Dati se ili (u)dati se

Inspirisala me je Radica svojim tekstom na razmišljanje o ljubavnom životu i posebno braku. Imam neudate drugarice, svakako, ali nijedna, baš nijedna, nije usedelica u onom klasičnom smislu - sasušena kao sušena mušmula, otrgnuta od života negde u stranu, da ga samo posmatra kod drugih kao kroz staklo i ne učestvuje ni u čemu. Mnoge od njih imaju decu, iako se nikad nisu udale jer smo u modernim vremenima, jelte, i jedno ne podrazumeva drugo. Neke nisu ni htele da se udaju iako žive s očevima svoje dece.

Međutim, ono čuveno ALI koje obožavam, imam i drugarice koje bi dupe dale samo da promene prezime na "pošten način", da neko "ozakoni" njihovu vezu, a poseban slučaj su one koje bi da se udaju tek udaje radi, imale-nemale vezu. To je manje važno u njihovom slučaju. Poznajem samo dva "primerka" - jedna je skot kojoj nije uspelo da se uda iako je ostala i trudna (neuspela ucena), a druga romantična do povraćanja. Ova druga stvarno veruje u princa na belom konju i bezuslovnu ljubav i svašta razno. Dočekala je pedesetu bez burme i novog prezimena. Mada, istini za volju, nije baš svako dolazio u obzir da je učini gospođom - kriterijumi su joj visoki, po mom mišljenju toliko visoki da u stvari voli da voli, a ne nekog konkretnog. Na prvu grubost (šta je za nju grubost, to je posebna tema) padala je u depresiju. Jednom sam joj pomenula kako mi je muž rekao: "Ženo, skini gaće nešto da ti kažem", na šta se žensko društvo nasmejalo, a ona je bila u šoku: "Nikad ne bih rekla da je on tako prost." Dobro, nek bude da je prost, ali ja skidoh gaće i ništa mi nije falilo. Naprotiv.

Uopšte, kako se to neke žene udaju, a neke ne udaju? Elizabet Tejlor je na pitanje kako se udavala čak osam puta, odgovorila: "Ne znam. Svaka moja veza završila se brakom." U prilog tome ide i činjenica da se od Ričarda Bartona razvela 1974, pa ponovo za njega udala 1975. U međuvremenu su valjda raskinuli. Dakle, imala je sedam veza a osam brakova!

Nedavno je u jednoj emisiji džez pevačica Nada Pavlović, govoreći o roditeljima, pomenula i kako se njena majka, ostavši udovica, udala još... ne sećam se koliko puta, šoknula sam se od broja, ali bio je neki dvocifren. Slično je reagovala i voditeljka, pa je upitala kako to, na šta je pevačica odgovorila: "Svaka njena veza završila se brakom, ne znam kako."

Mislite li da žene "koje se udaju" na početku postave uslov - il' brak il' mrak? Sigurno ne. Upravo one koje nikakav uslov ne postavljaju, ne pametuju, ništa ne traže ali i ne daju baš sve, koje čovek može da zadrži samo ako se potrudi... te se udaju! One koje udaju i ne spomenu, a najverovatnije o njoj i ne misle.

Recept? Nema ga, svaka priča je za sebe. Jedna stvar ipak može da se izvuče kao neki opšti zaključak - samo vi planirajte, neko odozgo slatko se smeje vašim planovima. Idealne kombinacije ne postoje. Nagledala sam se brakova koji su započeti s velikim potencijalom da budu "moj život je Švicarska", a ljudi u njemu žive kao u paklu, tačnije - pakao je za nijansu bolji jer bar znate gde ste i nema foliranja. S druge strane, nemogući spojevi, poput toga da su različitog obrazovanja, socijalnog statusa, s velikom razlikom u godinama... i te kako mogu da budu lepi. Što kaže jedna moja drugarica: "Džaba ti svi novci, avioni, kamioni, putovanja... ako nemaš pored sebe nekog kome veruješ i s kim si stalno nasmejana." Devojke, okrenite leđa bez reči onima s kojima se ne osećate dobro, koliko god bile uverene da je onaj Pravi. Ako se uhvatite za Pravog koji nije pravi već skotina, pakao vam ne gine. Ako patite što niste s njim, patićete još više što ste s njim. Glavu gore, brak je budalaština, govori vam žena koja je u drugom braku. Ništa naročito taj brak, mogu i svečano da se zakunem.

Da li zbog Venere u Vagi, kako to lepo opisa moja drugarica Radica, tek - oduvek sam u braku. Otkad imam ličnu kartu, moja dijagnoza je "bračno stanje". Hronično sam u braku. Da li sam planirala da se udam? Nisam, sve se desilo samo od sebe. I prvi i drugi put. S prvim sam se upoznala tako što sam ga ošamarila, a s drugim je prvi susret bila - svađa. Tako da... manite se planova.

Kad ste s "pravim", uopšte nije važno da li ste u braku ili niste. Pogotovo bi trebalo da vam je svejedno kako to izgleda nekome sa strane. Po narodnoj izreci da "tuđa ruka svrab ne češe", nek svako gleda svoja posla. Dokle god imate želju da udovoljavate čoveku s kojim ste jer to i vama pričinjava zadovoljstvo, a ne zato što "tako treba", opustite se i uživajte. Ako i njemu pričinjava zadovoljstvo da vama ugađa, uživajte dvostruko. Da li je to garancija da ćete se udati? Nije. Ali će vam biti lepo, to je mnogo vrednije.

Ili mislite da je bolje trpeti đilkoša koji vam stalno nešto zamera, koji ne zna šta ste mu rekli (ne tražite opravdanje, istina je da vas nije slušao jer ga ne zanima šta pričate), koji uzima sve što može a ne daje vam ništa ili, još gore, daje vam ono što vam nije potrebno, pa još očekuje i zahvalnost... Ako mislite da je u redu da time "platite" za status gospođe, iz ovih stopa krenite na pregled. Psihijatrijski.

Kad su rahmetli Margaret Tačer pitali u čemu je tajna dugovečnosti njenog braka, odgovorila je: "Vaspitana sam da se stvari popravljaju, a ne bacaju." Istina, nešto može da se popravi, ali je istina i da se od "go.ana pita ne pravi". U prevodu - dajte šansu nekom da ispravi grešku, ali ako nema nameru da bilo šta promeni, onda "zbogom, doviđenja". Važno je da šansu date samo jednom. Ako je date i drugi put, opet idite na pregled, verovatno će vam konstatovati "mazohizam".

Kako udaji nisam sklona (volim slobodu), pojma nemam kako sam "uspela" da se udam. Ja sam se svađala, u nekoliko navrata čak i potukla, jednom sam vrednu stolicu (autentičnu, iz epohe, s pozlatom i goblen-meblom) rasturila na leđima muža... Nisam uopšte slatka, teška sam kao teška zemlja. Ali sam uvek bila tu za poveravanje i zajedničko rešavanje problema, za podršku na sve moguće načine (ako treba, i da "slučajno" sapletem nekog na ulici), za sve vrste maštarija, od toga da odemo na Himalaje do seksualnih egzibicija, da mu ugađam (to baš voooolim) i da mu je lepo, za smejanje, za što više smejanja... Neka bude da je do Venere u VaZi. 

Etikete, kolone, grupe i druge bezvezarije

Kad čovek uđe u stan moje prve komšinice, teta-Dušanke, dočeka ga velika fotografija Slobodana Miloševića. Uramljena, u staklu. Za njim je odlepila kao klinke što kače postere muzičara i glumaca. Doduše, nije još zastranila do te mere da vrišti ili pali kandilo ispod fotke, ali... Nikad se ne zna. Kad joj uđem u stan, nešto prokomentarišem u stilu "još imate ovog zlotvora na zidu" ili "omatoreste i ne opametiste se", na šta ona odgovori "da vidim šta ćeš ti od Čede da doživiš" ili "jebo te Čeda da te jebe". Uvek imamo isti repertoar. Retko, sasvim retko, solim joj živu ranu u vidu Zlog Zagorca: "O Miloševićevu ćete saznati nešto kao o Titu", ali to radim samo ako sam baš sadistički raspoložena. U normalnim okolnostima imamo uobičajeni ritual Milošević-Čeda. U nekoliko navrata pokušala sam da joj objasnim kako biti protiv Miloševića nije isto što i biti za Čedu, i kako je za mene Čeda jadni politički klovn, ali - ne ide. Jednom je imala gošću i poče gošća da bistri politiku u pokušaju, a teta-Dušanka će njoj: "Ćuti, ona je Čedinka." Dobih etiketu.

A Zli Zagorac joj je bol neprebolni. Ništa nije vredelo kad sam joj govorila da je falsifikovao istoriju, ubijao ljude gore nego Nemci, pljačkao, varao... sve dok joj drugi nisu rekli da je aminovao saveznička bombardovanje Beograda, Leskovca... Meni ne bi verovala, ali drugima je poverovala. Posle tog osvešćivanja, bila je tri dana bolesna - ležala s krpom na glavi, niti jela niti pila, sva jadna i nikakva, kao prvo ljubavno razočaranje da je doživela. Malo je minulo kad je skinula njegovu fotku, pre toga je pljunuvši i rekavši: "Pu, govno jedno!" Na zidu su ostale medalje i zahvalnice s radnih akcija (koje više ne povezuje sa Zlim Zagorcem) i, офкорс, Sloba. Meni je poznat kao Milošević, ona ga jedino priznaje kao Slobu.

Ajde-de za teta-Dušanku, ona je rođena 1929. godine. Međutim, i rođeni mnogo posle Drugog svetskog rata isto rezonuju - ili je dža ili bu, ne postoji ništa između. Tako ja na FB napisah kako više neću čitati Dežulovića jer je prolupao, počeo da popuje, a i da piše koristeći "činjenice". Uh, kakav greh, odmah sam okarakterisana kao šovinista. "Dok je pljuvao po njihovima, nisi imala ništa protiv, a sad kad po našima..." Ma, ko su naši, ko njihovi? I kakva je to jeres da kažeš kako ti se više ne dopada - Dežulović, bre?! 'Sam ja normalna kad sam se usudila da mi se neko poput Dežulovića ne sviđa? I ranije je s vremena na vreme lupetao, pa sam ga proredila s čitanjem, a sad ga više neću ni otvarati - osećam se kao na času političke nastave. I? Odmah sam svrstana u nazadnu osobu. Nijednog momenta nisam baratala pojmovima "naši" i "njihovi", nego to ide po teta-Dušankinom modelu - il' si nindža il' si mindža. Svrstana sam u kolonu "nepodobnih".  Moraću da se raspitam da li postoji neki spisak autora koji su za "pametne i podobne", možda je zakonom propisano ko MORA da ti se sviđa.

Jedna moja prijateljica, i privatno prijateljica, ne samo virtualno, komentarisala je fotku koju sam postavila na FB. Na fotki policijski automobil odnosi pauk, i propratni tekst: "Aplauz za pauk-službu!" Na to ona prokomentariše kako je verovatno vozilo bilo u kvaru, jer NIKO ne sme da odnosi službeno vozilo, na šta joj odvratim: "Kako god, fotka greje i srce i dušu." Razvila se polemika, s moje strane poenta je bila da zakon važi za sve. Tačno je da ne podnosim policiju, ali, opet, o kome god da se radi - lepo je da nema izuzetaka u sprovođenju zakona. A ona, sve hoće da mi dokaže kako ne odvajam ljude od profesije. Ni na jednu provokaciju nisam odgovarala, nisam se dala upecati da me gurne u svoju priču, a na (ne)sreću rečita sam, na kraju krajeva radi se o mom zidu (inače ne bih ni odgovarala), međutim, fura ona svoju priču: "Moje je da su prvo ljudi pa uniforme. Upoznala sam ih mnogo." Kakve to veze ima s postavljenom fotkom? 

Pošto sa mnom nije mogla da izađe na kraj, ona na svom zidu postavi objavu u stilu da ne treba ljude poistovećivati s profesijom. Aman! Dobila mnogo lajkova, "pokazala mi", a bilo smešno. Uđoh, po njenom mišljenju, u grupu ostrašćenih.

Sad sam se opametila, pa više i ne odgovaram. Ranije sam se ubijala da objasnim šta ja to mislim, ali - nije problem u tome da nisam lepo objasnila. Ne, takve ljude uopšte objašnjenje i ne zanima. Oni su ti lupili etiketu, svrstali te u kolonu ili grupu po onom teta-Dušankinom modelu, i nikakvo objašnjenje tu ne pomaže. Samo odmaže. Svako fura svoju priču. Amin. 

Kum, moj rođeni kum (to mu dođe nekako više od rodbine), kad sam mu rekla da mi Zlog Zagorca ne pominje, zaprepasti me tvdnjom: "I šta? Ovaj kralj, budala jedna, on ti se sviđa?" Kralj? Koji kralj? Kakve ja veze imam s bilo kojim kraljem? A kakve tek veze bilo koji kralj ima sa Zlim Zagorcem? Možda i ima, ali to ama baš nikakve veze nema sa mnom.

Ako nisi za Amerikance onda si za Ruse, ako podržavaš Paradu ponosa onda si peder (ne homoseksualac/ka), ako ti se svidela Kusturičina autobiografija onda si izgubljen slučaj... A šta ako ne "navijaš" ni za Amerikance ni za Ruse? E, to ne može!

Sad više nikome ne objašnjavam ništa. Nekad se zabavim namerno ne odustajući, "furam svoju priču" isto kao i druga strana. Nema tu nikakvog ubeđivanja, samo - ko izdrži, pričaće. Podelili su svet na crno-belo ili dža-bu, pa ako nisi jedno onda si drugo. Između ne postoji ništa. Tako sam ja i Čedinka i šovinista i na korak da budem proglašena za kriminalca.

Kad sam ranije teta-Dušanki pokušavala da objasnim kako su mi jednako mrski i Milošević i Čeda, odgovorila mi je: "Tol'ke škole, a ne znaš ni za koga si." Nema šanse da joj objasnim da nisam ni za koga. Više i ne pokušavam. Ali pokušavam da se zabavim, i uspeva mi dok ne postane bljutavo.

Čudna li je ta nostalgija, bogami i baš opasna po mentalno zdravlje

Ne poznajem nikoga ko nema makar jednog prijatelja "preko grane". Bliskog prijatelja. Devedesetih su odlazili u čoporima, što uopšte nije čudno ako se uzme u obzir kakva je situacija bila u Srbiji - sankcije, prazni rafovi po prodavnicama, inflacija, ništa ne radi, niko ne radi, i oni koji "rade" primaju platu od dve marke, bolje plaćeni cele dve i po marke... A bilo je i platâ u "naturi" - na primer, dobiješ "svinjarije" (od polutke do suhomesnatih prerađevina) - tako sam ja dobila dve plate, što je još bilo i dobro, za razliku od jednog mog druga koji je dobio pertle, mnogo pertli, pa ih je prodavao na pijaci, nije mogao da skuva ručak od njih. Inače, po profesiji je komjuterski stručnjak. Ipak, najveća društvena atrakcija bila je vojska ljudi koja ne prima platu jer ne radi a zaposlena je - sećate se čuvenih "prinudnih odmora" - samo teče radni staž, bez rada i bez plate? Unuci nam neće verovati kad im budemo pričali kako je bilo u "naše vreme", misliće da lažemo.

Posle tog prvog velikog talasa, iseljavanje se nastavilo, i po broju ljudi koji odlaze može se reći da je i dalje masovno (10.000-15.000 godišnje). Jedina razlika je što su ranije odavde bežali glavom bez obzira, a sad (uglavnom) prave neki plan i (uglavnom) imaju neka očekivanja. Ranije je jedino očekivanje bilo "što dalje odavde", a sad "idem tamo gde ću zarađivati više".

E, tu je kvaka - zarada. Lekari, zubari, inženjeri, filolozi, farmaceuti... rade kao portiri, "muveri" (oni što sele ljude), pakeri, moleri... Najveći broj ipak je za šankom, na ovaj ili onaj način, od čišćenja tanjira od ostataka hrane i stavljanja u mašinu za pranje sudova do spremanja kafe i mućkanja koktela, što je super posao. Na kraju krajeva, šta fali? Ovde ne bi imali nikakav posao ili bi radili isto to za mnogo manje pare, sve čekajući na birou da se "zaposle u struci". A ako odu, ko zna, možda im se posreći pa lekar stvarno počne da radi kao lekar.

Jeste li primetili da su na one koji su odlazili šezdesetih i sedamdesetih godina svi gledali s visine i zvali ih gastarbajteri, a ove što odlaze u poslednjih 20-30 godina niti ko tako zove niti ikome pada na pamet da im se podsmeva? Jedina razlika među njima je što su ranije odlazili ljudi koji su i ovde bili moleri, vodoinstalateri, fabrički radnici, automehaničari, konobari, građevinci... i isti posao obavljali i tamo kud odu. Imali su jasan cilj - da zarade toliko da mogu da naprave kuću kad se vrate, po mogućstvu s lavovima na kapiji, dovezu se mercedesom čiji su vlasnici, na ruci nose zlatan sat, prave svojoj deci svadbe od tri dana i prijatelje i poznanike časte široko, "šta kafana pije". Tamo jedu najgoru podrigušu, štede svaku paru, druže se samo sa "svojima" i zabole ih kako ih posmatraju "tamo" - jedino im je bitno šta će raditi kad dođu ovde, kad se vrate. Većini skoro da je bilo krivo kad im niko ne zavidi.

Tako je jedan poznanik mojih poznanika kasnih sedamdesetih naručio "šta kafana pije" i poslužio pečeno prase. Da li mu se nisu dovoljno divili ili mu nisu dovoljno zavideli ili šta je već bilo, tek - bio je nezadovoljan, pa je dodatno tražio da prase ukrase svud unaokolo i ćevapima. Prava mesna ikebana!

Ovi novi "stranci" (ne, oni nisu gastarbajteri, nikako) ne odlaze da se vrate, oni odlaze da tamo negde ostanu. Da postanu veći Rimljani od Rimljana. Oni su ovde bili akademski građani, fakultetski obrazovani, i cilj im je da i tamo budu viša klasa. Naravno, ne samo po društvenom statusu već i po materijalnim dobrima. Uglavnom su ljuti na Srbiju, neretko je mrze iz dna duše. Ali, u stvari - ALI, nostalgija je jedna vrlo zajebana stvar. Najčešće se o nju sapletu i postaju "ljudi bez identiteta" - nisu ni tamo ni ovde.

Meni je u tom smislu najslikovitija priča jednog beogradskog dečka, rokera, urbanog lika u onom osnovnom značenju (izraz "urbano" ide mi na živce jer ga obično koriste kvaziintelektualci, seljačine i kompleksaši, ali ovde pristaje jer je reč o autentičnom beogradskom asfaltu). Otišao je u London, i mada je nostrifikovao diplomu ETF, još uvek je radio kao tonac u jednom studiju. Dobro, bar je i dalje slušao muziku po svojoj meri. Stekao je i prijatelje Engleze, devojka mu je Engleskinja... Uklopio se sasvim. I onda mu jave, kao štos, da Mitar Mirić (onaj narodnjak kome teško razlikuješ lice od guzice, što ima frizure od kojih se isprepadaš, a od pesama ti pozli koliko zavijaju) ima "koncert" u nekoj londonskoj pripizdini, u "klubu" koji drži "naš" čovek. Da li je otišao? Jeste! I ovako to opisao: "Znaš li ti šta je nostalgija? To je kad ja odem da samo vidim Mitra Mirića, a rasplačem se, i to od navale osećanja. Mnogo je zajebana stvar nostalgija! D'umreš!"

Devedesetih sam i ja želela da odem. Samo želela? Ma, napravila sam i konkretne korake. Pravac - Novi Zeland! Pita me majka: "Što, Miko, čak na Novi Zeland?"
"Zato što, ako me uhvati nostalgija, nema šanse da se vratim."
Nekako mi je normalno da "presečeš" - il' si tamo il' si 'vamo. Pa ako ti tamo nije potaman, vratiš se, stvarno vratiš, ne samo svratiš. Situacija u kojoj sam se nalazila stvarno je bila zastrašujuća: razvedena, podstanar, s dvoje maloletne dece, s poslom koji radim za "svinjarije", i dodatno imam još dva posla tako da po ceo dan idem s posla na posao, decu ne viđam (ispali su super, ne zahvaljujući meni - ja sam bila preumorna, prenervozna, napižđena na sebe, Srbiju, ceo svet i Boga, tako da im hvala što su me trpeli i izrasli (uprkos svemu) u normalne, divne ljude).

I tako, odem ja u ambasadu Novog Zelanda, delili su je s australijskom u to vreme, i apliciram. Popunjavala sam neke upitnike i formulare. Bodovali me. Super prošlo to bodovanje, samo malo naopako od mojih predubeđenja - sve ono što sam mislila da je vredno, vredelo je malo bodova, a ono što sam mislila da je otežavajuća okolnost, ispostavilo se da je dobitna kombinacija. Na primer, najviše bodova dobila sam na uzrast dece (idealan) i na hobije. Te hobije ne bih ni popunjavala, nego je devojka iz ambasade insistirala da napišem. Bilo mi je glupo da napišem kako znam da pletem, heklam, tkam... a ona će: "Obavezno upišite da ste tkalja! Imate li neki papir koji to može da potvrdi?"
"Mogu da nabavim ako treba. Radila sam s profesorkom Nađ u njenoj tkačkoj radionici."
Dosta bodova dobila sam i na ruski, a moja svetska književnost kojom se ponosim... Ma, idi, begaj, koga to još zanima!

Posle sam saznala da sam u rekordnom roku obaveštena o bodovanju i u još rekordnijem roku pozvana na prvi sastanak. Drugi je trebalo da bude znak da sam već jednom nogom na Novom Zelandu, ali sam im se zahvalila. Ja se u međuvremenu zaljubila i ostala u Beogradu. Udala se, rodila još jedno dete... Da li mi je krivo? Nije, naravno. Verujem da bih se snašla (nije mi u prirodi da odustajem i sigurno bih stekla prijatelje jer ih steknem i na nemogućim mestima i u neverovatnim okolnostima), ali - možda i ne bih. Drugo, tamo bih u startu bila građanin drugog reda, a sebe uvek i svuda smatram građaninom prvog reda. Deca? U to vreme su mi se vratili neki prijatelji posle pet godina u Australiji jer im je sin postao narkoman - po ceo dan bili su na poslu, ispustili su ga. Deca mogu bilo gde da postanu narkomani, nije kriva Australija, pa i ja sam po ceo dan radila (ali tek da platim račune), međutim, ovde su mi bili majka, kumovi, prijatelji... Imala bih nekog od poverenja na koga mogu da se oslonim, da mi se nađe makar da me razume, verovatno i pomogne... I još da se izložim opasnosti da plačem uz Mitra Mirića! Horor! Ta zajebana nostalgija saplela me je i pre nego što sam otišla.

Izuzev Aljaske i Papua Nove Gvineje, imam prijatelje, bliske prijatelje, svuda po svetu. Rasuli su se kao nekontrolisana eksplozija po planeti Zemlji. Jedan školski drug pobegao je od srpske bede u Grčku, posle nekog vremena i Grčka je postala bedna. Sad je u Danskoj, pa nešto mislim...

Pre neki dan javila mi se Ž, i ona je u stvari inspiracija za ovaj post. Ne mogu da prestanem da razmišljam o njoj. Živi u Čikagu, otišla je još 1995. Ž. je završila engleski, i pored engleskog tečno govori i piše na ruskom i francuskom. Novosađanka je. Kaže da je "s Novim Sadom u braku, a Beograd joj dođe kao ljubavnik". Najbolje žurke bile su kod nje, ko god je dolazio u Novi Sad spavao je kod nje, imala je veliko i odlično društvo, izlazila, išla na predstave, koncerte, utakmice, pogotovo košarkaške i odbojkaške, prevodila da zaradi neku paricu... Živela je punim plućima, bila vesela i bilo joj je lepo. I nama s njom. Jedini problem - nije imala dovoljno para. Niko tada nije imao dovoljno para, osim krimosa, što mu dođe kao neka preporuka što si sirotinja.

Smuvala je nešto da kao ide na studije u Ameriku. I stvarno je upisala ekonomiju kad je došla. I radila sve vreme. Na početku u restoranu, kao potrčko, pa čistačica, pa konobarica, pa na kraju kao host. Odnedavno radi "pristojan" posao, sortira račune knjigovođi, skenira ih i pravi elektronsku arhivu. U nekoliko navrata bila je bez posla. Imala je dve veze - prvu je prekinula kad je dečko preskočio da pomene roditeljima da je iz Srbije ("Ja sam to što sam, i ne stidim se. Ponosim se!!!!"). Kaže da ga je jednostavno izbrisala iz pamćenja i srca. Drugu vezu je prekinula kad je ukapirala (posle pune tri godine zajedničkog života i pet veze) da ga izdržava ("Koj' će mi moj? Nisam mazohista"). I tako moja Ž. nema ni muža ni dečka, ni decu, radi po ceo dan, prepodne u firmi, uveče u restoranu, ne izlazi ("Nemam ni para ni vremena"), nema "pravo" društvo ("Sve je zasnovano na interesu, a i glupi su, brrrrate, ko tocila, ne mogu da slušam baljezgarije"), ne druži se s "našima" ("Ako hoćeš da te neko skenja, samo počni s našima da sarađuješ")... Radi po ceo dan, i radi po ceo dan, i tako... Radi po ceo dan. Ima li para? Ima, i sad je tamo srednji sloj. ALI - "Živim kao skot. Je l' ovo život? Ne sećam se kad sam se poslednji put smejala od srca."

Moli me da joj pričam o Novom Sadu - šta se promenilo, da li je još lepši, jesu li njene Lale i dalje dušššševne... Šta da joj kažem? Odavno nisam išla na tu stranu. Onda mooooli da joj pričam o Beogradu - šta se dešava, kako izgleda, pita za klopu u restoranima u koje je išla, za ljude s kojima se družila, za Kelemegdan, Savu, Dunav, Zemun, predstave u pozorištima, muziku po kafanama, sastajemo li se još na popodnevnim kafama u gradu posle posla, koji su novi vicevi, pogotovo oni i Sosi i Lali... Ma, sve je zanima! Kad počnem da kritikujem Srbiju, prekine me: "Nemoj, molim te, drugi put ćemo o tome..." Podseća me na kumu iz Australije koja mi je jednom rekla: "Volim ja svoju Srbijicu i tako usranu i nikakvu."

Jednom sam pitala Ž. što se ne vrati - uštedela je neki novac, ima gde da dođe, a ona mi uzvrati: "I, šta sam radila ovih 20 godina?! Ništa nisam uradila. Ništa nemam izuzev tih jebenih para. Da ih stavim sebi u dupe, šta misliš?"

Pre neki dan me je zabrinula - kaže kako joj je sve bezveze, i tako neki put, kad dođe kući, mrtvosana od umora, počne da priča naglas, na srpskom, sve zamišljajući da priča s nekima od nas. "Pričala sam i s tobom, pa smo se smejale ko lude. Nego, znaš li šta je problem? Neki put ne znam da li smo stvarno pričale ili sam ja to sama..."

Nostalgijo, jebi se! I da dodam - jedi govna! Mnogo govana.

Post je objavljen i ovde.

Seksi gaće u akciji spasavanja

Po najvećoj vrućini, koju inače teško podnosim, išla sam s drugaricama da biramo seksi donji veš. Nismo sve kupovale, samo jedna od nas, a mi ostale bile smo logistička podrška i imale smo savetodavnu ulogu. Stvarno ne znam šta je gore - da li vrućina, da li biranje veša, da li razlog što to uopšte radimo. U normalnim okolnostima, da se ne radi o drugaricama, jednostavno bih izbegla to celoposlepodnevno mučenje, ali ovako... Šta ću - gde svi Turci, tu i mali Mujo.

Ona, Moja, koja kupuje tange sa čipkom, podvezice, brus koji je više top nego grudnjak, konačno ima crno na belo da je muž vara. Čak zna i s kim. Naravno, očajna je. I naravno da nam je to bilo na dnevnom redu. Šta bi trebalo da radi? Da ode, napusti ga neprimetno, kao dašak vetra koji ti očeše obraz; ili da s njim porazgovara oooozbiljno; ili da ga napenali i izbije mu zube ili bubrege, šta već misli da će mu teže pasti; ili da mu vrati kontru tako što će ona njega prevariti; ili da se sastane sa suparnicom i objasni joj situaciju... Bilo je tu predloga i predloga.

Na svu sreću, prvo je otpala varijanta da se nađe s Njom - šta ima s Njom da se nalazi, pa nije joj Ona ništa kriva. Nije Ona mogla da ga natera na nešto što nije želeo. Stvarno, kakve veze Ona ima sa celim slučajem? Sasvim je nebitna.

Otpala je i varijanta da fizički nasrne na njega. Jeste da je na početku vikala kako će mu "oči iskopati", "ubiti ga na spavanju", "otfikariti mu alatku"... ali nije to ozbiljno mislila. Bar se nadam.

Razgovor s njim - to već ima smisla. Pod uslovom da Moja zna da vodi razgovor. U stanju u kakvom je, mislim da je to teško izvodljivo. To ne bi bio razgovor već verbalni napad. I monolog. I mnogo vike. Kakav bi bio rezultat? Još gora situacija nego što je sad. Bila bi to odlična opcija ako želi da ga napusti, pa da mu objasni šta nije bilo u redu, ali, budući da ona želi da ostanu zajedno i "sve bude kao pre", takvim "razgovorom" samo bi ga učvrstila u uverenju da je ispravno da se raskantaju.

Stvarno, što se ne bi rastali? Ako nisu sigurni, ne moraju da se razvedu, ali da se odvoje na neko vreme i razmisle, to već nije loše. Gledala me je belo, kao da me prvi put vidi.
- Gde da odem? Da izađem iz kuće? Ili da on ode kod Nje? 'Si normalna? Nemam ja gde da se potucam, a on, ako ode kod Nje, više ne mora ni da se vraća.
- A da samo prekinete sa seksom?
- Pa nemamo seks.
Sve smo je gledale čudno.
- Kako misliš - nemate seks?
- Tako lepo.
- Pa što ti je onda stalo do njega?
- Imam dete s njim, kuća je zajednička... i sad sve to treba da mi otme neka drocla?
- Nemoj tako, možda nije droca, možda se zaljubila. I on u Nju.
Tu je počela da raste ideja o kupovini donjeg veša. I narasla je do neviđenih razmera. Ona, Moja, treba ponovo da ga zavede!

Volim svoje drugarice, onako iz srca, pune duše. Ništa mi nije teško za njih da uradim. Ali ovaj put ništa nije bilo ni iz srca ni iz duše. Kakvo zavođenje, kakvi bakrači! Nije imao ko da me sluša, bila sam u manjini, ali ja bih ovo nazvala prostitucijom, bez obzira na to što su u braku. Ona će se prodati jer očigledno nema neku želju za njim, a ljubav... To nije tema. Moja se bori za kuću, za zajedničku kasu... Niko nije pomenuo da li ga voli, makar da li ga želi. Ili to više uopšte nije važno? Jedini njen argument nad kojim bismo možda mogli da se zamislimo, to je dete. S druge strane, zar detetu nije bolje da živi bez svađa, mrkih pogleda, nezadovoljstva... koji će se sigurno kad-tad ispoljiti?

Izuzev u prvoj godini braka, u razgovorima ga je uvek nazivala "ona moja budaletina". I sad joj je najednom stalo do te budaletine. Ili je budaletina = kuća? A do kuće joj je stalo, i to je u redu.

Svaka od nas rekla je šta bi uradila u toj situaciji. Ja bih, naravno, otišla. Čak i bez objašnjenja. Razmenila bih neku reč samo ako me nešto pita. Ali sigurno uopšte ne bih razgovarala o Njoj.
- Kako? Sve bi prepustila drocli?
- Ma, verovatno nije droca. Ona me ne bi ni zanimala. Sve i da je evidentirana prostitutka.
- Pa što bi onda otišla?
- Zato što ja više ne bih želela da budem s njim. Ako je s drugom, to znači da s nama nešto nije u redu. Uostalom, izgubim svako interesovanje kad vidim da nisam poželjna. Ne volim gužvu. Ako je s drugom, šta ću tu i ja? Gužva.

Ali, dobro. Ona je Moja, pa ću uraditi ono što njoj odgovara, iako se ne slažem. Čuj, ne slažem! Mislim da je to što radi čista glupost, poniženje, gubljenje vremena i nerava. Za Nju kaže kako je "sva nikakva, ni sise nema". Ako je stvarno sva nikakva, onda je verovatno zaljubljen u Nju. Možda je i voli, a kad nekog voliš, ne gledaš mu ni u zube ni u sise, drži te nešto drugo. To "nešto drugo" ne može da se nadomesti seksi gaćama, kakve god da su. Nije ti važno ni da li je taj neko visok ili nizak, debeo ili vitak... Naprasno počne da ti se sviđa i njegov veliki nos, i ožiljak iz tuče, i pivski stomak... I taj neko ti je najlepši na svetu, i s gaćama-domaćinkama je seksi.

Ipak, mi smo izabrale silne gaće, sve odreda - seksi, dva-tri brusa, crveno-crne podvezice s mašnicama, crne haltere... Pride joj je svaka od nas kupila još po nešto. Ja sam joj poklonila čarape, prave jebozovne čarape s linijom pozadi, ne hulahopke. Kupila sam joj ono što se meni svidelo, što bih i sama sebi kupila.

Sad čekamo izveštaj. Volela bih da se varam u predviđanjima.

Bombar dan!

Za vreme bombardovanja 1999. godine Srbijom je kružio vic:
"Grdi majka sina (za nekih dvadesetak godina, što će reći da se odnosi na sadašnje vreme):
'Znaš li kako je meni bilo strašno - bombarduju nas, nema struje, ja učim na sveću, i opet sam završila fakultet, a ti, dve glave imaš, i ništa ti ni u jednu ne ulazi.'"
Toliko su nas rokali raznoraznom hemijom, stvarno verujem da smo mutirali. Makar smo postali otporniji i fizički i mentalno, to je fakat.

Uobičajeni pozdrav je bio: "Bombar dan!"

Bili smo u nokdaunu, na svaki način, da nam je preostalo jedino da se dobro zezamo. Izuzev prvih dana, više niko nije ni obraćao pažnju na šizelu (početak bombardovanja) i smirelu (kraj). Skloništa su bila puna prvih nekoliko noći, posle se išlo u podrume samo po dogovoru, na druženje, pevanje, piće... Jedna drugarica mi se tako udala, upoznala je muža u skloništu. Eto, družim se s "ratnom profiterkom".


Priča mi druga drugarica, koja je ovde preživela sve to, a sad živi u Americi, da je jednom prilikom u restoranu u Njujorku nešto čudno počelo da miriše, i da je onda neko viknuo: "Terrorists!", pa je nastala panika i rekordnom brzinom restoran se ispraznio. Sedeli su samo ona i njena porodica: otac, muž i ćerka. Pogledom su ispratili ljude koji beže, a oni nastavili da jedu. Ispostavilo se da je greškom prosuta neka hemikalija u zadnjem dvorištu. Na pitanje "kako to da se nisu uplašili", odgovor je bio: "Mi smo Srbi." Gledali su ih kao vanzemaljce. Šteta što su im vatrogasci prekinuli večeru, ostali su bez deserta.

Tokom bombardovanja naši kumovi su se zabavljali, ono "momak i devojka". Oboje razvedeni, oboje duhoviti, svaki dan voze kući preko Pančevca (Pančevački most) devojku koja čisti njegovu advokatsku kancelariju. Još ispipavaju teren, predstavljaju se jedno drugom u najboljem svetlu, a pogotovo se pred tom devojkom prave fini. Poenta je bila u tome da se preko mosta vrate u grad pre šizele. Međutim, jednom ih šizela zatekne usred prelaženja mosta sa sve devojkom koju još nisu odvezli kući. Umesto da pojuri, da gas i pređe most što brže, naš kum zaustavi, izađe iz kola, otvori vrata budućoj ženi i kaže: "ili ćeš sad da mi daš ili vas obe ostavljam nasred mosta."
Ona mu ubrzano odgovori: "Ma, daću ti šta god hoćeš, samo pređi most, budalo jedna!"
Da li mu je "dala"? Jeste, verovatno iste večeri, na obostrano zadovoljstvo.
A i devojka mu je sutra dala - otkaz. 

Eh, te "milosrdne" bombe... Pored NATO tekovina prođem najmanje jednom mesečno kad idem kod štampara, gledam u imena izginulih, dece koja su stražarila u regularnom vojnom roku, i svaki put se čudim, nikako da se naviknem. Bombardovali su bolnicu! Nikom ništa, očigledno to nikog nije dirnulo, osim nas.

A ostavili su nam i osiromašeni uranijum... Da li je to "tajna" srpskih sportskih uspeha? Možda. Postoji izreka: Ono što te ne ubije, ojača te! Nas, preživele, ojačalo je.

Da li se neko seća terorističkih napada u Egiptu 2005? Očekivanja su bila da će Šarm el Šejk posle toga turistički "uginuti", ali - sezonu su spasli srpski turisti. Posle napada svet je otkazivao putovanja, a naše agencije su za dž dovodile naše turiste. Već sam iskoristila odmor, nisam mogla da idem, nažalost. Kakav, bre, teroristički napad? Sve smo to već preživeli kod kuće. Bili smo u mnogo većim opasnostima.

Da li je veća verovatnoća da ti se desi teroristički napad na letovanju ili da stradaš na bilo koji način kod kuće? Bogami, teška konkurencija. Najveća opasnost u kojoj sam bila, bila je ovde, u Grockoj. Naš prijatelj tamo ima kuću gde se povremeno skupljamo i roštiljamo. Prvi komšija je domorodac i ima veliko imanje, pa, kako se ovde i pred bombardovanje i za vreme bombardovanja kuburilo s gorivom, on je tankovao naftu, benzin, dizel... Sve kupljeno "preko ruke" za potrebe obrađivanja imanja, a u velikim količinama. Gde sve to da smesti? U dvorištu ima podrum, pa ga je proširio, tamo odlagao i odlagao... Dvorište mu je bilo krov magacina goriva. U jednom trenutku dođe vojska tokom bombardovanja, smesti se kod njega u dvorište jer ima odličan položaj. Šeta se vojska po dvorištu, osmatra... i - puši! Kao manijak je gasio opuške, a kad god padne kiša, rasplače se od sreće. Oficir ga je pitao jednom što plače, a on, ozaren, odgovori: "Od sreće! Znate, mi poljoprivrednici..." Gde da kaže šta mu je ispod dvorišta! Da ga strpaju u zatvor i zaborave ključ.

Kad smo čuli priču, iz prve ruke, počeli smo da se - smejemo. Tad smo skapirali što su mu podočnjaci veliki. Pa on noćima ne spava, dežura jadan da li je neko zapalio cigaretu. Pljuštali su komentari, ali najbolji je bio: "Zamisli da sve ovo ode u pizdu materinu?! I mi tako letimo u vazduh nagore, sretnemo se s NATO padobrancima koje je takođe pogodila gročanska eksplozija i koji lete nadole, i pitamo 'otkud vi?', oni naravno kažu 'iz Avinjana", a onda oni nas pitaju otkud mi, a mi odgovorimo: 'Iz Grocke!'" Lepa Grocka, sva u voću, na Dunavu, ali možda nije za roštiljanje, pušenje...

Sluša on nas u neverici, odmahne rukom: "Vi ste ludi, ja mislio pametni ljudi..." Hteo čovek da podeli muku, a naišao na smeh. Jadničak, čujem da je prošle godine umro - srčka. Mislila sam da će živeti večno kad je preživeo vojsku koja puši u njegovom geostrateški odlično postavljenom dvorištu.

A šta da je bomba pala u dvorište? Bombar dan! Dan kao i svaki drugi. Na sve smo se navikli.

Zagrljajčić

Znam da je ružno osećanje, i da nije ni kulturno ni vaspitano tako nešto osećati, ali - zavidim ženama koje imaju žensku decu. Naravno, svoje sinove obožavam, vole i oni mene (iako to pokazuju na "svoj" način, pa mi je ponekad potrebno i prevesti šta su u stvari rekli ili uradili), međutim... Žensko dete je žensko dete. Tačka.

Imam drugarice koje se žestoko posvađaju sa svojim ćerkama, čak padnu i teške reči, ali posle se grle, ljube, poveravaju se jedne drugima... Lakše je ući u žensku glavu kad si žensko. Uostalom, i da nemaju baš neku komunikaciju, jedna drugu mogu makar da razumeju - od toga kako se osećaju u pojedinim trenucima do saveta od (ženski) životne važnosti.

Dok su moje drugarice, majke ženske dece, kupovale svojim devojčicama haljinice, raznorazne andrmolje za kosu... ja sam bila u potrazi za rančevima s mrtvačkim glavama, kojekakvim junacima-tabadžijama koji spasavaju ljudski rod i planetu Zemlju, a na prvi pogled deluju kao da ne znaju gde i koga udaraju, bitno je samo da - udaraju. Stvarno, što da me spasava neko čiji mi izgled uliva strah, najmanje nelagodu?

To što sam znala imena fudbalera i kako se koji stadion zove diljem sveta, to je - ništa. Teže mi je padalo što je izbor kanala na TV uvek "pravedno" bio njihov izbor (nadglasaju me), a tek kad kažem šta bih ja da gledamo... Neki put me odmere začuđenim pogledom, neki put podsmešljivim ("Ma, daj... Nije valjda da i ti pratiš te gluposti?"). Kupila sam majušni TV, stavila ga na konzolu u kuhinji, visoko, da mogu normalno da gledam program dok radim stojeći i to je jedno vreme bilo idealno rešenje. Nažalost, kad su počele raznorazne lige, prvenstva i svakojake druge izmišljotine onog najdosadnijeg i najglupljeg sporta - fudbala, onda su bila upaljena sva tri televizora (a u 35 kvadrata) na različitim kanalima, pa je nastalo trčanje iz jedne u drugu sobu, da slučajno nešto ne propuste. Glupi fudbaleri u istom danu igraju sve utakmice. Moj genijalni plan ispostavio se kao čist promašaj.

Dobro, preživesmo svi - i oni i ja. Rezultat je da su me "navukli" na sport, izuzev fudbala. Stvarno ne mogu da ga gledam. U svim ostalim sportovima čak i uživam, ali dosadni fudbal deluje mi kao teža muka od praćenja uživo sušenja boje na tek okrečenim zidovima.

Da zanemarim interesovanja koja nam nisu ista. Da pređem na pokazivanje osećanja. Dok su bili mali, grlila sam ih i ljubila kad mi se hoće, a htelo mi se stalno. Ne mogu da kažem kako su tako mali bili imuni na cmakanje, grljenje, sedenje u krilu, guškanje, zajedničko spavanje... Učestvovali su u tome ravnopravno sa mnom, mada nisu svi bili isti. Najstariji nije dozvoljavao da ga iko poljubi osim oca, nane (moje majke) i mene; srednji je bio kao malo kurviče, njega je gnjavio ko je stigao; a najmlađi je imao "torturu" samo s moje strane.

Prvenče me je molilo kad idemo negde da ga niko ne dira ("Kaži im da mi ne rade 'ono', moooolim te", a "ono" se sastojalo u stiskanju lica rukama i obavezno ljubljenje posle koga bi manijakalno brisao obraze).

Sredinac se sam poturao da ga ljube, drže u krilu, miluju, gnjave... Da je neko hteo da ga otme, to bi bila nenasilna akcija. Otišao bi s bilo kim ko je voljan da mu se smeška i da ga miluje po glavi. Kao sasvim mali, kad ga okupam, i onako rumenog, bucmastog i mirišljavog počnem da ljubim, malenom krofnastom rukom pokazivao bi gde još želi poljubac. Taman posla da zaboravim ramence, pa kolence, pa lakatić, pa zadnji deo vrata... A kad je malo poodrastao, ali još uvek bio mali, s nanom se igrao "da pukne" - da ga ona poljubi i da pukne, pa on nju i da pukne.

Najmlađi, koga još uvek često zovemo Mali (mada je najveći - najteži, najviši, najširi, najkrupniji...), takođe je brisao obraze ako ga poljubi neko "stran", a dodatno se i mrštio na sam nagoveštaj da će mu neko takav biti na nebezbednoj udaljenosti. Ja sam ga se vala naljubila, takvog, ledenog, mrgodnog, meni preslatkog.

Kad su bili mali, pa kad odemo kod nane u Kragujevac, nastane takva radost, cika i vriska od čiste sreće što smo zajedno, da se na kraju svi đuture "gušnemo" u isti krevet. Jeste bio širok, ali tu zaspimo, svi zagrljeni: moja majka, moja sestra, moja deca i ja. Nikome ništa ne smeta, mada se stisnemo kao sardine.

A sad, kad zagrlim Prvenče, kaže mi: "Jaoooo, što si dosadna...", Sredinac: "Dobro, dobro, pusti me...", a Mali: "Eto, zagrlio sam te." Poljubimo se mi kad se vidimo, ali onako. Ili još gore - poljube me u glavu, odozgo, kao da sam ja njihovo dete. Tu i tamo na kvarnjaka uspem kao puvanjak da se provučem i izmamim neki poljubac i zagrljaj. Poslednji put devojka reče za Sredinca: "Ima lepe oči na Vas", a ja odmah, da "ne prođe voz", brzom brzinom počeh da ga ljubim u oči: "Oko moje lepo..."

Znam ja da možda nekome sa strane izgleda degutantno da se majka ljubi i grli s odraslim sinovima, ali meni oni nikad neće biti odrasli. Biće mi deca i kad im bude po sto godina, ako ja uspem da poživim do 120. Da imam ćerku, mogla bih bez ikakvih lukavstava da je pitam: "Može jedan zagrljajčić?" I da zagrljajčić i momentalno i monumentalno - dobijem.

Draga Saveta, šta da radim?

Pričam juče s bivšom učenicom o muško-ženskim odnosima. Valjda devojka misli da od mene kao (mnogo) starije i iskusnije može da čuje nešto pametno. Kakva zabluda! Doduše, možda su se neki i propametili s protokom godina, ali ljudi iz mog okruženja, baš kao i ja, najbolji su dokaz da možete da omatorite koliko god hoćete, i da, bar što se tiče srca, nijednu mudrost ne pokupite. Tu i tamo se o neku emotivnu lekciju očešete, ali nema garancije da nećete ponoviti istu grešku. Ne samo drugi, već i sto drugi put.

Jedna od mudrosti o koju sam se usput očešala jeste slučaj majke jedne moje dosta starije drugarice. Meni je tad bilo tridesetak godina, tek sam ušla u četvrtu deceniju, njoj otprilike kao meni sad, a njena majka je nekako u to vreme bila "zrela" za starački dom - ostavljala je upaljenu ringlu, bacala je neugašene opuške u đubre... U nekoliko navrata imale su požar u pokušaju. I ne samo to - postala je nesnosna u odnosu prema ćerki, valjda je zaboravljala da ova uveliko gazi šestom decenijom i da ne može da je preslišava kao malo dete. I tako, u prilično jadnom stanju smesti je moja drugarica u dom. Prvih meseci je kopnila i mentalno i fizički, jednom je zaspala sa cigaretom u ustima, progorela posteljinu i zaradila opekotinu na bradi... Povremeno sam je viđala, jer je njena ćerka stalno vukljala drugarice kad ide u posetu, s rečima: "Molim te, kreni sa mnom. Toliko je postala zlobna i otrovna, kad sam s nekim ne sikće toliko." Za tih nekoliko meseci, u nekoliko poseta, mislila sam da je svaki put poslednji put kako je vidim. I onda, najednom, dolazim u posetu ženi koja je pre samo nekoliko nedelja bila više mrtva nego živa, i ne mogu da je prepoznam: ofarbana kosa, frizurica taman kako treba, diskretno našminkana, lepo obučena, miriše, nasmejana... Podmladila se ne za jednu već za dve decenije! Šta se desilo, kakvo je to čudo moglo da je preobrazi? Zaljubila se! Ma, zaljubile su se sve žene u staračkom domu u tog bivšeg profesora matematike koji svira flautu, pobeđuje u šahu, lepo peva, trči ujutro... Sve one zarozane žene kojima nije bilo ni do čega, koje sam viđala u parkiću, sad su bile preobražene. Kakva, bre, demencija! Bile su vrlo svesne i sebe i svog okruženja i nekako poletne. Preslatke bakute koje vežbaju tai či, posećuju kozmetičara, frizera, prijavljuju se za sve aktivnosti, pogotovo da pevaju u horu... Podrazumeva se, on je horovođa. Eto šta ljubav učini od čoveka - preobrazi ga. Povremeno je ličila na šiparicu iako se bližila 80. godini. Kad nas je upoznavala s Gospodinom, toliko se ušeprtljala da nije ličila na sebe.

To je bila prva velika lekcija. Do tada sam mislila da svako ljudsko biće, kad prevali 40, završava ljubavnu karijeru i nema šanse ni da se zaljubi ni da se neko zaljubi u njega. Koliko god glupo delovalo, bila sam ubeđena da je to neoboriva istina. Sad mi je smešno otkud su mi takve budalaštine padale na pamet.

Bilo je još tih "ljubavnih" lekcija o koje sam se očešala, ne znam da li sam ih savladala. Na primer, posle razvoda, kad bi me neko pitao: "Hoćeš li se ponovo udavati?", moj odgovor je bio: "Nema šanse!!! Doduše, još me niko nije pitao, ali ako pita - nema šanse!" Naravno, sad sam u drugom braku. Toliko o tome.

Gledajući drugarice, shvatila sam da svi muškarci koji im se sviđaju, samo na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, a kad se malo bolje analiziraju, imaju najmanje jednu zajedničku osobinu na koju one "padaju". Pritom, uopšte nije retkost da je ta osobina nešto što one "ne podnose". Takođe je često da kod njih muškarci karijeru završavaju i pre nego što je počnu ako imaju neku sitnu "falinku". Na primer, moja sestra je tipa koji joj se mnogo svideo i s kojim je počela da flertuje naočigled svih nas, otkačila u trenu, kad se nagnuo ka njoj. Vidim ja da se nešto ukočila, neprirodno, počela da uzmiče, naprasno je "zabolela glava" i vratila se u svoju sobu po sistemu "ne, ne, ne, niko ne treba da me prati". Posle nam je rekla razlog "folirantskog" ponašanja - kad se tip nagao nešto da joj kaže, videla mu je okovratnik. Prljav, mastan... Bljak, za nju je istog trenutka bio mrtav. Jedna druga je gledala muške čarape, kad su u cipelama. Za patike to ne važi. Verovali ili ne, neki nisu imali šansu ni da je pozdrave ako su im virile dlakave noge kad sednu i pantalone im se povuku nagore. A tek bele čarape! Mogle su da imaju i pristojnu dužinu, ali bele... Bljak!

Moram da priznam da sam i ja malo "nastrana". Kod mene šansu da ih uopšte posmatram kao civilizovane pripadnike ljudskog roda nikad nisu imali oni koji ne znaju da - jedu. Tako me je jedna drugarica pozvala na večeru s tipom za kojeg se opasno zagrejala, ne bih li joj rekla šta mislim - da li je za nju, kakav je... Bila sam preneražena kad sam videla kako drži pribor, a u nekoliko navrata pričao je punih usta. Da je još i mljackao, mislim da ne bih preživela duže od sat, maksimum sat i po vremena. Vraćamo se nas dve kući, i ona sva ushićena: "Jesi li videla kakav je!!! Fin, obrazovan, zgodan..." Ona sva u oblacima, a ja je spustim na zemlju: "Ne mogu ni da zamislim da te zagrli, kamoli poljubi. Pa on ne zna ni čemu pribor služi! Grize hleb... Gadan mi je, gadan... Bezgranično!" Bila ona s njim u vezi skoro dve godine, puklo je kad je ukapirala koliko je sebičan. Kad ga se sad seti, pomene i kako "čoveče, ne zna ni da jede".

A na šta je "pala"? Na fin govor. Umeo je da joj o bilo čemu priča kao da odmotava svilenu bombonu. Posle je i ona uključila razum, onako malo, na gurku, pa shvatila da je bitnije šta radi nego šta priča. Međutim, i sledeći je imao "lepu žvaku". Jedna druga "padala" je na visinu. Bože, kakve su budale imale šansu kod nje, samo zato što su preko 190 cm. Shvati ona brzo da su budale, ali taj prvi poriv, da nekog smesti u "fioku - ovaj dolazi u obzir" bio je meren centimetrima. Sad opet ja, malo nastrana. Smejale su mi se drugarice kad sam u gimnaziji neutešno bila zaljubljena u Pjera Bezuhova. Dobro, imala sam i poster Šona Konerija u sobi, kao i plakat za "Trećeg čoveka" s Orsonom Velsom. Eto, to su "moji tipovi". Svi lepe postere mlađanih pevača, glumaca... a meni favoriti smotani (ali dobri, pametni i pravdoljubivi) grof Bezuhov, Šon šmekerskog glasa i pogleda, i debeli Orson (ali "original", niko mu nije ni sličan). U praksi je to izgledalo ovako: nekako mi zapadne krupan, skoro pa debeo tip (što je u stvari bilo nebitno jer fizički izgled nisam ni gledala); pametan, što je već bilo bitno jer moramo o nečemu da pričamo; i duhovit - e, to je bilo najvažnije. Kad prevrtim film, zaljubljivala sam se samo u one koji umeju da me nasmeju. Što u neku ruku ima veze i s pameću jer duhovit čovek ne može biti glup.

I sad me učenica pita zašto joj se sviđaju sve neki muškarci koji su u stvari gadovi i ponašaju se mačistički, seksistički i na sve druge načine "istički", kad joj to posle najviše smeta. E, dete, gde nađe mene da pitaš?! Pa ja sam etalon gluposti za te stvari! Kome ja da delim savete? Moj život je dobra pouka - sve uradi suprotno. Trebalo je da se udam za komičara, ne za slikara. Ko zna, možda i ja u staračkom domu, skroz izlapela, zaboravim čemu služe šnale za kosu, šporet i usisivač, ali se zaljubim u nekog ko me non-stop zasmejava, makar bio kljakaviji i od mene, tada sigurno skroz kljakave. Gde nađe mene da ti delim savete?