskim "prijateljem" ili prijateljem ne dopisujem se van fejsa i u velikoj sam dilemi šta stvarno misli, ali i on je, opravdano sumnjam, ubeđen u nevinost govnara. Sve što je kasnije kačio, samo je pitanje: "A ko će odgovarati?" On misli na neke druge, ova dvojica su ad acta. Tačka.

Da sam bila razočarana, jesam. Ni slutila nisam da me pravo zaprepašćenje tek očekuje. Ne samo zaprepašćenje već veliki fijasko nade. Ono što sam mislila da je ispravno i jedino moguće, da do pomirenja dođe kad-tad, ispostavilo se da je jedna naivna iluzija. Da se ispravim - nije naivna, već glupa. U ovim godinama ja stvarno više nemam prava da budem naivna već samo - glupa.

Javlja se drugi "prijatelj" mejlom u kojem mi naširoko, potkrepljeno "činjenicama" opisuje kako govnari zaista ništa nisu krivi, pri tom pišući i rečenice koje su, u najmanju ruku, diskutabilne. Na primer: "... Gotovina je dobio zadatke u sektoru Jug, i baš ništa od onog šta je radio ne spada u ratni zločin...", "... da li bi Tuđman naredio tako nešto da se riješi Srba ne znam...", "... mislim da je svima bilo jasno, i Zagrebu i Kninu i Beogradu, i to puno ranije, da će u slučaju takve akcije biti ogroman broj izbjeglica bez obzira da li se ratuje po Ženevskim konvencijama ili ne...", "... pojedinačne zločine na manjim razinama vrlo je teško spriječiti, ali logično je pitanje je li Hrvatska napravila sve u svojoj moći da se zločini svedu na minimum, i da li je krivce kaznila...", "... mnogi se naravno ne bi vratili i ovako i onako, ali nije napravljeno ništa, dapače, postalo je normalno da su Srbi otišli...", "... potpuno mi je neshvatljivo da se inzistiralo toliko godina na totalno neodrživim optužnicama, a nije se fokusiralo na to šta se može i mora dokazati, i koji to ljudi imenom i prezimenom moraju odgovarati...", "... mislim da se punih 12 godina inzistira na udruženom zločinačkom pothvatu, a cijelo to vrijeme nema ni jedan dokaz za to... osim Tuđmanove izjave na Brijunima da će Srbi nestati sa tih područja...", "... u 95% slučajeva pogođeni su vojni ciljevi, i potpuno je jasno da Gotovina nije koristio topništvo za protjerivanje civila... a na sastanku u Kninu je rekao i onu njegovu čuvenu rečenicu, sramota je kako se vojska ponaša, ovako se ne ponašaju ni oni koji su plaćeni po ratnom plijenu...", i na kraju, savršena završnica jednog logičnog i "pravednog" razmišljanja: "... iako se o ovome može dugo pričati, žao mi je šta nitko ne postavlja prava pitanja, stavovi se baziraju na ko zna čemu, a najmanje na činjenicama...". Tačka.

Šta da mu odgovorim, da li uopšte da mu odgovorim? Srce mi lupa, ne mogu da verujem! A ja očekivala da će mu biti neprijatno i bilo mi ga je žao! Nepopravljivo sam glupa. Ipak odgovorim, mejlom od samo šest rečenica, uključujući i onaj tradicionalan pozdrav i potpis na kraju. Od tolikog zapanjenja bila sam paralisana, i jedino što je bio direktan odgovor na temu, bilo je ovo: "Čitajući tvoj mejl, nisam mogla da se otmem utisku da su za tebe Srbi s tog područja kao neki veliki džak kvarne robe. Nijedna žrtva nije ti pala na pamet. Stvarno, što da se zamaraš time? Samo uživaj u svom ubeđenju da Gotovina, jadničak, ništa nije kriv. Ali ne zaboravi da je u tom slučaju kriva Hrvatska, što je, bar ja tako mislim - mnoooogo gore." Da, zaboravila sam da on svoj mejl počinje rečima kako ja reagujem emotivno, a on koristi samo činjenice. Da, "činjenice". Uopšte nisam imala želju ni u kakvu polemiku da ulazim, mada smo posle nastavili na četu, i odbijala sam svako polemisanje o tome, govoreći mu da je "savršeno hladan".

Da li da se smejem ili da plačem kad je posle tražio obrazloženje na osnovu čega ja mislim da je on hladan, kad on to uopšte nije?! Nisam se smejala. Bilo mi je neprijatno zato što njemu nije neprijatno, zato što ga nije sramota, zato što pita stvari koje pita... Poznat vam je osećaj kad se stidite umesto drugog? Završili smo četovanje glupavim formalnim pozdravima koji u prevodu znače "nikad se više nećemo ni čuti, pogotovo se nećemo videti", pa sam se posle svega - rasplakala.

Teško se rasplačem, ali kad se rasplačem... to traje. Posle dobijem temperaturu i najkraće 24 sata nisam ni za šta. Sad sam u tom stanju. Zašto sam plakala? Zbog njega sigurno nisam, dobro je da se sve ovako završilo, bar nema foliranja. Da li je moguće da sam ovoliko omašila? Da li je moguće da sam pothranjivala iluziju koja nema nikakvo uporište u realnosti? Da li je moguće da sam toliko gluuuupa i toliko ne poznajem ljude? Pre svega, bilo mi je teško zbog svoje dece i sve ostale dece što će kasnije doći. Da li je moguće pomirenje? Ne, nije. Pomirenje nije kad sednu dva predsednika ili premijera pa se dogovore da će od sutra sve biti u redu i da je kraj neprijateljstvima. Pomirenje je kad Srba i Hrvoje zajedno piju kafu kod jednog od njih, kad ne razmišljaju da li su politički korektni ako jedan drugom kažu: "Ma, ne seri, bre!" (ili bez ovog "bre"), zajedno letuju ili zimuju... Posle ovakvih dijaloga među običnim ljudima kao što smo on i ja, to definitivno nije moguće. Tačka.

Dok ne bude katarze, nema ni iskupljenja. Hrvatima je potrebno još mnoooogo vremena da se suoče sa svojom prošlošću, a kad se to desi (jednom će morati), nek im je Bog u pomoći. Sada slave, atmosfera me mnogo podseća na slike iz Zagreba kad su nas bombardovali 1999. godine. Gledam HTV juče i ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem! Ne znam da li je ovde tačka.

субота, 10. новембар 2012.

Zar ceo svet ne slavi Mitrovdan?

Juče, u stvari sad već prekjuče, bio je Mitrovdan. Pamtim svaki Mitrovdan do dedine smrti. To je devojačka slava moje majke. Deda je govorio: "Ko mi od dece ne dođe na slavu, nikad više ne mora ni da mi dođe u kuću." I mi smo dolazili svake godine, čudnim stazama i bogazama, putovali tokom noći, po snegu, kiši... kakve god da su vremenske prilike i u koji god dan u nedelji da pada. U to vreme nije se dobijao slobodan dan za slavu, a moja majka nije imala običaj da uzima bolovanje kad nije bolesna. Dolazili smo u Vranje svake godine na Mitrovdan, tačni kao sat. Bila je puna kuća. Nana i deda izrodili su osmoro dece, moju majku i ujake. Mnogi od njih već su imali svoje porodice, tako da su slavu proslavljali i unuci.

Samo mi najbliži da se skupimo, već je gužva. A nikad nismo bili sami. Koja bi to slava bila bez kumova prijatelja, komšiluka... Deda je bio lovac, kao i svi ujaci, pa se služila divljač, sva najbolja jela i sve najfinije poslastice. I svi smo bili zajedno, kao da je neko omanje mesto na okupu.

Za mene je to bio pravi praznik! A kako smo morali da krijemo da idemo na slavu, tom prazniku bila je dodata i doza tajanstvenosti. To je bila naša porodična tajna kojoj smo bili posvećeni. U naš krug ulazili su i neki drugi, posvećeni nama. Ništa slađe i lepše za jedno dete. Kad se vratimo u Kragujevac, o tome se ćutalo, ali sam danima posle slave samo razmišljala koga sam sve videla, šta je sve nana spremila, šta su mi ujaci rekli... Nije ni čudo da sam kao sasvim mala mislila da je to najveći praznik na svetu. Kao malo starija, bila sam u čudu da i ostali ne slave taj praznik nad praznicima.

I tako je trajalo sve do Svetog Nikole, slave mog oca, moje devojačke. I to je bio važan datum, veliki praznik, ali obojen nervozom i ne tako svečan i radostan kao Sveti Dimitrije. Tad bi dolazila moja druga nana, protinska ćerka, koja je dizala kuću na glavu. Sitne kolače počinjala bi da sprema nedelju dana ranije. Stavljala ih je u kutije od košulja (fino mogu da se smeste, po jedan red), i odlagala ih na skrovita mesta koja sam ja poput psa tragača uvek uspešno nalazila. Dan pred slavu kâda je bila puna ribâ koje su plivale. Tu noć spremalo se žito, pa smo se ujutro budili zaticavši ga rasprostrto na stolnjaku (da se osuši). Bilo je nemoguće prići kuhinji.
- Nano, daj mi vodu.
- Evo ti čaša, idi u kupatilo. I natoči vodu iznad lavaboa, da mi se ribe ne traumiraju.
A ona ih posle uvije u krpu i udari u ivicu stola da ih ubije - to nije trauma.

Na sve strane su neki plehovi, naslagani naizmenično poprečke jedan preko drugog. Pravo opsadno stanje. Tata se uvek posvađa sa svojom majkom, mama ćuti, ali znam da se ljuti što je morala da se umije hladnom vodom. Onako đuture svi odlazimo u školu. Svako u svoju. Sestra i ja kao učenice, a mama i tata kao profesori. Kad se vratimo, kuća ne može da se prepozna. Sve je čisto, lepo, sređeno, svečano. Odmah s vrata uzima se žito sa stočića na kome su još i slavski kolač, sveća i vino. U međuvremenu je bio i pop, vidi se po vinu i slavskom kolaču. Taj dan same slave mnogo liči na one reklame u kojima u jednom potezu cela kuća bude sređena i - blista. Kad smo jutros odlazili, svi mrzovoljni, često i posvađani, izlazili smo iz kuće koja je bila u totalnom haosu - sad se vraćamo u najuredniju kuću na svetu, zastrtu belim stolnjacima s čipkom i vezom. Čak je i nana izgledala kao da je u srodstvu s Merlinom- zatičemo je sa frizurom, obučenu i obuvenu u najbolje što ima, nasmejanu, uspravnu i ponosnu. Sve je postavljeno kao u najboljim restoranima. Božanstveno pečena riba se puši, krompir je topao, blitva je topla, pirinač je topao... Ni dan-danas, a spremila sam potpuno sama slavâ i slavâ za po 80 gostiju, nije mi jasno kako je nana sve to uspevala. Mora da je bila neka magija u pitanju! Što više razmišljam, sve sam ubeđenija da ne može biti ništa drugo.

Ni Nova godina, ni Božić, ni Vaskrs nisu se mogli porediti s ova dva slavska dana. Tek kasnije postao mi je važan i moj rođendan, koji je u međuvremenu. Nijedna moja rođendanska žurka nije mogla da se poredi s ovim svečanostima. Ipak, postoji neka kosmička pravda - Mitrovdan je i prosvetarska slava, tako da je svake godine slavim. Odem u "Drinku" (škola u kojoj sam radila) i lepo proslavim. Savladaju me osećanja i imam utisak, upečatljiv i postojan, da su svi moji preci tu, zajedno sa mnom. I drago im je što se njihova slava nastavlja i po ženskoj liniji.

Juče mi se stegla knedla u grlu kad sam počela da zovem braću od ujaka i čestitam im slavu. Nekad smo svi bili na okupu, a sad - to je mnogo različitih kuća u kojima se slavi ista slava. Baš me savladala tuga. U glavi mi je odzvanjao dedin glas, nanin blagi smešak bio mi je pred očima, i onaj njen pitomi pogled kojim nas je milovala, svu svoju decu i sve unuke... Tu su i ujaci, mene i sestru ljube u glavu i u ruke... Eh, tugo, iako spolja ličim na hercegovačko-nemačko-šumadijsku stranu, duša i srce su mi u Vranju. A ujaci... najlepši dar mog detinjstva! Ljubav koja mi je dala krila, doza svega lepog za nekoliko života. I samo sećanje na njih učini da mi bude toplo.

Dosta je. Sva sam se zarozala.

Potpis za fotku:
Nana, deda, petorica ujaka, dve ujne, moja majka, dve sestre, dvojica braće...
Neki se još nisu rodili.
Milja Lukić je devojčica ispred nane koju deda uvek imitira (i on je obgrlio drvo).

субота, 3. новембар 2012.

Saću se pargiram, идем у схоппинг, jer to OK?

Juče me zove drugarica koja drži časove matematike i fizike i, trčeći sa časa na čas, sva zadihana me pita:
- Jesi li ti ispravila ovo na PMF-u?
Pojma nemam o čemu se radi, a ona će:
- Na faksu piše: Vi sad radite za potomke, a ne za vas, a neko je uzeo crveni sprej i ovo 'vas' precrtao, pa napisao: SEBE. Sigurno nisi ti?
- Ivana, pobogu, zar si mogla i da pomisliš da ja radim takve stvari?
- He-he-he, prvo sam na tebe pomislila.
- Verovatno je neko s Filološkog, oni su prekoputa.
Iako je poruka lepa, šteta što su studenti PMF-a napravili ovakvu gramatičku grešku. Inače, "sebe" se koristi kad se odnosi na subjekat, pa ovde jednostavno MORA da bude "sebe", a ne "vas". To je gradivo za peti razred osnovne škole. I Raiffeisen ima istu grešku: Otvorite račun i osvojite 4.000 dinara za Vas. Valjda za sebe, pretpostavljam da neće nekom drugom dati tih 4.000 dinara. U ovako kratkom sloganu krije se još jedna greška: osvojIte (trebalo bi osvojte - bez I), ali da ne idem u detalje, to je već gradivo šestog razreda. A i da ne bude da su samo bankari nepismeni - svi ponavljaju taj prezent: osvojite, umesto imperativa: osvojte. Jedni od drugih prepisuju, nažalost.

Grafite smatram za savremenu narodnu književnost i ima nekih koji mi se baš dopadaju. A ima i nekih, poput "Pravda za ovog i onog", "Ubij Srbina/Hrvata" (zavisi s koje ste strane granice), "Napolje Cigani/Rumuni/Mađari/Srbi/Turci..." i tako dalje, koje ne bih ni komentarisala. U Beogradskoj ulici je dugo pisalo: "Znak Rak, podznak Kancer"; u Bezistanu je otprilike dve godine stajalo "Ivana, volim te", da bi ga smenio grafit "Ivana je kurva"; u Despota Stefana "Hoćemo u Afričku uniju"... pa je sve to prekrečeno.

Zabavno je i u vreme predizbornih kampanja, kad savremeni narodni pevači prekrajaju slogane. Tako je plakat DSS-a sa šljivom "Zrelo je" osvanuo kao "Trulo je"; na Slaviji je veliki bilbord s fotkom pokojnog Vladana Batića imao dopunu: "Joj, gubim kosu!" (ko li se popeo tako visoko i kako je uspeo sve to da ispiše?); LDP slogan "Istina" imao je onaj oblačak, karakterističan za stripove, iz Čedinih usta, koji (kao) izgovara: "Keve ti?"; da ne pominjem politički štrajk sa stiroporom i sedenjem, i sve moguće varijacije na temu, s podrazumevajućim asocijacijama na dupe, jajnike, muške i ženske genitalije...

Sve su to mala deca u poređenju s plakatima i bilbordima reklama. Žao mi je što se ne setim da sve fotografišem, ali je Opismeni se (fejsbuk stranica), lepo napisala povodom kampanje za Sweet čokoladice: Ево најлакшег начина да се јавно осрамотите. Zaista, onaj ko im je radio reklamu trebalo bi da im plati što ih je izblamirao, ako ne i da kleči na kukuruzu. Verovatno je bilo obrnuto.

Takve stvari rade marketinške agencije, i ko se na ovom blogu malo zadržao, sigurno je pročitao kakvo je moje mišljenje o njima. Nemam nameru da se izvinjavam zbog onoga što mislim (s pravom), a kad se budu opismenili i počeli da rade kao da su išli u školu (po redu: osnovna, srednja, fakultet nije obavezan) i kad budu platili lektoru da im pregleda remek-dela pisanija, promeniću mišljenje. Inače, meni neki put dođu u ruke tekstovi slične vrste, sve lepo ispravim, a oni vrate i napišu svoje "ispravke". Nekad sam se nervirala, sad se slatko smejem. Čak i nemam nikakav direktan kontakt s njima, ne rade oni sa sitnom boranijom, s proizvodnjom se ne mešaju, no-no - samo preko advertajzera ("in" reč, do bola rogobatna i odvratna). Naravno, bude po njihovom, jer oni plaćaju. A da je smešno - smešno je. Tužno mi je jedino kad se setim da sam kao profesor nekad davala i manje ocene od petice. Jadna moja deca, lagala sam ih da je pismenost važna, ali i sama sam bila u zabludi.

Da ilustrujem malo:

Komentar? Nema ga! Pred ovim može samo da se zanemi.




Pored nepravilnog "osvoji", nije stavljen ni razmak između "15" i "l". Poenta je u pečatu, ipak. Posle igranja, naravno.


Kad si otiKšo (ili možda otiMšo, ili otiPšo... šta god), onda si - otišô! A mogao si da napišeš i samo - otišo.
Nije ti bilo potrebno ni ovo "I" u "izaciju", ali imaš opravdanje - stvarno si otišô gde ne treba.


Ko voli zareze, stvarno ih voli! Ako nisu želeli da im se dvaput ponovi ista reč (mada nije ista i nije isto ni akcentovana), grafički su to mogli da reše pisanjem u dva reda ili različitim fontovima, bojama... Inače, slogan je lep. Šteta.

Autor je Kancelarija za mlade - vrlo lepo vizuelno, ima i "caku", ali - dobrodošli!
Dobro došli u Nemačku (tu ste dobrodošli).
Niste baš tako dobrodošli, ali bar naučite da se "dobro došli" piše odvojeno, isto kao i "dobar dan", "dobro veče"...
"Dobrodošli" se piše zajedno samo kad je u funkciji imenskog dela predikata (peti razred).

Kartica se zove MasterCard Shopping (u redu - brend), ali sve ostalo: shopping, pa tri tačke posle kojih treba staviti razmak, pa "sa mojim"... Koliko malo teksta, koliko grešaka!
Trebalo bi:
Bezbrižno u kupovinu (ili: šoping)...
... s omiljenim šoping partnerom (ili: partnerom za kupovinu)!


Gde su se izgubile tačke??? 






Najbolja reklama, mada joj nedostaje zarez posle "moronske" a ispred "nego". Ne smeta. Poruka je genijalna!