субота, 12. октобар 2013.

Nema tih para...

Vreme je školskih ekskurzija. Opet je aktuelna tema - kolike su profesorske dnevnice. Reći će neko - nije samo to tema, raspravlja se i o bezbednosti dece, o edukativnom aspektu ekskurzija... Ma, da, važi. Ko hoće u to da veruje, nek veruje. Neki veruju i da postoji Deda Mraz.

Nigde kao ovde, čini mi se, ljudima ne bode oči koliko ko zarađuje. U redu je raspravljati o nečijem prihodu ako je to nauštrb nečijih leđa, ali... Ponekad imam utisak da ljudima ništa nije važno koliko to - koliko neko zarađuje. Reći će oni - pa, da, to je važno jer se profesorima koji vode decu na ekskurziju isplaćuju dnevnice preko roditeljskih leđa. Tačno - to sve plaćaju roditelji. Ako misle da ne treba da plate i za tu uslugu, sigurno imaju neku argumentaciju. A ona se svodi samo na - koliko je to para! S tim u vezi, država je rešila da od nekog doba (nekog) profesorima za taj rad isplaćuje dnevnice kao i ostalima koji idu na službeni put. E, tu sad imamo dva velika problema i sijaset manjih.

Prvi problem je - kolika je ta dnevnica. Ako je kao što piše u službenim aktima ("Visinu dnevnice utvrđuje poslodavac u svom opštem aktu. Ranije je visina dnevnice bila uređena Opštim kolektivnim ugovorom na nivou od 5% prosečne zarade u Republici. Opšti ugovor je privremeno van snage, ali je formula ostala kao reper mnogim poslodavcima. Iznos dnevnice za službeni put u zemlji koji je neoporezovan porezom na dohodak građana iznosio je od 1.02.2012. godine  do 01.02.2013. godine 1.859,00 dinara i odnosi se na celu dnevnicu), onda je tih nepunih 2.000 dinara - čist bezobrazluk. Možda nije za one koji idu na službeni put a usput se malo i provedu, bilo da pod provodom podrazumevaju šoping, izlazak... Profesor s buljukom dece na tako nešto ne može i ne sme ni da pomisli. Ali, pravo pitanje je - koliko iznosi ta dnevnica? Opšti akt preduzeća određuje dnevnicu... Koliko je meni poznato, većina firmi i ne daje dnevnice. Može im se. Ali, ovo je država, trebalo bi da se njoj "ne može". Onda je to sigurno ovaj iznos od nepune 2.000 dinara.

Drugi problem je - da li će im se zaista od tih bednih para oduzeti ono što je u hotelu plaćeno za hranu? I to piše u službenim aktima, da ne navodim sad. Ako je to tačno, onda je bezobrazluk - potpun.

Pre nekih mesec dana čitam po novinama koliko koja škola plaća profesorima, pa su u nekim glasilima bile čak i tabele, da se lepo uporedi kako se profesori bogate na leđima dece. A i ovako i onako ne rade - ništa: imaju dugačak raspust, rade samo nekoliko sati dnevno... Jel'? Baš zbog takvog stava, ovako nam je kako jeste. Sledeći logiku, mislim da je najpametnije da ukinemo školu, bar kao obrazovnu instituciju. Kao vaspitna, odavno je samu sebe ukinula, uz veliku pomoć društva. Ako nekome nije jasno o čemu pišem, onda da pojasnim - sunovrat je krenuo kad je škola prestala da bude važna, ne samo za obrazovanje.

Da ne bude zabune - nisam (više) profesor, ali sam bila. Znam o čemu pišem jer sam sve to iskusila. I zato branim profesore - mislim da nema tih para kojima im se može platiti sve ono što rade na ekskurzijama. Em što izigravaju dadilju, Kerbera, telohranitelja i silom prilika tetku - sve u jednom, em ne spavaju, često i ne jedu, a o stanju stresa valjda i ne treba govoriti. Svi ti dušebrižnici što bi "očas posla uveli red" i profesorima "ne bi dali ni paru", ne bi izdržali ni pola sata s tridesetoro dece željne provoda, nameračene da se napiju kao zveri i prave gluposti (mnogo zanimljivije zvuči nego da obilaze muzeje). Volela bih da ih vidim u toj ulozi. Pod uslovom da posle pet minuta ne pobegnu glavom bez obzira. 

Kad sam radila u školi, najteže je bilo s osmim razredom glede tih stvari. To je završna godina osnovne škole, sve što se nije savladalo sad dolazi na naplatu, a tu je i mala matura. Međutim, tu su i hormoni, nežne godine (bez obzira što tinejdžeti u tom dobu svoju ranjivost najčešće ispoljavaju agresivnošću, ipak su to - nežne godine), tu je i želja da se svašta vidi i doživi... da se desi nešto nesvakidašnje... a gde bi se drugde to lakše izvelo nego - na ekskurziji. Zato su mnogo bolje ekskuzije u oktobru od onih u aprilu ili, ne daj Bože, u maju. Kako krenu u školu, tako im je samo ekskurzija u glavi, nisu u stanju ni na šta drugo da misle. Ako sve prođe kako treba, posle mogu da se posvete onome čemu škola i služi. Ako ne prođe, svi ti ukori mogu da se poprave do kraja godine. Uostalom, drugo polugodište je rezervisano za razmišljanje o proslavi mature. Tu negde između nalaze se učenje, ocene i priprema za kvalifikacioni ispit. Imaju deca važnija posla!

I krenete tako na ekskurziju, vi naoružani lekovima za smirenje i jakom voljom da vas strpljenje i snaga ne izdaju, a oni naoružani do zuba isto tako jakom voljom da im se desi nešto "izuzetno", a bogami i pićem, kartama, parama... Prva profesorska uloga je uloga Kerbera - nije baš da im pretresate stvari, ali tu i tamo bacite pogled u kesu da se nije potkrala koja flaša vatrene vode. Meni lično desio se takav propust - u flaši švepsa bila je votka. Ta votka bila je kasnije izvor velikih problema - od straha šta će biti s detetom, do toga da sam celu noć provela pored te "junakinje" u bolnici jer su joj ispumpali želudac. Nije u pitanju bilo pijanstvo već pravo pravcijato trovanje! Da ne pominjem jurcanje po sobama, naizmenično dežuranje ispred hotela i po sobama... A tek brojanje... dva, četiri, šest... gde je dvoje dece? Šta sve deci padne na pamet... to ni najluđa mašta nije u stanju da smisli.

Deca se s ekskurzije vrate u koliko-toliko normalnom stanju, malo izmučeni, ali malo... a profesori su ko sasušene mušmule. I posle ti za sve to plate - 2.000 dinara! Ma, važi. Nema tih para koje mogu da isplate profesorsku muku tokom tih nekoliko dana. Zato je i bila interna pošalica: "Što loše izgledaš! Kao da si se vratila s ekskurzije osmaka..." E, takav stajling, tu muku, toliku izdržljivost (mentalnu, osećajnu, fizičku), a za nepune 2.000 dinara dnevno želim i ovima što viču: "Lopovi!" Nek se oni bogate na taj način, svaki profesor rado bi im prepustio te čari svog posla. Samo izvol'te!

13 коментара:

  1. Nema tih para za koje bih ja radila taj posao. U potpunosti sam svjesna na šta to sve liči, išla sam na ekskurzije.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U mojoj generaciji brojna prva pijanstva bila su upravo na ekskurzijama, pa se dešavao i prvi seks, prva trava...

      O onima koji su se gubili, i slučajno i namerno... to je tek posebna priča.

      Sad mi priča koleginica da je nekoliko učenika iz škole njene ćerke zaglavilo pritvor, i to u Italiji - uhvaćeni su u krađi. Ko ih je spasao zatvora? Naravno, ti "lopovi" prosvetni radnici.

      Eto, tako... baš "sve nešto lepo".

      Избриши
  2. Potputo si u pravu MIlja .Malo sam radila kao profesor a suprug godinama ,do skoro.Sve ekskurzije i sve dogodovštine su mi poznate ,mogla bi priče pisati ; i tačno je nema tih para za ,,taj ,,provod .Ljudi nisu svesni ,pa ni sami roditelji koji misle da poznaju svoju decu u kom izdanju završe baš na tim ekskurzijama.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ljuti me kad shvatim da mnogi roditelji jedino razmišljaju kako će se profesori "obogatiti". Pa nek se bogate i oni tako, samo da ih vidim.

      Избриши
  3. Ja nisam profesor, bila sam đak, ali sam uvek na strani profesora. I tačno je, nema tih para koje bi mogle da nadoknade "pokidane" živce profesora, da nadoknade fiziči, a još vise, mentalni nagomilani umor posle svih vanškolskih manifestacija u kojem su akteri učenici i profesori, kao sve što ste nabrojali da treba da budu i da jesu tj. da rade, a posebno kada su ekskurzije u pitanju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Deca se namerače da im se baš sve desi na ekskurziji, ali hajde, mladi su, to je danak godinama i hormonima, nego me nerviraju ovi koji misle da se profesori provode... i bogate... pa idu i dotle da ih nazovu lopovima...

      Избриши
  4. Mnogo bih volela da sam umela da mislim, pa da sam znala šta hoću u životu da radim i da sada budem profesor nečega. Naravno ne zbog "odlične" profesorske zarade, bilo putem dnevnica ili plate, već zbog mogućnosti da nekog nešto naučiš, da utičeš na te mlade živote na određeni način, da ih vaspitavaš do određene mere, da deliš sa njima, da budeš deo njihovog odrastanja, da gledaš kako se menjaju, postaju ljudi... neprocenjivo. Znam da sve to nije više ni izbliza tako kako bih volela da jeste, jer škola je odavno izgubila na značaju, a to je neka druga priča. Evo išla bih na tu ekskurziju vrlo rado, da mi i ne plate ništa, jer to koliko plaćaju je smešno. Ne mogu ni da zamislim koliko je to velika odgovornost, ali bih zaista volela da iskusim nešto tako. Ogavno mi je da neko može da pošalje dete na ekskurziju i da pri tom misli da je "opljačkan" zarad profesorske dnevnice, pa većina tih istih rodilja jedva da mogu da "čuvaju" i to jedno dete koje imaju.

    ОдговориИзбриши
  5. "Rodilja" sam greškom napisala, mislila sam reći "roditelja", ali sada kad pročitam, možda nisam mnogo ni pogrešila. Veliki je broj onih majki koje u životima svoje dece zauvek ostanu samo "rodilje". Tuga.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja mislim da je profesorski posao najlepši na svetu. Ništa nije tako vredno i tako dobro kao praćenje napredovanja dece u čijim si životima (ipak) nešto značio.
      Škola i obrazovanje degradirani su sasvim, ali dokle god postoji makar deset profesora koji rade s ljubavlju, prosveta ne može da se "otpiše".

      Odlična ti je ova digresija roditelja-rodilja. Frojde, Frojde, koliko je sati? :)

      Избриши
  6. Najvise mi je zao sto mi niste bili razredni staresina. Vratila bih se nazad u skolu i ucila (a to mi je u zivotu najteze padalo) samo ako bih znala da cete mi vi biti razredni staresina. Opet bih isla na sve one propale ekskurzije u nase, decenijama stare hotele, samo da vi vodite moje odeljenje. :)

    ОдговориИзбриши
  7. nevezano za ekskurzije, pošto smo mi sa našim profesorima uglavnom cirkali i zezali se, osvrnuo bih se na degradaciju škole. prvo i osnovno, do pre samo 90 godina 90% stanovnika srbije je bilo nepismeno, danas je taj procenat ispod 1%.

    drugo, "degradiranje" škole ima svoje dublje uzroke. do pre samo tri generacije maksimum preci svih tih vajnih doktora nauka su čuvali ovce na svojim planinama ili uzgajali žitarice, još nešto ranije svi su imali kuburu oko pasa i očima na sve strane.

    dakle, na veliku žalost autošovinista, sve ovo pišem da bih poentirao da ovde u većem delu istorije nije bilo vremena za prosvećivanje. a prosvećivanje je upoznavanje sebe samog i sveta koji te okružuje, te dve stvari su povezane. naše školstvo ne pruža mogućnost da se upoznamo kako treba, čak i u vajno titoističko vreme jes' da se učilo više, ali su se učile sve same besmislice, od učenika su se planski pravile pokretne baze podataka ali bez ikakvog osposobljavanja za hvatanje u koštac s indoktrinacijom. i baš kao što su do pre samo dvaes godina svi hteli da budu dobri drugovi i časni pioniri, danas svi žele da budu moćni buržuji i predani konzumenti.

    svi ti trendovi su danas dovedeni do svojih krajnjih negativnih posledica, a mi i dalje živimo u zabludi da te diplome nešto negde znače dok drhtimo za svoje mizerne platice u ušuškanim svinjcima. baš kao i država, i škole u ovoj "državi" postoje pro forme radi. ne ispunjavaju svoju nominalnu svrhu. ne bih imao ništa protiv da ih sve ukinu i skinu profesorima teret s leđa, a učenike odmalena naviknu na ono što ih čeka u budućnosti - feudalizam preliven medijskom čokoladom. ionako su najpametniji ljudi samouki.

    trust me, proveo sam četvrt veka školujući se, samo da bih video da li postoji neki nivo na kome se od učenika/studenta očekuje da ne deklamuje gradivo kao dečju pesmicu. nažalost ne postoji, svi su isti. postoje neki drugi nivoi hijerarhijske prirode na čijem su samom vrhu odlikaši, ljudi bez imaginacije, šablonske psihologije, ljudi koji nisu, da parafraziram moju omiljenu profesorku, "kadri da progutaju ono što žvaću", "čitaju vagone knjiga a ništa ne prolazi kroz njih". i zato smo, između ostalog, tu gde jesmo.

    živeći u iluziji da imamo neki svrsishodan poredak čija je jedina funkcija miran san, kao, eto imamo te škole i pametnu decu, nemamo ni sistem vrednosti. sve što naše vredi neko je drugi odgojio ili nam pokazao tu vrednost. eto ga đoković primer. eto ih primeri po ministarstvima koji dobijaju zaposlenja čim pokažu diplomu neke strane škole, iako je uglavnom reč o još većim raspadima od života nego što su "đaci" i "studenti generacija", čast izuzecima koji su takvi ne zbog naših škola, već uprkos njima.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da!!! Upravo tako!

      Samo što bih se osvrnula i na profesorski kadar, a imam pravo da o tome pričam jer sam i sama radila taj posao. U svakoj profesiji postoji neki mali, ali postoji, procenat onih "ludaka" koji bi svoj posao radili i za dž, naravno da ima i onih koji svoj posao rade valjano, ali, nažalost, konstantno raste broj onih koji ga odrađuju. U prosveti je to možda i najuočljivije jer njihov "materijal" su mlade duše na koje treba uticati. Sve je to uzročno-posledično povezano, jedan začarani krug iz kojeg se teško izlazi, ako uopšte i može da se izađe.

      Uistinu, ko bi se zamarao s decom čiji roditelji prete, a bogami i učenici imaju veća prava od profesora. Čemu onda služi sve to?
      "(...) učenika su se planski pravile pokretne baze podataka ali bez ikakvog osposobljavanja za hvatanje u koštac s indoktrinacijom. i baš kao što su do pre samo dvaes godina svi hteli da budu dobri drugovi i časni pioniri, danas svi žele da budu moćni buržuji i predani konzumenti.svi ti trendovi su danas dovedeni do svojih krajnjih negativnih posledica, a mi i dalje živimo u zabludi da te diplome nešto negde znače dok drhtimo za svoje mizerne platice u ušuškanim svinjcima. baš kao i država, i škole u ovoj 'državi' postoje pro forme radi. ne ispunjavaju svoju nominalnu svrhu." Eto, toliko o stanju obrazovanja.

      Samo što škole nikako ne bih ukinula, one jednostavno - moraju da postoje. Ali da sistem treba urediti drugačije, to stoji. Problem je što je prosveta sporohodan proces, pa ono što se uradi danas, rezultate pokazuje tek za dvadesetak godina.

      Избриши