Kolači i muškarci

Nažalost, ne mogu da koristim fotke iz predstave "Bolje jesti kolače umesto muškaraca" jer su "vlasništvo kluba ljubitelja pozorišta i ne mogu se upotrebiti bez prethodne dozvole kluba". Nemam dozvolu, nema fotki, nema ni veze. Mada je šteta.
Da su marketinškije osvešćeni ljudi iz kulture, ne bi ni tražili dozvolu. A i sve što je povezano s umetnošću i kulturom uopšte, bilo bi popularnije.
Da pređem na stvar.
Bila sam sinoć u pozorištu Dadov, a za njega me vezuju posebne uspomene. Ne odlazim tako često, ali kad god odem, samo mi se odmota film i pomislim kako je jedno ovakvo mesto u stvari rasadnik glumaca, režisera, dramaturga... Ovo je onaj izvor na kome se pije voda, i mada je nema mnogo, čista je i posebno prija. Upravo je tako bilo i sinoć na predstavi "Bolje jesti kolače umesto muškaraca".
Ovo je diplomska predstava Aleksandra Volića, tek kasnije sam saznala, mada je stariji od mene i sećam ga se još iz osamdesetih godina i amaterske predstave "Oslobođenje Skoplja" koju je režirao i o kojoj sam pisala za neke novine, više se i ne sećam koje. Kako je postigao uspeh maltene profesionalne trupe, mada se igrala u Šumicama, napravila sam i intervju s njim. Dobro se sećam klinaca karatista koji su u istoj sali vežbali, a mladi glumci ih čekali da im oslobode prostor za probu. Kad je predstava igrana, prethodila joj je neka revija frizura. U prvi mah sam pomislila da sam pogrešila mesto, čudna mi bila publika - sve neke devojke ulaze i izlaze a na glavi im svi stilovi, boje i oblici frizura. Kako god, mislila sam da je Volić diplomirao još pre četvrt veka, ali eto - nije. Možda je u međuvremenu čekao da se završi neka podugačka manifestacija, mnogo duža i od makljanja karatista i od takmičenja frizera zajedno.
Da ga pohvalim, mislim da to zaslužuje jer je režiser najbolji kad se i ne oseća da je išta radio. Ovde sve teče, kao voda, prati se u jednom dahu.

Dramaturg je Tamara Jovanović, i u programu piše da joj je ovo prva predstava koja se izvodi na sceni. Nju posebno moram da pohvalim, jer je tekst zaista sjajan. Likovi su motivisani, minimalističkim sredstvima okarakterisani i, mada je velika opasnost da se ovako zamišljeni, kao "nosioci osobina" u tačno određenim korelacijama sa idejom vodiljom celog teksta i u odnosu na glavni lik, ipak nisu skliznuli u stereotipe. Ako ni zbog čega drugog, gospođicu Jovanović samo zbog ovoga treba pohvaliti jer vešto barata tekstom na granici stereotipa izbegavajući opšta mesta i klišee (iako uvek na ivici da u to živo blato sklizne). I jezik predstave u službi je karaktera, kako i treba da bude. Ako ćemo pravo, ovo je "Seks i grad" na životniji način, promišljeniji i realniji, mnogo bliži stvarnom stanju stvari i samim tim prepoznatljiviji. Mislim da se autorki ovo poređenje sa "Seksom i gradom" ne bi svidelo, ali - neminovno je, pre svega zbog teme.

Ideja vodilja u "Bolje jesti..." prastara je muka traženja "druge polovine". Na sceni su jedna devojka i pet muškaraca. Ako očekujete zbrku, imaćete je, međutim ta zbrka je uređena, poput misli koje se roje u glavi ali imaju zajedničku nit - smisao. Tako bi Julijana, glavni lik, od svakog od pojedinih kandidata za mesto u svom srcu, uzela po nešto, ali joj se nijedan ne dopada u celosti. Da li je onaj Pravi baš onaj koji je pored nje, pa ga ne vidi upravo zato što je tako blizu? Od drveća se ne vidi šuma.
Lik oko kojeg se sve vrti odlično je dočarala mlada glumica Tamara Belošević. Nepretenciozno, svedenim sredstvima, odličnim izražavanjem (glumica koja glumi glumicu), predstavila nam je mladu uspešnu devojku koja se još uvek traži. Rekla bih da je čeka sjajna budućnost jer me je podsetila na to koliko svi zaboravljaju da je i mimika važan deo glume, a ona je u pojedinim scenama glumila licem, bez reči, onako kako su to radili u crno-belim filmovima, ali bez preterivanja, taman onoliko koliko je potrebno da nam se dočaraju emocija i trenutno duševno stanje.
Petorica momaka takođe su dobro odigrali svoje uloge, tako da je na sceni sve bilo skladno. Za nijansu bih izdvojila Mihaila Laptoševića, koji ima epizodnu ulogu (majstor koji dolazi da popravi mašinu), ali je upravo time što nije u redu kandidata za Julijanino srce, na neki način ogledalo svih ostalih. Odlično je odigrao Bosanca, bez preteranog kreveljenja koje je tako karakteristično za naše pozorište, film, viceve...
Muški deo komada odiše svežinom i razigranošću, ne samo zato što su mladi već i zato što su se dobro uneli u svoje uloge. Imam utisak, isto ovako igrali bi i starce, jer to je radost glume.


Na osnovu svega ovog zaključili ste da se radi o nekom teškom filosofiranju? Niste u pravu, ovo je komedija, punokrvna. Smejete se od početka do kraja.

Lepak za manijake

Nije prošlo ni dva sata od prijavljivanja, a na jednoj od takozvanih društvenih mreža prijavilo mi se 18 manijaka!

Svaki dan pregledam privatnu poštu pred odlazak s posla. Ulogujem se na kućni mejl da vidim da li se nešto desilo u međuvremenu. Tako sam i danas, negde oko pola osam, primila mejl od dobrog druga s fakulteta u kome me poziva na tu mrežu za koju neću napisati koja je. Piše on meni kako je to samo neko druženje, a ja blesava, uzmem pa prihvatim, Ipak je reč o sredovečnom čoveku koji nije ni neozbiljan ni glup ni lud. Možda mu je moje prijavljivanje potrebno za nešto? Što da mu ne učinim? Uostalom, poodavno sam svim rođacima, prijateljima, poznanicima, kolegama... svima koje znam obznanila da mi više ne šalju mejlove tipa: pošalji ovo na 1.856 adresa i desiće ti se nešto lepo. A ako ne pošaljem, onda će da mi se osuši noga, da me uhvate grčevi, da me prevari muž, da mi dete kaže kako sam najgora majka na svetu, ili ću jednostavno da umrem od raka u najgorim mukama. I stvarno, niko mi više ništa od takvih budalaština ne šalje. Uzevši to u obzir, ni na kraj pameti mi nije padalo da može da postoji nešto gore i od umiranja od raka u najgorim mukama.
Ta mreža ne prihvata registraciju bez slike, pa ja postavih onu koja mi je bila pri ruci - neko fotkanje u firmi, kako se ko zatekao. Na fotki ja u poslovnom izdanju, sredovečna gospođa u... u najboljem slučaju simpatična. Sigurno nisam neka riba od koje se ludi i koju bi neko zakačio na zid automehaničarske radionice ili u kamion da je gleda i smeši mu se brk dok prevaljuje hiljade kilometara.
Uostalom, ako je druženje ne moram da se družim - biću ona osoba koja na svakoj žurci sedi u ćošku, tu je iako ne učestvuje, fikus varijanta.
Pogotovo ništa nisam posumnjala što svi znaju da na fejsu imam devojačku varijantu jedne od svojih baba i da sam stavila ljubimca kao fotku koju povremeno zamenim Popajem. Kolege s posla misle i da nemam profil. Neki me i sažaljivo gledaju (matora, i ne zna šta je fejs), a ja upravo zbog njih i krijem identitet. Svi znaju sve o svima, a to ne želim. Jedino mesto, osim u dokumentima, na kojem mi je pravo ime i prezime, upravo je ovaj blog. Ali tu sam ja - ja. Na poslu sam urednik i lektor, kako god da se zovem. I to je dovoljno.
Popunjavam ja dalje registraciju, a žurim. Pitanja koja mi se postavljaju počinju da me zbunjuju: da li sam zainteresovana za muškarce ili žene - šta te briga, preskočim, ali moram da odgovorim da bih išla dalje; pa da li sam udata - i to šta te briga, ali to može da se preskoči(?); pa gde živim; pa šta radim; pa kakva su mi interesovanja... Popunim ja to polovično, otpošaljem drugu koji me je pozvao porukom da sam se registrovala i otrčim na autobus. Stignem kući, preobučem se, pojedem nešto i sednem za komp, prvo proveravam poštu, kad tamo - 18 poruka! Sve sa te društvene mreže, društvenog lanca, u stvari dušmanske varijante.
Prva poruka od nekog baje koji je od mene mlađi 15 godina, sportista - on bi da se upoznamo!
Drugi radi u ministarstvu, nije važno kojem, i on bi da se upoznamo. Kaže - fina sam.
Treći je iz Francuske, pita da li sam se nekad bavila manekenstvom.
ŠOK!!!
Dalje nisam ni čitala. Posle šoka sledi želja da drugu razbijem glavu, totalno mu je razbijem kad ga vidim.
A onda, sa sve lupanjem srca i knedlom u grlu pokušavam da se isključim. Neće, pa opet neće. Ili sam ja previše iznervirana? Počinjem da hukćem i razmišljam kako ću drugu pored glave da polomim i ruku.
Zapomažem i zovem u pomoć najmlađeg sina da me isključi: "Odmah! Odmah me isključi!" Dete pokušava, ali ne ide, i najzad nađe neku opciju za isključenje (sva sreća te su mi deca pametna).
"Mama, pitaju zašto izlaziš s mreže. Da im ja odgovorim?"
"A šta bi im napisao?"
"Ne želim da me smaraju idioti, imam i decu i muža kojeg volim."
Tad shvatim da je sve pročitao.
Dostojanstveno, koliko je u tom trenutku bilo u mojoj moći, priđem kompu i napišem: Predomislila sam se.
Samo se za jednu stvar nisam predomislila - drugu ću pride glave i ruke da polomim i nogu, u međuvremenu je kamata besa narasla.

Očigledno je da nije stvar u fotografiji, već u neverovatnoj usamljenosti ljudi koji misle da i ovako mogu da se "druže". Identitet onih koji se meni jave samo je meni poznat, ali zato stoji moja fotka sa sve podacima. A uredno sam napisala da mi je 51 godina, da sam rođena 25. novembra 1959. godine! Ne mogu da verujem da je nekome palo na pamet da sredovečna gospođa poput mene na taj način traži "druženje". Ili se samo potvrdila teorija moje sestre da strahovito privlačim manijake.
U tome ima istine, bar po dosadašnjem iskustvu. Dok sam bila mlađa, meni su se uvek udvarali oni najjači, istetovirani, ljubomorni, na ivici zakona... a to su sve stvari koje izrazito ne volim. Jednom sam u Crnoj Gori, sa 16 godina, umalo postala belo roblje - Arapin je hteo da me kupi! Uopšte nije bilo zabavno. A sa 17 je drug koji me dopratio do sobe (školski drug, i iz osnovne i iz gimnazije) dobio batine od lokalnog galeba (Hrvatska) kad se vraćao do svoje sobe, ni kriv ni dužan. U diskoteci sam to veče igrala sa siledžijom i odbila da me prati. Sa 19 sam već bila udata i dobrano trudna, mada ni to nije stopostotna zaštita od manijaka.
Sve me vole oni koje ja ne volim. Najviše mrzim miliciju, pa lekare, pa vojsku, a oni mi se nabacuju i kao matoroj. Ne mogu da zaboravim lekara iz hitne pomoći koji mi se udvarao u skoro pa nemogućoj situaciji. Majka mi leži sva obeznanjena, ja izbezumljena od straha, a on mi priča kako imam lepe oči, a tek glas...

Da li sam stvarno lepak za manijake ili su ljudi toliko otuđeni da im je druženje uživo postalo potpuno strano, ne znam ni sama. Ili je možda i jedno i drugo. Sigurno se nisu zalepili za moju fotku, a tek za godište pogotovo nisu!

Japan - zemlja prema kojoj gajim duboko poštovanje

Od svih katastrofa koje su mogle da se dese, ne znam šta je još moglo da se desi Japanu - imali su razorni zemljotres, pa cunami, pa im je proradio vulkan, pa još preti i nuklearna katastrofa, a sa radijacijom već imaju probleme. Tragedija je zaista neopisiva i da se desila u bilo kom drugom delu sveta ne smem ni da pomislim kako bi se stanovništvo ponašalo. Još su mi u sećanju Katerina u SAD, pa Haiti... Ljudi koji gaze jedni preko drugih, kradu, guraju se, posebno u SAD strahoviti slučajevi silovanja i razbojništava, tuče na Haitiju...
A u Japanu... Gledam vesti, pa i one bez komentara, i nigde nema nikakve panike, nikakvog straha, unezverenosti... Čak ljudi i ne plaču. Ni mala deca. Da se to ovde dešava, ljudi bi se čupali za kosu, a isto bi bilo i na bilo kom drugom mestu na planeti Zemlji. Ali, ne i u Japanu.
Roditelji pored gomile ruševina dozivaju sina, nekoliko dana pošto se zgrada pretvorila u prah i pepeo. Na drugoj slici stariji čovek pomaže ekipi da pronađu eventualno preživele, pa ga novinar pita da li je tu neko od njegovih, a on odgovara: "Ne, meni su stradali sin, snaja i unuk, ostao sam sam." U nekoj sali gde spavaju maltene jedni preko drugih, svako sa svojom vrećom za spavanje i pride ćebencetom... niko se ne gura, svi strpljivo čekaju da se smeste. Red za hranu i vodu - svi stoje u vrsti, jedni iza drugih, kao na sletu. Ko god može da ode na posao, ode. I odradi koliko je potrebno, puno radno vreme.

Neverovatan narod! Divim im se, najiskrenije!
Saopštenje koje je izdala ambasada u Beogradu glasilo je otprilike ovako: "Zahvaljujemo vam na podršci i pomoći koju nudite. I ne brinite, naše donacije neće biti prekinute." I u takvom trenutku, ne zaboravljaju ono što su obećali, mada sad niko i ne misli o tome. To je taj mentalitet, u kome je pitanje časti da se upravnik stanice, mašinovođa, ili čak čovek iz vlade zadužen za saobraćaj ubije ako je neki voz kasnio. Ceo minut, ne daj bože da su bila dva minuta! Šta li o tome misle zaduženi za voz koji saobraća od Vrnjačke Banje do Beograda! Ne sećam se da je ijednom i pošao na vreme, a pre nekih dvadesetak godina na otvorenoj pruzi proveli smo sat, sat i po, ne sećam se više, ali se sećam da sam dovršila čitanje knjige, a neki klinci pored mene ubili su se od remija. Prošlo je nekoliko ruku sa sve sabiranjem. Sad već nije ni bitno da li je bilo sat ili sat i po čekanja, svejedno.
Imam prijatelje, mešani srpsko-japanski par, Draganu i Hirojasu Hondu. Nekoliko godina stanovala sam iznad njih, ali smo nastavili da se čujemo i viđamo s vremena na vreme. Deca su nam se igrala zajedno kao mala. I sećam se Draganinog pisma iz Japana u kome piše kako tamo ništa nije isto: ni ljudi, ni kuće, pa ni drvo nije isto.

Kako je jela jabuku onako po naški, sa sve dubokim zagrižajem dok je svekar čudno gleda. Kaže - preselo joj pa je zavrljačila u baštu do pola pojedenu. Sutradan je muž prekorio da mu ne maltretira oca - s baterijskom lampom je do pola noći tražio jabuku po bašti, da slučajno seme ne odradi ono za šta ga je priroda stvorila. I objasni joj kako oni jabuku oljušte, koru ostave da se suši (za čaj), podele je na dvanaest kriščica, podele među sobom, a sve ono što ostane takođe osuše i koriste za čaj.
I kako je objašnjavala japanskoj rodbini kako ljudi u Srbiji vole da počnu s poslom ranije da bi im ostalo slobodno popodne, a oni je pitali: "A šta radite popodne?" "Pa, družimo se."
I kako je na zgražanje svoje svekrve svaki dan kupovala nov hleb, a stari, možete da zamislite - još nije bio pojeden.
I još se velikodušno ponudila da napravi knedle sa šljivama, pa kad je otišla da kupi šljive umalo nije pala u nesvest od cene: to je za njih egzotično voće, svaka šljiva je marljivo očišćena i zavijena u papir, prodaju se na komad.
Ali su zato Japanci pali u nesvest kad je tražila 2 kg mesa - da zavije sarmu. Žena ispred nje kupila je 175 g teletine sečene u listiće.
Imala je i prosvetljenje u radnjama u kojima je sve u pola cene ili čak samo deset odsto, ako se bliži kraj roka trajanja. Majonez ima punu cenu u normalnoj radnji, onda nedelju dana pre isteka roka prelazi u onu s popustom i košta pola, sutradan trećinu cene, pa sve manje da bi se na dan isticanja roka bacio - to se više ne prodaje.
Kako je bila u čudu što usred Japana može da kupi kiseli kupus i sve što zamisli.
Kako ljudi stavljaju medicinske maske na lice ako sumnjaju da su bolesni da ne bi zarazili druge.
I kako je nepristojno da pričaju o svojim osećanjima (da ne opterećuju druge).
I kako se, kad hodaju, s vremena na vreme okreću iza sebe da možda nekom ne smetaju.
I kako je japanska rodbina pitala šta da radi sa socom koji je ostao u šolji kad im je skuvala kafu onako kako je mi pijemo. "Ništa!" "Ovoliko kafe bacate?"
Kako vaspitavaju decu da su na prvom mestu obaveze i dužnosti, pa tek onda prava. Govore im i da su vrlo siromašni i da moraju mnogo da rade. Uče ih i da je dobro vaspitanje ogledalo njihove pameti. Njihova deca ne trče bez cilja, ne urlaju da bi skrenuli pažnju na sebe, ne plaču kad se povrede...

Naučila sam od njih mnogo o pirinču, spremam neka japanska jela. Omiljeni nam je ćahan - ukusno jelo koje se lako pravi i vrlo je jeftino. Da, i zdravo. Sve karakteristike koje ga svrstavaju u japansku kulturu.

Da li znate da sam upoznala prethodnog japanskog ambasadora u Srbiji? Počasni je član udruženja "Sve je moguće", pomagao je svim sredstvima i svakom pozivu na druženje se odazivao. Kako sam o tom udruženju nešto pisala, i mene zovu, ali ne dođem svaki put - imam posla. Međutim, ambasador nijedan poziv nije odbio, uvek je bio tu, i sa svakim se rukuje. Jednom je i svirao na flauti. Nije mu bilo teško da dođe na polučasovnu konferenciju za štampu povodom najave takmičenja paraplegičara, a koja je bila organizovana u Opštini Novi Beograd. Svi drugi zvaničnici koje su pozvali nisu došli, poslali su telegrame izvinjenja.
A da li znate da sadašnji japanski ambasador u Srbiji stanuje u istom prostoru u kome su i prostorije ambasade, u Geneksovim zgradama? Zašto da troši pare svoje domovine na prostor koji mu je preveliki? Sasvim mu je udobno i ovako.

Sad je u Japanu Marijana, prijateljica moje prijateljice Marijane. Javlja se preko skajpa i kaže da nema nikakvog guranja u redu, čak ni za toalet niti za sapun. Čekaju i mala deca kao da su velika. Ma, još su bolja nego velika. Ljudi jedni drugima pomažu, koliko ko može i kako može. Nema nikakve panike, svi urade onako kako im se kaže, a slušaju s potpunim poverenjem. U tišini su se pomolili, svako za sebe, za pedesetoricu radnika nuklearke koji su svesno otišli u smrt, u pokušaju da spreče još jednu eksploziju.

Dostojanstven, častan, vredan i neverovatan narod ti Japanci! Divim im se, najiskrenije!

Ono što ste videli - nije istina

Roditelji moje drugarice s fakulteta poodavno nisu u braku, i uglavnom im je jedina dodirna tačka bila ćerka Lidija. Kad je Lidija rodila ćerku, onda su baba i deda počeli da se lome i oko unuke. Svako od njih imao je svoje termine kad može da je viđa, a bili su nezajažljivi u svojoj želji da dete baš njih "voli najviše na svetu". I tako jednom uskoče oni jedno drugom u termin, a niko neće da popusti. Lidija je greškom oboma rekla isto vreme. Epilog je da su bili zajedno s detetom, šetkali se kejom, svako sa svoje strane uhvatio dete za ruku. A mala Ana čas trčkara ispred njih, čas pogreši svoje središnje mesto, pa ode levo, pa ode desno, malo ispred njih, malo zaostane... Baba i deda se brzinom munje premeštaju onako kako misle da je najbolje - dete u sredinu!
Dete k'o dete, svašta mu pada na pamet, pa u jednom trenutku, gledajući babu i dedu u akciji ko zna kojeg po redu premeštanja strateškog položaja, zamoli umilno: "Hajde sad vas dvoje da se uhvatite za ruku!" Šta će ljudi, nebo bi joj skinuli na zemlju da mogu, uz kiseli osmeh uhvate se za ruku, onako labavo, da se ne dodiruju baš mnogo. Idu oni tako držeći se za ruke a ne mogu očima da se vide, dete skakuće ispred, iza, pored... i onda zatraži da se - poljube! To je već bio udarac direktno u glavu, počnu da se bune: "Ana, šta ti pada na pamet!" Dete k'o dete, počne i ono da se buni, pa da se duri, pa se naljuti. Šta će baba i deda, nebo bi joj skinuli na zemlju da mogu - poljube se (mora da su mislili kako kasnije treba usta da isperu sapunom). Utom prolazi dedin poznanik i ne može da veruje - šatro razvedeni 20 godina, a ovamo se ljube na javnom mestu u po bela dana!
Dedin komentar je bio: "Mi smo najbolji dokaz kako svojim očima ne treba verovati!"

I zaista, da li treba verovati svojim očima?

Istini za volju, ja sam prestala. Naučilo me iskustvo. Iako slika govori više od reči, čulo vida podredila sam mozgu. Devedesetih su "pokretne slike" govorile jedno a u stvari se dešavalo drugo. Malo montaža, malo filtriranja, malo propaganda, tek - ono što je bilo na TV-u, nije bilo tačno.  I ne samo na RTS-u, nije bilo tačno ni na CNN-u. "Slike" su bile ubacivane da prate ideološki tekst, pa smo na jednoj strani imali "zapadne plaćenike" a na drugoj "monstruozne Srbe". Da ne živim gde živim i u vremenu u kojem živim, verovatno bih kao i ostali verovala u sve što mi se servira (ne može baš sve da se proveri, a i ljudi imaju pametnija posla).

Tako su dvojica američki debelih dečaka Amerikanaca, sinovi vlasnika pansiona u kojem je stanovao moj kum Ljuba tokom života u Americi po ceo dan sedela ispred TV-a i jela kokice, pice, sladoled. U tom istom, nepromenjenom položaju bili su i 1999. godine, kad je na nekom američkom kanalu uživo bio prikazivan let američkog borbenog aviona koji bira cilj, centrira i puca. Klinci oduševljeni, pljeskaju - pogođeno! Ti američki div-junaci pogodili su neki most u Srbiji! Voditelj programa im se divi, dive im se i debela američka deca, izdanci najslobodnije, najdemokratičnije, najbogatije, najbolje... zemlje na svetu koja je uvek u pravu. Pitam se da li su njihovom predstavom bili oduševljeni i oni koji su izgubili svoje najmilije da bi se uvela demokratija u zatucanu zemlju Srbiju. Verovatno i oni - Amerika je stub svetske demokratije! Eto, bili su počašćeni američkom pažnjom.

Sad se non-stop vrte slike iz Libije. Prvih sedam dana sve sam upijala i verovala, malo mi je zarđao onaj sistem odbrane da svojim očima i ušima ne verujem. A onda slike počinju da se nagomilavaju malo preterano (da se utvrdi gradivo) i reportaže da bivaju sve ujednačenije. Crno-bele slike i propratni tekstovi odavno mi smetaju, počinjem da sumnjam u ono što gledam. Onda se setim malih debelih Amerikanaca, male Ane... A kao potvrda počnu i naši da se vraćaju, a oni su i videli i čuli i osetili. U Libiji jeste pakao, jeste grozno, jeste rasulo i haos, ali Amerikance niko ni za šta ne šljivi i diže im se kosa na glavi od samog pomena njihovog imena. Bar sada, bar dok ne preplave ceo svet svojim "lepim željama za demokratijom", a onda stupaju na scenu da je i uvedu. Sjaši Kurta da uzjaše Murta. Postaviće novog diktatora koji će se u jednom trenutku pobuniti protiv onih koji su ga postavili. Ili su već obučili novog Osamu bin Ladena. Verovatno će se ponoviti Vijetnam, Panama, Argentina, Avganistan, Zalivski rat, Kosovo... A u pozadini svira američka himna, ah te lepote.
Ceo svet će gledati i - verovati svojim očima.

Rečnik muške tipologije

Muškarci žene nazivaju: ženska, komad, pica, cupi, treba, gabor, drot, cica, matorka, avion... Neću sad da ulazim u sva značenja i u nijanse značenja svih tih žargonizama, ali je činjenica da su mnogo češće u upotrebi od onih kojima se karakterišu muškarci. Najčešći izraz za njih je - tip. Taj izraz obično ima pozitivno značenje, ali bih pokušala da razvrstam sve te (muške) tipove. Ko želi da dopuni ili preinači listu, samo izvolite! Možda sam izašla iz štosa pa mi je mnogo toga promaklo, ko zna.

akrep - ružan muškarac
alamunja - sve radi brzo, ne vodi računa o drugima, od njega više štete nego koristi
antihrist - ne može da se skrasi na jednom mestu, stalno smišlja neke gluposti od kojih drugi stradaju a on se izvuče
asparagus - muškarac kog uvek nalazite na istom mestu; na primer, uvek izlazi u isti kafić
aspirin - tip od kog se ništa ne očekuje, a on ispadne super
avioni-kamioni - pravi se da je poslovan čovek (a najčešće se radi o jajari)

baja - dobar frajer, što bi se reklo - zna znanje
babojebac - onaj koji jebe babe
balavac - nezreo (nije nužno mlad) 
balkonjerko - pali se na velike grudi  
baraba - nastalo od varvarin, označava primitivnog tipa koji se umuvao u bolje društvo
batica - ortak iz kraja ili škole, s njim ne sme da se pređe granica inače postaje opasan
bezveznjak - onaj koji ne može da se svrsta ni u jednu kategoriju 
bitanga - mađarska reč, uglavnom se odnosi na tipa koji svojim brljotinama drugima nanosi štetu
bolesnik - za razliku od psihopate, ovaj muči u krevetu (obično traži nešto na granici opšteprihvaćenog)
brdonja - tip s velikim stomakom
brlja - smeje se na sahranama, plače na venčanjima
budala - uvek nešto zabrlja
budaletina - zabrlja uvek, pravi i veća sranja, ali je simpatičan
buržuj - muškarac s parama ali bez šlifa
buzdovan - ni o čemu pojma nema, nije ni za pokazivanje ni za upotrebu

čiča - stariji muškarac koji ne priznaje da je za staro gvožđe
čilac - stariji muškarac koji pokušava da izigrava mladića
čilager - stariji muškarac koji je pomalo izlapeo
čoban - ruralan tip koji to krije (ali mu viri praz iz dupeta)

ćuskija - ni o čemu pojma nema, a u svaki razgovor se meša

dasa - malo arhaičan žargonizam, označava lepog i vaspitanog momka, poželjnog u svakom pogledu
derište - stalno se duri i uvek mu je neko drugi kriv za sve neprijatnosti 
dete - budi materinski poriv: nameštate mu kravatu, frizuru... (može da bude i mator) 
dripac - primitivac koji laže, krade i očekuje poštovanje 
drkadžija - svemu nalazi manu
drndaroš - onaj što glumi drndoša da se ne bi videlo koliko je glup
drndoš - zaguljen tip, težak karakter
drug - tip koji očekuje da bude osvojen; kad dođe do konkretnog, on i dalje priča i druži se; muškarac koji je u startu proglašen za srednji rod i ne dolazi u obzir bilo kakva ljubavn(ičk)a kombinacija s njim
dupetaš - pali se na dobru žensku pozadinu

džimrija - cicija, uvek pobegne kad treba nešto da se plati; ne ide na rođendane da ne bi kupio poklon

đubre - muški otpad

episkop - duhovni tip

faca - poznat tip, svi ga znaju bilo u kraju bilo planetarno
fantom - sad ga vidiš, sad ga ne vidiš
fikus - onaj koji uvek sedi u ćošku i ne pomera se (kad je bio mali, verovatno ga je mama ostavljala u pesku kad ode na pijacu i posle dva sata ga zaticala na istom mestu) 
frajer - kompletan muškarac

grebaroš - očekuje da nikad ništa ne plati a da se provodi; "vratiću ti sutra", pa to sutra bude malo sutra
guja - tip koji odlazi iz veze kad se pojavi devojka platežno sposobnija od prethodne

hasan - samo razmišlja šta će da jede, voli da "hasa" (kome se ovakav tip dopada, nek nauči da kuva)

idiot - potpuni bezveznjak
intelektualac - za sve je dobar izuzev za seks

jajara - zeza na sitno, bezveznjak na kvadrat

kasapin - muškarac koji voli grub seks
kolac - drven tip (naročito nepoželjan u kafani, na žurkama... preporučljiva pratnja za sahrane ili posetu bolnici)
komad - lep muškarac od kog se svašta očekuje u krevetu
krajišnik - dobar potencijal ("zdrav u glavu" i ambiciozan) iako je ruralni tip
krelac - simpatičan kreten
krele - kreten s kojim nikakav smislen razgovor ne može da se obavi, ali je zabavan
kreten - ni o čemu pojma nema
kretenčina - loš čovek
kuronja - iako obdaren, loš u krevetu
kurva - onaj koji je u nekoliko veza u isto vreme i koji raskida tek kad je priteran uza zid, a ako to sam učini onda je preko nekoga, mejlom ili na fejsu

landara - glava mu služi samo za podšišivanje; ništa ne radi, očekuje samo provod; tip koji odlazi s jedne žurke na drugu (podvrsta: landara pišore - tip koji se trudi da bude landara, još se usavršava ili nema sredstava da bi vodio takav život)
leptirić - nemoguće ga je uhvatiti, a ni posle zadržati na duži rok
lešinar - onaj koji uživa da teši (obično se ogrebe za snošku izigravajući druga devojci slomljenog srca); koji otme devojku najboljem drugu 
lik - muškarac na kog može da se računa; poznat po dobru
lopov - varalica
ludak - hrabar i iskren tip

ljakse - primitivac kome nema pomoći
ljiga - laže kako zine

majka Mara - pravi zaštitnik koji i najneprijatnije situacije reši za tili čas (obično je to drug starijeg brata ili drug koji nikad nije postao dečko, a trebalo je)
majmun - tip koji se trudi da zabavi društvo, ali je neuspešan u tome
majstor - violina (v. violina) koja se oseća na muški znoj
mamin sin - očekuje da mu se u svemu udovoljava; razmažen
mangup - muškarac koji ima prošlost (obično dosije u policiji), stalno je na ivici između frajera i kriminalca (u Srbiji ubedljivo najpopularniji tip muškarca)
manijak - misli samo na seks
maskota - tip za pokazivanje, ali da ne otvara usta i s njim se ne odlazi u krevet (obično se maskote regrutuju iz redova buržuja, landara i kandidata za frajere)
matorac - stariji muškarac koji ima para ili je poznat ili je prepametan (i u tom smislu je zanimljiv)
mesar - grub u predigri 
moron - glupak
mudonja - muškarac na položaju
mufljuz - nikad se ne zna šta smera
mušmula - bez hrabrosti (figurativno: ima skvrčena muda)

ognjen - Ciganin

peder - cinkaroš; pravi se da je ono što nije
picipevac - misli da je krupan (obično drži visoko uzdignutu glavu)
piletina - mlađi poželjan muškarac
pop - nije preterano zainteresovan za seks
prdonja - pravi mnogo buke ni oko čega
psihopata - za razliku od bolesnika, ovaj muči psihički (naročito voli da vređa)

razbijač - potentan muškarac
razbojnik - u njega se zaljubljuju sve žene koje ga okružuju; kvari prijateljstva, kumstva... a ne radi to namerno
razvaljivač - muškarac koji se pamti po dobrom seksu

sado-mazo - maltretira sve oko sebe, smeje se kad maltretiraju njega
sajber - ne skida se s kompa
seljačina - ruralan tip koji se trudi iz petnih žila da ostavi dobar utisak 
seljak - ruralan tip koji to priznaje, čak se i ponosi
serator - neprestano lupeta
skot - muškarac bez šlifa
skotina - muškarac bez šlifa koji povredi namerno i još misli da je to zabavno, čak i smešno
slatkiš - lep, pametan i dobar muškarac
smor - dosadan tip
smotanko - ni u čemu se ne snalazi
specijalac - opasan ali privlačan tip
staklena galanterija - nosi naočare debelih stakala (čaše, tacne, tegle...)
starkelja - izlapeli čikica koji voli da drži predavanja "u moje vreme..." (naravno, on je tad bio car, a ko bi drugo i mogao da bude?)
suknja - popustljiv muškarac
sumo - sav u salu, teška kategorija

šaban - onaj što Pako Raban čita - Pako Šaban
šalabajzer - najvažnije mu je da je zabavan
šantavko- muškarac koji loše hoda
šašavko - svašta mu pada na pamet
šlihtara - uvek u društvu poznatih, uspešnih, bogatih... kojima se divi 
šmokljan - slično kao šonja, s tim što ponekad pusti glas (ali ništa više od toga)
šonja - neodlučan; loš u seksu; koji ne ume da lupi rukom o sto
šuntavko - blesav i glup ujedno
šušumiga - blesav seljak
švaler - podsmešljiv izraz za onog ko se hvali uspesima u krevetu


taraba - onaj koji voli seks u prirodi i na neobičnim mestima
tašna-mašna - poslovan čovek
tata - svi ga slušaju: mnogo zna, duhovit i zabavan
tatin sin - ništa nije postigao sam
tečni - sklon alkoholu
testosteron - 100 % muškarac
trokrilac - krupan, širokih leđa
trtomud - stalno nešto komplikuje
truba - onaj koji izneveri očekivanja
turbo - seks od 5 minuta (sa sve muvanjem i predigrom)

uglješa - crnac

vampir - danju spava, noću izlazi
vatirani - poteži muškarac, ali još uvek poželjan
violina - fantastičan u krevetu
volina - misli da je dobar frajer, ni ne sluti u kakvoj je zabludi
vucibatina - ništa ne radi a svašta očekuje
 
zagoretina - dugo nije imao seks, navalio kao dete na trešnju
zmija - licemeran tip koji gleda da izvuče neku korist iz veze

žaba - ima velika usta, kao početak čarape
žabac - non-stop priča, ali ga niko ne sluša
žena - ogovara svoje društvo
ženturača - voli da pravi spletke

Ko se seti još nečega ili ima primedbe ili postoje još neka značenja pored navedenih... nek obogati rečnik.

Sve na kraju dođe na svoje mesto

Danima već razmišljam o postu na blogu Charolija koji me je toliko rastužio da sam bila na ivici plača dok sam pisala komentar. Pre toga je i na Milkovom blogu bio post o samohranim majkama, koji me je bacio u razmišljanje, a naročito mi se svideo Electrin komentar - žena-borac koja ne dozvoljava da joj drugi kroje kapu makar je proglasili i za ludu.
U vezi s tim, ne mogu da se ne setim događaja od pre nekih dvanaestak godina, dok sam još radila u školi. U direktorkinoj kancelariji prisustvovala sam monologu jedne unezverene majke koja je pričala toliko nepovezano i povišenim tonom da sam u prvi mah pomislila da ima govornu manu, u drugi da je psihički labilna, a na kraju mi je utisak bio i jedno i drugo. Pri tom je izgledala zapušteno i aljkavo sa vrištećecrvenom prljavom kosom u neredu. Koliko sam razumela, žalila se na muža u vezi s detetom, a dete... dete je tu imalo neku bitnu ulogu, ali nisam razumela o čemu se radi.
Kad je izašla, rekla sam: "Jadan čovek što je bio u braku s ovakvom ženom." Zbog toga se i dan-danas kajem i ponekad pomislim na tu ženu, jer mi je direktorka, iskusni pedagog, odgovorila: "Zapamti, roditelj kome je više stalo do deteta ponaša se kao ludak." Upravo tako je i bilo - ova žena je pričala kako će da ga bije, kako on hoće dete samo zbog stana koji su zajedno kupili (kome dete, tome i stan)... I sve je to bilo tačno, kasnije se potvrdilo. A prema ovoj ženi imam samo poštovanje i ogromno, ogromno kajanje. Ko sam ja da sudim? Pogotovo o majci koja je u to vreme ostala bez posla i brinula se za svoje dete naspram oca koji je samo paradirao kad ga drugi vide i ni u čemu suštinskom u vezi s detetom nije učestvovao.

Ko je u ovoj priči lik s mudima? Ko ne beži nego se hvata u koštac s životom, ne predajući se? Ko je bio bez para, posla, sigurnosti... a nije podvio rep? Naravno - majka. Pristajala je i da izađe iz stana i ode u podstanare, ali da dobije starateljstvo nad detetom.
Ko zna koliko ima ovakvih priča! I sama sam deo jedne slične - moj bivši muž pojavljivao se u školi samo kad je trebalo davati pristanak na neka letovanja, zimovanja... platio bi prvu ratu usput šarmirajući nastavnice, a posle se nije pojavljivao mesecima. Naravno, ja sam sve plaćala do kraja, a svi su mislili da je on taj divni čovek koji brine o svojoj deci. Jednom je prošao kolima pored srednjeg sina, mokrog od kiše, "da mu ne uprlja kola". Dete je dobilo bronhitis, ali nema veze - kola su ostala čista. Nije znao ni koje su srednje škole upisali, nije im kupio ni jedne jedine cipele, majicu, pantalone... nije im čestitao rođendane, Nove godine... ne zna šta vole a šta ne vole, s kim se druže... Ali se zato svaki put kad ih vidi ponudi da im pronađe posao, jer zna ovog i ovog, na položaju je, cene ga... i nastavi da priča o sebi u superlativu. Od posla, naravno, ne bude ništa, a deca i neće s njim da ulaze ni u kakvu shemu. Interna šala u našoj kući "Peca će to da sredi..." odnosi se na kurčenje džukele.
Izvinjavala sam im se što im je on otac - bila sam mlada, tek sam dobila ličnu kartu kad sam se udala, ali eto, ja se razvela od njega, a oni jadni i dalje imaju nazovivezu s njim...

U vreme najveće krize radila sam tri posla (pre podne u novinama, popodne prevodila u ruskoj ordinaciji, galerija uveče) i nisam bila kod kuće po ceo dan samo da bismo platili račune. Nosila sam pocepane gaće, iako je spolja sve delovalo kao da živim super: babina bunda, mamina tašna, čizme poklon od tetke... ali su deca bila gola i bosa. Nikad neću prežaliti što mi je najstariji sin dočekao prvi sneg u platnenim patikama, a ja lagala kako ne mogu da nađem broj za njega (46 i nije neki broj). Do poslednjeg časa misliću na tu zimu 1992. godine i hoću da se u sledećem životu rodim kao obućar koji deci koja žive sama s majkom poklanja cipele za zimu - tople, duboke, taman...
I nemamo šta da jedemo. Zaspimo gladni.
I isključe nam telefon jer ne plaćamo.
I ne uključujemo peć da ne trošimo struju.
Usred sve te nemaštine i bede čujem da on letuje na Svetom Stefanu u najskupljem apartmanu. U isto vreme na istom mestu letovao je i Silvester Stalone.
Deci nije prijavio ni da su dobili brata, a najstariji je jednom čak bio i u stanu kod njega, naravno kad mu žena, njeno dete iz prvog braka i njihov zajednički sin nisu bili tu. Zvanično, deca se nikad nisu ni upoznala.
Jedan naš poznati lovator, oženjen još poznatijom facom sa televizije, imaju i dete, takođe ima porodicu koju je zakopao u duboku prošlost i duboku zabit Srbije. Radi se o dve ćerke kojima su isključili struju baš onih dana kad je bilo hladno i pingvinima. Majka ne radi i nemaju ni za osnovne potrebe. A on se slika po Beogradu sav uparađen i firmiran, pa i on je fin i odmeren čovek, sposoban, viđen je na svim fensi mestima zajedno sa ženom, često i sa novom ćerkom... Svaka čast na svim sposobnostima, brajko!
Sretnem ja svog bivšeg u Hilandarskoj neku godinu posle užasa inflacije, kad sam se već sasvim oporavila ekonomski, a on meni kako je sad loše, kako je najbolja godina, bar njemu za poslove, bila 1993. I ja mu kažem da je i nama ta godina bila najbolja. I stvarno, bila je najbolja - pokazali smo da sve možemo i da smo jaki kao vulkanska stena. Tad sam se ponovo zaljubila iako sam mislila da mi je karijera završena, otkupili smo stan... Preživeli smo, i nije nas pojeo mrak! Sad tek shvatam ono: Ma, da smo mi živi i zdravi.

A on, vajni otac? I dalje je živ, mada nije najzdraviji. Sad zove decu ponekad, ali slabo mu odgovaraju. Pretprošle godine je bio u bolnici zbog problema sa srcem, jedan sin ga je obišao jednom. Tad sam se već zabrinula da li sam dobro vaspitala decu (bili su potpuno ravnodušni), ali oporavio se on. Samo da je daleko od nas. Žao mi je te njegove žene, iako je ne poznajem, ali njega poznajem odlično.
Što reče jedna moja koleginica: "Kad su mi prvi put stavili dete na grudi, čula sam u sebi riku lavice." I to se ne menja. Do kraja života.
A bivši je - bivši. Meni sigurno, a izgleda i deci. Ranije me je ta ravnodušnost plašila, a sad vidim da je sasvim u redu. Ipak na kraju sve dođe na svoje mesto.

Sedmorica veličanstvenih dripaca

Da ne bude zabune - nije reč o dripcima koji su u stvari veličanstveni, kao u Pekinpoovom filmu ili Kurosavinim samurajima, već o dripcima koji istrajavaju kao dripci i to svoje stanje doveli su skoro do savršenstva. Eto suštine estetike ružnog, svih onih ogavnih stvari koje su toliko nesvarljive da na kraju postaju nekako bliske i srcu drage.
Ovo je moja lista. Moj blog, moji utisci, moj ukus. Mada... ovaj narod je toliko toga preturio preko glave, da mu je sad manje-više svejedno da l' ga jašu Kurta ili Murta, i u tom smislu ovo je i većinsko mišljenje.

Dragan Šutanovac 

Ne mogu da se setim niti jedne smislene rečenice ovog profesionalnog političara. Zato bisera ima na pretek. Poslednji u nizu je njegovo gostovanje u "Večeri s Ivanom Ivanovićem", kad je na priču momka koji je spasavao čoveka od sigurne smrti iz ledene reke ispričao drugu priču, o momku koji se odupro pljačkašima i sad leži u bolnici. U redu, i jedan i drugi podvig vredni su divljenja, ali je bilo neprijatno jer je izgledalo kao da momku koji je pored njega hoće da odrekne junaštvo (Ih, šta si ti uradio, a šta je tek uradio ovaj dečko!). To je već dovoljno da sam sebe diskvalifikuje za bilo kakav pristojan ljudski razgovor, ali on ne zna da se zaustavi pa nastavlja i dalje - kako ima mnogo onih koji pomažu... i tu isplivava prava priroda ovog političkog klovna - ja, pa ja, pa ja, ja, ja... Voditelj ga "šeretski" prekida kako su svi junaci skromni, a naš vrli ministar vojni odgovara sad već sa širokim osmehom na licu: "Takvi smo mi." Nije ovo ništa prema bedastoćama koje pravi na svom poslu za koji ga svi mi plaćamo, ali mi je najsvežije u sećanju i najbolje prikazuje kakav mu je karakter. On je dete koje mora da recituje iako više niko od gostiju ne može ni da ga gleda a kamoli sluša. Ako nema aplauza, eto suza. Njegov najveći domet u karijeri je kumstvo sa Borisom Tadićem i tu se svi njegovi "kvaliteti" i završavaju, na istom onom mestu na kome i počinju.

Ovo je primerak ljudske vrste kome ne bih ni kurtoazno pružila ruku za rukovanje, pa makar me proglasili za najnepristojniju osobu na svetu - deluje ljigavo od glave do pete, što bi mu se šaka razlikovala od opšteg utiska. Da li biste se rukovali sa želatinom? Ne sumnjam da će napredovati, to je čovek za sva vremena i sve prilike. Bitno je da ni o čemu pojma nema i da se kliberi kao skočko iz kutije kad prodajemo uniforme ili oružje nekoj afričkoj zemlji, u čemu on, između ostalog, nema nikakvog udela, ali eto, radi se o vojsci, a on je ministar te vojske, i tako to... Sledeće radno mesto verovatno mu je na nekoj poziciji o kojoj niko ništa ne zna, pa neće doći do izražaja kako je i on intelektualno mutav. Na primer, ministarstvo za lasersko praćenje neidentifikovanih letećih objekata, s posebnim osvrtom na cenu brašna iz robnih rezervi.

Čedomir Jovanović 

Gledala sam ga pre nekoliko godina u "Nedeljom u dva" na HRT-u.  Da mi nije bilo poznato lice, mogla sam da pomislim da se radi o nekom NATO oficiru koji s velikim zadovoljstvom konstatuje kako je bombardovanje bilo prava stvar za uvođenje demokratije u zatucanu zemlju Srbiju. Na stranu to što je mucao više nego obično (nezgodna mana za jednog političara, kao profesor muzičkog koji nema sluha), možda se uzbudio što može da priča šta god hoće i što je u inostranstvu (nije to mala stvar), ali ono što je on govorio bilo je za povraćanje, od početka do kraja. I na samom kraju, toliko se zahvaljivao što je bio gost u emisiji da je delovao jadno. Da budem iskrena, kad se ovo političko nedonošče pojavilo na javnoj sceni, delovalo je kao momak koji ima šta da ponudi. A onda je usledilo čuveno hapšenje Miloševića kad sam bila oduševljena - najzad neko ko ima muda da nam skine zlotvora s grbače. Kakav hladan tuš je usledio kad se saznalo da je on bio taj ključni čovek samo zbog odnosa sa krimosima iz Zemuna. Pitanje finansiranja njegove stranke takođe je sporno. I jedino se o tome ćuti, samim tim deluje i sumnjivije. Ovaj čovek oglasi se samo kad treba da se kritikuje nešto, pri tom je poželjno da to zabeleže svi mediji - šta da se oglašava ako niko ne vidi kako je on sveCki čovek! Prvo radno mesto mu je bilo potpredsednik vlade, a pre toga nije čuvao ni tuđu olovku. Otkud toliko poverenje? Mali je zavodljiv, nema šta, ali kao i svaki čovek bez prave strasti zadržava se na flertu. On ništa ne nudi jer jednostavno nema šta da ponudi. U kritici je sve. Šta dalje? Pa ništa - on se ne slaže i mi treba da mu se divimo. Zoran Đinđić se verovatno prevrće u grobu.
U opusu gdina Jovanovića slučaj sa pešačkim prelazom sigurno nije najstrašnija stavka, ali je nekako najupečatljivija. Kad su ga uhvatili da prelazi ulicu gde nije predviđeno, nije se ni zastideo ni izvinio ni odmahnuo glavom kao neko ko je uhvaćen na delu, već je odmah počeo tiradu iz koje ništa nisam razumela. Na kraju sam zaključila da je to neka kvantna mehanika u kojoj i ugao pod kojim padaju sunčevi zraci, kao i meridijan na kome je Beograd, pogotovo zgrada Vlade, zatim psihičko stanje nacije i, naravno, Milošević, imaju vrlo negativan uticaj na globalno zagrevanje, pa je, eto, i on odgovorio. Naravno, nije rekao da je prešao ulicu van prelaza, ali se na kraju stekao utisak da nije tačno ono što smo videli. I stvarno - pričinilo nam se. Sutra je osvanula zebra, tek tako, bela, nova, tačno tamo gde je i Gospodar obmane prešao ulicu. On ne bi trepnuo ni kad bi cela zemlja Srbija nestala sa lica zemlje - sutra bi je ucrtao i naširoko pričao, ako bi imao kome, kako se on sa tim nije slagao. A ako bi vaskrsla - podrazumeva se da je to njegova zasluga. Pričao je on to nama, samo što smo glupi da shvatimo. Šta god da se desi, on je uvek u pravu, to je jedino važno. Čeda ima kapacitet Zlog Zagorca, da laže i maže i smeška se pri tom. Ima i njegovo narodsko ime - Čeda. Bojim se da ima i njegovu ambiciju. Od svih kreatura koje nam kroje život, ovog stvora najviše se plašim. Pogled na Čedu, to je horor film, a zagledanje u njegove oči uz slušanje njegovog glasa prava je robija hipnoze.

Aleksandar Vučić
Kako zine - slaže. Ima tome nekoliko godina kako je obećao da će prestati da se bavi politikom ako izgube (da l' behu narodnjaci ili radikali) na izborima. Izgubiše, a on i dalje vedri i oblači, uči nas lepom ponašanju, ubi se od rada za opšte dobro i zagovarajući patriotizam koji se temelji na saradnji sa svima - i Rusija i Amerika, i Egzit i Guča, i levo i desno, i prdno i stiso... Kod Vučića sve može. Ko ne veruje, nek ga sluša makar pet minuta. Može i da ga gleda - najtužnije je kad je išao dotle da pleše "do snova", a em što pojma nema (ima dve leve noge, obe drvene), em je koristio i nanosekunde da onako zadihan i pristojno rumen kaže kako to radi iz "čiste humanosti". Daj pare, čoveče, onima kojima hoćeš da pomogneš ako si toliko human, ne moramo da te gledamo. E, kvaka je u tome što je potrebno da ga gledamo - ništa bez njegovog milog podgojenog lika (mrtva trka sa Šutanovcem, i obojica kao međedi što su greškom pojeli banderu).
Stalno iznosi neke činjenice za koje se kasnije ustanovi da su bile ili polovične ili uopšte nisu tačne, udvara se publici toliko otvoreno da podseća na uličnu kurvu - on se ne libi da vuče za rukav, unosi se u lice, prekida reč, a kad prekine, onda još pola sata priča kako ko treba da se ponaša... Aman, bre, čoveče, ispuni obećanje, ionako stalno pričaš o časti - prestani da se baviš politikom. Ako je uopšte politika to što on radi.

Mlađan Dinkić

I ovo stvorenje je poput Čede, zavodljiv na prvu loptu. Ima i od Vučića malo - smešno a opasno laže. Ipak, to je jedinstven primerak koji nema svoju vrstu. Predstavlja je samo on i lično on. Naš ministar regionalnog razvoja posle prodaje Telekoma stvarno neće imati više šta da proda, izuzev da građane Srbije iznajmljuje kao uslužnu radnu snagu po tuđim kućama. Ako se nadate bogataškoj kući u kojoj ćete makar da se najedete kao čovek, unapred znajte da od toga nema ništa. On je genije koji ume da predvidi budućnost, pa u najboljem slučaju može da vam zapadne kineska provincija ili nešto bliže kući, poput Albanije ili granične linije Bugarske i Rumunije. Da se mi ne brinemo, dobili smo pare od akcija i valjda za te pare možemo da kupimo po kartu u jednom pravcu za neko lepše mesto na svetu. Ko ostane ovde, i dalje će da prisustvuje sečenju vrpci na novim pogonima kojima nam je obezbedio radna mesta. Što se posle ispostavi da se brojevi ne poklapaju, pa od 700 ispadne sedam, to je već traženje dlake u jajetu. On se toliko trudi, i svira nam kad je teško, da se malo razgalimo, a mi njemu podnosimo pod nos neku bednu matematiku za prvi razred - prosto sabiranje. Stvarno smo nezahvalni. Uostalom, spasao je i vladu. Blago nama!
Jedino što mi kod njega budi crv sumnje, jeste njegovo muziciranje i uopšte veza sa "Pilotima". Da nema on nameru nekud da odleti?

Milutin Mrkonjić
Fenomen - rodio se kao direktor. Ako neko uspostavlja kontinuitet starih i novih vremena, liniju Zlog Zagorca, Miloševića i Tadića, onda je to svakako ovaj primerak ljudske vrste. Stasom, ponašanjem i životnom pričom stari je kadar: podgojena direktorčina koja se šeta s jednog rukovodećeg mesta na drugo, i svi oko njega, kao i on sam, trude se da ne smetaju drugima da rade; a po modern(ističk)im pogledima na spajanje teorije i prakse - sasvim je savremen. On ima stav svih beogradskih drkoša i crnogorskih sokolića koji se dvoume "ja l' Dedinje, ja l' Cetinje", koji misle da im pripada sve najbolje. Zašto? Pa zato što je Mrkonjić! Kako to nekome nije jasno? On vedri i oblači, prava je mica koja zna kad da se našali, kad da zapne (drugima da kaže da zapnu), kad da privije na grudi Velju, a kad da obema rukama stisne pruženu Tadićevu ruku, kad da zapeva... A koliko je sve to moćnikovanje njemu blisko, ponajbolje se vidi po tome što retko kad obuče odelo - ma njemu je to ko dobar dan, odlaženje u Skupštinu i pijenje kafe ujutro ista je stvar. Čovek je u majici. Tegetplavoj. S kragnom. I pravi je narodski čovek, svakog zagrli. To je onaj kragna zagrljaj, kad vam postane ljubičanstveno oko vrata.

Vojislav Koštunica

Neobavešteni doktor nauka, uvek dosledan onome što je rekao, uvek ozbiljan, uvek isti. Da li se ovakav primerak političara znoji, da li ide u WC, hrani se... Deluje kao uvošteni duh. Jedino se po povremenom pomeranju ruku i tek ponekad izvijanju obrva može naslutiti da nije nikakva montaža, već govori živ čovek koji diše. Kad pomislim na Koštunicu, prva asocijacija mi je sterilnost, jalovost, operisanost od života... Kao da nikad nije ni izlazio iz kabineta i sve što zna, zna iz knjiga. Njega ne mogu ni da zamislim kao dečaka ili mladića. On je oduvek zreli primerak homo sapiensa od pedesetak godina. Tako se rodio, tako će i da umre. Kod njega je uvek "status quo", u svemu. Na prvi pogled deluje kao da je to vrlina jer je postojan i ne menja mišljenje, ali oko njega se sve promenilo. Koštunica mi je napravio uslovni refleks - odmah mi se prispava kad mu čujem glas. Ista mu je intonacija i za zemljotres i za osvojenu zlatnu medalju u bilo čemu.

Marko Karadžić
Možda ovaj vrli Jevropejac ne bi ni dospeo na ovu listu (nije nikakav faktor) da nije ličnih razloga - naime, alergična sam na folirante. On je od onih koji ne mogu da žive bez buke oko sebe. Jesenas je dao ostavku na mesto sekretara u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i verovatno bi se sad najradije pojeo što to nije imalo nekog bitnijeg odjeka u javnosti. Neodoljivo me podseća na Vučića: voli da pametuje, koristi bombastične reči, on bi da zapanji, on optužuje, on se bori za naš bolji život, on je častan čovek... Pusta priča malog koji još nije obukao dugačke pantalone. Gaca po plitkoj vodi imitirajući davljenje, a usput bi i nekog da spase, tražio mu taj "davljenik" ne tražio. Ogavni folirant koji će visoko da se popne proizvodeći buku i imitirajući bes. Pion koji zamišlja da je kralj i pući će od muke što to niko ne shvata. Bar ne još.

Da li zemlja koja ima ovakve dripce na vlasti uopšte može da razmišlja o budućnosti? Što je najgore, svi su isti. Ko misli da su razlike u pogledima kod njih nebo i zemlja udaljene, grdno se vara. Jedino po čemu se razlikuju jesu boja očiju, gabariti i stil odevanja. Koja je razlika između Čede i Mrkonjića? U godinama. A između Vučića i Karadžića? U visini.
Kurte i Murte šetaće se od jednog do drugog mesta uveravajući nas da rade za naše dobro, a u stvari mi radimo za njih. Oni pevaju u horu pesmu kojoj nikako da uhvatimo smislenu nit, a mi aplaudiramo na pojedine solo deonice. Platili smo i karte, uredno. Ko napusti svoje mesto, dobro ga zveknu po glavi. Ajd, uzdravlje, odoh da se isplačem što sam rađala decu.