Obožavam da čitam Kalijadisa, odnosno njegov blog Jorgoslovlje. Uvek me nostalgično vrati u neko prošlo vreme, izmesti me u neki drugi geografski prostor ili mi dâ temu za razmišljanje. Tako me je u poslednjem postu podsetio na rođake i prijatelje koji umesto poklona donose novac (na svu sreću) i na šta deca te pare troše. Moj komentar bio je van teme posta, a u mislima me je odveo još dalje. Ovaj post inspirisan je njegovim hiljadarkama.
Dok je on vodio drugare u bioskop za te pare, ja sam, kao i svaki sebičnjak, sve sprcavala u svoje dupe. Nije nikakva tajna da su mi slatkiši prioritet za pusto ostrvo. Tek posle idu knjige, dimni signali, vatra, suva hrana i ostale sitnice. Sad još i umem da se obuzdam u uživanju u poslasticama, ali kao dete... Sećam se da mi je prvo baš veliko razočaranje bilo kad mi je majka objasnila kako ne mogu da jedem kolače do mile volje ako radim u poslastičarnici. To je ono čuveno pitanje "šta ćeš da budeš kad porasteš", i dok su ostali bili učiteljice, lekari, fudbaleri, pevačice i glumice, ja sam želela da radim u poslastičarnici. To mi je izgledalo kao pravi pravcijati raj. Koji hladan tuš - ti samo prodaješ kolače, ne možeš da ih jedeš! Nekoliko dana bila sam sva pokisla od tog saznanja. Možda su kasnija razočaranja u životu bila veća, sigurno jesu, ali nisu me pogodila tako silno kao ovo prvo. Kad je takva strast u pitanju, nije ni čudo da za "svoje" pare pojedem ceo prvi red sitnih kolača u izlogu poslastičarnice. Bude mi muka, nije da nije, ali sve se to zaboravi. U sećanju ostane samo ona slast kad se minjoni od lepote istope u ustima.
Kao dete, nisam jela skoro ništa, izuzev slatkiša, naravno. Čak je i nana, koja je plakala što ne jedem, na kraju digla ruke i sama mi mutila jaje sa šećerom ne bih li posle toga pojela makar supu. Sećam se njenih suza, i svojih kao reakciju na njene, ali kad bih to malo objektivnije razložila, bilo bi mi jasno da se u stvari radi o - uceni. Onoj najpokvarenijoj. Kad nekog uslovljavaš onim što mu je najmilije da uradi ono što mu je najmrskije. Ali, nema veze. Nana je bila dobra kao "dobar dan", pa joj sve otpisujem na brigu za moju kilažu, koja se u ono vreme zvala briga za - zdravlje. Tako gledano, bila sam najbolesniji član velike porodice, imala sam najmanju kilažu.
U sedmom razredu, posle opklade da ću pojesti sedam šampita kod Ćamila (njegove su bile kao soliter), dobila sam i nadimak "ni manja devojka ni veći želudac". Stvarno je delovalo čudno gde mi sve to stane. Pojela sam junački šampite, svih sedam, nekoliko puta povraćala dok sam se vraćala kući, ali sam pobedila. Neko vreme posle toga pri pogledu na šampite okretao mi se stomak, ali samo dve-tri nedelje, pa sam nastavila tamo gde sam stala - da rekorderski uživam u svim poslasticama. I u šampitama, naravno, mada su mi favoriti oni fini kolači s maslacem, čokoladom, lešnicima, s fondan-prelivima i glazurama koje liče na san. Kralj nad kraljevima je ganaš krem - samo čokolada i slatka pavlaka. Za Božić sam napravila originalnu moka tortu u koju ide i ganaš krem, ali sam, avaj, pola ganaša pojela dok sam je pravila. Nema veze, torta je i s tim malim nedostatkom bila prva liga ukusa. Na fotki se vidi preostali ganaš koji sam sipala, a trebalo je da dođe skoro do polovine kalupa za tortu. Ganaš je ono divno čokoladno punjenje u bombonjerama, ne bi li bilo jasnije onima koji ne znaju.
Ledene kocke su jedan od omiljenih kolača moje dece. Kad god sam nameravala da ih pravim, još u samoposluzi imala sam neviđenu borbu sama sa sobom - da li da kupim duplu meru ili ne. Prelomim da je bolje da kupim duplu meru jer... nikad se ne zna. A to što se ne zna u stvari se dobro znalo. Kako kuvam isključivo noću, kad napravim ledene kocke, uzmem samo malo da probam, pa se opasuljim da sam pojela pola pleha kad je već kasno. Ta polovina pleha nestaje kao u nekom transu, imam totalnu amneziju. Ma, kakav seks - hrana je vrhunsko uživanje! Pola kolača nema, uhvati me griža savesti... šta ću, kud ću... počnem da pravim nov kolač. Dok pravim, pojedem i onaj ostatak, nekad mi bude muka, češće mi ne bude, ali to sve nije važno - važno je da ne ostavim tragove zločina. Najčešće je novi kolač gotov pred zoru, nije ni stigao do frižidera, deca se probude, pojedu ceo pleh... i tako su kod nas u kući ledene kocke dobile naziv - vrućane kocke. Od prideva ledene nema ni L. Tek posle 45. godine obećala sam sebi da ću kolače praviti u pô bela dana, i to donekle pomaže. Ovu jadnu moka tortu pravila sam usred noći, ne bi se desilo šta se desilo da sam oko sebe imala svedoke. Obuzdala bih se. Valjda.
Poslastice se mere na komad, šnite, parče... a ja na kilo ili na pleh. Takvu karijeru započela sam s pet ili šest godina (ne sećam se tačno, samo znam da još nisam pošla u školu), kad sam pojela ceo pleh koha. Bilo je slično kao s ledenim kockama - da probam, pa jedi, jedi, jedi... pa vidi, nema pola pleha... pa pojedi ostatak... i tako. Munula sam pleh, neopran, među ostale nanine plehove. Gde ću sad? Muka mi je, teturam se, boli me stomak, izlazim u dvorište kuće u Vranju. Bek, nemački ptičar, maše mi repom. On je veliki, velika mu je i kućica. Uđem unutra i - zaspim. U neko doba se probudim i čujem glasove. Uzbuna! Ujaci se razleteli, svi me traže. Moja majka plače, ujne je teše. Vidim nanu u dnu dvorišta, sedi, s rukama u krilu, pognute glave, i ona plače. Deteta nema! Čujem da se plaše otmice, čujem da se mole bogu da sam živa... Šta ću... u neko doba izađem, spremna da dobijem doooobre batine, ali kriva sam pa sam kriva, to je fakat. Izlazim ja tako, sva izmučena, s nategnutim stomakom kao izgladnela deca Afrike, sa senom u kosi iz Bekove kućice i - čekam batine. Prolomila su se dva-tri vriska, neki su tek sad počeli da plaču, a ludo dete zvano Milja stoji i čeka. Čeka batine. Međutim, desilo se nešto što može da se desi samo ovde, na Jugu. Svi skaču na mene, ljube me. Ko u glavu, ko u nogu, ko u ruku. Grle me, guraju se da svi uhvate neki deo mene, verovatno da budu sigurni da sam stvarno tu, pred njima, živa. Čujem i ono poznato "Miljanice, dušo" kako me ujaci, nana i deda zovu... Niko nije delovao ljuto. Svi su srećni. Svi se smeju.
Onda ja počnem da plačem. Toliko sam plakala da mi je posle nekog vremena ujna koja je bila medicinska sestra dala injekciju da se smirim. Niko ne pominje ni koh, ni pleh, ni što me nije bilo...
Mnogo godina kasnije, kad god bih samo pomenula tu epizodu, ujka Tane bi me uvek prekidao: "Nesi ti kriva, dete si, nego mi. Pa što od nas da se plašiš i kriješ?" Ujaci su posebna priča. Jedna divna posebna priča.
U raznorazne glupave, pa i opasne situacije dovodila me je strast prema slatkišima. Razumem narokomane. I one koji su zavisni od hazardnih igara. Ma, razumem sve zavisnike na svetu, gde god da su i na koji god način da se bore sa svojim strastima. Međutim, treba razumeti i mene - ne jedem "kolače": torte s pudinzima, pržena slatka testa iz kojih curi ulje kad ih pritisneš prstima, "svečane" kolače s margarinom, "sitne" kolače visoke kao torta, raznorazne "kocke" koje sliče komadinama makadama... Ja jedem - poslastice! Da sam sad dete, i da dobijem današnju hiljadarku, verovatno bih se opet zaputila u poslastičarnicu da se sladim poslasticama.
Dok je on vodio drugare u bioskop za te pare, ja sam, kao i svaki sebičnjak, sve sprcavala u svoje dupe. Nije nikakva tajna da su mi slatkiši prioritet za pusto ostrvo. Tek posle idu knjige, dimni signali, vatra, suva hrana i ostale sitnice. Sad još i umem da se obuzdam u uživanju u poslasticama, ali kao dete... Sećam se da mi je prvo baš veliko razočaranje bilo kad mi je majka objasnila kako ne mogu da jedem kolače do mile volje ako radim u poslastičarnici. To je ono čuveno pitanje "šta ćeš da budeš kad porasteš", i dok su ostali bili učiteljice, lekari, fudbaleri, pevačice i glumice, ja sam želela da radim u poslastičarnici. To mi je izgledalo kao pravi pravcijati raj. Koji hladan tuš - ti samo prodaješ kolače, ne možeš da ih jedeš! Nekoliko dana bila sam sva pokisla od tog saznanja. Možda su kasnija razočaranja u životu bila veća, sigurno jesu, ali nisu me pogodila tako silno kao ovo prvo. Kad je takva strast u pitanju, nije ni čudo da za "svoje" pare pojedem ceo prvi red sitnih kolača u izlogu poslastičarnice. Bude mi muka, nije da nije, ali sve se to zaboravi. U sećanju ostane samo ona slast kad se minjoni od lepote istope u ustima.
Kao dete, nisam jela skoro ništa, izuzev slatkiša, naravno. Čak je i nana, koja je plakala što ne jedem, na kraju digla ruke i sama mi mutila jaje sa šećerom ne bih li posle toga pojela makar supu. Sećam se njenih suza, i svojih kao reakciju na njene, ali kad bih to malo objektivnije razložila, bilo bi mi jasno da se u stvari radi o - uceni. Onoj najpokvarenijoj. Kad nekog uslovljavaš onim što mu je najmilije da uradi ono što mu je najmrskije. Ali, nema veze. Nana je bila dobra kao "dobar dan", pa joj sve otpisujem na brigu za moju kilažu, koja se u ono vreme zvala briga za - zdravlje. Tako gledano, bila sam najbolesniji član velike porodice, imala sam najmanju kilažu.
U sedmom razredu, posle opklade da ću pojesti sedam šampita kod Ćamila (njegove su bile kao soliter), dobila sam i nadimak "ni manja devojka ni veći želudac". Stvarno je delovalo čudno gde mi sve to stane. Pojela sam junački šampite, svih sedam, nekoliko puta povraćala dok sam se vraćala kući, ali sam pobedila. Neko vreme posle toga pri pogledu na šampite okretao mi se stomak, ali samo dve-tri nedelje, pa sam nastavila tamo gde sam stala - da rekorderski uživam u svim poslasticama. I u šampitama, naravno, mada su mi favoriti oni fini kolači s maslacem, čokoladom, lešnicima, s fondan-prelivima i glazurama koje liče na san. Kralj nad kraljevima je ganaš krem - samo čokolada i slatka pavlaka. Za Božić sam napravila originalnu moka tortu u koju ide i ganaš krem, ali sam, avaj, pola ganaša pojela dok sam je pravila. Nema veze, torta je i s tim malim nedostatkom bila prva liga ukusa. Na fotki se vidi preostali ganaš koji sam sipala, a trebalo je da dođe skoro do polovine kalupa za tortu. Ganaš je ono divno čokoladno punjenje u bombonjerama, ne bi li bilo jasnije onima koji ne znaju.
Ledene kocke su jedan od omiljenih kolača moje dece. Kad god sam nameravala da ih pravim, još u samoposluzi imala sam neviđenu borbu sama sa sobom - da li da kupim duplu meru ili ne. Prelomim da je bolje da kupim duplu meru jer... nikad se ne zna. A to što se ne zna u stvari se dobro znalo. Kako kuvam isključivo noću, kad napravim ledene kocke, uzmem samo malo da probam, pa se opasuljim da sam pojela pola pleha kad je već kasno. Ta polovina pleha nestaje kao u nekom transu, imam totalnu amneziju. Ma, kakav seks - hrana je vrhunsko uživanje! Pola kolača nema, uhvati me griža savesti... šta ću, kud ću... počnem da pravim nov kolač. Dok pravim, pojedem i onaj ostatak, nekad mi bude muka, češće mi ne bude, ali to sve nije važno - važno je da ne ostavim tragove zločina. Najčešće je novi kolač gotov pred zoru, nije ni stigao do frižidera, deca se probude, pojedu ceo pleh... i tako su kod nas u kući ledene kocke dobile naziv - vrućane kocke. Od prideva ledene nema ni L. Tek posle 45. godine obećala sam sebi da ću kolače praviti u pô bela dana, i to donekle pomaže. Ovu jadnu moka tortu pravila sam usred noći, ne bi se desilo šta se desilo da sam oko sebe imala svedoke. Obuzdala bih se. Valjda.
Poslastice se mere na komad, šnite, parče... a ja na kilo ili na pleh. Takvu karijeru započela sam s pet ili šest godina (ne sećam se tačno, samo znam da još nisam pošla u školu), kad sam pojela ceo pleh koha. Bilo je slično kao s ledenim kockama - da probam, pa jedi, jedi, jedi... pa vidi, nema pola pleha... pa pojedi ostatak... i tako. Munula sam pleh, neopran, među ostale nanine plehove. Gde ću sad? Muka mi je, teturam se, boli me stomak, izlazim u dvorište kuće u Vranju. Bek, nemački ptičar, maše mi repom. On je veliki, velika mu je i kućica. Uđem unutra i - zaspim. U neko doba se probudim i čujem glasove. Uzbuna! Ujaci se razleteli, svi me traže. Moja majka plače, ujne je teše. Vidim nanu u dnu dvorišta, sedi, s rukama u krilu, pognute glave, i ona plače. Deteta nema! Čujem da se plaše otmice, čujem da se mole bogu da sam živa... Šta ću... u neko doba izađem, spremna da dobijem doooobre batine, ali kriva sam pa sam kriva, to je fakat. Izlazim ja tako, sva izmučena, s nategnutim stomakom kao izgladnela deca Afrike, sa senom u kosi iz Bekove kućice i - čekam batine. Prolomila su se dva-tri vriska, neki su tek sad počeli da plaču, a ludo dete zvano Milja stoji i čeka. Čeka batine. Međutim, desilo se nešto što može da se desi samo ovde, na Jugu. Svi skaču na mene, ljube me. Ko u glavu, ko u nogu, ko u ruku. Grle me, guraju se da svi uhvate neki deo mene, verovatno da budu sigurni da sam stvarno tu, pred njima, živa. Čujem i ono poznato "Miljanice, dušo" kako me ujaci, nana i deda zovu... Niko nije delovao ljuto. Svi su srećni. Svi se smeju.
Onda ja počnem da plačem. Toliko sam plakala da mi je posle nekog vremena ujna koja je bila medicinska sestra dala injekciju da se smirim. Niko ne pominje ni koh, ni pleh, ni što me nije bilo...
Mnogo godina kasnije, kad god bih samo pomenula tu epizodu, ujka Tane bi me uvek prekidao: "Nesi ti kriva, dete si, nego mi. Pa što od nas da se plašiš i kriješ?" Ujaci su posebna priča. Jedna divna posebna priča.
U raznorazne glupave, pa i opasne situacije dovodila me je strast prema slatkišima. Razumem narokomane. I one koji su zavisni od hazardnih igara. Ma, razumem sve zavisnike na svetu, gde god da su i na koji god način da se bore sa svojim strastima. Međutim, treba razumeti i mene - ne jedem "kolače": torte s pudinzima, pržena slatka testa iz kojih curi ulje kad ih pritisneš prstima, "svečane" kolače s margarinom, "sitne" kolače visoke kao torta, raznorazne "kocke" koje sliče komadinama makadama... Ja jedem - poslastice! Da sam sad dete, i da dobijem današnju hiljadarku, verovatno bih se opet zaputila u poslastičarnicu da se sladim poslasticama.