Greh mame ranjenog orla

Naravno da sam u svoje vreme pročitala sve romane Mir-Jam. I naravno da se ničega ne sećam. Neću sad da tupim kako je to slaba književnost, jer je sigurno bolja od mnogo čega što sad prolazi kao "ozbiljna literatura", pri tom su parametri koliko vas drži čitanje i koliko imate materijala za razmišljanje i dok čitate i posle čitanja. Doduše, razmišlja se često i u stilu: "Kakvo đubre! Na šta ja trošim vreme...", ali se ne misli na takvo razmišljanje. Sećam se da je u vreme dok su mi svi njeni romani bili sveže u pamćenju ostalo samo čuđenje zašto je nevinost tako važna, zašto je glavni cilj udati se i nazvati se gospođom i da li je moguće da je naše selo u to vreme bilo tako "kulturno". I govorili su baš pravilno ti naši "seljaci", i nisu toliko teško fizički radili i lepo su živeli. Baš čudno, ali šta sam ja znala sa 14, 15 godina. 

Pri tom, Mir-Jam je našoj kući bila skoro kao neki rod. I pre nego što su objavljena prva posleratna izdanja njenih knjiga (Bazar, ženski časopis bio je popularizator njenog dela, a bogami i lika) koja su pobudila novo interesovanje za Milicu Jakovljević, znali smo podosta o njoj. Naime, ona je stanovala u Molerovoj ulici, bila je prva susetka moje baba-tetke Dare. Često su govorili svi koji su se sećali, kako se lepo oblačila, kako je često za tekstove u novinama koristila ono što čuje kod nana-Dare, kako je savetovala tetka-Miricu, nana-Darinu ćerku, kako da se ponaša kad poraste i kako treba da postane mlada dama... Nana-Dara je često govorila da joj nešto ispriča dok ujutro piju kafu, a posle to o čemu joj je pričala, od reči do reči, pročita u novinama sa Miličinim potpisom. I moja majka se sećala nje, viđala je kad dolazi kod tetke, i govorila je kako joj je u neizbrisivom sećanju ostao njen parfem i pelerina koju je prebacivala jednim krajem preko ramena kad bi izlazila iz kuće. One su kao devojčice imitirale taj pokret, u tome su videle nešto ženstveno a buntovno.
Za ono vreme, Mir-Jam je po mnogo čemu bila avangarda: prva je uzela umetničko ime, radila kao honorarac, potpuno autorski opredeljena, bila moderna u najvišem stepenu (u svemu, ne samo u oblačenju), lepo vaspitana, lepa, svoja, pravi individualac, i na neki način buntovnik protiv građanske svesti i borac za ženska prava. Sve je to radila onako starinski, nijednog trenutka se ne odričući svog pola niti pokušavajući da bude nešto što nije. Ono što mi se najviše dopada u njenom životu je stav: Prihvatite me ako vam se dopadam, takva sam kakva sam; a ako vam se ne dopadam, svakako neću pobuditi vaše zanimanje.

I posle rata ona bi ostala isto što je bila i pre rata, ali... tad je sve moralo da bude revolucionarno, u duhu Tito-partija, a ona se ni po čemu u taj šablon jednostavno nije uklapala. Nije ni mogla da se uklopi, po definiciji. Njene revolucije bile su lične, previše je bila građanski nastrojena da bi povlađivala opštem toku. To je dolazilo u obzir samo ako se uklapalo u njen model, ali eto, nije, bilo je toliko različito da je ona bola oči samom svojom pojavom. Ništa lakše jednom Oskaru Daviču da je na nekom kongresu pisaca, partijskom sastanku ili tako nekom životno važnom okupljanju sve-samih-veličina na kojima je svaka reč revolucionara poistovećivana sa božjom, jednostavno nazove "ženskim piscem", osobom koja nema ništa revolucionarno u sebi, koja je mlaka i ništavna, bez ijedne ideje osim da žena treba da bude negovana, lepo se obuče i dobro uda. Davičo je izostavio onaj deo u kome su sve "njene" gospođice koje pretenduju da postanu uvažene sudinice, generalice, avijatilirice (ne znam da li može ovako)... bile dobro obrazovane, same zarađivale za život i pre nego što se udaju. One su govorile jezike, volele da čitaju, obožavale bioskop, letovale, putovale... iako je večina njih bila bez roditelja koji bi ih izdržavali.
I tako ostade Mir-Jam sinonim za laku literaturu, za nešto dekadentno, pokvareno, mlako, bezidejno... Da Mir-Jam nije bila Milica Jakovljević, kočoperna i inatljiva Šumadinka iz Kragujevca, možda bi drugačije prošla - na primer počela bi da piše u revolucionarnom duhu ili bi se makar manula svojih građanskih manira (koji su retko bili malograđanski), ali, ona je tek onda prkosno šetala u svojoj pelerini ulicama Beograda, pila kafu u nekoj gradskoj bašti, odlazila u bioskop, pozorište... ponašajući se kao da se ništa ne dešava. I kad je bila voljena nije posebno obraćala pažnju na to, zašto bi sad bilo šta menjala kad je postala omražena? A da se krije... to nije bio njen stil. Ona je stradala zato što je ostala dosledna. Nana-Dara joj je i dalje bila prva komšinica, samo što su sada, u promenjenim posleratnim uslovima jedna drugoj farbale kosu umesto kod frizera, depilirale se u kućnim uslovima, hranile se i dalje uinat svima dobro, ali ne tako obilno kao ranije.
Mir-Jam je više bila institucija sama po sebi nego što su to bili njeni članci i knjige koje je pisala. Sve je to nesumnjivo bilo vrlo popularno i pitko, poput tekstova mnogih današnjih kolumnistkinja, na mahove i oštro, s tom razlikom što je Milica razvila finu ironiju koju je moglo da primeti samo istančano čulo. 
Njena ubedljivo najefikasnija osveta sastoji se u tome što je danas ekranizuju i što se za nju na otprilike svakih dvadesetak godina ponovi interesovanje, a jadni Davičo osim nekoliko pesama i Pesme ni po čemu neće ostati upamćen. Eto, možda po kritici Mir-Jam. Kniižari iz šezdesetih i sedamdesetih godina rafove sa njegovim knjigama zvali su Bulevar Daviča, niko ih nije kupovao. Ali, Pesma je bila u lektiri, pa Srbija u školskoj lektiri... Morala su njegova dela da se kupuju i čitaju, ali se ne pamte kao slobodan izbor.
I od Pesme je napravljen film koji se više pamti po erotskim scenama Ljube Tadića i po odlično odglumljenom višku testosterona. Od revolucionarnih ideja, pogotovo od intelektualizma na koji je toliko polagao, ne ostade ništa. On je u stvari mnogo sentimentalniji od Mir-Jam, i ako je to uopšte odrednica koja može nekome ozbiljno da se prikači - ženski pisac.

Oboje su nesumnjivo pripadnici svog vremena i odraz krugova u kojima su se kretali, pa i ideologija u koje su verovali, s tim što su oboje teški foliranti, ali ona ipak mnogo manje nego on. 
Na svu sreću, ovo je blog, pa mogu da budem lična do mile volje, i samo iz tog razloga usuđujem se da raspravljam i o knjigama kojih se ne sećam tako dobro (a da bi sve bilo verodostojno morala bih ponovo da ih pročitam, sačuvaj me bože) i o serijama koje se prikazuju po njenim romanima. Nisam gledala ni Ranjenog orla ni Greh njene mame tako revnosno da bih o njima davala validan sud. Ali, gledala sam po nešto i usuđujem se da ih ocenim po najjednostavnijem i najmerodavnijem kriterijumu - da li bih ih gledala ponovo ili ne bih. Naravno da ne bih. Nisam bila ganuta kad propustim epizodu, u stvari od Ranjenog orla gledala sam samo tri, a od Greha do sada dve i po. I mislim da je dovoljno. Orao je bio zaslađena tragikomedija: tragični deo je "osramoćena" devojka koja nigde ne nalazi mir, a komični što je nevinost tako skupa. Zaslađeno je sve između. A Greh njene mame je dooosadan, sa elementima trilera. "Akcioni" momenti su otmica, brak na silu, tajna koja se plete oko njene majke, a svi je znaju... Čak je i akcija uspela da bude dooosadna, pa sad nek neko kaže da babe i žabe ne mogu da se sabiraju.
Moderna obrada bila bi neka sponzoruša koja od obrazovanja ima samo super znanje engleskog koje je stekla boravkom u Engleskoj ili Americi preko razmene, mame i tate koji su se nafatirali (na primer političari) pa joj svake godine plaćali boravak po mesec ili dva, ili radom po kućama, u nekom restoranu ili nešto slično. I sad ta devojka hoće da se uda i lepo živi. Kako je nevinost deplasirana, ona ima neku drugu falinku, na primer SPS poreklo ili je kao mlada zgrešila slušajući turbo folk. Ovakav zaplet više odgovara sadašnjosti i verovatno bi Milica Jakovljević nešto tako i smislila da živi sad i ovde. A umesto avijatičara, sudije, lekara... glavni baja bio bi neki biznismen, stranac, neiskvareni političar... Šta da se radi, to i treba da ima elemente bajke.

Srećan kraj je neizbežan, samo je pitanje šta se podrazumeva pod srećom: imaju jahtu, vilu i podebeo račun u banci ili odlaze ne selo da završe u idiličnoj atmosferi pastorale, kao eko pobornici novog sveta. Ili je posredi nešto treće što meni pesimističnoj ne pada na pamet?
Isprva sam mislila da ovakve serije gledaju samo gospođe poput mene ili čak i starije i mnogo starije, ali sam silno iznenađena što je najviše obožavateljki među mladim svetom. Obe serije sviđaju se mojoj Bubi (starijoj od mene tuce godina) zato što je "sve mirno, lepo, podseća je na starinske dobre manire", mojim drugaricama iz gimnazije koje kažu da ih obe serije asociraju na ljubavne romane koje su neke duže neke kraće gutale dok su još verovale da ljubav postoji "do kraja života" i bivšim učenicama koje na ovo gledaju kao na nešto novo i potpuno drugačije od onog na šta su navikle. Verujem im, ovako nešto sigurno nisu videle, pogotovo ne u stvarnom životu.
Anđelka je malo razvodnjena Džejn Ejr, Neda balkanizovana bilo koja od junakinja Džejn Ostin... U svakom slučaju, bolje je od španskih serija i američkih sapunica, a nekoliko kopalja ispod amerikanizovane dramaturgije romana klasične literature. Bilo bi tek jedno koplje razlike da nam je produkcija na visini prekookeanske. Zdravko Šotra, reditelj obe serije, dovijao se kako je znao i umeo, a očigledno je umeo. Posle velikog uspeha ekranizacije Sremčevog dela i etno i istorijskog kolorita koje je verno preneo na platno, okušao se u "ženskom rukopisu", s Ranjenim orlom kao isprobavanjem terena, a kad je video kako žene gutaju sve što je za žene, mnogo sigurnije u Grehu. To "sigurnije" treba prevesti kao - mnogo razvučenije. U Orlu je bio samo tugaljiv, s vremena na vreme i bljutav, a sad je uspeo da tome doda i rasplinutost koja omogućava da propustite koji god hoćete deo i da ništa ne izgubite ni od sadržaja ni od atmosfere - u stanju je da vas udavi jednom epizodom, dve su hvatanje za gušu već mrtvog čoveka. Nešto se malo trgnete iz večnog sna kad se pomene novi muškarac koji je opet smrtno zaljubljen u siroticu Nedu.
Vezivno tkivo ovakvih i svih njima sličnih serijala vrlo je jednostavno i delotvorno kao što je i aspirin za svaku bolest - potraga za ljubavlju, onom potpunom ljubavlju koja stvarno traje "do kraja života". I sve u iščekivanju tog princa na belom konju, čas vam se čini da je to osoba A, čas da je osoba B... odgledaste vi celu seriju. Još vam je nude i na DVD-ju, pa će sigurno da bude i film kad odbace sve ono što su umetali u montaži samo da bi duže trajalo.