Kad naprosto zameni prosto pa zaliči na prostačko

Dok sam išla u gimnaziju, pokvarena seljačina zvao se - kulov, a frajer je bio - dasa. Sad se to malo promenilo, pa je frajer ispao glupak. Koristili smo mnogo i pridev i prilog krvav/o, u značenju nečeg pozitivnog, jakog, dobrog, strastvenog... Moja majka je svaki put ispuštala stvari iz ruku ako joj kažem da je na žurci bilo "krvavo". Dobijala je tikove od ispovesti da me neko "napada".
"Šta ti je uradio?"
"Ništa, Sviđam mu se."
"Onda ti se udvara."

Naravno, njoj su nepristojne reči bile i: zezanje (šta tek reći za - zajebavanje, podjebavanje, prejebavanje...), štos, fora... Vrhunac tolerancije pokazivala je kad bez ikakve grimase odsluša da se neko kune rečima: "Da mi crkne džukac što mi čuva vikendicu." Tu je, kao, pokazivala kako je "moderna" stidljivim smeškom. O psovkama nema ni pomena. Stvarno, nikad nisam čula svoju majku da opsuje, čak ni u šali. Nije volela da čuje ni: ćao (pozdravljaš me što me vidiš ili zato što odlaziš?), ludak (a misliš na nekog ko je fenomenalan), do jaja (moooolim), užasno (užasno lepo - kako to?), strava (uh, Bože)...

Nije reč samo o mojoj majci - slično su reagovali svi roditelji mojih vršnjaka. Ne znam kako bi reagovao moj otac da je poživeo (poginuo je kad mi je bilo 11 godina, i još nisam imala vremena da čujem i koristim taj "prostački" govor ni pred kim, a kamoli u kući). Za neke roditelje iz tog doba pouzdano znam da su umeli da opsuju, i to sočno, ali su se svi, bez razlike, zgražavali nad sličnim verbalnim ispadima svoje dece. Mislim da su najgore reagovali na reč "sranje". Mojoj majci je trebalo vremena da shvati u kojim se situacijama koristi i šta u stvari znači, ali mislim da do kraja nije mogla da prevari tu reč bez štrecanja. Jednom je neko doveo dve Novosađanke kod mene na spavanje (u to vreme nije bila potrebna nikakva najava da udomiš "prijateljevog prijatelja"), i jedna od njih je rekla: "Ne seri!" zato što se nečim oduševila, a moja majka je odgovorila brzinom munje: "Imamo toalet, to tamo radimo!"

Reči "sranje" i, na primer, "urbano" nemaju ništa zajedničko, izuzev što ova druga kod mene izaziva isto što i prva kod moje majke - nervozu! Čak i gađenje. Stekla sam nultu toleranciju na neke reči, poput: urbano, tolerancija, in, aut, brend, trend, narativ, benefit... Ništa nisi rekao, a rekao si sve. Kao, to - zvuči!

Nije baš da se presamitim od duševnog bola kad čujem reči koje me iritiraju, ali, ne samo zato što mi je to struka, pazim da reči, pogotovo one koje su plod neke interne prozivke ili šale, ne koristim prečesto - jednostavno se "zapate" i postanu svakodnevica. To se desilo s mnogim izrazima koji su plod zajebancije (da - čiste zajebancije):
kontaktiram nekog - umesto kontaktiram s nekim,
nemoj da se ponašaš,
u korist svoje štete,
od strane toga i toga ('leba ti, a što ne može: Od toga i toga?),
za poneti...

I dok je sedamdesetih i osamdesetih godina žargon bio odraz težnje da se bude duhovit i da se pokažemo "gorima" nego što jesmo, pa je sve pucalo od "uličnih" i "jakih" izraza i reči, sad je "u trendu" da svi budemo "pametni" i da to baš "naglasimo". U poslednjih desetak godina, na primer, uočljiva je tendencija da se "podcrta", odnosno naglasi, a bez ikakve potrebe, osnovno značenje uobičajenih reči, u čestoj upotrebi, kojima ništa nije nedostajalo ni kad su se koristile u izvornom obliku:

podjednako - isto značenje ima i: jednako;

naprosto - mnoooogo popularna reč, i nikako mi nije jasno šta smeta reči "prosto"; doduše može da se zameni rečju "jednostavno", ali se plašim da bi i to moglo da se promeni, pa da, na primer, "jednostavno" postane "najednostavno" ili "pojednostavno" ili "zajednostavno"... Tipujem na poslednju mogućnost, baš "zvuči";

zagarantovano - to je kao "pečat na mur" za reč garantovano;

ponajpre - najpre, ili grešim(?);

začudan - stvarno? Čudan ili nije čudan, u "zbunu" sam;

izdominirati - ma, stvarno? Nije samo dominirao, nego je izdominirao, u, jeeee;

skoncentrisan - neviđena smejurija, verovatno je reč nastala od (nepostojeće) imenice skoncentracija;

suzdržan - ovde se već valja zamisliti. Reč je toliko pustila koren, da je počela da se razlikuje od "uzdržan";

ispoštovati - pravilna reč kad se misli na vremenske rokove, ali u "zemunskom značenju" je, najblaže rečeno, smešna;

izminirati (u značenju - osujetiti) - valjda nije dovoljno "jako" reći "minirati", pa je dodat prefiks "iz";

najidealniji i najoptimalniji - ako je idealan, onda ne može biti još idealniji, kao što ni optimalan (najbolja mogućnost) ne može biti još optimalniji. Deci u petom i šestom razredu se na testovima neki put daje trik-pitanje da naprave komparativ i superlativ prideva mrtav - odgovor treba da bude crta, jer, ako je neko mrtav, ne može biti još mrtviji, a tek što ne može biti najmrtviji...

I tako dalje, i tako dalje. Duhovito? Nije. Smešno je.

U novokomponovane mudrolije ne spadaju reči koje, iako često s razlikom u jednom slovu, ipak imaju različito značenje: narečen i rečen, simbolični i simbolički, simpatičan i simptomatičan, dosta i podosta...

Postoje i "prisilni dubleti" koji već počinju da prave semantičku razliku: zaličiti i ličiti, predobar i dobar, poprilično i prilično... Tako je to kad (pre)česta upotreba počne da ubira danak.


*Danas je Međunarodni dan maternjeg jezika.

Ljudi s odrednicom "rok trajanja"

Svakome od nas sigurno se desilo, makar kad smo bili klinci, da nam se svidi osoba za koju pomislimo da bez nje ne možemo da živimo, a kad prođe vreme, sami sebe pitamo: "Bože blagi, šta mi se tu svidelo? Da l' sam normalna?" I počnemo sebe da gledamo drugim očima, kao najkretenskijeg kretena, pa nam posle bude svejedno, pa na kraju počnemo sebi da se smejemo. To je otpilike taj razvojni put.

Pre nekih desetak godina drugarica i ja naletimo na nekog tipa, seljober od glave od pete - ne ocenjujem ljude po izgledu, ali ovaj se zaglavio u devedesetima... tužno ga je i gledati: od frizure, preko majice... a tek slušati: govor da ne pominjem (brate, brrrate). Ispričaše se oni sefte, nisam ni čula šta su pričali, posle "brrrate" sam se isključila. Pitam je: "Ko ti je ovaj primerak ljudskog roda?", a ona će: "To mi je prvi dečko, prvo - sve."

Gledam je, gledam... došlo mi da se okrenem za onim dizelašem-veteranom, da pokušam nekako da ih povežem, ali ne ide ni u najluđoj teoriji. Umesto toga izustih iz dubine duše bolni krik: "Ne se-ee-ri!" Objasnila mi je da je on osamdesetih, kad su se zabavljali, bio glavni baja u kraju. Model - dobrostojeći roditelji, dobio kola za punoletstvo, bio lepo građen, oblačio se moderno, pun zanimljivih priča s putovanja ("Možeš misliti, letovao je na Havajima!") i pravio najbolje žurke. Ipak, pitam je kako je moguće da već tada nije prokljuvila da će biti džiber, a ona će: "Pa, kad se zaljubiš, sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina." Provele smo celo popodne smejući se i prisećajući se nekih ljudi koji su nam prošli kroz život kao značajni, a bili su - ništa. Jedno veliko ništa.

Što je najčudnije, i u vreme kad su ti "ništa" bili aktuelni, bar delićem mozga znali smo da to nije to, ali... I slatko je i smešno i životno da svesno od sebe pravimo budalu ponekad.

Pre pet godina tako mi je sopstvena prošlost izronila kao cunami-talas koji me je prekrio, oborio i povukao za sobom. "Aktivirala" se stara drugarica s kojom sam prestala da se družim još u gimnaziji. Sad smo matore, prošlost nek ostane u prošlosti... A nije trebalo da smetnem s uma tu "prošlost". Situacija je sledeća - ja je obožavam (normalno, jer, meni, kao devojčici koje raste u muškoj ulici, svaka drugarica je zlata vredna, a ona je još bila i zanimljiva, pametnica...), ona počne da se zabavlja s dečkom koji nju obožava, svi zajedno se družimo, ja sva srećna. Da li da pominjem kako njenog dečka obožavam baš zato što on obožava nju, iako je ona prema njemu bila... ma, pravila je gluposti za izvoz... Ali, nema veze, ona je moja drugarica, nikad ništa neću odati, a i ona će shvatiti koliko je taj divni dečko dobar za nju. I jednog dana taj divni dečko kaže meni sledeće: "Rekla mi je da se ja tebi sviđam, i da bi trebalo da pokušam da te muvam, a onda se pojavi ona... i uhvati nas na delu." Šta reći? Naravno da mu nisam verovala, i smučio mi se istog trenutka, pa sam počela da ga izbegavam (veštinu da izbegavam ljude neprimetno tako da sami odu, ubeđeni da je to njihova odluka, dovela sam do savršenstva - i praktikujem je s onima koji su mi posebno mrski, toliko gadni da nemam želju ni da se posvađam jer im time dajem na važnosti).

Glupa kakva već jesam, njoj sam natuknula da On možda i nije tako sjajan lik, na šta me je Ona - poljubila. Ne sećam se kako sam reagovala, šok je bio preveliki. Da, ja sam njoj pričala sve, i šta pomislim a kamoli šta uradim, a ona meni, ispostavilo se, ni deseti deo onoga što radi (šta misli, pitanje je da li je i ona znala). Nismo se više družile. Dolazila je kod mene da me traži, na šta je mama odgovarala da nisam kod kuće. Kako god, i s njom sam počela neprimetno da gubim kontakt, a u stvari vrlo svesno. I On i Ona za mene su bili "bivša prošlost" (divni izraz Ružice Sokić). Prekinuli su vrlo ružno - On je bio kao krčag koji ide na vodu dok se ne razbije, a Ona je isprobala sav svoj arsenal manipulacije. Mene se više uopšte ništa od toga nije ticalo. Uostalom, sve sam i saznala s velikim zakašnjenjem. Hvala Bogu, ili kome već treba da zahvalim, na tome.

Prošle su silne godine, svako je pošao svojim putem. Ona je uvažena palanačka gospođa s divnom porodicom, on je po svim (svetskim) merilima uspešan. Ma, slavan, bez preterivanja. Što je i zaslužio jer je zaista izuzetan u onome što radi. Tu i tamo sam viđala njega, ne baš ozarena što ga vidim, ali sam se uvek ponašala besprekorno. Što se nje tiče, pre pet godina opet nasednem na priču - obnovile smo kontakt. Šta sad? Matore smo, to je sve bilo pre sto godina, promenili smo se svi. Međutim, ona počinje da mi se poverava kako opet ima "romansu" s njim. Sad je ipak bolje poznajem - nije ona u romansi, ona želi da se opet oseti fatalno, da ima publiku... Nisu bitni detalji, već činjenica da sam se videla i s njim, i tek sad mi je jasno da je njoj kod njega prošao "rok trajanja" poodavno. Samo što ona nije svesna toga.

U kakvim sam sad odnosima s njom? Ni u kakvim, njen "rok trajanja" kod mene prošao je još u gimnaziji, dala mi je veliku lekciju iz života, koju baš i nisam do kraja savladala, ali sam sad imala popravni i mogu reći da sam položila. On? Nije mi gadan, sad shvatam da smo mogli super da se družimo da su okolnosti bile drugačije jer imamo sličan senzibilitet. Ali me i dalje zbunjuje zašto mi je rekao to što je rekao... Da li je moguće da je u mene imao više poverenja nego u nju? Biće da je i on, još tada, makar delićem kičmene moždine, osećao da to nije to. I on je naučio lekciju.

A femme fatale? Nije vredna razmatranja. Imala je svoju svrhu u našim životima. Nas dvoje smo je prevazišli. Svako na svoj način.

Tako vam neki ljudi uđu u život, čak pomislite da bez njih ne biste bili potpuni, a kad malo bolje promislite, pogotovo što praksa to i potvrdi - shvatite da je njihovo "odzvonilo". Kao neki čas iz predmeta Život. Budu malo s vama, ispune svoju svrhu i odu dalje, ili vi odete dalje, na sasvim drugu stranu, nemate više ni jednu jedinu dodirnu tačku.

Pre nekog vremena četujem s mojom Lusi, razgovor istim povodom, razglabamo o nekim ljudima za koje smo, i dok su bili aktuelni, znale da to nije to, ali opet... "sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina". Kaže mi Lusi jednu veliku mudrost - kako neki ljudi imaju "rok trajanja". Kad im prođe "rok", postaju kvarni, štetni po zdravlje. Dok "traju", imaju svoju svrhu. Doduše, ona je upotrebila izraz - ubuđave se.

Deluje logično, ali i neverovatno hladno i bezosećajno. Međutim, da li je hladno? Pogotovo - da li je bezosećajno? To je suština.

Najbolje i najgore iz 2014.

Svake godine podvučem crtu, napravim presek utisaka i pokušam da zapamtim karakteristične događaje ili ljude. Ono što je na mene ostavilo utisak nekom drugom ne mora ništa da znači. Pogotovo stvari koje se tiču mene lično. Jedva sam čekala da se završi 2014. godina, odvratna godina u svakom pogledu. Zato i nema šanse da je zaboravim.

Lični plan

Najgore - tri smrti meni dragih ljudi. Ne zna se koja je od koje gora. Prvo Nemanja, moj učenik. Bila sam mu razredna. Kao da je poginuo neko moj, najrođeniji. Nemanja Jelić, koji je stalno pravio "probleme" i koga sam obožavala. Koji je bio prepametan i predobar. Koji mi je uvek prvi čestitao rođendan. S kojim sam se viđala s vremena vreme iako sam odavno prestala da mu budem bilo šta bitno u životu. Još uvek ne mogu da se sastavim sa sobom. Ne verujem da ga nema, jednostavno ne mogu da verujem u to.
Onda je umro Klempa. Moj drug Zoran Biorac. Fantastičan prijatelj, dobar čovek... Okolnosti pod kojima je umro i kako su ga poslednjih dana obilazili samo retki... Pretužno. Ništa od toga nisam znala. Imali smo on i ja periode pauza u druženju, i po nekoliko godina, ali, kad god bismo se sreli, nastavljali smo razgovor kao da smo se juče videli. Želim da se sećam samo onih lepih stvari. Kad su mi javili da je umro, prvo sam rekla: "Klompa." Moja majka ga je tako zvala. Bila je majstor za prekrajanje imena, ali je ta njena veština nekako najviše dolazila do izražaja u slučaju Klempa/Klompa. Kad ga vidiš, odmah znaš zašto ima taj nadimak, ali moja majka, genije, i pored onolikih ušiju, uvek mu kaže: "Klompa, sine..."
I treća smrt - Šare. Radovan Šarenac - prva ljubav, prvi momak, prva veza. Oni koji ga pamte samo u izdanju od poslednjih nekoliko godina, trebalo bi da znaju da je pored britkog uma i neverovatne duhovitosti, koju su svi imali prilike da vide na delu, nekad bio i - veliki. Fizički veliki. Bio je od mene duplo veći - i u širinu i u visinu, a po kilaži možda i troduplo. Tokom zime, na njegovoj jakni bili su tragovi mojih prstiju jer nisam mogla da ga zagrlim - kad pružim celu ruku u dužinu, ne stignem do kraja njegovih leđa. Stariji sedam godina, pegav... Moram opet da pomenem svoju majku - stalno je pretila da će ga tužiti "za zavođenje maloletnice". Ako ćemo pravo, više prava je imala njegova majka da tuži mene jer sam direktni krivac za jednu njegovu tešku upalu pluća. Pobegla sam iz škole, i kako je bio bezuspešan svaki njegov pokušaj da me do te obrazovne ustanove odvede, onda se sa mnom po ciči zimi šetao po Velikom parku, a ja sam mu u jednom momentu rekla da sedne na klupu, ja njemu u krilo i da se tako ljubimo. Smrznute guzice, ma šta smrznute - zaleđene guzice, otišao je kući, dobio temperaturu... i tako.
I strahotno finale krajem godine - morali smo da uspavamo Cekija. Cekijem se neću baviti, dovoljno sam očajna za narednih deset godina. Kad se malo slegne, i ako se ikad unormalim povodom svog ljubimca, onda ću napisati nešto. Možda. To je bio preveliki udarac za mene. Početkom decembra uspavan je staford koji mi je spavao kraj nogu, zajedno sa mnom u krevetu, koji me je dočekivao tako srećan što ulazim u stan... Nikad i niko nije mi se radovao toliko. Jedino mogu da uporedim s decom kad su bila mala, pa me vide i polete mi u zagrljaj. A Ceki... On je skakao, lizao mi ruke, lice, noge, nije me puštao po minut-dva da se odvojim od njega.

Najbolje - raftinzi. Išla sam na tri raftinga protekle godine: jedan na Uni i dva na Neretvi. Divota!!! Šta ću, volim divljinu. Na nekom salašu ili u mestašcetu pored mora bih izumrla. Ne bih umrla nego izumrla. Ali se zato na planini osećam sjajno - kad pređem 1.200 m samoj sebi počnem da se sviđam, mnogo sam bolja u svakom smislu - i na nekoj divljoj vodi živnem. Kad god sam se vraćala s raftinga, svi bi me pitali: "Jesi li radila nešto? Ili si se zaljubila? Baš si se prolepšala!"
Fotografije su s tih raftinga, na svakoj od njih sam i ja, ali nije to važno - postavljene su da se vidi koliko je rafting uzbudljiv! Najbolja zanimacija!

Najgore/najbolje - smanjen broj ljudi koje smatram vrednima pažnje. Trebalo bi da je to najbolje, međutim, istovremeno je i najgore jer su i razočarenja neminovna. Kako se uzme, i to bi moglo da ide u "najbolje", da se ne radi o razočarenju u samu sebe. Ja sam možda najbolji dokaz da se s godinama ne stiče mudrost, samo opreznost. Mada je i to pitanje - neki put nisam ni oprezna. Kako god, najgore je što sam bila budala, a najbolje što uviđam kako je do toga moralo da dođe, i da je tako u stvari najbolje. Kako je to jednom lepo rekao moj pokojni drug Klempa: "Shvatiš kako ti je lakše bez Kragujevca tek kad odeš iz njega." Tako i ja - tek kad neke ljude odstranim, iako u tom trenutku patim što više ne želim ništa s njima, sve misleći kako će mi biti teško kad "ostanem" bez njih, shvatim kako je to fenomenalno! Dakle, ljudska uobrazilja je beskonačno komplikovana - šta sve sami sebi stavimo na leđa i još obavijemo oko vrata u uverenju da nećemo moći da dišemo bez tog tereta, a tek kad ga skinemo s grbače shvatimo kako smo bili glupi.
Ima ljudi koji me ne zaslužuju, koliko god to arogantno zvučalo. Međutim, to je fakat. Lepo skineš govno sa sebe, smrde mu još malo tragovi, ali si slobodan. I posle se stalno pitaš da li postoje neke mađije kad si se svesno ponašao kao budala. Nelogično? Jeste. Ali je istina.


Srbija

Najgore - ministar prosvete Srđan Verbić. Malo je reći da je najveće razočarenje protekle godine. Baš zato što mi se mnogo svideo kad se pojavio (pisala sam i post o tome), razočarenje je utoliko veće. Na sebe sam ljuta, a on mi je gadan, baš gadan. Možda on razume sistem obrazovanja i ima ideje kako da se poboljša nastava, ali ne može da apstrahuje ljude koji u tom procesu učestvuju. On ih ne razume, ne poštuje... jednostavno rečeno - on nema pojma. Kao kad bi govorio o tome kako će šnicla biti bolje pohovana, ali da to uradi sama, bez uplitanja kuvara. Sad je još osetio i malo vlasti, i tačno pokazao kakav je. Slabić. Kaže izreka: Ako hoćeš da vidiš kakav je ko, daj mu jedan dan vlast. Gospodine Verbiću, vi ste jedna ohola, nevaspitana budala!

Najbolje - košarkaši. Ako sam se nečemu radovala ove godine, onda sam njima. Ne treba zaboraviti da košarkaši ne bi napravili to što su napravili, odnosno vratili se na velika vrata tamo gde pripadaju, da nije bilo fantastičnog Đorđevića.
U reprezentaciji igra i "mali" Štimac, moj nekadašnji komšija. Terase nam se "gledaju". Bio je smotan veeeliki dečak, ali tako dobrog srca i retko lepo vaspitan. Pratila bih košarkaše i ovako i onako (košarku, odbojku i vaterpolo ne propuštam), ali bih zbog njega pratila i takmičenje u "strpljivom čekanju da se osuši tek okrečeni zid". Kad pogreši, imam knedlu u grlu, kad napravi nešto dobro, sva ustreptim od ponosa. Ne znam da li se onom njegovom zakucavanju (kad mu je Jović dodao loptu iz kontranapada) iko više radovao od mene! Izuzimam Lelu, njegovu majku, i ostale ukućane.

Najgore/najbolje - poplave. Koliko god da su bile katastrofične, a bile su, u isto vreme su iz nas izvukle najbolje. Solidarnost. Pravu.

Svet

Najgore - Ukrajina. Nema potrebe osvrtati se na zvanične izjave ili navode iz štampe jer je u svima slika crno-bela, zavisi šta čitate (možda i kom ste "taboru" priklonjeni), da biste "shvatili" šta je crno, a šta belo. Nažalost, mi najbolje znamo razliku između medijske slike i stvarnosti, osetili smo je na svojoj koži. Živimo u tom rascepu, to je naše "sada i ovde". U ime tog procepa baviću se takozvanim "malim ljudima".
Imam drugaricu u Kijevu, s kojom se povremeno dopisujem. Ruskinja je, ali muž joj je Ukrajinac, pa joj se prezime završava na -O. Na poslu joj je postalo nepodnošljivo otkad je, na osnovu promenjenog ponašanja kolega i pretpostavljenih, shvatila da joj čitaju privatne mejlove. Odjednom je postalo neobično važno što je - Ruskinja. I posle mi piše, od kuće, naravno: "Tek sad razumem kako stvarno izgleda ono što si mi pisala o Srbima u Hrvatskoj. I kako je istina jedno, a pisanje u novinama drugo."
Imamo zajedničku prijateljicu u Odesi, i kad je bila ona situacija s ljudima koji su živi spaljeni u zgradi, obe smo pomislile na nju. Retko ko se bavio takvim "vestima", ali - to se desilo. To je samo jedna vest u moru drugih koje nisu "poželjne" za širenje. Kaže mi Ira iz Kijeva da o Iri iz Odese nije saznala ništa, da joj se ne javlja. A meni Ira iz Kijeva nije odgovorila na poslednji mejl u kome je pitam šta su odlučili - da li se sele za Rusiju, što ne žele jer bi trebalo da kreću iz početka, ili negde u neku pičku materinu, što žele još manje. Ali, reče mi da ozbiljno razmišljaju da se sklone - nigde ne pripadaju. Moj poslednji mejl bio je krajem novembra. Sve nešto priželjkujem da mi se javi odnekud daleko, na primer s nekog ostrva u Tihom okeanu, iz neke države koja nije interesna sfera nikome. Čekam. Još se nije javila.

Najbolje - BRIKS. Ne verujem u teorije zavere, ali verujem u motivaciju, pogotovo da je najjači motiv - interes. Tako gledano, sve što su SAD radile, radile su iz interesa, nikako im "demokratija" nije bila na prvom mestu. Mnogo zla su počinile svuda u svetu. Ovaj BRIKS još uvek nije ništa, ali ipak postoji. A u njegovom postojanju najlepše je što "najveći siledžija u ulici" možda (za sada samo - možda) neće moći da mlati koga stigne i da to ostane bez posledica. Još ako BRIKS uspe da skine dolar kao svetsku valutu (koja nema nikakvo ekononsko uporište niti logično opravdanje - osim ako je opravdanje "vojna sila"), radovaću se do neba.

Najgore/najbolje - istraga o trgovini ljudskim organima na Kosovu. Verovatno delujem kao ludak što ovo proglašavan, bez obzira na sve silne ograde koje sam stavila - i za najbolje u protekloj godini. Nažalost, kad malo bolje razmislimo, koliko god da je sve u vezi s nestalim i otetim Srbima na Kosovu stravično, ipak je dobro što se istina, malo po malo, razotkriva. Vilijams je skoro srećan izjavio da nisu našli nikakve dokaze, pa samim tim ne mogu da podignu optužnicu po izveštaju Dika Martija. Međutim, u međuvremenu je klupko počelo da se odmotava na drugoj strani - i u samom EULEKS i KFOR - uništavali su dokaze! Nadajmo se da više ne mogu da se ponove slučajevi Ramuša Haradinaja (svi nepoželjni svedoci su, gle slučajnosti - ubijeni)  ili Gotovine i Markača (gde se optužnica do te mere izobliči da sve relevantne stvari ne uzimaju u obzir i, gle slučajnosti - nemaju više na osnovu čega da ih optuže za ratni zločin; i tako zločin postade "junačko delo" - sic!).
Neko bi rekao - to nije svetski događaj, to se tiče samo Srbije. Nažalost (ili na sreću), monstruozna trgovina ljudskim organima tiče se celog sveta. I, gle slučajnosti, premijer jedne fantomske države glavni je osumnjičeni za organizaciju "pravedne borbe" (tako se negde zove kad ubijaš civile). Najavljen je i specijalni sud. Za sada imaju u rukama samo lekara Jusufa Sonmeza, reinkarniranog Jozefa Mengelea. Jusuf, Jozef... previše sličnosti. Da ti se digne kosa na glavi.

Kakva galerija likova

Kad je gdin muž počeo da upoznaje moje drugarice, ponašao se uobičajeno, ili bar ja nisam primetila da mu je tu nešto čudno, ali me je posle otprilike dvadesete predstavnice mog ženskog društva pitao: "Jeli, lutko, kako biraš društvo? Mislim, po kom kriterijumu si skupila ovakve drugarice?" Zamislim se ja - stvarno, možda moj izbor nije homogen, ali nekako liči na mene. Podrazumeva se, valjda, da se družim s ljudima koji mi prijaju. Ima tu raznih godišta - od onih koje su starije od mene i po 20 godina, do onih koje su mlađe i više od 20 godina; socijalni status je posebna priča - imam drugaricu čiji muž prodaje avione i kamione (nije nikakava šala, stvarno to radi), do onih koje nemaju 'leba da jedu; obrazovanje im baš i nije toliko šaroliko - sve su završile makar srednju školu, a ima i doktorki (ne lekarki, nego pravih doktora nauka). Ima ih plavih, crnih, jedna je prirodno vatrenonarandžanstvena, visokih, niskih, debelih, mršavih, lepih i manje lepih, feministkinja i "dobrovoljnih robinja muškaraca" (kako to izražajno reče jedna poklonica ove vrste ropstva), raznih nacija i veroispovesti, ženstveno otmenih i pravih muškarača, pričljivih i ćutljivih, vedrih i namćorastih... Jedino nemam nijednu prostu drugaricu. Stvarno, prostakluk ne mogu da podnesem. Moguće da i nemam neki bogzna kakav kriterijum, ali, eto, pronađoh jedan - prostaci ne mogu da mi se umuvaju u život, pogotovo ne mogu srcu da mi prirastu, čak i kad sam prinuđena svakodnevno da ih gledam. Bilo je takvih spodoba, na primer na poslu, i mada s njima provedem i po deset sati dnevno, uspem da ih apstrahujem. Komuniciramo mi, ali nismo "društvo".

Za prvu slavu gde sam bila domaćica (postala sam gđa Lukić, jelte), bilo je skoro smešno - na jednoj strani njegovo društvo, sve sami ugledni ljudi, a na drugoj moje, od svake fele po jedan primerak. 

Isto mi se dešava i na fejsu. Ljudi oko sebe skupe manje-više slično društvo, sličnih interesovanja i pogleda na svet. Naravno, izuzimam one koji skupljaju "prijatelje" zbog (što većeg) broja. Tačno je da se "sličan sličnom raduje", ali je tačno i da nas uvek zainteresuju ljudi koji u nama prodube radoznalost iz bilo kog razloga. Nekome želite da odgovorite jer ste ushićeni onim što je napisao, a videli ste ga na zidu svog prijatelja, pa vam onda i prijatelj prijatelja postane prijatelj. S nekim se ne slažete, pa i tu odgovorite, i tako prijatelj prijatelja kao takav dospe i kod vas na listu... Ima tu raznoraznih kombinacija. Doživela sam da me jedan takav "prijatelj prijatelja koji postaje prijatelj" uznemirava telefonom, a uradi to vešto da stvarno deluje kao zabuna. Doživela sam i mnogo prijatnih stvari - obradovali su me mnogi ljudi na nebrojeno mnogo načina. Najlepše od svega je što sam skoro sve upoznala i lično. Sedeli smo gledajući se licem u lice i "govorili bez tastature".

Od tih "prijatelja prijatelja koji postaju prijatelji" neki su mi odmah bili bliski, imala sam utisak da se poznajemo sto godina. S nekima sam na distanci, ali uz dužno poštovanje ih pratim, a bogami prate i oni mene. Ima i onih s kojima je bilo neminovno da postanem prijatelj na fejsu, a gorko se kajem zbog toga i samo čekam da dobijem dovoljno dobar razlog da ih skinem s liste, ili da prođe dovoljno vremena pa da ih skinem, a da to ne bude primetno (rekoh da su neminovni). Tu se posebno izdvajaju ovi koji mnogo srbuju. Iako nikome ne gledam (ne)pismenost, njihova je od one ideološke nepismenosti - pišu srBski, i svaki put kad vidim to B umesto P, digne mi se kosa na glavi. Kažu ljudi da se vremenom otupi na ono što te nervira, a kod mene je obrnuto: samo mi raste kamata nerviranja. Ima i "opasnih" - onih zmijurina-prijatelja koji su se kao puvanjak umuvali na listu, pa pokazali da su pakosni a mogu da naprave nepopravljivu štetu svojom podlošću. Treba biti mudar i navesti ih da se sami "izbrišu".

Kod mene na zidu mogu da se dese burne rekacije i na bezazlene komentare. Ne smeta mi kad ljudi drugačije misle, ali mi smeta kad se uvrede što ne mislimo isto, a čak i od toga ima gore - kad pokušavaju da svoje mišljenje nametnu kao "neutralno". To su oni koji sebi daju za pravo da ti skrenu pažnju kako se baviš "glupostima", a njih to ne zanima, imaju oni mnogo lepše stvari o kojima će razmišljati. Pa što se onda javljaš, prijatelju? Napiši da se ne slažeš, i ne "prevaspitavaj" me pokazujući kako je tvoje mišljenje jedino "ispravno". Ah, da, zaboravih - on nema mišljenje povodom teme za koju se javio, to su gluposti. OK, ne slažeš se, meni ne smeta, ali nemoj mi se tu mrštiti i pametovati. Pogotovo što te "ne zanima".

I tako, dok je kod nekih sve "ja njemu vojvodo, on meni serdare", kod mene uspeju da se isposvađaju. I da mene isprozivaju. Neka, bar znam kakav je ko. I ne smeta mi. Iako su svi odreda sve same dušice od ljudi, kosmopolite itakoto, офкорс.

Da li je to sposobnost, veština, (ne)sreća... da oko sebe skupim takvu galeriju likova, ni sama više ne znam. Počinjem da sumnjam kako je to genetski kod. Moja majka je imala neverovatnu sposobnost da oko sebe skuplja ljude. Nije ih vukla za rukav, naprotiv, ljudi su se jednostavno lepili za nju. Sa svima je razgovarala na isti način, i uvek je bila posvećeni slušalac. Nikad se nije postavljala s visine, mada je mogla, većini onih s kojima se družila. Ali isto tako nije nikad ustuknula ni pred onima koji su "iznad" nje, po bilo kom osnovu. Kod nas se trošio po kilogram kafe dnevno. Ko god dođe, popije makar kafu. A dolazili su svi. Dok je radila, makar s jednom koleginicom s posla dođe kući. Tu je i komšiluk - ko god ne vidi, ne čuje, ne razume šta državna administracija od njega hoće, ili je potrebno sastaviti neko pismo, zvanično ili nezvanično... eto Mire da to uradi. Pa bivši učenici. Plus njihove nove porodice. Mesar, piljar, seljanka od koje je kupovala kajmak, regionalni prosvetni inspektor, direktor bolnice, advokati... svi su dolazili kod nas. Ko čeka autobus, ko nema šta da radi, ko je u problemu, ko želi da objavi srećnu vest... svi, ali baš SVI, dolazili su kod Mire, moje majke. Poveravale su joj se i moje drugarice. Neke stvari sam saznavala s 15-20 godina zakašnjenja. Čuvala je tajne. Zajmila je pare, čak i kad je znala da joj neće vratiti. Ali... poštar je za Novu godinu nosio jednu torbu za ulicu, a jednu za Trifunku, kako su je neki zvali (Mirjana Trifunović).

Dok sam bila dete, to mi je nekako bilo normalno, tek u gimnaziji sam shvatila da nekim ljudima u kuću niko ne uđe i po nekoliko nedelja. Tad su i počeli neki mamini "pacijenti" da mi smetaju, pogotovo oni koji se grebu. Međutim, nije dala ni na koga. Kažu: Kako zračiš, tako i privlačiš. Kako li je onda moja majka zračila? Kao nuklearka? Privlačila je - sve.

Počinjem da se brinem da li ličim na nju. Ne, ne ličimo, ona je bila krotka, ja sam mnogo temperamentnija i jezičavija. A opet... kad nam pogledaš društvo, ne bi mogao da se nađe tipični predstavnik ni kod nje ni kod mene. To je takva galerija likova, "niđe veze" među njima. I obe se prema svima ponašamo isto. Ipak je genetika u pitanju, ništa mi drugo ne pada na pamet kao objašnjenje. Dovoljno je da mi čovek pogleda samo kumove, a imam ih za izvoz.

Jedna drugarica mi je rekla: "Najlakše mi je s tobom, tebi mogu sve da kažem." Možda je u tome moja (ne)sreća.

JBT Dan Republike

Dođu tako neki dani kad čovek nije ni za šta. Jednostavno - tako. Kao da je izduvan balon. Naizgled je s razlogom bezvoljan. Međutim, svi ti "razlozi" deluju bezvezno jer i nisu tako jaki niti neobični. Sve to što sad tera u neraspoloženje niti je novo niti je bolnije, pa ni drugačije nego ono što se i ranije dešavalo. Pre će biti da je to stvar kvantiteta, ne kvaliteta. Toliko se svega nakupi, da i najmanja kapljica može da bude ono "previše" i počne da se preliva. A kad se prelije...

Ta poslednja kap meni je danas nekadašnji Dan Republike. Ne, nisam jugonostalgična, da me neko ne shvati pogrešno. Bilo mi je lepo u staroj državi ne zbog države već zbog moje mladosti. Bilo bi mi isto i da sam živela na Tibetu ili u Zanzibaru, pretpostavljam. Ili bi bar bilo slično. Ništa mi ta "sređena država" nije dala, naprotiv - mojoj porodici oduzela je tako mnogo, da se nećemo oporaviti za nekoliko generacija, a najverovatnije - nikad. I ta "sređena država" bila je "original falsifikata", sve je u njoj bilo ili napola ili potpuno netačno. Neprijatne stvari gurale su se pod tepih, a sve to kad-tad dođe na naplatu. Eto, došlo je mojoj generaciji, mojoj deci, unucima i praunucima. Uostalom, sve što nastane na laži ne može dugo da traje. Ovo je trajalo predugo, pa imamo i kamatu.

Ne interesuje me Jugoslavija, ni u kakvom obliku. Međutim, praznik... On je dolazio posle mog rođendana, i to je bila prva velika žurka u školskoj godini. Posle mog rođendana bilo ih je još nekoliko, pa veliko finale - Nova godina. Uvek sam se osećala nekako praznično za svoj rođendan - svi su tu, svi čestitaju, ja sam domaćin... Moj rođendan otvarao je sezonu žurki. Sad mi je ostalo samo sećanje. Utoliko tužnije što se u međuvremenu sve raspalo. Ne znam da li postoji lepši način da se nešto raspadne, ali sigurno postoji pristojniji. Ovo je bio nejnepristojniji način da se stavi tačka na i. I najbolniji. I najodvratniji. Prava patriotska pornografija. A najgore od svega je što još nije gotovo. Postali smo lešina koju još uvek komadaju jer je nasred puta, pa smrdi li smrdi. A što je tek neprijatna za oko!

Gledam objave na FB, tekstove na blogovima... svi nešto žale za starom Jugom. Ja ne žalim, ali se za svaki nekadašnji Dan Republike setim (zdravog) smejanja, (bezbrižnog) provoda i (opuštenih) ljudi. To nije bilo zbog Jugoslavije, niti zbog Dana Republike već zbog praznika - to je bio jedan veliki produženi vikend, kako god da se zvao. Uostalom, jedan moj tadašnji drug a sadašnji kum taj praznik je zvao "Miljina žurka".  Sad je to horor-žurka, prisetiš se svih jada koje si proživeo. Kao da smo kolektivno proglasili Dan kuknjave. Ili je možda bolji naziv - Dan umobolne nostalgije? Ili - Dan sećanja na JBT? Pa nek neko tumači da skraćenica JBT znači "jebote", a ovi drugi nek čitaju "Josip Broz Tito". Zli Zagorac kriv je za sve!!! Okrene mi se želudac kad mu vidim fotku, a ako to preživim bez odlaska u toalet i pročitam hvalospevni tekst ispod, onda nastaje pakao u mojoj glavi. Strada i srce. Ukoliko sam sama u kući, ispsujem se za sve pare. Kažu da je to dobro jer se čovek prazni od nagomilanog stresa. Meni je malo, potrebno mi je najmanje dva i po dana psovanja da se "očistim". Ma, i to je malo, nego moram da popijem makar vodu, i tako prekinem izliv emocija.

Posle ovoliko godina podsećanja na Dan Republike nisam više raspoložena ni da psujem. Došla sam u stanje kad mi je tužno, pretužno, bezvoljna sam kao da sam mrtva. Možda i jesam, samo me još niko nije obavestio. To je ta kapljica, taj jebeni Dan Republike koji prelije čašu i počne da se preliva.

 Ko je razumeo, shvatiće.

Gastroigrica

Ima tome skoro dve nedelje, Negoslava me je nominovala kao učesnika ove igrice. Isto to veče sednem ja za komp, nešto malo pišem... i sutradan sve obrišem - greškom! Malo umor, malo brzopletost... šta god da je, vidim da nije suđeno da to uradim odmah i rešim da bude onako kako treba, kad budem spremna da se tome posvetim, a ne da "odradim". Zakasnila sam, izvinjavam se, ali... neću više da se posipam pepelom po glavi. Kriva sam, tačno, nek mi Nega odredi kaznu, i - тхе крај.

Nega mi je postavila sledeća pitanja (samo da primetim - odlična, inspirativna):

1. Kolika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite?
Moja zbirka? Ogromna! Kad god vidim neki novi začin, odmah ga isprobam, kad čujem da postoji neki za koji ne znam, ne mogu da dočekam da ga nabavim.
Začini - to je ona tanka granica između običnog i vrhunskog kuvanja, ako isključim veštine koje se stiču dugogodišnjom praksom. Ne ide svaki začin u svako jelo. Šta ide s graškom? Naravno, mirođija. A s boranijom? Naravno, peršun. A s brokolijem? Naravno, majoran. A s celerom? Naravno, timijan iliti majčina dušica. I tako redom.
Moj omiljeni začin je... ne mogu da se opredelim za jedan. Imam nekoliko, idu ovim redom: cimet, biber, bosiljak, peršun.
Najlešće koristim so i biber. Mešavine, poput vegete i sličnih stvari, ne koristim. Ako nešto treba kombinovati, to uradim sama, na licu mesta.

2. Jeste li probali tartar biftek i jeste li ga spremali?
Da ne zvučnim nadmeno, ali... moram da ispravim grešku - nije taRtar već tatar biftek. Postoji i priča zašto je to tatarski biftek. Naime, Tatari su kao nomadi stalno bili u pokretu i za hranu su se snalazili tako što su nosili sa sobom sušeno meso i povrće. Kad bi usput lovili ili otimali od onih koje pobede, to jedino presno meso do kojeg su dolazili, stavljali su ispod sedla konja, i tako ga gnječili da omekša... pa mešali s raznim začinima i jajetom... i tako je nastao tatarski biftek, pravi kulinarski delikates. 
Probala sam ga, i dopada mi se, samo što treba standardizovati ukus i način pripreme - nije svuda bio isti. Pravila sam ga nekoliko puta, a recept koji koristim dobila sam od kuvara u jednom hotelu. Svidelo mi se, zamolila sam konobara da me upozna s kuvarom, i tako sam došla do odličnog recepta.

3. Da li više verujete receptima s blogova ili onima koje dobijate od prijateljica?
Nisu svi blogovi isti. Ima onih kojima i naslepo verujem, a ima i onih gde svako stavlja šta stigne. Naravno, prijateljice su "zakon". Kad me počaste nečim što mi se svidi, podrazumeva se da ću tražiti i dobiti recept.

4. Koja su jela najzastupljenija u vašoj kuhinji leti, a koja zimi?
Ovo je odlično pitanje! Uglavnom se rukovodim zdravim razumom, pa poštujem i pratim sezonu. Leti su tu paprike, paradajz... zimi kiseli kupus... Međutim, dešavalo se i da žestoko promašim. Na primer, prošle godine sam kupila "svež" paradajz kad mu vreme nije, očarana njegovim savršenim izgledom, ne treba zanemariti ni da mi je voda pošla na usta kad sam ga videla... toliko sam bila zadivljena da sam glat progutala i cenu (kao da ima zlatne niti)... a kod kuće je usledilo veeeeliko razočarenje. Paradajz kao da je bio od plastike. Nije imao nikakav ukus. Čak ni miris. Ništa. Samo izgled.

5. Kako pripremate jelovnik za svečane ručkove, slavlja i za veći broj gostiju?
Ukoliko je gostiju relativno malo a poznajem im ukus, trudim se da budu jela koja oni vole, i naravno nešto kao iznenađenje. Ako je mnogo ljudi ili su mi nepoznati, idem na "siguricu" - da bude raznovrsno: nešto poznato (više),  nešto manje poznato ili nepoznato (manje). I uvek su to jela koja sam već ranije pravila. Za slavlja nikad ne eksperimentišem, čak i ako sam recept dobila od prijateljice za jelo kojim me je ona oduševila. 
Trudim se da "moje" slavlje ne bude "kulinarski dosadno". U to računam isti jelovnik kod svih: za predjelo oval sa suhomesnatim proizvodima i sirom, ruska salata, supa, sarma, pečenje (ili meso s krompirom), torta i kolači. Nešto mora da bude drugačije, da me gosti ne pomešaju s nekim drugim.
Jednom sam tako za slavu, kad je u tri dana prodefilovalo kroz kuću oko 80 gostiju, spremala - svašta. Sve što mi padne na pamet i sve što sam smatrala za lepo i ukusno. Gleda me moj srednji sin, samo što nije bilo "od 'tice mleka", pa pita: "A što ti ne spremiš svečani ručak?" "Kakav svečani ručak, pa ovo je, sine, gozba! Šta je tebi svečani ručak?" "Pečeno pile i krompirići." Toliko o tome.

6. Imate li neki standardni jelovnik i u kojim prilikama i za koje goste se njega latite?
Nekad sam za sva slavlja uvek pravila panj tortu. To mi je kao bio znak raspoznavanja, standardna poslastica. Poslednjih godina je nekad i preskočim.
Standardni jelovnik predviđen je samo za moju decu, kad dođu na ručak. Na primer, za najstarijeg sina "rezervisana" je markiza torta, za srednjeg pečeno meso i krompiri, za najmlađeg sarma zimi a leti punjene tikvice. Eto, to je neki standard. Omiljeno jelo "mog čoveka", takozvanog muža - pihtije, pravim samo za njega. I za slavu, ali samo kad ima mnogo gostiju. Ja pihtije ne jedem, a on ih jede i za sebe i za mene.

7. Šta obično spremate (ili biste spremali) kad imate strance na ručku-večeri-u gostima?
Strancima, kao i našim ljudima koji ne žive u domovini, uvek spremim nešto ovdašnje. Rukovodim se time šta bih ja volela da probam da sam strancima u gostima - svakako bih, da sam u Japanu na primer, više volela da probam originalni suši ili alge, nego da mi ponude pljeskavicu s kajmakom.

8. Postoji li jelo-kolač-pecivo... koje ne uspevate da napravite?
Kad pročitate post koji se time bavi, biće vam jasno zašto nikad više nisam pravila slatko, mada sam tu i tamo bila asistent pri pravljenju.

9. Da učestvujete na takmičenju za najukusnije jelo od samo četiri namirnice po svom izboru, šta biste skuvali?
Interesantno je da su meni najukusnija jela ujedno i jela sa četiri namirnice - vranjansko tavče i ototma. Doduše, vranjansko tavče u tom slučaju mora da bude u vegetarijanskoj varijanti, bez mesa. Za tavče su potrebni: luk, pirinač, spanać i paradajz; a za ototmu: luk, spanać, pirinač i jaja. Fotke oba jela (koje sam postavila) ukusne su mi i na gledanje.

10. Vaš izbor između - kafe i čaja, kolača i voćke, sladoleda i čokolade, mesa i ribe, cezar salate i pice, boze i gaziranog soka, piva i vina?
Za prvo ne mogu da se odlučim. Slede: kolač, definitivno; ipak čokolada; svakako cezar salata; boza, gazirano piće nikad; ni pivo ni vino, alergična sam na alkohol.

11. Za koju poslasticu biste dali i poslednji dinar?
Bogami, davala sam poslednji dinar, nije to samo hipotetički. Za čokoladu, uvek!

Poslednji deo igrice podrazumava da nominujem druge igrače, a pre toga bi trebalo da im postavim pitanja. Nominujem sve kojima je ovo zanimljivo i koji vole i igrice i kulinarstvo. Pitanja koja slede namenjena su njima.

1. Smatrate li da je spremanje hrane kreativno?
2. Vaše omiljeno jelo? Da li znate da ga napravite?
3. Koje jelo nikad ne jedete? Koji je razlog?
4. Najveći peh u kuhinji?
5. Kad ste toliko bili zadovoljni sobom zbog uspeha u kuhinji, da vam je došlo da sami sebi čestitate? Šta ste spremali?
6. Koji su vam kulinarski uzori?
7. Da li pratite kanale i emisije o kuvanju? Ako pratite, koji je vaš omiljeni gastroprogram? A omiljeni TV kuvar?
8. Da li recepte zapisujete ili sečete iz novina ili kopirate s neta?
9. Koja vam je omiljena svetska kuhinja i zašto?
10. Da li više volite slatkiše ili slaniše?
11. Kakav je vaš odnos prema ljudima koji "ne izlaze iz kuhinje" ni bukvalno ni u priči?

Prijatno vam bilo, gde god da jedete i šta god da jedete! Hrana je najveće zadovoljstvo, mnogo veća divota od svega ostalog u životu. Ko je pomenuo seks? Ma, kakav seks, to je ništa spram blaženog osećaja uživanja u mirisu, ukusu, izgledu... Što reče moja drugarica Jasmina Jovanović Verkić za ljubav: "Hoću da me on gleda kao ja burek!" Gde ćete bolji opis prave ljubavi!

1. lika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite? - See more at: http://negoslava.blogspot.com/2014/10/blogerska-gastro-igrica.html#sthash.zqtl60dt.dp

Ljubica i ja

Za početak, da predstavim Ljubicu. Gospođica Ljubica je moja bicikleta, jedna lepa i dobra plavušica koju sam kupila posle dve godine promišljanja i premišljanja. Kupiću - neću kupiti - ma, kupiću, nek ide život - ne mogu da kupim, sad ima prečih stvari - kupiću je, potrebna mi je... I tako (skoro) pune dve godine. Kad god bih videla nekog na biciklu, uzdahnula bih: "Eto, da imam bicikl, sad bih ga i ja vozila."

Kad sam krajem 2012. zamolila u firmi da mi daju otkaz, i kad sam stavila na papir šta ću posle raditi, jedna od prvih pet stavki na spisku bio je - bicikl. Doduše, tad još nisam znala da ću upoznati Ljubicu, pa je "ta stvar" još uvek bila u muškom rodu. Desilo se da uđem u radnju u Zagrebačkoj ulici (koja je sad dobila drugo ime) i da se zaljubim na prvi pogled. Kad sam je ugledala, imam utisak da mi se udvarala, očijukale smo kratko i odmah sam znala da je - moja. Naravno, ime Ljubica samo po sebi se nametnulo. Nudili su mi i nekog Žućka, ne mogu da kažem, nije bio loš, ali Ljubica... ma, znam šta hoću. Kad ti se nešto mnogo svidi, odmah uzmi, ne premišljaj se. Jeste da je Žućko bio malo jeftiniji, i istina da su mi Žućka preporučivali profesionalci, kao "više će mi odgovarati", ali ništa nije vredelo. U mislima sam već bila u simbiozi s Ljubicom.

Od nekadašnje Zagrebačke (ne znam kako se sad zove) do kuće malo sam je vozila, malo smo šetale barabar, dobro, možda ne baš barabar, ja sam izvukla deblji kraj, ali dođosmo. Odmah sam je uslikala, onako postavljenu uz zgradu. Slaže se i po boji s grafitom. A onda sam je nosila dva sprata i nisam je odnela na terasu već stavila na mesto s kog mogu da je gledam dok perem sudove.

I razmišljam nešto koliko Ljubica i ja imamo zajedničkog. Iako u tom trenutku još nije bilo promenjeno ime ulice iz koje potiče, čak i to nam je slično. Ja sam rođena u jednoj zemlji koje više nema, u ulici koja je promenila ime (od Milana Blagojevića postala je Stojana Protića), samo je grad ostao pod istim nazivom. I onda se setim Bate, druga koji je imao administrativnu jebadu u Italiji. Rođen je u Jugoslaviji, u gradu Bitolju, otac mu je tada tamo radio, a prijavljen je na Beograd, u kojem je i živeo... samo što je sad vadio italijanska dokumenta, pa su se u njegovu priču umešale četiri države - Italija, Jugoslavija, Makedonija i Srbija. Kao da je neka varalica. Mojoj ljubljenoj Ljubici to se neće desiti. Što pre ću saznati kako se sad zove nekadašnja Zagrebačka. Ima neke pravde - red je da na neke nazive zaboravimo.

Isto nam je i kakav utisak ostavljamo na one kojima se dopadamo. Setim se prvog muža koji kaže da se još u avionu, čim me je video, zaljubio, a upoznali smo se tako što sam mu opalila šamar ispred hotela u Rimu. Bez obzira na to, on je "znao da ćemo biti zajedno". Setim se i drugog muža kojeg sam upoznala na Adi, a prvi susret je protekao u svađi. Iznervirano sam napustila "bojno polje", a on je zajedničku drugaricu koja nas je upoznala (iako je ona počela da se izvinjava: "Obično je mnogo fina, ne znam šta joj je...") upitao: "Mogu li ja s njom da se oženim?" Kako su oni izabrali mene, tako sam i ja izabrala nju! Sad mi je tek jasno kako to ide. Kad odmah znaš šta hoćeš.

Prva vožnja, prava avantura. Kako sam ja jedno neumereno biće i ništa ne radim napola, tako je i prva vožnja bila preko Pančevačkog mosta. Upoznala sam se s još jednom devojkom i dva momka, takođe na biciklima, pa su me vodili do kumodraškog nasipa, a do tamo imaaaa... i videli smo restoran koji svi znaju pod imenom Brod, a zvanično se zove Ribnjak. Nisam imala para kod sebe, jedino ličnu kartu i ključeve, verovatno ni moja nova ekipa, pa smo popili samo po jedno piće. Naravno, prvom prilikom kad sam mogla da odem tamo da jedem, uradila sam to. Oduševljena sam. Ljubici hvala!

Međutim, posle te vožnje bolelo me je - sve! Ponajviše dupe i butine. Kad sam došla kući, nije mi bilo tako loše, ali, kako je vreme odmicalo, bilo je sve gore. Nisam mogla ni da sednem ni da ustanem, noge mi se tu i tamo tresu kao od Parkinsona, a posle su, pored dupeta i butina, počeli i listovi da me bole. To je bila jedina kriza u ljubavnom odnosu između Ljubice i mene. Nisam mogla da je gledam ceo dan. Sutradan, iako me je i dalje sve bolelo, nisam više bila toliko ljuta na nju.

A posle nekoliko dana sam ukapirala da je ta upala mišića u stvari bila za moje dobro. Zateglo se dupe, i noge, moje sopstvene noge, posle dugo vremena počele su da mi se sviđaju. Kako mi je malo potrebno. Hvala, Ljubice! I izvini što sam bila mrzovoljna prema tebi onaj dan i po.

A kad smo Ljubica i ja u zanosu, ona podnoseći moju težinu, a ja okrećući njene pedale, u najboljem sam izdanju. Ne samo fizičkom, nego i mentalnom. Divne ideje padaju mi na pamet u tim trenucima, kao da mi se mozak pročisti. Donela sam i neke važne odluke držeći guvernal. Opet - hvala Ljubice!

I sad, iako je povremeno vozim, nezadovoljna sam što nismo stalno zajedno. Po ceo dan žudim za njom, a ne mogu baš sve vreme da budem na bicikleti. Ako to nije ljubav, kad na nekog misliš non-stop, onda ja stvarno ne znam šta ta reč ljubav znači.