Marginalci, jedan naklon za vas! (Posveta Kragujevcu)

Dok sam išla u gimnaziju, mesto na kome se sve dešavalo, odakle je sve počinjalo i gde se sve razrešavalo - bio je Dom omladine. U Kragujevcu se govorilo samo Dom, i svi su znali na koji dom se misli. Da ne bude zabune - nije to bilo nikakvo fensi mesto niti baza očajnika, to je bilo - sve! Tamo je vežbao Smak, Točak je pio kafu u pauzama, oko njega su uvek bili neki zanimljivi likovi, što domaći što "stranski", lokalni frajeri s nabudženim satovima (još nisu bile u modi kajle) zagledali su devojke koje tu dolaze, marginalci su igrali šah ili samo blejali, ko je bežao iz škole ovde je nalazio sigurno utočište, postojalo je i Omladinsko pozorište, pa Dečja trupa... U podrumu je nekad davno bila diskoteka, ali je već završila s radom kad sam pošla u gimnaziju, mada mogu da se pohvalim da sam jednom ipak bila u njoj - u šestom razredu smo u Domu igrali našu školsku predstavu, pa smo posle ostali i u diskoteci. Meni je to bilo prvi put i bila sam fascinirana. Tad sam još bila glupava pa sam mislila da svi dolaze samo da bi igrali, a ja baš volim ples. Posle nekog vremena sam saznala da je većini to samo fasada za druge aktivnosti.

Na jutjubu sam gledala snimke Dejva Mosa u kojima govori o svom poznanstvu sa Točkom i kako mu je prilikom prvog dolaska u Kragujevac samo rečeno da dođe u Dom. Svi su znali gde je to. I svi su tamo odlazili, iz ovih ili onih razloga. Kafa je bila najjeftinija, a po kvalitetu je samo ona iz Balkana mogla da se meri s njom, sok nerazblažen i puna čaša, do vrha. Kad naručiš limunadu, znaš da je tad pravljena, i nema foliraže s ledom. A mogao si samo da sediš i ništa ne naručiš jer nemaš para. I zbog toga ti nije neprijatno niti si manje vredan.

U Domu su tako blejeći non-stop sedeli lokalni marginalci, koje ima svaki grad, ali ovi su, da l' zato što su povezani s mojom mladošću, meni nekako najinteresantniji. Bilo da dolazim na glumačke probe, polazim u školu, vraćam se, nalazim se sa društvom, bežim sa časova... oni su uvek bili tu: Dule Pacov, Pera Duh, (Ludi) Pompula, Ludi Rajko, Zdenko Roker, Lazica Švaler, Ludi Aca...

Dule Pacov - možda je neko i znao gde taj čovek stanuje i od čega živi, ali je moguće i da niko nije bio s tim upoznat. Za njega se govorilo da je kao dete bio natprosečno inteligentan, ali mu se desio neki kvrc sa 17 godina i jednostavno je - odlepio. Pri pomenu na njega, mnogi bi govorili: "Ne vredi biti mnogo pametan, pogledaj Duleta Pacova." A od te njegove pameti jedino što sam videla, bilo je da mu kažeš bilo koji datum, i odmah će ti reći koji je bio dan u nedelji, a vrlo često i šta se desilo na taj dan. Radio je to za manje od minuta. Uglavnom je ćutao, sedeo, ponekad igrao šah, ali nije mu bilo zanimljivo jer nije imao dostojnog protivnika, i s vremena na vreme bi pričao sam sa sobom, onako sitno, u bradu, brzo i nerazgovetno. Iako je uvek imao bradu od dva dana, nikad obrijan i nikad s bradom, nije se znojio i delovao je kao da su ga tog trenutka izvukli iz mašine - preživeo je centrifugu zajedno sa odećom. Sve čisto i miriše na prašak i omekšivač, ali sve dozlaboga izgužvano. Iako su Duleta uglavnom voleli i, bez obzira na sva peckanja, među marginalcima je ipak uživao poštovanje, meni je on bio najneomiljeniji, a znala sam da je neizbežan.

Pre nego što sam dobila bezveznu titulu Mis Noga, vrlo često sam nosila šaškaste prugaste čarape, koje nikome, pogotovo što sam imala starke na nogama, baš nikome nisu bile seksi, ali je Dule, kad god bih ušla, počinjao da se vrpolji i to su bili jedini trenuci kad se znojio. Posle se malo osmelio, pa je počeo da zvižduće za mnom, a poslednja faza je bila da ispušta neke čudne zvukove koji su publiku u Domu zabavljali. Društvo mi je reklo da, kad mu se izgubim iz vidokruga, pravi neke pokrete rukom, imitirajući obruče na čarapama, na šta bi mu svi aplaudirali. Posle titule Mis, nikad više nisam nosila ništa u čemu bi se videle noge, izuzev ako je predstava to zahtevala. A kao za đavola - Dule bi uvek seo u prvi red i aplaudirao i kad treba i kad ne treba. Pojavim se ja na sceni, bila je jedna predstava u kojoj treba da uletim, pa kad ukapiram da nije dobro da me vide, zastanem pa izletim, a Dule Pacov i na to aplaudira kao sumanut.

Kažu da je nadimak dobio zato što je uvek prilazio kao da se šunja, iznicao niotkuda i nestajao u nigdinu - kao pravi pacov koji živi u ilegali.

Pera Duh - mislim da svako mesto ima nekog poput Pere Duha, lokalne legende. Ni po čemu, izuzev po izgledu, nije bio specifičan niti interesantan, pa opet, njega su svi znali. On je bio nalik ovdašnjim, srpskim estradnim zvezdama koje su popularne iz sasvim nepoznatih razloga, ali su popularne zato što su poznate. Tako i Pera Duh - iako je radio u Zastavi, nikad nije imao para, stalno se žickao za cigare, nije propuštao nijedan koncert u Evropi, a na sve je išao autostopom. Nikad u životu nisam videla da taj čovek nešto plati. A pri tom nije važio za ciciju, ne znam ni sama kako. Imao je dugačku kosu do dupeta, koja je već postala dobrano seda i proređena, ali nije se odricao hipi mladosti, imao je kvarne zube, ali se uvek široko smejao, nosio je leti crne starke a zimi crne martinke, ali uvek jedne te iste... Na njemu se sve uvoštilo i ne bi me čudilo da zateknem mumiju u Domu koja progovara: "E, imaš pljugu, samo jednu."

(Ludi) Pompula - meni je bio prvi put predstavljen kao Ludi, ali izgleda da je to bilo rezervisano samo za Acu i Rajka. Elem, Pompula i Pera Duh su iz istog kraja (Pivara), priča se da su išli zajedno i u školu, ko zna... Činjenica je da su se oni znali i da je Pompula svako veče pitao Peru Duha da l' će kući, na šta bi ovaj odgovarao: "Ako mi niko ne dâ pljugu, idemo." I dobijao bi pljugu, a Pompula bi mu uzvraćao: "Vidiš, bre, kakav si, ko sasušena mušmula, a pušiš." I onda bi otišao. Pera nije bio (tako) mršav, ali je zato Pompula bio po svim pravilima šumadijske lepote: krupan, visok, zadrigao, čak su mu i obrazi bili crveni kao detetu s kičerajske reklame. Pompula je bio poznat po silovanjima, mada ne znam ni za jedan slučaj, ali se pričalo sve i svašta. Ono što je fakat, to je da pred svaki dolazak neke delegacije ili kad je neki događaj u Kragujevcu ili od regionalnog značaja, u ćorku strpaju Duleta Pacova, Peru Duha i Pompulu, Provedu oni tamo noć ili dve, kartaju se, Pera puši o trošku države, imaju po tri obroka, pa se vrate kući. Milicioneri ih i razvezu, kao da idu taksijem. Ako i nije silovao, Pompula se stvarno palio na žene koje mu se opiru. A pri tom je poželjno da su drusne, spram njega. Mene je zvao piklja ("Što, bre, ne jedeš? Kakva si, ima da se prelomiš!"), tako da stvarno nikada u njegovom prisustvu nisam osećala nikakav strah, čak me je u nekoliko navrata pratio i kući, do vrata, upoznao mi je i majku, i baba-tetke...

Jednom su on i Pera Duh krenuli za Beograd, na neki koncert, po Perinoj ideji, auto-stopom. Pompula je kasnije pričao da su stigli skoro do Batočine peške, niko nije hteo da im stane. Stvarno, ko bi njima stao? Jedan dvometraš sa oko 130 kila i drugi zarastao u kosu, sav odrpan - slika i prilika da ih primiš u kola. Idu oni tako, idu... kad negde u daljini nešto pukne, moguće guma, a oni se nagonski bace na zemlju. Posle pet-šest minuta digne se Pera, priđe Pompuli, a ovaj, kad je Pera počeo da ga drmusa da proveri da li je živ, i, ako jeste, da ustane, reče: "Pusti me, mrtav sam." "Ne budali, živ si." "Ćuti, Pero, nemoj da me tešiš." U Beograd su stigli toliko kasno da su zakasnili na koncert, prespavali su u parku, a sutra ih je pokupio neki Kragujevčanin koji ih je prepoznao. Na auto-putu, dve prilike koje pešače prema Mladenovcu - smešno mi je i kad zamislim tu sliku.

Pompula je imao starijeg brata koji je bio na ponos celoj porodici, imao je ženu, decu, završio fakultet... On je i zaposlio Pompulu, a kasnije je rešio da ga oženi. Doveli oni tako mladu iz okolnog sela. Prvo sedele dve porodice skupa, pričale, pa onda ostavili buduće mladence nasamo. Kaže njoj Pompula da se igraju - ona nek se zaključa u drugu sobu, a on će da lupa na vrata, ona neće da mu otvori, bilo bi dobro i da pokaže kako se plaši, pa će on da udara još jače i viče još glasnije, pa će tek na kraju da je zagrli, kad razvali vrata. Počeo Pompula "igru", rekao tek reč, a mlada mu odmah otvorila vrata i zagrlila bi ga da nije pao. On joj predloži da to ponove, "uopšte nije bilo dobro". Ona mu drugi put otvori vrata i pre nego što je išta rekao. Uhvati on nju za ramena i kaže joj: "Znaš, mlad sam, još ne bih da se ženim, a i ti uopšte ne znaš da se igraš." Oženili su ga kasnije, kad mu je bilo 40. Mnogo me zanima da l' nova mlada zna da se igra.

Inače, Pompula je mnogo žalio što se nije rodio kao žensko. Kaže da bi bio kurva: "Ej, gde to ima? Em ti zadovoljstvo, em ti plate." Jednom me je pratio kući i neki njegov komšija se zaustavlja i pita ga: "Pompula, 'oćeš da te vozim kući?" "Šta ću kući?" "Da spavaš, čoveče." "A šta sutra da radim na poslu?"

Ludi Rajko - lokalni švaler koji se nije odlepio od svojih crnogorskih korena. Najmlađi od trojice braće koji je bio u najvećoj milosti majke, kažu da je po smrti sve njemu prepisala, ništa nije ostavila drugoj deci. Doduše, druga deca su se snašla u životu i mogli su sebe da izdržavaju, a Ludi Rajko ima, pretpostavljam, nepuna dva meseca radnog staža i živi od izdavanja nekretnina. Glavna preokupacija bilo mu je pisanje recki na ljubavnom planu. Pouzdano znam da neke njegove "uspehe" treba pripisati njegovoj bujnoj mašti, ali... ugled mu je ostao neokaljan. Od svih ovih marginalaca jedino ne volim njega i Duleta, ali Duleta zato što mi je smetao, a ovoga sam se plašila jer je zao. Stvarno, niko nije bio zao i nije drugima ništa nameštao, a ovaj se, kao najveća torokuša, samo bavio abrovima koje je besomučno izmišljao. Mnoge devojke, a bogami i momci, platili su visoku cenu njegovog zabavljanja društva. Kad bi ga uhvatili u očiglednoj laži, smeškao se onako potuljeno: "Šta ti je, što si nakraj srca? Zezamo se malo." I uvek mu je sve prolazilo. Mislim da je Ludi Rajko trebalo da bude političar, prava je ljiga i sigurno bi imao uspeha.

Zdenko Roker - i Zdenko je lagao, ali ne kao Ludi Rajko, da nekome smesti, nego kao budaletina svoje vrste. Imao je stalno neverovatne priče kako će sa svojim bendom koji je u tom trenutku činio samo on, da snimi ovo, pa ono, kako se upoznao s ovim, pa s onim, kako će da sarađuje s Točkom, samo što nije... Nosio je gitaru uvek sa sobom, verovatno i kad ide da se olakša. I stalno je smišljao neke pesme, na engleskom, naravno, a zapisivao ih je ćirilicom, pa je jednom u Domu zaboravio papirče na kome je pisalo "Njujork siti dej... Doris siti dej... (pa onda nešto jako!)". Zdenko je imao najseljoberskiju frizuru koja je ikad viđena, i ja mislim da je trebalo da je patentira - tako nikad niko sebe nije uspeo da unakaradi: kosa preko ušiju, napred malo landara, pozadi ošišan kao za pregled higijeničarke, a šiške u totalnom rasulu i stalno ih pomera te tamte te vamte; još mu se kosa malo i kovrdžala, pa je imao navrh glave talase kao da se kolmovao. Jednom se u Domu pojavio ošišan i bio je to grom koji je pukao nasred šahovske table u glavnoj sali - muk. Posle se ispostavilo da je bio u vojsci, ni zakletvu nije dočekao, izbacili ga kao poremećenog. Zdenko je pričao kao navijen, pretpostavljam da mu nije bilo teško da glumi ludaka, mada je govorio kako mu je najteže padalo što je "morao" da piša u krevet i da se i sad oseća popišano.

Lazica Švaler - u neku ruku je marginalac, a u neku i nije. Kažu da sad živi u Americi i radi u Nasi, mašinski je inženjer. Međutim, Lazica je imao burnu mladost, i tačno se zna kad je fijuknuo. Naime, mama i tata kupili su mu garsonjeru koja je bila do njihovog stana kad je krenuo na fakultet, da časte dete što je uvek bilo dobro i da može na miru da uči. I stvarno, Lazica je učio tamo sa drugaricama, ali mu se neka podsmevala da je peder jer je nije ni pipnuo. I reši on tad da ima da jebe svakog ko pređe prag njegove garsonjere. Majci je najozbiljnije rekao da više nema šta tu da traži, a priča se da se žena koja čisti zgradu prevarila pa ušla unutra, a "lepo sam joj rekao da ću da joj napunim kofu s vodom, nek pričeka ispred vrata".

Njegov drug s fakulteta, kad ga je video preko ulice s devojkom koja mu se dopadala, onako u strahu da Lazica nije pošao s njom u garsonjeru. doviknu: "Lazice, Lazice... jesi izlečio triper?" Devojka mu je bila koleginica s fakulteta, nije bilo nikakvog muvanja, ali je pobegla glavom bez obzira. A Lazica, da bi se osvetio, kad je tog druga u Domu video s nekom drugom devojkom kako razgovara, odrešito je prišao i odlučno rekao: "Zdravo! Je l' to ta što treba da je jebemo?" Sad su bili 1:1, ali devojke su ih izbegavale. Lazica je bio lep, mada nizak i suvonjav, i vrlo pametan. Samo da mu se ne ulazi u garsonjeru, sve ostalo je bilo na mestu.

Ludi Aca - on je jedini moje godište, ali nisam se družila s njim već s njegovom starijom sestrom. On je uvek bio samo "Vesnin brat". Bio je dobar dečkić, pametan... Međutim, prvi put mi je još u sedmom razredu zasmetalo kako se ponašao kad smo bili na bazenu, i rešila sam da ga izbegavam, ali da se to ne primeti, zbog Vesne. Tada je davio moju sestru, i po onome kako je ona izgledala, i kako se on cerio, nije mi bilo nimalo smešno niti sam verovala da se radi o igri. Moja sestra je fantastičan plivač, ali stvarno umalo da je udavi. Kasnije je imao još nekoliko sličnih izgreda, ali ovaj put to nije bilo tako olako shvaćeno. I sa 17 godina konačno mu je postavljena dijagnoza - mladalačko ludilo. Prekinuo je školovanje, malo-malo pa je bio u Pčelicama (kragujevački pandan beogradskom Lazi). Istini za volju, nije on uvek bio lud, mada je jedini zvanično imao dijagnozu (Zdenkova je ostala u vojnom arhivu), i kad bi imao svetle trenutke, nije bilo zabavnijeg čoveka od njega. Sve je znao, baš sve! Kad ne bih umela da rešim neki zadatak iz matematike, on bi ga rešio iako nije išao u školu. Čitao je sve što mu dođe pod ruku, i ne samo da je čitao, on je sve usvajao, za njega se znanje lepilo! Međutim, u periodima kad mu nije dobro, razbijao je čaše po Domu, pljuvao na ljude po ulici... Na kraju, nisu ga puštali iz kuće kad je pun Mesec, kad samo napomene da ga boli glava, kad se naglo menja vreme... Šteta, stvarno šteta za njega. Jedino on više nije među živima, u jednom od nastupa ludila se ubio, a kažu da je dan pre toga u Domu izjavio: "Sve ću da vas nadživim, sve. Ja sam gospodar svoje sudbine." Toliko oprečno, a toliko slika i prilika celog njegovog života.

Legenda za fotke:
1. Prva kragujevačka gimnazija
2. Zgrada Opštine
3. Šumarice - Spomenik V/3

4. Stari kameni most
5. Đurđevdanski krst na ulazu u Kragujevac (onaj koji je simbol grada, u centru, srušili su komunisti, pa ga građani opet podigli devedesetih)