уторак, 17. април 2012.

Katastrofa druga

Kako sam se udala maltene čim sam dobila ličnu kartu, a prvo dete rodila mesec dana posle 20. rođendana, nije čudno što sam odjednom imala ceo životni paket na leđima: porodica (kompletna: muž + dete), domaćinstvo, škola (bila sam na drugoj godini fakulteta), podstanarski status i nemaština. Trebalo je živeti kao da je sve u najboljem redu. Na fakultetu sam bila student kao i svi ostali, dok šetam dete kao i sve druge majke, u kući kao i sve domaćice. Otad se osećam kao "homo tripleks", i to osećanje me nije napustilo do dana današnjeg. Uvek ima nekoliko frontova na kojima obitavam, i jedni od drugih sasvim su odvojeni.

Ipak, to vreme ponajviše je obeležila - glad. Dok platimo stan, račune, obezbedimo detetu najosnovnije... nama nije ostajalo skoro ništa. Živeli smo istovremeno i prilično smešno i prilično tužno, i ništa nije bilo onako kako je izgledalo na prvi pogled. Krenuću od toga kako sam ja izgledala: mamina bunda, nanina tašna, super čizme koje mi je tetka kupila u Italiji, kao i garderoba koju mi je ista tetka donosila iz Amerike... a ispod iskrpljene gaće, pocepane čarape ako nosim pantalone... Težim okruglo 45 kilograma i retko ko mi veruje da je dete od skoro 18 kilograma (s godinu dana, dete-džin) moje, svi misle da sam mu starija sestra. Na fakultetu mi je jedan profesor rekao da izgledam kao manekenka, ali da razmislim da li će tako biti kad se udam i rodim dete. Ništa mu nisam rekla, kiselo sam se nasmejala, ali sam rešila da dobijem desetku na ispitu. I dobila sam je, i tek tada mu rekla da već imam dete. Nije bitno koji je profesor, osim ovog gafa bio je predivan.

Sve je bilo izvrnuto, drugačije nego kod normalnog sveta, a mi smo se pravili da smo normalni i da je sve u redu.

Ipak, glad, glad je bila najgora. Lični rekord mi je bio da skoro puna tri dana ne jedem bukvalno ništa. Taj treći dan sam pojela na silu nešto malo, i - sve povratila. Povratila sam i ono što nisam jela. Jedno popodne me je tetka koja je živela svuda po svetu (teča je bio ambasador) zvala da svratim do nje dok je u Beogradu. Ti naši sastanci uglavnom su bili raspitivanje kako mi je na fakultetu, da li mi je dete dobro, da li sam zadovoljna mužem... U stvari, nju je zanimao samo fakultet, sve ostalo pitala je kurtoazno. I mnogo je bila ponosna što sam uspešan student. Kupovala mi je garderobu, tu i tamo davala mi novac, ali, nažalost, ona nije toliko često bila tu, pa su i naši sastanci kad bih dobila neku kinticu pokazavši indeks, bili retki. Ni dan-danas mi nije jasno zašto joj nisam rekla da nemamo "leba da jedemo", to jednostavno nisam mogla da preturim preko usana. Užasavam se patetike koju bih ja prozrokovala, ali mi tuđa nije toliko mrska - ponudim se da pomognem (tako valjda rade ljudi koji znaju šta je nemati). S ove vremenske distance, nije mi teško da pišem o tome, ali u to vreme sam svoj jadni položaj držala u strogoj tajnosti.

Istog dana kad je trebalo da odem kod tetke, u jaslicama sam doživela veliku neprijatnost. Moje dete, inače mirno, koje je sedelo pored mene dok učim i igralo se kockicama, kome sam pročitala celu Božanstvenu komediju dok sam ga uspavljivala (da ne dangubim od spremanja renesansne književnosti, a detetu ipak nešto pričam), i koje nikad, ali baš nikad nije pokazalo ni trunku agresivnosti - proglašeno je za agresivno! Šta se desilo? Kaže meni vaspitačica da se poslednjih dana ponaša vrlo čudno - da je nekoj devojčici oteo krušku, da je pojeo dva ručka... Kažem ja njoj da ću videti šta se dešava, a istina je bila da je i on - gladan. Ja mogu da trpim, ali dete... to je kao da vam neko zabode nož direktno u srce. Ionako sam ga vodila u jaslice samo da bi imao šta da jede jer su ti dani bili katastrofa. Moj bivši muž ode kod svojih, tamo se najede... Njegova majka ništa nije slala za nas, valjda je očekivala da umremo od gladi, što je jednom i glasno izjavila. Od svega što se dešavalo tih dana, reči vaspitačice Petre, koju pamtim samo po dobru, najviše su me pogodile. Ostala sam uspravna koliko sam mogla.

I tako, dođem ja kod tetke skoro u nesvesnom stanju (to je bio drugi dan nejedenja i preživljeni šok iz jaslica). Ponela sam indeks, svoj adut, zlu ne trebalo. S vrata mi je rekla da loše izgledam i da bi trebalo da povedem računa o kilaži: "Šta je to s vama, modernim devojkama? Tolika mršavost možda je moderna, ali nije zdrava." Od tetke sam se vratila bez para, ali s povelikom kesom najnovijih stvari iz Pariza.

Treći dan nejedenja, u petak uveče, stigla je moja majka iz Kragujevca, s torbom prepunom hrane. "Stigla nana! Nana!" A nana je, kako me je videla, počela da plače: "Kako si mi mršava..."

Podrazumeva se da se kod nas ništa nije bacalo. Umela sam da napravim gozbu i od luft-pite (pita bez ičega, s vazduhom). A onda je jednog dana kum Ljuba doneo šumske jagode. Mnogo šumskih jagoda. Malih, majušnih. Mirisale su predivno, i na daljinu. Jeli smo koliko smo mogli, napravili smo i kolače, a ostatak nismo mogli da zamrznemo jer nismo imali zamrzivač. Zovem ja mamu i pitam je kako da napravim slatko, to mi je delovalo najiskoristljivije. Odvraća me ona, kaže mi kako nikad nisam pravila slatko i da nije dovoljno što sam gledala kako se to radi. Odvratim joj da nema šanse da meni nešto ne uspe - volim kuvanje i ono voli mene. Po njenom uputstvu, uzmem šećera u istoj količini koliko i jagoda, stavim na tihu vatru i čekam da se zgusne. Kaže mi majka: "Skini s vatre kad počne da ti šapuće." Ja zevala u onu šerpu, slušala... Ništa ne šapuće. Pozovem ponovo majku, ona mi neprestano ponavlja kako je gotovo "kad ti šapuće". Vratim se do šerpe, i dalje ni jagode ni šećer ništa ne šapuću. Opet nazovem majku, a ona mi kaže da ako nemam osećaj za šaputanje, proverim kao kad pravim šerbet za tulumbe i baklave. "Ali, šaputanje je bolje ako hoćeš da znaš da li je gotovo." Popelo mi se šaputanje na glavu, pa uzmem varjaču da vidim koliko se steglo. Dignem ja varjaču, a i slatko se diže. Bilo je čvrsto, sasvim kristalizovano, i ne da se steglo, nego je postalo - kamen!

Moj očaj ne može se opisati. Da bacim sve one lepe jagode? I onaj silni šećer? Nema šanse! Poluprohlađen pokušaj slatka stavljala sam u avan i tucala ga do iznemoglosti, slično kao za grilijaš. Pa bih onda napravila osnovni krem od jaja kuvanih na pari i umućenog maslaca i sve spajala s ovim istucanim propalim kuhinjskim proizvodom. Kolači, rolati i torte bili su božanstveni! Svi pitaju za recept, a ja se smeškam. Drugi put, bili su osnova za sladoled. Pa sam ih koristila za krambl. Koliko se sećam, sve sam uspela da iskoristim tek posle duže od mesec dana. Toliko je sve bilo ušećereno, da ni teoretski nije moglo da se pokvari. To neuspelo slatko, u stvari kamen-jagode, držala sam na sobnoj temperaturi prilično dugo. 

Na prvi pogled, ovo i nije neka katastrofa, ali ako se meri stepenom ogorčenosti na samu sebe i u odnosu na okolnosti u kojima se dešava, odmah posle požara opisanog u prethodnom postu, kuvanje slatka od šumskih jagoda sa sve šaputanjem i jačanjem mišića u pokušaju da se istuca u avanu - ravno je potonuću Titanika.

Nikad više nisam kuvala slatko. Ni od čega.

8 коментара:

  1. Steglo mi se srce dok sam čitala, jer sam se nekoliko puta našla u sličnoj situaciji. (ne mislim na slatko) :) Jednom prilikom si kod mene na neki tekst ostavila komentar da te to o čemu sam pisala podseća na neke tvoje doživljaje, e tako isto i mene ovo tvoje. Sve su to neke stvari koje u trenutku bacaju u očaj, ali nas i naprave neverovatnim borcima.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tek sad je isplivao ovaj tvoj komentar, a u stvari je bio prvi.
      Ti i ja očigledno se razumemo. To elementarno prepoznavanje podsetilo me na jedan intervju Merlin Monro u kome je rekla: "Kad uđem u sobu prepunu ljudi, odmah prepoznam prvo one koji su živeli po domovima, hraniteljskim porodicama... I nikad se nisam prevarila." Naravno, kad je i sama prošla kroz slične muke.

      Избриши
  2. I posle nek mi neko kaže kako o(p)staju samo lepa sećanja. A mislim i da su ova druga mnogo korisnija...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ko je bio gladan (stvarno gladan), nikad to ne zaboravlja.
      Slažem se s tobom, i ja mislim da su ovakva sećanja mnogo korisnija.

      Избриши
  3. Milja VS. slatko od jagoda! Nek ste mu rekli! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ono tu meni nešto šapuće... nego šta ću nego da mu kažem. :)

      Избриши
  4. Анониман22. јун 2012. 13.07

    Mnogo volim kad uspe neko kome je bilo teško... Nije mi žao ni kad uspeju svi drugi, ali za ovo mi je posebno milo, ovoliki uspeh uprkos bivšem, uprkos svekrvi, baš zato što ste se izdigli iznad njih. I trpeli samo koliko se mora. Bravo!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bivša svekrva nije volela ni mog bivšeg muža, svoje rođeno dete. Nema veze, sve je to prošlo.
      Teškoće očvrsnu čoveka.

      Избриши