четвртак, 28. фебруар 2013.

Strast kojoj nema leka

Obožavam da čitam Kalijadisa, odnosno njegov blog Jorgoslovlje. Uvek me nostalgično vrati u neko prošlo vreme, izmesti me u neki drugi geografski prostor ili mi dâ temu za razmišljanje. Tako me je u poslednjem postu podsetio na rođake i prijatelje koji umesto poklona donose novac (na svu sreću) i na šta deca te pare troše. Moj komentar bio je van teme posta, a u mislima me je odveo još dalje. Ovaj post inspirisan je njegovim hiljadarkama.

Dok je on vodio drugare u bioskop za te pare, ja sam, kao i svaki sebičnjak, sve sprcavala u svoje dupe. Nije nikakva tajna da su mi slatkiši prioritet za pusto ostrvo. Tek posle idu knjige, dimni signali, vatra, suva hrana i ostale sitnice. Sad još i umem da se obuzdam u uživanju u poslasticama, ali kao dete... Sećam se da mi je prvo baš veliko razočaranje bilo kad mi je majka objasnila kako ne mogu da jedem kolače do mile volje ako radim u poslastičarnici. To je ono čuveno pitanje "šta ćeš da budeš kad porasteš", i dok su ostali bili učiteljice, lekari, fudbaleri, pevačice i glumice, ja sam želela da radim u poslastičarnici. To mi je izgledalo kao pravi pravcijati raj. Koji hladan tuš - ti samo prodaješ kolače, ne možeš da ih jedeš! Nekoliko dana bila sam sva pokisla od tog saznanja. Možda su kasnija razočaranja u životu bila veća, sigurno jesu, ali nisu me pogodila tako silno kao ovo prvo. Kad je takva strast u pitanju, nije ni čudo da za "svoje" pare pojedem ceo prvi red sitnih kolača u izlogu poslastičarnice. Bude mi muka, nije da nije, ali sve se to zaboravi. U sećanju ostane samo ona slast kad se minjoni od lepote istope u ustima.

Kao dete, nisam jela skoro ništa, izuzev slatkiša, naravno. Čak je i nana, koja je plakala što ne jedem, na kraju digla ruke i sama mi mutila jaje sa šećerom ne bih li posle toga pojela makar supu. Sećam se njenih suza, i svojih kao reakciju na njene, ali kad bih to malo objektivnije razložila, bilo bi mi jasno da se u stvari radi o - uceni. Onoj najpokvarenijoj. Kad nekog uslovljavaš onim što mu je najmilije da uradi ono što mu je najmrskije. Ali, nema veze. Nana je bila dobra kao "dobar dan", pa joj sve otpisujem na brigu za moju kilažu, koja se u ono vreme zvala briga za - zdravlje. Tako gledano, bila sam najbolesniji član velike porodice, imala sam najmanju kilažu.

U sedmom razredu, posle opklade da ću pojesti sedam šampita kod Ćamila (njegove su bile kao soliter), dobila sam i nadimak "ni manja devojka ni veći želudac". Stvarno je delovalo čudno gde mi sve to stane. Pojela sam junački šampite, svih sedam, nekoliko puta povraćala dok sam se vraćala kući, ali sam pobedila. Neko vreme posle toga pri pogledu na šampite okretao mi se stomak, ali samo dve-tri nedelje, pa sam nastavila tamo gde sam stala - da rekorderski uživam u svim poslasticama. I u šampitama, naravno, mada su mi favoriti oni fini kolači s maslacem, čokoladom, lešnicima, s fondan-prelivima i glazurama koje liče na san. Kralj nad kraljevima je ganaš krem - samo čokolada i slatka pavlaka. Za Božić sam napravila originalnu moka tortu u koju ide i ganaš krem, ali sam, avaj, pola ganaša pojela dok sam je pravila. Nema veze, torta je i s tim malim nedostatkom bila prva liga ukusa. Na fotki se vidi preostali ganaš koji sam sipala, a trebalo je da dođe skoro do polovine kalupa za tortu. Ganaš je ono divno čokoladno punjenje u bombonjerama, ne bi li bilo jasnije onima koji ne znaju.

Ledene kocke su jedan od omiljenih kolača moje dece. Kad god sam nameravala da ih pravim, još u samoposluzi imala sam neviđenu borbu sama sa sobom - da li da kupim duplu meru ili ne. Prelomim da je bolje da kupim duplu meru jer... nikad se ne zna. A to što se ne zna u stvari se dobro znalo. Kako kuvam isključivo noću, kad napravim ledene kocke, uzmem samo malo da probam, pa se opasuljim da sam pojela pola pleha kad je već kasno. Ta polovina pleha nestaje kao u nekom transu, imam totalnu amneziju. Ma, kakav seks - hrana je vrhunsko uživanje! Pola kolača nema, uhvati me griža savesti... šta ću, kud ću... počnem da pravim nov kolač. Dok pravim, pojedem i onaj ostatak, nekad mi bude muka, češće mi ne bude, ali to sve nije važno - važno je da ne ostavim tragove zločina. Najčešće je novi kolač gotov pred zoru, nije ni stigao do frižidera, deca se probude, pojedu ceo pleh... i tako su kod nas u kući ledene kocke dobile naziv - vrućane kocke. Od prideva ledene nema ni L. Tek posle 45. godine obećala sam sebi da ću kolače praviti u pô bela dana, i to donekle pomaže. Ovu jadnu moka tortu pravila sam usred noći, ne bi se desilo šta se desilo da sam oko sebe imala svedoke. Obuzdala bih se. Valjda.

Poslastice se mere na komad, šnite, parče... a ja na kilo ili na pleh. Takvu karijeru započela sam s pet ili šest godina (ne sećam se tačno, samo znam da još nisam pošla u školu), kad sam pojela ceo pleh koha. Bilo je slično kao s ledenim kockama - da probam, pa jedi, jedi, jedi... pa vidi, nema pola pleha... pa pojedi ostatak... i tako. Munula sam pleh, neopran, među ostale nanine plehove. Gde ću sad? Muka mi je, teturam se, boli me stomak, izlazim u dvorište kuće u Vranju. Bek, nemački ptičar, maše mi repom. On je veliki, velika mu je i kućica. Uđem unutra i - zaspim. U neko doba se probudim i čujem glasove. Uzbuna! Ujaci se razleteli, svi me traže. Moja majka plače, ujne je teše. Vidim nanu u dnu dvorišta, sedi, s rukama u krilu, pognute glave, i ona plače. Deteta nema! Čujem da se plaše otmice, čujem da se mole bogu da sam živa... Šta ću... u neko doba izađem, spremna da dobijem doooobre batine, ali kriva sam pa sam kriva, to je fakat. Izlazim ja tako, sva izmučena, s nategnutim stomakom kao izgladnela deca Afrike, sa senom u kosi iz Bekove kućice i - čekam batine. Prolomila su se dva-tri vriska, neki su tek sad počeli da plaču, a ludo dete zvano Milja stoji i čeka. Čeka batine. Međutim, desilo se nešto što može da se desi samo ovde, na Jugu. Svi skaču na mene, ljube me. Ko u glavu, ko u nogu, ko u ruku. Grle me, guraju se da svi uhvate neki deo mene, verovatno da budu sigurni da sam stvarno tu, pred njima, živa. Čujem i ono poznato "Miljanice, dušo" kako me ujaci, nana i deda zovu... Niko nije delovao ljuto. Svi su srećni. Svi se smeju.

Onda ja počnem da plačem. Toliko sam plakala da mi je posle nekog vremena ujna koja je bila medicinska sestra dala injekciju da se smirim. Niko ne pominje ni koh, ni pleh, ni što me nije bilo...

Mnogo godina kasnije, kad god bih samo pomenula tu epizodu, ujka Tane bi me uvek prekidao: "Nesi ti kriva, dete si, nego mi. Pa što od nas da se plašiš i kriješ?" Ujaci su posebna priča. Jedna divna posebna priča.

U raznorazne glupave, pa i opasne situacije dovodila me je strast prema slatkišima. Razumem narokomane. I one koji su zavisni od hazardnih igara. Ma, razumem sve zavisnike na svetu, gde god da su i na koji god način da se bore sa svojim strastima. Međutim, treba razumeti i mene - ne jedem "kolače": torte s pudinzima, pržena slatka testa iz kojih curi ulje kad ih pritisneš prstima, "svečane" kolače s margarinom, "sitne" kolače visoke kao torta, raznorazne "kocke" koje sliče komadinama makadama... Ja jedem - poslastice! Da sam sad dete, i da dobijem današnju hiljadarku, verovatno bih se opet zaputila u poslastičarnicu da se sladim poslasticama.

петак, 22. фебруар 2013.

Nemoj meni te priče

Svi mi svojoj deci želimo najbolje - da budu zdrava, srećna, uspešna... E, kod ovog uspešna malo ću da zastanem. Šta je uspeh? Da završe školu, zaposle se, lepo zarađuju, steknu porodicu... Ili da budu jednostavno - dobri ljudi?

Da sam radila onako kako nisam radila, ne bih sad slušala gluposti svojih prijatelja. Jedna od nezaobilaznih tema je i:
- Šta rade deca?
Ja, budaletina, ispričam sve kako jeste, a onda mi druga strana odgovori:
- Moj i uči i radi.
Obradujem se, čestitam, pa pitam:
- A gde se zaposlio?
- Kod mene.
Ispostavi se da je dete samo na platnom spisku (mora da ima pare za svoje potrebe - izlaske, garderobu, putovanja...), a ne radi bukvalno ništa. Ima i onih koji se pojave na tom fantomskom radnom mestu, neki čak nešto i urade. Nemam ništa protiv. Da imam firmu, i ja bih uradila isto. Što da ne zaposlim nekog svog? Ali, kako da mu dajem platu ako ništa ne radi? I, najvažnije, umesto da puna ponosa zabacim glavu i teatralno saopštim kako "i uči i radi", rekla bih da se uči poslu. Mrsko mi je da vređam tuđu inteligenciju pričajući neke budalaštine.

O ovima što preko veze zapošljavaju svoju decu u tuđim firmama i izguraju nekog ko zaista vredi, neću ni slovo da potrošim. Rekao bi neko da imaju iste diplome i ista prava, ali o diplomama drugi put. Nisu sve iste, opšte je poznato.

Kad god čujem tako neku modernu bajku, a slušam ih često, baš mi je neprijatno. Sve se pitam da li sagovornik misli da sam budala ili je jednostavno on/ona bezobrazna osoba. Vapitavali su me drugačije, pa sam po istom modelu i ja vaspitavala svoje potomke. U poslednje vreme uviđam da sam omanula. Ono čemu sam ih ja učila sasvim je nepotrebno, neretko i nepoželjno. Na primer, da poštuju starije, da im se uredno jave i pomognu im ako je potrebno, da se zahvale kad im se nešto dâ ili ih neko posavetuje, da ne budu zavidni, da cene prave vrednosti (istinu, pravdu...), da imaju samo ono što zaslužuju, da pare nisu najvažnije u životu... Sve je to pogrešno, tek sad uviđam, kad je već kasno. Trebalo je da ih učim da je najvažnije uvek biti uz onoga ko pobeđuje, čak i kad nije u pravu, da se treba diviti samo onima od kojih imaš koristi, da su laganje i krađa sasvim dopušteni ako je cilj nadomak ruke, da ništa nije sveto, da se treba naturati i kad je to nepristojno i bedno... Tome je trebalo da ih učim, a ja, sa svoje strane, da hvatam veze za sve živo - i za školu i za posao.

Naravno, kad god se priča o deci, trebalo bi samo da ih hvalim i da pričam bajke. Sve sam uradila drugačije.

Za posao moraju da se izbore sami. Zato moj najstariji sin radi rudarski posao (i od svih s kojima radi ubedljivo je najbolji, bez lažne skromnosti) za sitne pare, još nije ni prijavljen. Srednji se lomata s tom svojom grupom i zarađuje - skoro ništa. Najmlađi je još mali, ali se nadam da neće poći stopama braće po materi. Njega je vaspitavao i otac, hvala bogu. Međutim, plašim se da i on ne podlegne "zovu predaka" i saveti lude majke mu dođu iz dupeta u glavu baš kad ne treba. 

U mojoj bivšoj firmi služba marketinga radila je kako je radila - sto ljudi oko jednog posla. A onda dođem kući i vidim kako moj srednji sin sve to isto radi, potpuno sam, za omiljeni klub, i - za džabe. U stvari, u minusu je jer sve što treba da se plati, on plati. U bivšoj firmi dolazili su mi tekstovi saradnika koji su bili jednostavno kopiranje s interneta, pa sam morala da ih dorađujem, prerađujem... a oni dobiju honorar, i to dobar honorar. Dođem kući, pročitam šta je moj najstariji sin napisao (napisao, ne kopirao), pa uvidim kako je stvarno istina ono o biserima i svinjama.

Srednji sin, koji je voleo da zaobiđe školu, ljutio se na mene što neću da mu opravdavam časove. Odem ja kod njegove razredne, izložim joj problem (tad sam i ja radila u školi i pričala sam s njom onako kako sam volela da "moji" roditelji pričaju sa mnom - pa ćemo mi zajedničkim snagama da rešimo problem). Sklopim dogovor da dolazim svakog ponedeljka i da nas dve zajedno prorešetamo kad su izostanci opravdani a kad nisu. Mislila sam, i ona je zainteresovana za detetovo dobro. Kad bude video da je pritegnut sa svih strana, manje će bežati. Nažalost, čudovište od razredne Anastasije shvatilo je to kao da samo njemu može da lupa neopravdane kad joj se ćefne. Završilo se tako što sam se s njom posvađala - ja. Mislim da joj je pozlilo kad sam na nju osula drvlje i kamenje. Naravno, kao koleginica sam joj objasnila da bi je trebalo izbaciti iz škole i ne samo iz škole, već bi joj trebalo zabraniti da se sreće s ljudima. Sve se dešavalo pred direktorom i psihologom škole. Oni su mi se izvinili, a ona je iznesena u predinfarktnom stanju iz prostorije. Imala sam još teksta, ali, nažalost, već su je izneli.

Mislim se, da li i sad isto tako da komentarišem "i uči i radi"? Nemoj, bre, meni da pričaš te priče - baljezgarije s pornografskim sadržajem! Moje dete je za tvoje Nobelovac, nikako to nemoj da zaboraviš. A ja neću da smetnem s uma kako tvoje dete "i uči i radi" i, naravno, da mu je najveći kvalitet i najbolja kvalifikacija što je tvoje dete.

субота, 16. фебруар 2013.

Kad te hoće, onda te hoće (tri nesreće za nedelju dana!)

Baš me poteralo! Nije na sreću nego na maler. Za samo sedam dana uspela sam da izgubim ceo imenik iz telefona, da se tako razbijem od pada da me debelo meso (popularnije - dupe) boli i sada, da mi se pokvari komp... Nadam se da se ovim kvarom kompa zavšava spisak jer u trenutku kad je on umro, umrla je i bolja polovina mene. Nešto slično dokusurilo bi me skroz. Valjda ne može dvaput da se umre!

Sezonu malera otvorio je prvi odlazak u Telenor. Naime, otkad sam se vratila iz Italije, nikako ni jednu jedinu poruku da pošaljem s telefona. Da je neko drugi u pitanju, odmah bi otišao operateru i sredio to, ali ja, s velikom sumnjom u svoju tehničku pamet, pomislila sam da sam nešto zabrljeskala. Međutim, ni posle nekoliko dana, ni posle isprobavanja svih mogućih opcija, shvativši da sam od sebe neće da proradi, priznam da ovaj put (ipak) ja nisam ništa kriva. Ko zna, možda ne bih otišla ni tad, da nisam videla kako telefon ne kuca đ, ć, č, ž, š. To je mnogo veći razlog da se ode od nemogućnosti slanja poruka. Imam i drugi telefon za poruke, ali da pišem sisanje umesto šišanje... to je previše. Ili, ne daj Bože, satiranje umesto šatiranje... Na početku Takovske, ispred jednog od frizeraja dugo je stajala tabla s velikim natpisom: SISANJE toliko i toliko dinara, pa ispod toga SATIRANJE troduplo više dinara. Takvu budalaštinu sebi stvarno ne mogu da dozvolim. Da ne pominjem ono odvratno pisanje ch, sh i slično. U srpskom jeziku takvi skupovi glasova ne postoje, a kako je pravopis fonetski, ne postoje ni takva dvojna slova. Idem ja sad u Telenor da mi nameste pismeno pisanje, a nek vide i da li može da se reši problemčić s porukama.

Dočeka me devojka koja je odmah videla da kartica nije u redu i onda mi je dala drugu, ali sam morala kod kuće da skidam telefone sa stare. Iako je obavila posao, izmervirala me je toliko da sam imala želju svašta da joj kažem. Kad sam postavila pitanje pisanja normalnih slova, prvo me je pitala: "A šta će Vam to?" Da ne ponavljam šta sam joj rekla, ali sam se podsetila profesorskih dana. Da smo bili u učionici, zalepila bih joj jedinicu kao vrata i pred svima joj rekla da je ta jedinica u stvari - minus deset. Ima da propišti majčino mleko da dođe do jedinice, a ako dođe do nje, posle može da je popravi ako se u međuvremenu unormali i "napravi na čoveka". Naravno, nisam joj to rekla glasno, ali mislim da je shvatila - dobiće jedinicu, u dnevnik. Onda je zvala kolegu koji je pogledao, prčkao nešto po telefonu, a kad je zaustio da nešto kaže, ona ga je prekinula: "Nemoj!" Na osnovu ovoga pretpostavljam da je i on hteo da postavi slično imbecilno pitanje, ali se zaustavio, pa je samo rekao: "Ovaj telefon nema tu opciju." Telefon je Samsung GT-E2600 i svima toplo preporučujem da ga zaobiđu, osim ako nisu Englezi ili Nemci, pošto ima i sva slova s umlautom, koja se koriste u nemačkom. Kažem ja onda njoj: "Recite ovima koji naručuju telefone da više ne naručuju ovaj, nije za naše tržište." Za tu moju porimedbu sigurno je nije bilo briga, ali je bar sagla glavu i čekala da se spakujem. Posle sam saznala i da su poruke u kojima se koriste slova poput š, đ... skuplje, kao da šaljete ko zna šta. Pa, stvarno... A tek ćirilica! Verovatno je zagonetnija od kineskog ili arapskog pisma.

U redu, neka bude da ima i ljudi koji s ponosom nose transparent "nepismen sam, tim se dičim" posred čela, ali zašto ne kažu kad prodaju telefon da nema opciju normalnog pisanja? Ili je to, po njihovom shvatanju, sasvim nebitna karakteristika? Ko čita ove redove i čudi se što se ja čudim, zauvek je izgubljen.

Odem ja kući, pola telefona prepišem ručno, pola mi prekopira najmlađi sin (za razliku od majke, on je tehnička pametnica) i formiram karticu kakva je i bila. Staru bacim. Onda se umeša jedna moja drugarica koja mi kaže kako sam "glupa što sam se maltretirala skoro celo popodne, kad normalna slova - mogu da se nameste". Krenem ja opet u Telenor, ovaj put u drugu poslovnicu. Dečko mlad, fin... poče da namešta telefon, i stvarno, poče da mi pokazuje da makar u imeniku mogu da imam Šošo umesto Soso i Škijačić umesto Skijacic... Obradovah se ja, krenu on na nameštanje teksta za poruke, da ne bude: Idemo na sisanje, umesto na šišanje. I dok sam s blaženim osmehom iščekivala srećne vesti i razmišljala da li da mu posle toga kupim čokoladu ili nešto drugo, on zavapi: "Uh, izbrisao sam telefone!" Pogledam ga, a on - gola voda. Samo što ga ne strefi srčka. Zaklecala su mi kolena, srce je prestalo da radi... U deliću sekunde potom, u svesnom stanju, shvatim da telefone ne mogu da vratim, a on može da dobije otkaz. Gledam ga, izgleda kao da je tek juče počeo da se brije... A i ipak ima stida i sad čeka smrtnu presudu. Šta da radim... uzmem telefon, okrenem se i - odem. Kad sam izašla na ulicu, premišljala sam se da li da odem do Knez Mihailove i prijavim ono dvoje što im je bilo čudno zašto tražim đ, ć, č, ž, š! Oni su mi krivi za sve.

Na fejsu sam ostavila poruku da više nemam ničiji telefon. Počeli su da se javljaju oni s kojima se stvarno družim. Možda je i trebalo ovako da bude.

Mislila sam da je jedna nesreća dosta za nekoliko meseci, ali samo dva dana posle toga okliznem se na ulici i padnem uz tresak direktno na trtičnu kost. Letele su mi noge uvis, ugruvala sam se, odrala sam i levu ruku... Jedan gospodin mi je pomogao da ustanem i narednih nekoliko koraka napravio zajedno sa mnom, sve pridržavajući me. Zahvalim se i kažem da mi je zaista dobro. I bilo mi je dobro naredna dva sata. A onda je dupe počelo toliko da me boli, da sam hodala kao da imam pelene koje sam napunila. Dođem ja kući, ne mogu bez bola da sednem, uz još veći bol ustajem, a tek saginjanje... Na debelom mesu, posred sredine - ogromna masnica. Kao da sam zlostavljana žena. I kao da to nije bilo obično zlostavljanje već neka teška perverzija. Prošlo je nedelju dana, a dupe me i dalje boli. Izistinski boli.

A onda u sredu - veliko finale. Dolazim popodne kući, uz bol sedam za komp, a on - umro. Umrem i ja odmah s njim, tu, na licu mesta. I onda se setim da ovom kućnom kompu nisam dala ime kao onom na poslu. Na poslu mi je prvi komp bio Đoka ("Ja ću tebe maziti, paziti, i zvaću te Đole"). Kad god bi počeo da kašljuca ili da baguje, ja ga samo pomilujem i kažem mu: "Đole, nemoj da me sekiraš" i on proradi. Ko ne veruje, i ne mora (istina je). Kad su nam prvi put stare kompove menjali za nove modele, nisam htela novi (gde da izdam Đokicu!), pa ni drugi put, a onda su tek treći put morali da ga odnesu jer na njemu nisu mogli da instaliraju nove programe. Bio je to tužan rastanak. Novi komp dobio je ime Katica. S Katicom sam imala sličan odnos kao s Đoletom, ali je ipak Đole bio prvi. Sad se setih da kućni komp nema ime, što nije dobro. Pa mi se zavrte u glavi od količine materijala koja je na desktopu. A želudac mi se prevrnuo i napravio tri kruga, kao centrifuga, pri pomisli na petogodišnji rad da sve to skupim. U glavi - vakuum. Panika u najavi! A ja nemam ničiji telefon! Moram da zovem Žiku da mi da Mikin telefon jer se Mika poznaje s Perom, a taj Pera možda (možda!) može da mi pomogne.
Komp je popravio jedan moj bivši učenik (kako se isplati da deci ostanete u lepoj uspomeni!). Došao je kad sam ga zvala (budući da je ovo učenik s privatnih časova, za njegov telefon trebalo je nazvati njegovu majku, a majka je bivša koleginica...), pod miškom odneo bezimeni komp svojoj kući, uredno se javio da kaže kako će ga reinstalirati. A desktop? Da li je baš sve ubijeno? Javlja se on posle nekog vremena - sve je tu, bar mu se čini. Pričao je on meni šta je još sve radio, i kako je za to potrebno nekih sedam sati, ali da ne brinem, sve će on to tokom noći srediti... a meni glava kao Cocin bubanj - samo bruji i razmišljam da li da se bacim kroz prozor ili da se obesim. Na sve to, dupe me boli li boli! Niti mi je da sednem (a još gore ako hoću da ustanem) niti da se šetam (krećem se kao usrana golubica). Nešto malo sam spavala, ali kao beba - budila se na svaka dva sata. Onako bunovna, odmah se mašim za cigarete (koje treba da ostavim), pušim, smišljam ime za svoje elektronsko dete, trpim bolove na debelom mesu...

Komp je stigao juče, radi. Radi! I sve je tu, uredno sačuvano. Brojevi telefona ljudi kojih se setim najmanje jednom u nedelju dana na svom su mestu. Dupe popušta (masnica je veća ali smeđe je boje, nije više onako ljubičasta). Život se vraća u normalu. Kad krstim komp, valjda će sve biti u redu.

Da li svoje elektronsko čedo da nazovem Ljuba (da vidi kako ga volim) ili Bora (borio se i izborio) ili Srba (stoički podnosi sve muke)... Da prekinem ja, da se ne naljuti, lepi moj. Važno da je on meni živ i zdrav, za ostalo ćemo lako.

четвртак, 7. фебруар 2013.

Come va, signora?


Meni, ovako naopakoj, obično su najjači utisci posle putovanja neke sitnice iz svakodnevnog života. Tako su mi posle boravka u Madridu, iako sam sve obišla onako turistički i štreberski, kako Bog zapoveda, u sećanju ostala mala deca koju su izveli u parkić u 11 uveče! Preko dana je bilo toliko vruće da su im jedino veče i noć preostali za izlazak iz kuće. Pomislila sam da sam u Zoni sumraka, ili je možda reč o Skrivenoj kameri... žurim u hotel da ne zakasnim, a klackalice se klackaju, ljuljaške se ljuljaju, deca se igraju u pesku s koficama i lopaticama... sve pod noćnim gradskim osvetljenjem, pred ponoć!



















Tako ću sad, posle dve nedelje na jugu Italije, pamtiti pre svega - frizure. Prvenstveno muške. Ako niste znali (ja nisam), najmodernija je široka čirokana, s podosta puštenom kosom i gelom dignuta uvis. Svi imaju brižljivo uređenu frizuru, one fore s uljem uopšte nisu preterane, stariji svaku dlaku imaju na svom mestu. Isfriziranu kosu nemaju samo oni koji su nekud pošli ili lepo obučeni Italijani, ovde je imaju i oni što rade po ribarnicama, čistači ulica, prodavci na pijaci... Zamišljam ja tako nekog Milosava sa Zlatara koji prodaje krompir na Bajloniju, a ima uštirkanu glavu, i nikako mi se slika ne sklapa pred očima. Ali ovde se sklapa. I te kako se sklapa. Ako na ulicama Italije vidite nekog muškarca s kosom na juriš, ili je pobegao iz ludnice ili je ludi umEtnik. Dođe mu na isto.
Drugi najjači utisak je - pevanje. Kad odete na pijacu, prodavci će vam pevajući nuditi svoju robu, između sebe se sporazumevaju pevajući, a ako ne mogu da nađu melodiju za "kilo jedan evro", onda će početi da pevaju tarantelu, picikatu ili "O, sole mio". Nema šanse da budete snuždeni u takvoj atmosferi. Ja sam bila malo snuždena, ali samo pri pogledu na cene. Ovde je krompir jeftiniji nego kod nas! A primaju veće plate! I ima sveg voća i povrća - nije "plastika". Nisam sigurna jedino za jagode u ovo doba, ali sve ostalo provereno je dobro.

Bila sam fascinirana i dnevnim ritmom običnih radnih ljudi. Radi se do podneva ili jedan sat kasnije, pa se vraćaju na posao u četiri po podne. Idete vi tako ulicom, a u podne - sve se zatvara. Naravno, ako ima mušterija, sačekaće ih da sve isprobaju i razgledaju, ali... Idu kući pravo na ručak, najčešće jedu pastu (a šta bi?), pa se malo uhorizontališu, počesto i dremnu, onda se spreme za ponovni odlazak na posao. Nema izuzetka! Sve se zatvara. Jedino mi nije jasno šta rade oni s malom decom. Međutim, kako u regionu Pulje nemaju nikakvih problema s natalitetom, verujem da deca među sobom čuvaju jedni druge, a roditelji s parama imaju klasične dadilje. Porodica s troje dece je standard, često ih je po petoro, pa i šestoro. Ćerka mojih domaćina imala je profesorku u srednjoj školi koja je izrađala šest ćerki - i nije bila nikakvo čudo. Nije ovde kao u Nemačkoj ili još gore Belgiji, da na ulicama maltene nema ljudi osim turista (izuzimam stvarno velike gradove), ovde sve vrvi od života. To je reka ljudi koja ide svojim poslom, šeta se, razmišlja o smislu života... Od podneva do četiri sve utihne, ali se opet za sekund stvore žamor i gužva. Zato valjda i žive ovako dugo, nemaju probleme sa srcem, imaju dobru liniju...

Baza mi je bio Bari, dom Obradovićevih, mojih lepih, dobrih i pametnih Vesne i Bate, i njihove dece. Vodali su me svuda okolo-naokolo, može se reći da smo obišli ceo Salento (tako zovu "štiklu" Italije). Neću pisati ni o Lečeu, ni o Porto Čezareu, ni o Polinjanu, ni o Alberobelu... sve ćete to naći u turističkim bedekerima. Pomenuću samo osnovne stvari: Pulja je pre svega poznata po maslinama (posle Španije, cele Španije, ova oblast gaji najveću količinu; tek onda sledi Grčka (cela), a masline se ovde beru ručno (nema trešenja drveta, pa skupljanja sa zemlje)); nemaju reke i kubure s vodom (svaka kuća mora da ima neki rezervoar, ogromnu kantetinu punu vode); hrane se fantastično...

U Bariju je čuvena crkva Svetog Nikole, s njegovim moštima koje su pokrali iz Mire u Maloj Aziji. Za te mošti trkali su se s Venecijancima, i bili su spretniji pa mošti preneli ovde. Da nisu, sad bi u Veneciji bio Trg Svetog Nikole a ne Svetog Marka. To je opštepoznato, ali nije poznato da je ovo jedina crkva u celom svetu gde se služba vrši i po katoličkom i po pravoslavnom obredu. Na ulazu u baziliku, tamo gde je glavni oltar, služba je katolička, a dole, kod samog groba Svetog Nikole i njegovih moštiju koje i dan-danas ispuštaju čudotvorno miro, zagonetku za sve naučnike, tamo je služba - pravoslavna. Videla sam mnogo Rusa ovde, ali to nisu oni koje viđate na drugim turističkim destinacijama. Ovi dolaze na hodočašće. Putin je dao silna sredstva da se ovde izgradi i konačište za njih. Uopšte, Rusi za ovu crkvu daju i šakom i kapom, uopšte ne štede. Nekada smo davali i mi. S desne strane glavnog oltara srpski kraljevi su poklanjali remek-dela vizantijske umetnosti, optočavali zlatom šta su stigli, čak su i sav porez koji je plaćao Dubrovnik preusmeravali u ovu crkvu. Donedavno je stajala tabla: Poklon srpskih kraljeva, ali je više - nema! Srpski usud u kojem nalazim neko mazohističko zadovoljstvo, valjda najbliže onom hrišćanskom: Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Rusi su poklonili i veliki kip Svetog Nikole koji se nalazi na ulazu u crkvu s mora, pa čak ako jednog dana i njima skinu obeležje o poklonu, znaće se da je kip radio neki pravoslavac, jer Sveti Nikola Bibliju drži položenu, da je i vernici vide (tako rade pravoslavci), a ne onako katolički, prema sebi, da je "znanje" samo crkveno.

U podrumu crkve ima svega i svačega. Arheološki slojevi su od ko zna kojeg doba, jasno se vide helenski i rimski tragovi, a oni su jedni od mlađih. Crkva je izgrađena baš na ovom mestu jer su se tu zaustavili volovi koji su vukli mošti kad su ih preuzeli s broda. Volovske glave su na glavnom ulazu u crkvu. Zaista čudesna crkva i zaista čudesno mesto.

Do sada nikad nisam bila na jugu Italije i imala sam stereotipe kao i svi - Jug je jadan, bedan, zaostao, siromašan... Kažu da ovo nije prava Italija, a ja baš mislim suprotno. Dok mi sever Italije odiše renesansom, središnji deo kulturom Starog Rima i barokom, dotle je jug - Vizantija. To se vidi na svakom koraku, s izuzetkom Lečea, baroknog grada od glave do pete. Zapanjilo me je i kad sam čula da još postoje sela u kojima se govori nekom varijantom starogrčkog. Inače, svako selo ima neki svoj jezik, ali svi zajedno govore - italijanski italijanski kad su u šarenom društvu. Slično kao Nemci - hoch Deutsch za sve, a u kući svako po svom: Bavarci, Austrijanci, Švajcarci...

Italijani iz američkih filmova poreklom su odavde, kuhinja koju smatramo za tipično italijansku - odavde je, fizionomija ljudi - ovdašnja je, temperament, gestikulacija... sve ono što uobičajeno povezujemo s Italijanima, ima korene ovde, ne u Milanu ili Trstu. U tom smislu, ovo je prava Italija, a ne sever zemlje. Između sebe se baš i ne podnose mnogo. Da li je to nama poznato i razumljivo? Hajde da se pravimo ludi pa kažimo da nije.

Još jedna stvar upala mi je u oči - nije mi jasno kako uopšte znaju u kojem su gradu ili selu! Ovde nema onog - završio se grad, pa se voziš, pa naiđeš na drugi. Sve je naseljeno! I kako znaju gde se šta prekida? Doduše, maslinjake, maslinjake, maslinjake i vinograde mogli bi da uzmu kao neku granicu, ali ipak samo - neku. Nije to prava granica. Voze Obradovići mene tako u Kazamasimu i najednom stanu - stigli smo. Nisam ni primetila da smo izašli iz Barija. Posle sam digla ruke. Gde god se okreneš, neko živi. Doduše, neko u palati (pravoj), neko u kamenoj kući iz 16. veka sa svodovima preko 6 m visine, neko u stanu, a neko sasvim skromno, pored maslinjaka ili vinograda. Prirode u onom bukvalnom smislu, bez ljudi, nema - ovde su svuda ljudi. Ljudi, ljudi, mnogo ljudi... Ako bi neko poželeo da postane pustinjak kao prvi isposnici, za to ne bi imao šanse u ovom delu sveta. Već bi odnekud iskočili neki - ljudi. Svuda su oko vas. Nasmejani i pevaju.

Rekli su mi da strogo vodim računa ako se negde zateknem sama, ovde strašno kradu. "Drži torbu uz sebe, ponesi novca tek koliko ti je potrebno za kapučino i ni za živu glavu ne stavljaj pasoš u tašnu!" Pasoš mi je maltene do kraja bio u torbi (setim se da ga nisam izvadila tek kad izađem), nosila sam pare (za moj pojam velike, nekome smešne), a moj stil hodanja je toliko neobavezujući da sam verovatno san svakog lopova. Međutim, nije se desilo ništa. I ne samo da se nije desilo ništa slično, već su svi bili vrlo ljubazni. S Vesnom i Batom bila sam u nekom velikom tržnom centru, i kako sam svoje obavila, izađem ja napolje na puš-pauzu. Međutim, zaboravila sam cigarete. Nema veze, sačekaću. Izađe još jedan gospodin, izvuče cigaretu i pokušava da je zapali, ali upaljač nikako da proradi. Ja priđem, pokažem mu upaljač, a on poče da sipa na italijanskom. Moj smešak i ko zna šta još učiniše da me ponudi cigaretom. Zahvalim se ja, on ode, još jednom mi se nasmeši i reče ne znam ni ja šta (nadam se da nije bilo ništa neprijatno). Kad su Vesna i Bata izašli, uopšte mi nisu verovali da me je sam ponudio cigaretama. "Ovde niko nikome ništa ne daje ako ga ne poznaje!" Valjda nisam izgledala kao zavisnik od nikotina u pušačkoj krizi? Sad i ja počeh da se pitam zašto me je ponudio cigaretom, Udvarao se nije, to je provereno (a i ko bi muvao ženu od 53 godine, pored tolikog lepog sveta okolo). Kako god, imam tu privilegiju da me Italijani lepo prihvataju, iako ne znam jezik i u pojedinim momentima možda ličim i na dete-debila. Odmah počne priča na italijanskom, pa čuđenje da nisam "ovdašnja"...


To s jezikom slično je bilo i u Egiptu, kad sam bila prvi put, s najstarijim i najmlađim sinom. Naravno, gomila, jedna ogromna gomila Rusa u invaziji na Šeraton, četvrtina njihovog broja Italijana, jedna naša grupa i po neki Nemac, na prste jedne ruke da se izbroje. I dok su se naši bunili i ljutili što im se svi obraćaju na ruskom, ja sam valjda bila jedina koja bi bila srećna da joj se obrate kao Ruskinji. Ne samo zato što taj jezik znam, već i zato što s vremena na vreme imam takav poriv da pričam na ruskom, da po kući počnem da se glupiram i pričam sama sa sobom na ruskom. Volim da ga govorim, milozvučan je. Valjda sam bila jedina kojoj su se svi obraćali na - italijanskom. Deca su mi se smejala zbog toga, a meni je stvarno bilo krivo. Zašto me gledaju kao Italijanku? Pa ja veze nemam s njima, ne ličim na njih! I tako, ja sebe vidim kao tipičnog predstavnika slovenske rase, mada u stvari ličim (kao upisana) na tu svoju prababu Nemicu. Kažu da joj je kosa bila malo svetlija od moje, ali na slikama je seda, pa ne znam. Da se brinem ili radujem što u stranskom svetu misle da sam Italijanka? Da sam mlađa, radovala bih se, ovako... može biti da ličim na one none što u Alberobelu ispred svojih kuća (čuvene "truli") na klupicama ručno prave testeninu.

Posebni utisci povezani su s hranom. Budući da sam shvatila kako je seks precenjen i došla do zaključka da je hrana ono dominantno što nas određuje (Frojd i ja izveli smo isti zaključak pod stare dane), obratiću joj posebnu pažnju. Kako sam izvorno Šumadinka i nije da mi je mama svako jutro za doručak spremala škampe, skoro da je fascinantno koliko volim morske plodove. U tom smislu, od cele Italije najlepši mi je bio ručak koji je Vesna spremila - po mom ukusu. Možda su oni željni kiflica, gulaša i pasulja, ali ja sam - u-ž-i-v-a-l-a! Volela bih da umrem tako srećna, posle nekog bogovskog obroka. Nije ni bitno da li ću posle toga u raj ili u pakao, svakako ću imati blaženi osmeh na usnama.


Ovde je hrana toliko dobra i, u odnosu na njihova primanja - toliko jeftina, da me je povremeno hvatao grč u stomaku. Neću ni da pominjem kako jedu mnogo kvalitetnije namirnice, da je hrana često bolje spremljena i da je sve zdravo i - sveže. Ovde je pojam zamrzivača nepoznat kao Bocmanova konstanta palom na popravni iz matematike. Sve se jede sveže i sve je odličnog ukusa. Ujutro uglavnom pojedu nešto malo, i to obavezno nešto slatko. Onda malo posle podneva jedu pastu ili nešto slično, posle čega spavaju, pa uveče obilato večeraju, ali... Ne jedu oni presoljeno pečenje ili masnu gibanicu, nego ribu, povrće... pa mogu da jedu koliko hoće i da im ne bude ništa. Naravno, svi piju vino i svako tačno zna šta naručuje i pije. Sirevi su posebna priča. Ne mogu ni da zamislim kakvu bi facu napravili da pogledaju one naše "delikatesne" salame. Fuj! To je možda jedan od razloga što restorani brze hrane poput Meka nikad neće biti popularni ovde. Postoji jedan Mek u celom Bariju, ali tamo se popije eventualno kafa. Pokušavaju Ameri da naprave čizburger s lokalnim sirevima i slične izmišljotine da proguraju, ali... skoro da je smešno da Italijanu koji najmanje 15 vrsta sira "zna u dušu" pokušavaš da prodaš neku fabričku mocarelu! I zašto bi neki klinac jeo ono govno prepuno soje, aditiva i plastike kad za troduplo ili četvoroduplo manju cenu može da pojede celu fokaču! Fokača je inače "italijanski burek" - to jedete kad ste u gradu i ne stignete da odete do kuće i pojedete nešto dobro, kao čovek. Malo liči na picu, s burekom može da se poredi samo zbog masnoće (mada je burek ubedljivi favorit), a sve zajedno - neverovatno je ukusna i parče košta - 1 evro. Sad zamislite da za jedan evro kupite četvrt bureka - taj je red veličina po dimenzijama. O ukusu i prehrambenim odlikama svako nek upoređuje prema svojim kriterijumima.

Hrana u Italiji stvarno me je deprimirala. U stvari, deprimirajuće je bilo poređenje. Ovde je retko ko debeo, baš debeo. Ima punijih, ali nema onako debelih kao u Americi ili zemljama Trećeg sveta. Najbogatiji i najsiromašniji najlakše i najbrže se goje. Bogati zato što je sve kalorično i industrijski proizvedeno da stvara zavisnost (najbolji primer je ona gadost od koka-kole), a siromašni moraju u sebe da ubace nenormalne količine hrane da bi postigli energetski nivo za normalan rad. Mi jedemo govna a plaćamo ih kao da su od zlata. To me boli! I vređa! Dok je ovde na reklami za Mek napisano da služe kafu, kod nas je reklama kao da ideš u ne znam kakav restoran - kako smo glupi i kako su nam loše navike! A koliko smo tek jadni i siromašni! Uh!

U Bariju postoji gradski prevoz, ali je nula u odnosu na naš. Doduše, svi nešto voze, da li na četiri ili dva točka (s motorom), nije bitno. Možda zato nikad nisam videla pun autobus, svi uredno sede i ima mesta za još putnika. Karta košta nešto malo ispod ili iznad evra i najduže sme da traje 75 minuta. Onog trenutka kad uđeš u autobus, pametno je da se odmah ukucaš jer, ako naiđe kontrola, kazne su drakonske. Desi se da automat ne radi, pa brže-bolje sam upiši koje je bilo vreme kad si ušao zato što može da se proveri - na kojoj si stanici upao, aha, kod vozača je vreme kad je bio na toj stanici... Drastična kazna je i ako nemaš račun u krugu od 200 metara od mesta na kojem si nešto platio. Obradovići su mi pričali kako su njihove prijateljice u kafeteriji potrošile dva evra, nisu uzele račun, i kad ih je presrela policija neki metar dalje, kazna je iznosila - 80 evra! Zato ovde lepo svi čekaju račun i ne daj Bože da ga ne uzmu. Isti je slučaj i s plaćanjem komunalija. Jedan mesec ne platiš gas, isključe te. Posle moraš da plaćaš i kamatu i, naravno, kao da ga ponovo uvodiš. Isto je i s vodom, strujom... A policije ima na svakom koraku, pogotovo u Starom gradu: finansijska (njoj se plaća onih 80 evra), komunalna (za autobus, bacanje papira, nesklanjanje izmeta ljubimca...), prava policija (govnari kao i svuda), karabinjeri... Prvo sam pokušala da uđem u trag koja je policija za šta nadležna, međutim, digla sam ruke. Policiju ne volim nigde na svetu, pa ni ovde, neću valjda trošiti vreme razmišljajući o njima..

Policija je posebno vidljiva u Starom gradu koji je donedavno bio skoro pa zabranjena zona. Ovde su bili mafija, prostitutke... svašta razno. Otkad su primili pare od EU da to srede, i od Rusa da srede sve prilaze crkvi Sv. Nikole (ne samo s mora, kako je dotle ulazio pristojan svet), ovo je super mesto. Nažalost, Vesna i ja smo, kad smo prvi put bile u Starom gradu, zaboravile foto-aparate, baš ga nijedna od nas nije ponela. A mogla sam da snimim i naziv ulice: Ulica kurvi. Drugi put smo obe bile naoružane za fotkanje, ali nije bilo vremena. A tu ulicu ionako nismo našle, bile smo u pravom lavirintu uskih kamenom popločanih uličica s obaveznim vešom koji se suši između zgrada. Interesantno je da je kamenje crne i bele boje. Cela ulica koja je popločana crnim kamenom označava da je slepa i to su koristili ako im neprijatelji uđu u grad. Saterali bi ih u takve ćorsokake.

Svaki grad doživljavam kao osobu, jednostavno ne mogu da se otrgnem personifikovanju. Najmrskiji mi je Beč, podseća me na gđicu Hevišam iz Dikensovih "Velikih očekivanja", Istanbul je dama burne prošlosti, Moskva debela i dobrodušna tetka koja te nudi slatkišima... a Bari sam doživela kao mlađu zaposlenu ženu koja kod kuće pune dece odradi i treću smenu. Trudi se da bude doterana, u toku s događajima, ali... kod nje je sve u spidu i često zabrlja, međutim, ipak postiže da život teče dalje. Zahvaljujući njoj on se uopšte i odvija.

Trebalo je da se rastanem s tom mladom ženom, a bila je zanimljivo društvo. Pomalo haotična, ali puna života.

Moji Obradovići su fenomenalni. Ne znam da li bih se ja onoliko majala s gostima kao oni sa mnom. Bili su diiivniii! Od svih ljudi koje poznajem, kao par su ubedljivo najbolji - fini, dobri... A kad sam se pakovala, steglo me u stomaku pri samom pogledu na kolilčinu stvari i kofer kojim raspolažem. Sad nastupa čarobnica Vesna! Čoveče, neverovatno je koliko stvari može da strpa u malu zapreminu. Dobila sam i ranac pride, ali je sve - ušlo! Da ne poveruješ! Da sam bila ostavljena samoj sebi, verovatno bih odustala i nešto ostavila, ali... Koliko god mislila da sam majstor za pakovanje, pokazalo se da sam čist amater. Amater sam i u ispijanju kafa, i tu su me Obradovići demantovali.

Na kraju, nažalost, završnica koja me je malo (i malo više), na aerodromu, iznervirala. Naime, prošla sam i pasošku i carinsku kontrolu i samo treba da uđem u avion. Poslednja provera je kod jedne revnosne devojke koja je odmah na italijanskom, onako brzo i gestikulirajući, kako to oni znaju, pitala zašto nemam vizu. Zamolila sam je da govori na engleskom, na šta je usledilo ono njihovo čuđenje da nisam "ovdašnja". Uljudno sam joj rekla da mi viza nije potrebna, na šta je okrenula telefon, ali je ujedno zaustavila i red za ulazak u avion. Na to sam se i ja okrenula redu i uz smešak glasno rekla: "Srbija!" Ko me ne zna kako navijam, rekao bi da je ovo bilo za stadion. Drži ona tako telefon u ruci sva usplahirena, pita kuda ću, ja joj rukom pokažem šta piše iznad njene glave, a ona će - kuda ću kasnije. Ma, šta tebe briga kuda ću? Uz smešak, savršeno uljudno odgovorim da idem kući, u Beograd. A ona će - kojim prevozom. Tu malo zastanem, okrenem se opet prema ljudima iza sebe i vidim da svi mrgodno gledaju devojku, što me je zadovoljilo, pa joj lepo odgovorim da ću autobusom. Ma, nosi se, bre, u tri lepe! Nekoliko dana pre toga raspravljalo se u Briselu o ponovnom uvođenju viza za građane Srbije. Ako to urade, putovaću samo tamo gde me ne zaustavljaju. Kad sam ušla u avion, jedan gospodin je ovoj sinjori što piše ove redove, sve vreme govoreći na italijanskom (ne znam šta, ali pretpostavljam da je bilo nešto lepo), ponudio mesto pored sebe, pomogao mi da skinem jaknu, stavio je gore i poslužio me čokoladom. Na slatkiše sam slaba, pa uzeh. Posle sam zaspala, nadam se da nisam naslonila glavu uz staklo i imala otvorena usta. Verovatno nisam jer mi je i kasnije dodao jaknu i propustio me da prođem. Priča li on, priča, a sinjora Milja samo se smeška. Njegovo ponašanje protumačiću kao izvinjenje za drndanje s nepostojećim problemom vize.



















































Potpisi za fotke:

1. karta Pulje (ili Apulje)
2. dolazak u Bari
3. prodavac maslina iz svog maslinjaka - kako sređena frizura, kako lepo štucovani brkovi, a povrh svega, i pored pijačnih mirisa, prvenstveno mirisa maslina u ulju, kolonjska voda doprla je i do mene
4. prodavac ribe - ako vam je ne očisti (za iste pare), ne morate da je kupite
5. pešačka zona u Bariju i, naravno, Vesna
6. ulaz u crkvu Svetog Nikole, s volovima koji su preneli njegove mošti na vratima
7. statua Svetog Nikole, poklon Rusije (v. u kojem je položaju Biblija)
8. prizori iz Starog grada u Bariju (sve ulice su ovakve)
9. Stari grad u Bariju (jedan od "prostranijih" trgova)
10, 11. trg s kojeg se ulazi u Stari grad - tu je i časovnik na kuli u koji svi pomno gledaju jer je po običajnom pravu svaka trgovina morala da se završi za 15 minuta; ko prekorači to vreme, ide na strub srama, a kazna je bičevanje
12. Zar biste se ovoj gospođi obratili na italijanskom? Odmah se vidi da sam iz Srbije!
13. školjke se prodaju "na granu", uplatene u alge
14. Porto Čezare, jedna od ribarnica iz ulice u kojoj su - ribarnica do ribarnice
15. Italijani jedu i morske ježeve koje nažalost nisam probala
16. u Meku vam nude mekkafu, valjda jedino to i prodaju (mada mi je i kafa sumnjiva, ovde po kafeima ima toliko čudesnih vrsta kafe, da me čudi da su Ameri mogli da izmisle nešto novo)
17. kad bračni par naruči kapučino, uvek nešto ovako izvedu (divno!)
18. Stari grad, Bari
19. jedna od unutrašnjih kapija u Starom gradu (druga linija odbrane)
20. kecelja s motivom Salenta (možda je ipak trebalo da je kupim?)
21-24. Leče je ipak najlepši grad u ovom delu sveta

Alberobelo - čudesni gradić pod zaštitom UNESCO-a
Priča kao da se desila u Srbiji - sedamdesetih godina prošlog veka Japanac turista zaprepašćen izgledom grada i pričom kako su nastale truli-kućice šalje fotografije u Unesko i ostalo je istorija.
Sinjori Ameliji di Stefano je 86 godina, a ja joj zavidim na entuzijazmu, energiji, mozgu koji radi "sto na sat"...





 
Crkva Svetog Nikole u Bariju
Na prvoj fotki je seminarijum dominikanaca (oni brinu o njoj), kao i sobe za smeštaj hodočasnika, na drugoj je leva strana glavnog oltara (mesto za hor i obavezne orgulje), na trećoj desna strana (odakle su skinuli tablu da smo i mi nešto doprineli), a na poslednjoj centralni deo oltara (fotke su malo "grešne" jer nismo smeli unutra da koristimo foto-aparat, pa je ovo bio "špijunski" rad). Na donjem nivou, u predelu groba Svetog Nikole, bila je u toku pravoslavna služba, nismo mogli ni da sanjamo da izvadimo foto-aparate, a kamoli da se usudimo da škljocamo. Prava šteta!

Bari, Stari grad
Na prvoj fotki je ono crno i belo kamenje o kojem sam pisala, a na drugoj jedna od kapija za ulazak u grad (pravo sa šetališta koje im je izgradio Benito, naravno - Musolini).

Vlasta i Jelena Šikić i njihova kuća u Kazamasimi (iz 16. veka)
Zašto mi nosimo jakne na prvoj fotki, pojma nemam. Tog dana bilo je 18 stepeni - možda zato što smo upravo saznali da je u Beogradu istog dana počeo da pada sneg.

Polinjano na moru
Sinjora Amelia bila je tako divna da nas odvede kod svoje rođake sinjore Gracijele koja živi u Polinjanu, da sve to vidimo izbliza. Ljudi žive na ovim stenama i često su im podrumi pećine, kao kod naših domaćina. Inače, gđa Amelia majka je čuvenog dirigenta opere Đovanija di Stefana.

Ovo su moji Obradovići - najbolji!
Tek sad vidim da nema Bate, ali ko ga ne zna (mnogo je propustio), može da se upozna s njim na fejsu - tamo je gomila fotki, a malo se vidi i ovde na fotkama iz Lečea. 
Najdraža mi je treća fotka, zavidim svima koji imaju ćerke. Ja svoje sinove smem samo ovlaš da zagrlim, nešto slično kako sam se fotografisala s Ducom (poslednja fotka).