Malo je čudno da osoba alegična na alkohol piše o alkoholizmu. Kakav li je to pogled na one koji malo popiju, koji se nacvrcaju, veseliji su... Dok se ja zacrvenim kao bulka i od torte s mnogo ruma, ali junački je jedem (šta ću kad je lepa), preko puta mene sedi neko ko je u sebe ulio skoro celu flašu votke i čudno me gleda. Gledamo se mi tako, pa ne znamo ko je kome čudniji. Ja onome s votkom u sebi izgledam kao invalid, a on meni kao Superhik. To nam ništa ne smeta da se družimo. Suprotnosti se privlače, pa tako i ja oko sebe imam sve same alkos-veterane. Šta li je to? Da li je reč o međusobnom divljenju ili je kosmos rešio da u svemu uspostavi ravnotežu... ko zna.
Iz tih meni nepojamnih razloga često sam jedina trezna u celom društvu. Stepeni pijanstva su različiti - neko ne može da stoji na nogama, neko se smeje bez prestanka, neko plače, neko priča i ne može da se zaustavi, a nagonsko povraćanje i nekontrolisano mokrenje dođu mu kao neki poslednji stepen. Kad se pripravnici pijanci oporave i "unormale", sve ono što se desilo dok nisu vladali sobom, predmet je opšte šale. Dok sam radila u školi, jedno dete je u pismenom s temom šta mu je bilo najsmešnije u životu opisalo kako je tata, kad je bio pijan, zaspao u kontejneru ispred kuće, a kad je komšija ujutro otvorio kontejner da baci đubre, prvo mu je rekao: "Dobar dan!", a spavač mu odvratio: "Dobar dan, komšija, šta ćete vi ovako rano kod mene? Zatvorite prozor, molim Vas, bije mi svetlo." Inače, tata je u to vreme bio uvaženi direktor jedne multinacionalne kompanije.
Svako pamti svoje prvo pijanstvo - na žalost ili na sreću, takvo iskustvo nemam. To prvo bilo bi mi i poslednje. Ko želi da me ubije, eto mu načina, a da se eventualno izvuče na neznanje. Unutrašnji organi počnu da se nadimaju, počinjem da se gušim, poplavim, ukočim se kao drvo... i kraj. Jednom sam bila u takvom stanju, od šampanjca kojim sam nazdravljala za punoletstvo. Moj otac takođe je jednom bio plav kao indigo i ukočen kao daska za peglanje - kolega mu je sipao malo rakije u sok, šalio se čovek. Jedna tetka je u pozorištu počela da se guši i drveni, sedela je iza gospođe kojoj je frizura bila kao beton zahvaljujući neverovatnim količinama laka. Sećate se onih tapiranja i lakiranja kose s kojima je glava izgledala kao Cocin bubanj? E, to je bila takva kreacija, zauzela je pola prostora sledećeg reda. Smešno? Meni nije, ali ako je nekom zabavno, neka bude.
I dok moj otac nije pio, mama je bila Superman, pardon - Superwoman. Pila je gospodski, nikad se nije napila, ali... Rakijica? Odlična je za cirkulaciju, pogotovo šumadijski čaj. Vino? Piće bogova, dobro za srce. Pivo? Vitamin B. I tako redom. Uz gibanicu se služilo pivo, uz ribu vino... Kad sam joj donela samovar iz Rusije, u njemu je kuvala rakiju, ponekad i vino, ali čaj... samo jednom, kad sam joj pokazala kako to funkcioniše. Sestra je nastavila maminu tradiciju gospodskog ispijanja, a tata i ja ličimo na lečene alkoholičare - nikad ni kap.
Nažalost, tanka je linija od jedne čaše vina posle ručka do obeznanjivanja od alkohola. Jedno obeznanjivanje vuče u drugo, pa u treće, i tako u beskraj. A taj beskraj - tamna je strana ljudskosti. Ništa više nije smešno, ostaju samo čemer i jad. Jedna moja, sad već pokojna drugarica, imala je oca alkoholičara. Kad je trezan, nije bilo prijatnijeg čoveka od njega. Pričao je vrlo zanimljivo i u suštini - bio je predobar. Posle teškog pijanstva pričali su mu šta je sve radio i kako se ponašao, i neretko je plakao, onako pokajnički obećavao da nikad više, nikad više, nikad više... neće to ponoviti. Onda bi poduži period bio sasvim miran, i od svih očeva, najbolji otac na svetu. Međutim, periodi kad je trezan bili su sve kraći, da bi na kraju i u treznom stanju po tremoru ruku moglo da se pretpostavi kako nešto nije u redu. Svaki naš razred pamtili smo po njegovim stepenima alkoholičara. A napredovao je brzinom geometrijske progresije. Kad sam ja bila u osmom razredu, a ta moja drugarica u prvom gimnazije, došao je do stanja da su ga odveli u bolnicu. Dijagnoza - trovanje alkoholom. U mom prvom a njenom drugom dvaput je bio na odvikavanju. U mom trećem a njenom četvrtom, kad je uveliko razmišljala o studijama, desilo se nešto, po mom mišljenju, najstrašnije. Strašnije i od toga što je pijan kasnije i umro, strašnije i od toga što je celu porodicu maltretirao sve te silne godine... a svi se vole. Vole oni njega, voli on njih.
Radila je maturski iz istorije, tema su bili Balkanski savezi u 19. veku. Ništa lakše nego da se s mojom majkom posavetuje. I tako su njih dve počele da se druže i van mene. Toliko su se družile da je počela da spava kod mene ne zato što ja molim mamu da drugarica ostane, nego mi ona saopštava ko noćas spava kod nas. Tako smo se to jutro zajednički spremale za školu. Prešle smo ulicu, zaobišle osnovnu školu, stigle do Ćiftine ćuprije... Nas dve na početku mosta, a na kraju, tamo gde je autobuska stanica, neka gužva. Obe malo požurimo, koliko smo mogle od snega i klizavnog mosta. Ona jednom rukom drži kapu, u drugoj joj je torba i napreduje brže od mene. Pokušavam da je stignem, a ona najednom zastaje i udaram u nju. Naglo zaokreće prema meni i u jednom dahu, drhtavim glasom, kaže:
- Slušaj, ovo je neka budala, ima već dosta ljudi, haj'mo...
- Hoću da vidim ko je...
- Pusti sad to, neka budala zaspala u snegu.
Hvata me za ramena, okreće, opet prelazimo most, i idemo u školu drugim, dužim putem.
Potpuno sam zaboravila na događaj, mada mi je ona bila čudna. Tek uveče, kad sam se videla s majkom, rekla mi je kako ceo Kragujevac bruji - otac moje drugarice je u bolnici, ujutro su ga ljudi našli zaspalog u snegu. I onda mi je rekla kako moram da se pravim da ništa ne znam o tome, da joj nikad to ne pominjem... Prekinem je i ispričam joj šta je bilo to jutro. Jedini komentar moje majke bio je: "Koliko je njegovoj duši teško! A kako li je tek nju sramota, kad nije želela da ti vidiš ko je u snegu."
I dan-danas sam u čudu šta se u stvari desilo. Da je bilo koja druga ćerka u pitanju, pomislila bih da je nezahvalna i bez srca, ali ona svog oca voli, znam to. Koliko li je bilo sramota kad nije ni prišla?
Kasnije je, kao udata, živela u istoj zgradi s mojom sestrom i povremeno su zajedno pile kafu. Tako je moja sestra prisustvovala sceni kad je njen muž došao kući pijan. Kaže mi sestra da nije bio uopšte toliko pijan da ne vlada sobom, ali je tu i tamo saplitao jezikom. Međutim, ona je ustala i histerično počela da ga udara, šutira, viče... Tih dana je ulazila u deveti mesec, pa je moja sestra razmišljala da li da zove Hitnu pomoć. Jedva je smirila, a muž... otreznio se u momentu. Porodila se sutradan.
A onda je i njen sin jedne večeri, sa šesnaest godina, došao kući pijan. Tad je imala prvi nervni slom. Kasnije je imala još jedan. A još kasnije su je hospitalizovali. Sin je počeo da pravi i druge probleme, međutim, pouzdano je da se bacila sa zgrade posle jednog od strašnih pijanstava svog sina.
Muk.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a “Flaša nema dno” http://rtb.rs/konkursi/