Nekorektna politička korektnost

Reči poput: urbano, civilizovano, politički korektno, tolerantno i demokratski, toliko su rabljene, uglavnom u pogrešnom kontekstu, da sam postala alergična na njih. Možda to ima veze još s vremenom "Urbane gerile", pank bendom koji je pokušao da unese nešto novo u prestoničku muziku (samo beogradsku, Srbija je verovatno bila mnogo seljoberska za njih). S izuzetkom Arsenijevića, foliranta od glave do pete, spolja kao i iznutra, članovi su ljudi koji su kasnije nastavili da se razvijaju u skladu sa svojim interesovanjima i uglavnom uspeli u tome. Kad sam prvi put čula naziv, svideo mi se. Međutim, gde su te pesme, koja je to muzika, šta su uradili... Ništa. Od tog vremena reč "urbano" počela je da mi zadaje muke, a sad mi se kosa digne na glavi kad je čujem - uglavnom je koriste oni koji nemaju ništa drugo da ponude osim "taštine praznine", pa 'ajd sad, neka bude da je to - urbano. 

Sličan je slučaj i s "civilizovanim", najčešće u sintagmi "civilizacijski tokovi". Ko nije u "civilizacijskim tokovima" veze nema sa životom. On je primitivan, nepismen, ružan, glup i - Srbin. Ne dao bog (namerno koristim malo slovo iako nije pravopisno ispravno, ali nisam vernik i ovo je moj blog) da u bilo kom kontekstu pomenete da ste srpskog roda, odmah ste nacionalista. Posle rasprave koju sam imala u komentarima na jedan moj post, Anonimni se javio preko mejla i nastavili smo prepisku (poštovaću želju Anonimnog da ostane anoniman). Rasprava nam nije "jarka i žarka" kao na blogu, oboje smo vrlo civilizovani (možemo mi to), ali mi je simptomatičan njegov komentar na poreklo: on je 100 % Hrvat, a ja sam jednom šesnaestinom Nemica. To ga je mnogo začudilo budući da sam "srpski nastrojena". Zamolila sam ga da mi to pojasni - da li je to neka mana ili je vrlina, i uopšte, šta to u stvari znači? Da li je takva kvalifikacija rezervisana za nenormalne? Ili sam se rodila kao nacionalista budući da sam se rodila kao Srpkinja? Odgovorio je da bi bilo bolje da mi je prababa Ruskinja, ali Nemica... Šta da radim, na poreklo ne mogu da utičem. Da su me pitali, izabrala bih da budem kraljica Danske, ali eto... tu sam gde jesam i to sam što jesam. Ta glupava fascinacija svime što je "stransko" najduhovitije je prikazana kod Gogolja, kad jedan od njegovih junaka u "Ženidbi" kaže kako "u Italiji svi govore italijanski, i najobičnije seljančice". Na to se njegov sagovornik čudi i komentariše nešto u stilu: "E, to ti je civilizacija!"

Šta reći o političkoj korektnosti i toleranciji kad postanu svoje suprotnosti? Kao da su karikature same sebe. Politička korektnost postala je toliko ograničavajuća i zadrta, da je vrlo nekorektna prema slobodi izražavanja. Ko ima nameru, može i zarez da protumači za politički nekorektan. Evo, na primer, ispalo je da je politički nekorektno Cigane nazivati - Ciganima. Da sam kojim slučajem Ciganka, mnogo bi me vređalo da budem - Romkinja. Na njihovom jeziku (ciganskom ili romskom, birajte izraz koji vam se više dopada), Rom znači - čovek. Pobogu, onda Romi znači - ljudi. A šta bi drugo mogli da budu? Izuzev što su Cigani i što treba da se ponose svojom kulturom koja traje nekoliko hiljada godina.
Politički je nekorektno kad nas nazivaju Srbijancima, i o tome zaista može da se raspreda (uradila sam to na više mesta, nadugačko i naširoko, s istorijskim činjenicama i jezičkom analizom; ne mogu više), ali o tome niko ni slovca. To je najveći razlog zašto verovatno više nikada neću otići u Hrvatsku - da odem da letujem, ostavim pare i nerviram se što me non-stop vređaju, umesto da se odmorim i uživam. Ubeđena sam da bi Hrvati (Hrvaćani, po analogiji sa Srbijanci), kad bi im se objasnilo, prestali da koriste taj višestruko negativni pridev, ali ovako - ne znaju ni otkud to i misle da je ispravan jer nikakav drugi i ne slušaju na TV-u, čitaju po novinama... Naravno, ima tamo javnih ličnosti koje su jezički potkovane, istorijski svesne i "politički korektne", pa koriste reči srpski i Srbi umesto srbijanski i Srbijanci, poput Igora Mandića i Mani Gotovac. Verovatno ih ima još, iskreno se nadam, ali navodim samo njih dvoje na osnovu knjiga koje su napisali.

A tolerancija i demokratija? Nije to više ono poštovanje različitosti i uspostavljanja poretka na osnovu mišljenja većine. To je ono kad ti bombarduju kuću, a ti se smeškaš i kažeš: "Shvatila sam lekciju. Od sutra sam tolerantna i poštujem demokratiju." Tolerancija i demokratija imaju veze s Klarkom, Olbrajtovom, Kušnerom... Ko si ti da staneš na put Klarkovom dobijanju koncesije na rudnike ili da baciš sumnju na kosovske akcije telefonije koje su u rukama drugo dvoje? Milosrdno su ti pokazali da je to no-no. Albanci? Da, čoveče, oni su odličan alibi - za takve ekonomske planove (nažalost, jednim delom su i ratni) potrebna im je nova država i, baš zgodno, sve se lepo poklopilo. Ruku na srce, dok te bombarduju ti još uvek samo pretpostavljaš, sumnjaš... da je to - to, ali se kasnije uveriš da je sve na svom mestu. Osim tvoje kuće.
Naravno, smeškaš se i zato što samo Amerika ima pravo da bude demokratska zemlja u kojoj vlada tolerancija. Svi ostali su zatucani. Zato, ako kancelarka Klinton otvoreno pozove na ubistvo i linč (za Gadafija), onda je to demokratski, a kad to isto učini Bin Laden, onda je to - govor mržnje. Što se mene tiče, oboje su primitivci, s tim što debelguza gospodža "ima pravo i unapred i unazad", i pre nego što otvori usta, a Bin Laden nema nikakvo pravo. Nikad. Doduše, pokojni je. Kad bi sad Ahmadinedžad, na primer, došao u posetu Americi i rekao: "Uhvatite je, živu ili mrtvu, svejedno", ne bi ni mogao da izađe iz zemlje, pa ne bi bio ni u prilici da uživo posmatra hvatanje i egzekuciju koju je naredio. U čemu je razlika? Ona je Amerikanka, pa da. Ne bi trebalo da smetnem s uma aksiom da je Amerika božja ruka na Zemlji.

Dakle... znači... nisam politički korektna, ne razumem razliku između tolerancije i demokratije na jednoj strani i razbojništva na drugoj, tražim novo značenje reči urbano, i samim tim, nisam ni civilizovana. Ovaj opis baš mi se dopada.

Džejmijeva škola iz snova

Iako se Džejmijeva škola iz snova (Jamie's Dream School) zvanično završila krajem 2010. godine, kod nas se tek sada prikazuje. Da ne budem nepravedna, nisam reper jer gledam TV "s mene pa na uštap". Kutija sa slikama stalno je uključena, međutim, sve gledam iseckano, retko me šta prikuje za stolicu, a Džejmijeva škola iz snova ima upravo tu moć. I nikako da ukapiram kad se tačno prikazuje i šta se prikazuje - neke epizode gledala sam dva, neke i tri puta, a verovatno postoje i neke koje sam propustila. Pročešljala sam net i videla da imaju pobednicu (zasluženo je pobedila), ali britanska štampa nije baš bila naklonjena ovom serijalu. Jedan naslov je "školu snova" nazvao "školom noćne more", drugi piše "Najzad je gotovo!" i tako redom. Verovatno postoji bar jedan pozitivan prikaz, želim da verujem u to jer ovaj serijal je otvorio mnoga pitanja, ne samo u vezi s prosvetom i psihologijom, već i odnosom društva prema deci koja prekidaju školovanje, pitanju autoriteta, funkcionalnom znanju... A sva ta pitanja stub su razvoja društva i mentalne higijene jedne nacije.

Zapanjila sam se podatkom da u Velikoj Britaniji u proseku polovina tinejdžera prekine školovanje oko 16. godine. Nije to samo stvar obrazovanja, znam mnoge koji imaju fakultet, a ne znaju bukvalno (bukvalno!) ništa i ni jednu jedinu knjigu nisu pročitali u životu. Čak ni one koje su bile obavezne za lektiru. Neko im prepriča, pa se snalaze kako znaju i umeju, a očigledno umeju. Stvar je u tome što ta deca ne idu u školu a još uvek ne mogu da rade, ne samo zato što nisu kvalifikovana već nisu ni punoletna. Kako onda provode vreme? Ko se seća tinejdžerskog doba, seća se i divljanja hormona, pobunâ protiv autoriteta, prvih susreta sa stvarnim životom... Nije lako, potrebno im je usmerenje, iako oni toga nisu svesni, ali - deca su.

U Džejmijevoj školi iz snova neki su sami prekinuli školovanje, neke su iz škole izbacili jer nisu bili dobro socijalizovani... Koji god da su razlozi, svako od njih sigurno se oseća izdano, kako je rekao jedan momak. I sam Džejmi Oliver kaže da mu škola nije išla i da je jedino bio dobar u kuvanju. Kad imaš slično iskustvo, očigledno je da znaš kako stvari funkcionišu iznutra, pa je tako i on okupio profesore za koje je smatrao da će biti inspirativni za učenike da shvate koliko je obrazovanje važno i da ih privole da nastave školovanje. Nisam gledala sve epizode (a možda i jesam?), možda ima i upečatljivijih profesora, ali odabrala sam samo dvoje: Čeri Bler, advokaticu koja je vrlo često vodila sporove protiv države Velike Britanije, čija je specijalnost borba za ljudska prava i suprugu bivšeg premijera Tonija Blera, i univezitetskog profesora Dejvida Starkija, istoričara svetskog glasa, autora brojnih knjiga koje su popularisale istoriju kao nauku a iz kojih uče i budući istoričari.

Čeri Bler je na čas dovela čoveka koji je proveo skoro dve decenije u zatvoru i koji je po izlasku tužio vladu svoje zemlje sudu u Strazburu zbog oduzimanja prava glasa zatvorenicima i - dobio spor. Sad je pravnik (neke vrste) koji pomaže zatvorenicima. Taj potez nije neuobičajen u nastavi, poput odvođenja dece u prirodu na časove biologije. Ono što je neobično jeste da je za moderatora tog časa (onog ko će usmeravati diskusiju) izabrala devojku koja očigledno ima probleme s ponašanjem i vrlo je agresivna. Kako mudar potez! Dala joj je priliku da pokaže kako nije samo "proizvođač buke i nevolja". Devojka se snašla, uz malo više vike nego što je potrebno, međutim, to joj je prvi put. I tema je zainteresovala decu. Podelili su se u one koji podržavaju odluku da i zatvorenici imaju pravo glasa i one koji to pravo osporavaju. Očekujete da je većina bila ZA pravo glasa? Velika većina je bila PROTIV, i kad su ušli u diskusiju, videlo se da su o tom problemu razmišljali i doneli odluku na osnovu tih promišljanja i svojih uverenja. Da li mislim da su dobro presudili? Ne mislim, čak suprotno - pokazali su koliko su nezreli i ne mogu da sagledaju život iz svih uglova, ali diskusija je vredela i očigledno je pozitivno uticala na njih. Ako izuzmem činjenicu da je gospođa Bler supruga karijeriste bez skrupula (retko odvratnog, i kao političar i kao čovek), svidela mi se. Da ja pravim školu, pozvala bih je da predaje građansko vaspitanje.

Sa profesorom Starkijem bila je prava drama! Započeo je u svom, akademskom maniru, jer on zanimljivo priča, to je činjenica. Kakve to veze ima kad ga niko ne čuje? Neki su počeli da pričaju naglas kad je izgovorio više od dve reči koje ne razumeju. Da bi umirio odeljenje, mogao je da izabere nekoliko načina: da se izviče (nije taj tip), da preti ocenama (što ovde ne može, a što profesori po našim školama često primenjuju), da se moli i očekuje spasenje od Boga ili da izvređa nekog učenika (što je on i učinio). Poslednju opciju sproveo je u delo na najgori mogući način. Učenika koji je bio najglasniji prvo je pitao zašto ne sluša, a kad je ovaj odvratio da ga ne razume, rekao mu je da je debeo. Dečko jeste debeo, ali to nikakve veze nema ni s galamom ni s istorijom. Deca ko deca, a pogotovo ovako buntovna i "problematična", odmah su reagovala. 

Istini za volju, način koji je izabrao da umiri razred jeste najdelotvorniji, ali nije preporučljiv za neiskusne. Profesor Starki navikao je na studente koji upijaju svaku njegovu reč i za njega je ovaj čas verovatno bio noćna mora. Dok sam radila u školi, kad uđem u slično odeljenje, pribegavala sam istom triku, ali sam, za razliku od profesora Starkija, bila uspešna. Izaberem najglasnijeg, najbezobraznijeg, kolovođu... pa sednem pored njega i počnem da pričam s njim. Štos je da ga ubediš, da on sam dođe do saznanja kako je ono što radi glupo, a najčešće do toga dođe tako što mu postane jasno da je on sam - "glup" i nevaspitan. Naravno, nikad se to deci ne saopšti eksplicitno. Kao što se nikad ne poteže pitanje izgleda, oblačenja, socijalnog statusa, porekla, načina govora... ničeg što bi moglo zaista da ih povredi. Uostalom, to je njihova stvar. A profesor koji ne može na duhovit način da ispreskače učenika, nikad nije ni trebalo da uzima dnevnik u ruke. I koliko god da detetu pokazujete kako je "glupo", ni u nano sekundi ne sme da dođe u pitanje vaša dobronamernost. Taj metod sam zvala "pravljenje prijatelja od neprijatelja". Odeljenje se začas umiri. To je tek osnova, suština je da čas bude zanimljiv i da deca misle svojom glavom.

Kako sam predavala srpski, meni su odgovarala deca koja mnogo pričaju, ali o onome što je tema časa. Kad bi ispričali "svoje", nekad sam namršteno odgovarala: "A šta ti misliš o tome? Sad si mi prepričao ono što sam ja rekla. Nismo u pačjoj školi pa da stalno ponavljate za mnom jedno te isto." Kad sam otišla iz škole, dobila sam jednu drvenu patkicu na poklon! Obožavam je. Obožavala sam i decu kojoj sam predavala. I sad ih obožavam. To je poenta!

Međutim, reći učeniku da je debeo... stvarno je neoprostivo. Profesor Starki nije glup, kod kuće se presabrao i došao do zaključka da mora da ima kreativniji a jasniji pristup (što je na sledećem času i uradio, deca su mu priznala i čestitala mu), a sa "debelim" se pomirio.

Dejvid Starki, profesor istorije

Klinac s kojim je u sukobu

Pomirenje

Ako Džejmijeva škola iz snova nije uspela (po mom mišljenju je uspela), barem je otvorila mnoga pitanja o kojima svi moraju da razmišljaju. Možda pre svih roditelji - da vide kako je teško biti profesor, odmah posle njih i obrazovne institucije. Šta tek reći za državu koja brine za svoju budućnost! Deca jesu budućnost! Škola iz snova bila je za britanske tinejdžere, ali tinejdžeri su svuda isti. Ova škola inspirativna je na svim meridijanima i važi za sve društveno-političke sisteme.

Znam da je nemoguće, ali... verujem u čuda

Imam vrlo malo činjenica i puno nagađanja, a moja sećanja ne bi "pila vodu" ni kod jednog islednika, pa ipak - nadam se da bih nekako mogla da pronađem ljude s kojima je moja porodica poodavno izgubila kontakt.

Priča počinje davne 1931. ili 1932. godine, kad je moj deda dobio službu sudije u Sarajevu. Pre Drugog svetskog rata država je raspoređivala na radna mesta vojna lica, kao i danas, ali tada je raspoređivala i učitelje i sudije. Tako je moj deda dobio mesto sudije u Sarajevu. Bio je tek oženjen, i sa njim je krenula i nana. Kad su došli u Sarajevo nikoga nisu poznavali niti su ikada ranije bili u tom gradu. Prvo poznanstvo bilo je s kolegom sudijom, čije ime ne znam, ali mu se žena zvala Lejla. Ne znam ni da li je njihov sin bio malo stariji od mog oca ili su isto godište, ali su oni bili tretirani kao vršnjaci i zajedno su se igrali. Nažalost, ne znam ni njegovo puno ime, ali ga pamtim kao čika-Fahija. Verovatno se zvao Faruk ili Fahrudin ili nešto slično. Ne znam ni prezime te porodice, samo se sećam ritma i prirode glasova kad se izgovori, pa mi je nekako u glavi ostalo Salihović. Ako nije to prezime, onda je nešto slično, ali s glasovima S i H.

Moj otac je rođen u sedmom mesecu, 4. novembra 1932. godine, ne u Sarajevu već u vozu koji je od Sarajeva hrlio ka Beogradu. Nana je krenula kod sestre, s namerom da se porodi u Beogradu i to prvo vreme provede u sestrinoj kući. Sestra, nana-Desa, već je imala decu i bila bi joj od velike pomoći. Ipak u Sarajevu nikog nije znala izuzev teta-Lejle. Bio je to nanin prvi susret s Muslimanima.

Nana i teta-Lejla imale su muževe koji su zajedno radili i decu istog (?) godišta, pa su se družile. Iako su moji bili u Sarajevu samo do 1936. godine, kad mi je deda umro, njih dve su i dalje bile u vezi. To drugarstvo trajalo je sve do teta-Lejline smrti, početkom sedamdeserih godina. Prvo je umro moj tata, 1970. godine, a dve-tri godine kasnije i teta-Lejla.

Njih dve su zajedno letovale, sve do kraja, i ako bi bile u nekoj banji u Srbiji, tata ih je odvozio i vraćao. Vrlo često je vodio i nas, i tako se sećam teta-Lejle. Jednom smo, bilo je to pre mog odlaska u školu, bili i u Sarajevu, kod nje u stanu. Znam da je stan bio u centru, kod hotela "Evropa", i da mi je nana pokazala zgradu prekoputa gde je nekad živela s dedom i tatom.

Od faktičkih podataka znam samo još nekoliko: teta-Lejlin muž umro je pred rat ili na početku rata; ona je posle rata radila kao sekretarica ili prevodilac (odlično je znala francuski; iako nije imala formalno obrazovanje, imala je privatne učitelje); bila je Sarajka, njen muž nije, ali je iz Bosne; imali su još jednog sina, nekoliko godina mlađeg od prvog; čika-Fahi je prvo bio s firmom u nekom našem predstavništvu negde u Skandinaviji, a onda je tamo i ostao - oženio se po drugi put nekom "domorodačkom" ženom; ne znam da li je imao decu iz prvog braka, ali iz drugog je imao ćerku nekih desetak godina mlađu od mene; mlađi sin je ostao u Sarajevu i imao dve ćerke - starija je neku godinu mlađa od mene i studirala je u Beogradu jezike (mislim da se ovde i udala).

I to je sve od podataka koji bi eventualno mogli da posluže za traganje. Bez obzira na to što "fakta" vrve od reči možda, negde, nekoliko, ili, verovatno... to su jedini sigurno "tačni" podaci kojima raspolažem.

Mnogo su mi "jasnija" moja sećanja koja (sto posto) ničemu ne služe, ali  su mi dragocenija. Na primer, teta-Lejlu smo tako zvali jer je mom tati bila "teta", pa smo i mi usvojili naziv. Mirisala je prelepo, mislim da bih je po mirisu prepoznala bilo gde. Nije to bio parfem, to je bila ona - vanila. Ako je bilo ko od njenih potomaka nasledio od nje taj miris, ja ću ga prepoznati. Isto tako mirisao je i njihov stan u Sarajevu, u stvari - mirisao je na nju.

Bila je krupnija žena, blagog glasa, ziftcrne kose skupljene u nisku punđu, tamnih krupnih očiju i neverovatno dugih ali mekih prstiju. Kad mi je umro otac, držala me je na krilu, milovala me po glavi svojim mekim, mekim prstima i plakala. Ona nije plakala kao ostali, iz glasa. Plakala je bez ijednog zvuka, onako kako je plakala moja majka - samo joj se niz zgrčeno lice slivaju krupne suze. Na sahrani je mene i sestru držala za ruku, svi ostali bili su van sebe. Taj njen miris vanile delovao je umirujuće i nisam htela da se odvojim od nje. Kasnije sam i zaspala u njenom krilu, a ona, tako mi je bar majka rekla, nije htela da me premesti i da me budi.
- Gospođo Lejla, dajte da je premestimo u krevet. Ukočićete se tako.
- Ne brinite, dobro mi je. Dosta je djetetu potresa za jedan dan, nek ostane ovako.

Sećam se i kad smo odlazili po nju i nanu u Sokobanju. Uvek bi meni i sestri kupila po jedan "medaljon" (da li se neko seća tih čokoladica kao medaljoni, uvijenih u "zlatan" staniol?) i neko voće. Ljubila nas je u glavu i zvala nas "ljepotice Lejline".

Letovale su i na Bledu, i tad ih je teta-Lejlin mlađi sin odvozio i dovozio, pa se tih godina ne bismo videli s njom.

Kad je teta-Lejla umrla, na sahranu je išla nana i sećam se da je trebalo odmah da se vrati. Međutim, teta-Lejlini sinovi su je zadržali i mlađi je dovezao do kuće posle nekih desetak dana. Kad je mama prokomentarisala:  "Mogli ste samo do stanice da je dovezete, sačekala bih je", sin je odgovorio: "Već je stara i mnogo se potresla, i zbog mame i zbog Sarajeva." Nana je za Sarajevo govorila da je "najlepši grad na svetu, u njemu je provela i najdivnije i najbolnije trenutke u životu".

Mnogo kasnije, krajem osamdesetih, često sam išla u Sarajevo poslom i uvek sam rešavala da nekako potražim teta-Lejlinu rodbinu. Mislila sam, ako odem do "Evrope", setiću se zgrade, možda ću pratiti i miris vanile, međutim... nikada nisam imala dovoljno vremena, a ponekad sam se osećala i glupo. Šta ja tražim, koga tražim? Ne znam ni prezime, a kamoli još nešto. Pitanje je i da li oni znaju ko sam ja uopšte.

Fotografija koju sam postavila možda će nekome pomoći da prepozna likove mojih nane i dede, a ko zna, možda i tate, mada je fotografija pravljena za njegov prvi rođendan. Nana je lako prepoznatljiva, jedino je žensko, deda (Milan Trufunović) je sasvim levo, a tata, naravno, sedi u krilu svog pradede po kome je i dobio ime - Dušan. Jedini preostali s fotografije je moj pradeda, tatin deda - Miloš.

Znam da je moja nada da će neko nešto prepoznati na fotografiji iz novembra 1933. suluda, ali... verujem u čuda. Volela bih da saznam gde su sada teta-Lejlini, šta rade, da li se neko uopšte seća prijateljstva Zagorke i Lejle...

Njega više voliš!

Deluje neverovatno, ali je istinito - deca su nam najveći dušmani! I što nas više muče, muštraju, drkaju, zlostavljaju... sve smo im privrženiji. Roditeljima deca dođu kao neki prirodni neprijatelji. Psi imaju mačke, ovce vukove, a roditelji - decu.

Da ne bude zabune, ni jednog jedinog trenutka ne radi se o pomanjkanju ljubavi. S roditeljske strane je velika i prevelika, a s dečje je velika, ali promenljiva. Ko bar u pubertetu makar jedan minut nije iz bilo kog razloga mrzeo svoje roditelje, još uvek nije odrastao. Bunt protiv autoriteta je normalna etapa sazrevanja, nešto neminovno, tako da uopšte ne treba obraćati pažnju na povremene izlive netrpeljivosti. Ali, dok je deci dopušteno sve (deca su), roditelji ne smeju da naprave grešku ni u tragovima. I uvek su za sve krivi - i kakav im je ljubavni život, i kakvi su u školi, i kako se ponašaju, i kako izgledaju... Spisak se odnosi na sve segmente života, kako one krupne, tako i na najsitnije detalje. Jeste to ljubav, ali mnogo liči na sado-mazo odnos, majke mi. Ko ne veruje, još uvek nema decu. Ili ih ima, ali se njima ne bavi. Ako ih vaspitava baba, onda je ona za sve kriva na početku, a posle nije kriva ni za šta jer - gde je bila ta vajna majka? Kako god da okreneš - kriv si. A ako baš ne mogu da ti nađu nikakvu grešku, ako štreberski vaspitavaš decu, onako kako bog zapoveda, onda sledi ono čuveno: "Nisam ja tražio da me rodiš." Pri tom nisi iz filma "Imala sam grozne roditelje, a tek što su mi deca grozna!"

U većoj ili manjoj meri, sa svakim svojim sinom (rodila sam tri komada istih) preživela sam nešto iz repertoara "za sve si ti kriva". Nosila sam se s tim kako sam znala i umela. Vremenom čovek ojača, makar spolja. Na prvo pijanstvo najstarijeg sina reagovala sam burno - mislila sam da ću kao Nioba da se pretvorim u stub soli i izumrem na licu mesta. Prvo pijanstvo srednjeg manje me je uzbudilo spolja, a unutra sam već ranije umrla, tako da je on samo odvučen u krevet da se naspava. A kako je meni bilo? Za mene nema veze. Ko sam pa ja? Najmlađi još nije došao kući pijan, strepim od toga.

Moram da pazim i na rečnik. I na to šta ću koga da pitam. Ne smem baš svašta da pitam i da ih uznemiravam. Još pre neku godinu sam pričala kako bih mnogo volela da "na pošten način postanem baba", odnosno da imam unuke:
"Red je, u svojoj generaciji prva sam rodila decu, a izgleda da ću poslednja da postanem baba", a onda udarim na jaču patetiku:
"Odmah ću da se prijavim za Mis baba. Zamislite mene s unučicom (dobro de, nek bude i unuk, samo da se rodi), kako je to lep prizor!", pa, kako niko ne reaguje, kao pretim a u stvari vapim:
"Odavno nismo imali malo dete u kući. Ako niko neće da ga napravi, ja ću pod stare dane da rodim još jedno. Ako vas bude sramota, setite se da vi niste hteli!"

Najstariji sin me pita, valjda mu smeta galama:
"Miljo, šta ti u stvari hoćeš?"
"Unuče!"
"Dobro, javi kad ga dobiješ."
Gotova priča. Više ništa u vezi s tom temom ne smem ni da pitam. Gledali su me kao da sam pala s Marsa, a ako opet počnem, bojim se da će me poslati u Lazu. Zato mudro ćutim.

Niko neće da napravi dete, nema veze. Ima vremena. To se ja tešim. S druge strane, stvarno sam dosadna, oni dete treba da prave za sebe a ne za mene. S treće strane, ne bih bila dosadna kad bi neko napravio dete.

A tek ona muka koga najviše volim. Naravno da uvek više volim onog drugog ili trećeg. Najviše briga mi je zadavao srednji sin, ali je uvek prolazio "s razumevanjem", pa ga je najstariji prozvao "ljubimac": "Njemu se sve prašta, kao da je zaštićen zakonom." Ne lezi vraže, i srednji je najstarijeg zvao "ljubimac": "Da, ja sam najgori, nikad nećeš da se ponosiš kao što se ponosiš ljubimcem." A najmlađi, kad god ga grdim, sevne očima i kaže: "Njih više voliš!" Prva dvojica su "ljubimci", najmlađi je "mezimče": "Šta radi mezimče? Samo se njime baviš." Idite, bre, deco, u peršun! Sve vas volim - najstarijeg najduže, i to je jedina razlika.

Od psihologije kao nauke digla sam ruke - obično šarlatanstvo, tako da odgovore za šta sam sve kriva sigurno neću tražiti na toj strani. Kad su mi deca bila mala, važilo je pravilo da decu nikako ne stavljaš u krevet da spavaju s tobom. Oglušila sam se o to pravilo jer su sva deca spavala sa mnom - na moje insistiranje. Ne znam da li su oni imali potrebu za mnom, ali sam ja imala veliku za njima. Sad čitam kako je preporučljivo imati što više fizičkog kontakta s decom. Stara škola je puj-pike-ne-važi, pa ko je slušao, grdno se zajebao.

Kako god da okreneš, svako se zajebao. Jedna bivša koleginica, poprilično starija od mene, imala je probleme sa sinom koji se drogirao. Na svu sreću, primećeno je na vreme, i dete se izvuklo (sad mu je oko 40 godina). Psiholozi i psihijatri u Palmotićevoj će reći da je to njihova zasluga, ali pouzdano nije. Ta moja bivša koleginica radila je dva posla ne bi li preživeli grozne devedesete (muž ostao bez posla, senilna majka, dvoje dece), pa skoro nikad nije bila kod kuće, s jednog posla letela je na drugi kako bi živeli normalno, bez odricanja. Kad je nastao problem, sve je prekinula i porodica se potpuno okrenula rešavanju situacije. Čak i njena majka najednom više nije bila senilna i više je ništa nije bolelo. Na tim seansama u Palmotićevoj upoznala se s drugom majkom u identičnoj situaciji, jedino što je ova prestala da radi kad je rodila dete i potpuno mu se posvetila. Razgovaraju one tako, i ova "moja" joj kaže kako joj zavidi što ni za šta nije kriva jer je bila posvećena detetu. Odgovor je bio, recimo -  čudan: "Ne, i meni su rekli da sam za sve kriva jer nisam imala svoj život već sam živela detetov."

To je ta primenjena psihologija - uvek si za sve kriv, šta god da uradiš. Možeš da imaš i "svoj" život i da živiš tuđ, da tučeš decu ili da im budeš krpa, da im postavljaš ograničenja ili im sve dopuštaš... svejedno će na kraju za sve upirati prstom u tebe i uvek ćeš "njega voleti više". A voliš ih sve, i što te više okrivljuju i više ti mana nalaze, još više ih voliš. Zar to nije definicija sado-mazo ljubavi?

Nirvana za "po kući"

Protekla je prva radna nedelja posle godišnjeg odmora. Kao da sam iz jedne galaksije prešla u drugu! Što je najčudnije, prelazak bi bio manje šokantan da sam nekud putovala. Ovako, sve vreme sam bila u Beogradu, nisam otišla čak ni u Kragujevac na dva dana, kako sam planirala. Ustanem ujutro, popijem kafu na miru, odgledam jutarnji program na miru, doručkujem na miru, obično na terasi (s pogledom na Dunav!)... i tako sve do kraja dana - bez žurbe, lagano, s uživanjem.

Inače, kad je radni dan, izlazim iz kuće kao da je požar. Ponekad i požar i poplava istovremeno. Popijem kafu, obučem se i sve uradim kako bog zapoveda pred odlazak na posao, ali... trka je to neviđena, vrhunski sprint. Ako mi je još i mašina prala veš tokom noći, predstoji mi prostiranje na svih pet žica. Radim to neverovatnom brzinom. Komšinica iz druge zgrade, čija je terasa po dijagonali s mojom, jednom mi je rekla: "Kako prostirete veš, mašina vam nije ravna." Verovatno izgledam kao ubrzani snimak. Zatim izlazim, sva sluđena, pa jurim u jedan, pa u drugi, ponekad i treći autobus. Stižem u zdanje od gvožđurije i stakla, gde provedem uobičajenih devet ili deset sati, sve češće radno vreme traje mi i punih 12 sati! Uostalom, pred Novu godinu tako dugačko radno vreme je pravilo - pola dana kod kuće, pola na poslu. Vraćam se kući sluđenija nego kad sam pošla. Kako je sad leto, ponekad je i oko pola devet svetlo, pa vidim nešto od dana, ali tokom zime... pođem dok je mrak i po mraku se vraćam s posla.

Od ulaska na vrata kao da je neko vrisnuo: "Start!" Brzom brzinom se skidam, oblačim stare majice svojih sinova s nekom falinkom, meni velike. Majka mi je stalno zamerala što po kući idem tako apa-drapa, nikako nisam mogla da joj objasnim kako mi je to omiljena garderoba. Počinje rasklanjanje stvari po kući: čaše sa stola, sortiranje veša - šta ide na pranje šta u ormar, sortiranje sudova - šta ide na pranje šta u kuhinjske elemente, vađenje namirnica i spremanje hrane za sutra, ponekad i peglanje sinhronizovano s kuvanjem... Za kompjuter sedam samo ako čekam da se nešto ispeče ili opere. Ako imam goste, najviše volim one koji se ne ljute što sede i pričaju sa mnom, a ja kao muva zunzara letim naokolo. Dok se okrenem, već je ponoć prevalila. Pomazim svog psa Cekija pa sednem za komp - istovremeno prčkam po računaru i gledam televiziju. S mužem se nekad manje nekad više posvađam jer - ni posle sto godina braka još uvek ne može da se navikne na moj sistem. Više i ne slušam njegove pridike, nema on potencijal da shvati tu životnu filosofiju. Eto, tako izgleda jedan divan, uobičajen radni dan.

A onda - godišnji odmor! Kod kuće. Nisam ni znala da život može i ovako da funkcioniše. U proseku sam spavala po deset sati dnevno! U regularnim uslovima spavam oko pet do šest sati. Oko jedan po podne, kad pozavršavam sve domaćićke poslove, legnem malo, samo da "ispravim leđa" i - zaspim. Odspavam pola sata, nekad i sat i po, pa ustanem. Odmorna! Za mene je to novost, obično se budim kao da nisam ni spavala. A neki put odspavam još jednu turu, popodne, posle one popodnevne kafe. Koja divota! Dođu mi gosti, a ja sedim s njima, pričam polako... Malo-malo pa sam na terasi. Gledam onaj Dunav, prolaze brodovi, neki veliki kao hoteli, ispuste zvuk brodske trube, mukao ali prodoran, kao da dolazi iz vodenih dubina... najviše me raduju barže kojima kao da nema kraja i lagano klize po mirnoj vodi... prođe i po neki gliser koji zavija i šušti istovremeno, čamci s veselim putnicima... Pada mi na pamet kako moj muž možda ima pravo - voda smiruje. Doduše, on je to shvatio pecajući, a ja gledajući u široki Dunav s cvetne terase na Karaburmi.

Valjda se nekad ovako živelo. I sve se stizalo. Danas je život sprinterska trka. Onda se pojave neki bajni i vajni psiholozi (najupitniji "stručnjaci") i posavetuju čoveka pod konstantnim stresom kako je sve stvar organizacije. Dobro, stručnjaci, hajde vi uradite za 24 sata onoliko stvari koliko uradi jedna prosečna zaposlena žena u Srbiji. U tom vašem planu organizacije nema toliko tabela. Međutim, i pored očiglednih gluposti u vezi s "dobrom organizacijom", oni idu i dalje. Preporučuju i neke mentalne vežbice koje će, kao, dovesti čoveka u stanje nirvane. Pržim šnicle sve u šesnaest i razmišljam pozitivno - ovaj svet je divan, radeći polako samo jedan posao sve se stiže, i usput smišljam svoju mantru koja najbolje odražava moj duhovni sklop. Dok sve to preturim po glavi, šnicle mi zagore, ulje zasmrdi i - nema jela. Umesto pozitivnih misli, osećanja da je život lep i ljudi dobri, počinjem da psujem. Za takav peh još uvek u sebi, ali ako se mnogo iznerviram jebem majku majčinu svima redom. I životu kao pojavi.

Sedeći tako na terasi tokom celog godišnjeg odmora, shvatila sam za šta sam rođena - da sedim kod kuće, rađam decu, kuvam i bavim se ručnim radovima. To su jedine stvari u kojima sam uspešna i koje mi pričinjavaju istinsko zadovoljstvo. Da živim u Americi, verovatno bih imala osmoro do desetoro dece, sređenu baštu, bila član neke grupe koja se bavi humanitarnim radom... Ali, živim u Srbiji, radim kao konj, jedva preživljavam, režim na ceo svet i dođe mi da odalamim ove nirvana-majstore.

Srpski žargon (pomoć strancima)

Moskovljanka Ira zaista dobro zna srpski jezik, ne samo zato što ima diplomu s Lomonosova. Ona uspešno vodi srpske turiste po Moskvi, s vremena na vreme nešto i prevede, a najredovniji i najbolji izvor zarade su joj privatni časovi. Pomaže Rusima koji studiraju srpski, ali i Srbima koji žele dobro da nauče ruski jezik, a ne da pričaju "iskvareni srpski" sve umišljajući da se odlično snalaze. Na primer, misleći da su rekli kako neko krasno živi, u stvari su obavestili ostale da ta osoba ima crveni stomak; ili su rekli da je taj i taj ponos naroda, a ono ispadne da je proliv (da - proliv, a ne protiv); proglašavajući nekog za svetlokosog, poručuju mu da je peder; mole ljude da se malo odmore i protegnu noge, a onda se čude što se Rusi krste obema rukama i pljuju unazad - kako i ne bi kad im taj odličan poznavalac ruskog jezika poručuje da bi bilo dobro da umru...

Upoznala sam crnokosu i sivooku Iru krajem osamdesetih, i ona je zaslužna što sam naučila i ruski (tačnije: moskovski) žargon. Za početak, bili su to červonjec (novčanica od deset rubalja, koliko je u to vreme bilo dovoljno za taksi od hotela do Crvenog trga), dranduljet (krntija od kola), kapusta (bukvalno: kupus, žargonski: novac)... Kad je ona stigla u Beograd, još prvog dana se suočila sa žargonom zbog kojeg umalo da se obruka. Kaže mi kako je slušala razgovor dve devojke u tramvaju o sahrani na kojoj je bilo loše vino i dobra kobasica, pa se čudi zašto one, tako mlade, uopšte pričaju o tome, zašto povezuju sahranu i hranu (da li je kod nas običaj da se na sahrani služe kobasice?), a najčudnije joj je bilo što su povodom svega toga bile toliko razočarane: "Pokojnika nisu ni pomenule, ne mogu da verujem da idu na sahranu da bi pile i jele!" 

Morala sam da joj prevedem:
Devojka se žali što je imala neuspešan seks s mladićem koji je zgodan ali je bio nevešt u ljubavnim igrarijama, što je još veća šteta jer je imao poveliki polni organ.
Šta reći? Mislim - o prevodu.

Ovo je mali prilog rečniku žargona srpskog jezika:

avioni-kamioni - "veliki" poslovi

baba na penziju - navaliti na nešto

bakandže - ružne cipele

balkonjerka - žena s velikim grudima

banka - 1. osoba od koje se uzima ili pozajmljuje novac; 2. pažnja (držati banku - biti glavni u društvu, držati pažnju svojim rečima)

bedevija - kupna, visoka i lepa žena (prevod u originalu - rasna kobila)

belo - kokain

boks-meč - grub seks

bolid - 1. neinteligentna osoba koja umišlja da je neko i nešto; 2. brz automobil

brak - dosadan seks

breskvica - 1. simpatična devojka; 2. lep poljubac

brkata žena - muškobanjasta žena 

brlja - loša rakija

bus-plus - prevara

Cocin bubanj - nešto veliko i oblo (Dupe joj je Cocin bubanj - Ima veliko dupe)

čaršav - nešto dugačko (čaršav govorancije - dugačak govor)

dama - homoseksualac koji u vezi ima ulogu žene

daska(ra) - žena ravnih grudi

dečja guza na nošu - sve se poklopilo kako treba

dete na trešnju - navaliti na nešto

devica - nešto čisto, novo, neupotrebljavano... (Kola su mi devica - Kupio sam nova kola)

dileja - ludak/ludača

direci - debele noge

došô do krajnika - dodvoriti se nekome toliko da mu prirasteš za srce (vulgarnije - ušô mu u dupe duboko, sve do krajnika)

drot - 1. policajac; 2. vulgarna žena

državne jasle - posao u državnoj instituciji (redovna i solidna plata, odlazak na bolovanje i kad nisi bolestan, letovanja i zimovanja s beneficijama; ne mogu da ti daju otkaz...)

dugoprugaš/dugoprugašica - osoba kojoj veze dugo traju

đana - 1. devica; 2. himen

đetić - Crnogorac (obično na studijama u Beogradu)

đoka - muški polni organ (podvrsta: đokica - živahan muški polni organ)

eksplozija - istovremeni orgazam

Englez - osoba koja se pravi da ništa ne zna

fatamorgana - odličan provod na elitnom mestu za malo ili nimalo para

fen-kare - uredna frizura (svaka dlaka na svom mestu)

fioka - zatvorena osoba

gajba - stan (u dativu: idem gajbi, u lokativu: na gajbi sam)

gilje - moderne cipele

gnjida - osoba bez karaktera

golub - prdež (pustiti goluba - prdnuti)

Grk u apsu - osoba koja se buni iako zna da nema rezultata

grlica - neko ko priča ("lupa") gluposti ("mnogo sere")

groblje - mrtva tišina

guzica - osoba koja ume da se ugnezdi na najbolje mesto

haos - odlično, super

heftalica - osoba koja svuda samu sebe poziva

hemija - 1. nešto veštačko; 2. neodoljiva privlačnost

hemijsko čišćenje - seks posle kojeg ne ostaju nikakvi tragovi (ne možeš da se setiš ni s kim si bio)

hvala kurcu i vojvodi Dobrnjcu - uspeh muškarca preko seksa, veze ili braka sa: šeficom, ćerkom šefa, ženom šefa...

Indijanac - neprilagođena osoba koju poštuju

Javor/Javorka - osoba koja je neko vreme živela u Kanadi

Japanac - vredna osoba

kajla - ogrlica (obično zlatna, debela... na vratu nekog kriminalca)

kamenje - nakit (ne bižuterija!)

kamikaza - osoba koja svesno srlja u nevolju

kec - jedan sat posle ponoći

keva - osoba pored koje se osećaš sigurno

kez - izveštačen osmeh

klavir - zatvorske rešetke (svira klavir - u zatvoru je)

kobasica - veliki muški polni organ

kokoška - glupa osoba (zna tek toliko da ne sere po dvorištu)

kolac - bezosećajna osoba

komšijina krava - predmet zavisti

konj - spomenik knezu Mihailu na Trgu Republike u Beogradu

(...) kao Panta pitu -uraditi nešto rekordno brzo

korpa - odbijanje

kozmetika - lečenje da se ne vidi da si bolestan (šarlatansko lečenje)

kragna -  dosadna osoba

krastača - ružna žena

krava - tupava žena koja ništa ne radi (podvrste: kravetina - krupna tupava žena koja ništa ne radi; i preživarka - tupava žena koja ništa ne radi i ni na šta se ne žali, sve joj je potaman) 

krečana - glupa osoba, bez ijedne sive ćelije

krzno - dlakava osoba

kuče - veran ljubavni partner ili prijatelj, bez obzira na sve

kućnjak - kućna pomoćnica

kupusara - knjiga ili sveska kojima ispadaju listovi

kuvana noga - osoba koja ćuti, ne pomera se i ne ume da se ponaša

lastin rep - brzo se izgubiti, odnosno neprimetno pobeći

lopate - velike šake

loše vino - zgodan muškarac neupotrebljiv za seks

ludilo - fantastičan provod

ljiga - osoba koju ne možeš da "uhvatiš ni za glavu ni za rep"

masna krpa - loša hrana

menstruacija - plata (traje tri dana, a posle možeš da se jebeš)

mirisati lepak - narkoman u pokušaju

moj do mojega - mnogo "važnih" osoba na jednom mestu

mokranjac - vetar koji nije ni prdež ni puvanjak, nešto između (obično ostavi trag na gaćama)

moron - glupak/glupača

motka - osoba krutog držanja (progutao motku - ukočen)

mrak - 1. nevinost (skinuti mrak - imati prvi seksualni odnos); 2. nešto mnogo dobro (mrak-riba - lepa i zgodna devojka) ; 3. nešto mnogo loše (na poslu je bio mrak - užasan dan na poslu)

mrcvarenje - loš seks

mudo - osoba na položaju

na gomili - uhvatiti nekog u seksualnoj prevari

narukvica - plaćanje "na ruke", bez računa i potvrde

Nemac - nema ničeg (pred kraj meseca frižider je Nemac - frižider je prazan; novčanik mi je Nemac - nemam para; žurka je bila Nemac - malo ljudi je došlo)

nezdrav u glavu - ludak/ludača

nosi pantalone - osoba koja odlučuje

nudla - debela nudistkinja

otirač - osoba bez samopoštovanja

papci - noge

paradajz - prosta osoba na finom mestu

pčelarski pripravnik - otečena osoba

peder - izdajica

pica s dva lica - licemerna osoba

pijavica - osoba koje ne možeš da se otreseš

plastika - 1. žena koja je imala puno plastičnih operacija; 2. kreditne kartice

plavi smrad - policajac/policija

početak čarape - velika, oklembešena usta ("šorava" usta)

pod konac - uredno

podriguša - suhomesnati proizvod lošeg kvaliteta

podstanar (imati podstanara) - trudnoća (biti u drugom stanju)

pojas za spasavanje - veliki stomak

polovnjača - kompromitovana ili razvedena žena

popadija - osoba koja lepo živi, a pojma nema ni o čemu

pozdrav iz unutrašnjosti - podrigivanje

prakljača - visoka, mršava žena

princ Valijant - šiške na pola čela, sečene "pod konac"

prnje - krevet, postelja

promenada - mnogo uticajnih osoba na jednom mestu

prstenac - stavljanje prsta u tuđu zadnjicu (u svrhu iznenađenja)

prst u oko - pogoditi tačno u centar, bez obzira da li to nekome smeta

pufna - debela ali simpatična osoba

puška - veliki nos

razvaljotka - odličan seks

riblja čorba - menstruacija

sahrana - seks odložen u poslednjem trenutku

sandžama - veštac/veštica

seka Persa - osoba kojoj ništa nije dovoljno dobro i neprestano se žali

sendvič - seks utroje: žena s dvojicom muškaraca

sirće - kiseo, smrdljiv znoj

sisa - izdajica

sladoled - oralni seks

slučaj - ludak/ludača

smota - osoba koja se ne snalazi najbolje (podvrsta: sarma - osoba koja se pravi da se ne snalazi najbolje)

sokoćalo - uređaj na struju

Sosa - dobronamerna ali usporena žena

sponzoruša - žena koja zavodi muškarce da bi je izdržavali

sprint - kratak seks (ne znaš ni da li se desio)

Srbenda - tvrdoglava osoba

srča - slomljeno srce, ljubavna patnja

staviti tijaru - javno pokazivati da imaš para

strava - odlično, super

sunčao/la se na rešetku - pegava osoba

surla - veliki, mesnat nos

suv period - apstinencija od alkohola

svinjac - prljava, neuredna kuća

svirati kurcu - pričati budalaštine

šifonjer - krupan muškarac (podvrsta: trokrilac - izuzetno krupan muškarac)

šiške ispod miške - neizdepiliran pazuh

šlafrok - staromodna garderoba

šljiva - modrica ili podliv stečeni u ljubavnom zanosu

šminka - naizgled lepo, a u stvari ružno; naizgled kvalitetno, a u stvari bofl

šorka - tuča

šulja - moderna košulja

šupalj zub - nepopravljivo pokvarena osoba

Švaba tra-la-la - pričati besmislice, stalno jedno te isto

tašna-mašna - poslovan čovek zapadnjačkog tipa

tata - osoba koja je iznad ostalih po zaslugama, veštinama, znanju...

tepih - maljava leđa (podvrsta: astraganac - mnogo maljava leđa)

tezga - honorarni posao

tompus - debeo muški polni organ

trava - marihuana

trofrtaljka - "laka" žena, brzo i bez razmišljanja ulazi u seksualne odnose

trojka - seks utroje: muškarac s dve žene

truba - nevešta osoba

tursko groblje - nešto na šta ne treba obraćati pažnju

ultra-mega-giga - nešto "veliko"

upala - gaće koje su upale u guzove (Nadal često ima upalu)

utoka - pištolj

vaška - beznačajna osoba koja se svuda utrpava

vatreno krštenje - nešto raditi prvi put (izgubiti nevinost, dobiti jedinicu, prvi put se napiti...)

vazdušni balon - osoba koja nema ništa u glavi

veverica - neizdepiliran pazuh

vunene čarape - neizdepilirane, dlakave noge

zmija - pokvarena osoba

zujalica - osoba koju niko ne sluša, a neprekidno priča

žene-kese - švercovanje robe

žgebe - beba (podvrsta: žgebac - beba iz milošte)

Muke s pravopisom: može i ovako i onako i nikako

Stvarno bi bilo lepo kad bi poslednji Pravopis Matice srpske iz 2010. razrešio sve dileme koje su postojale u vezi s izdanjem iz 1993. godine. Međutim, istorija se ponavlja. Od pravopisa pre ovog takođe se mnogo očekivalo, ali je uveo toliko dubleta (može i jedno i drugo), pa i tripleta (može i jedno i drugo i treće), da je sasvim prirodno bilo nadati se da će se sve to uniformisati i ujednačiti, da bude sve na jednom mestu i s objašnjenjem zašto je ovako a nije onako. Dok ću prethodni pravopis pamtiti po "pravilno je i jedno i drugo", ovaj ću pamtiti po crticama. Ispalo je da srpski jezik ima toliko polusloženica da je verovatno prvak sveta. Na ovoj fejsbuk stranici Eva Stanojević je pitala zašto je na primer daktilo-biro, a presbiro u PMS. Bilo joj je potrebno pravilo za steno(-)biro, ali nije mogla da ga "izvuče" iz ponuđenih sličnih reči. I još po nečemu je poslednji PMS vredan pamćenja - po velikom broju kontradiktornosti - na jednoj te istoj stranici imate dva savršeno različita primera, koja se međusobno potiru, a za svaki od njih imate objašnjenje. Ili, da se vidi kako je ekipa baš zdušno radila - bez ikakvog objašnjenja propisuju da je pravilno "ovo" a nije "ono". Zašto? Niko pojma nema.

Na primer, reči kojima je prvi deo nepromenljiv tretiraju se kao polusloženice, pa smo, za razliku od prethodnog pravopisa, sad dobili auto-put umesto autoputa, foto-aparat umesto fotoaparata... podrazumevaju se remek-delo, spomen-ploča, radio-aparat, veb-sajt, tajm-aut... ali se podrazumavaju i internet adresa (i internet stranica), rok koncert, feng šui, bejzbol palica... ali i žužu, imejl, fotosinteza (na jednoj stranici je tako, ali na drugoj je foto-sinteza)... Ko je razumeo, shvatio je. Sve je to "podrobno" objašnjeno u PMS, tačka 86 a. 

Zateći ćete i da internetski i internetni ne postoje, već se imenica internet ponaša kao pridev - zato imate internet stranicu, a ne internet-stranicu. A ako želite da se zbunite još više, okrenite rečnik stranih reči autora M. Šipke i Ivana Klajna, pa ćete sve ovo što sam nabrojala da se piše bez crtice pronaći s crticom. Ko prati promene, lako će reći: "Pravopis Matice srpske jedini je merodavan", ali se pitam zašto bi to i oni kojima jezik nije struka morali da znaju. Pogotovo što su ta lingvistička dešavanja uzbudljiva kao neki akcioni film - situacija se iz časa u čas menja i samo onaj ko prati tok radnje a da ne trepne, zna na koga da sumnja kao glavnog krivca. Teško profesorima i deci koju uče, jer ćete u nekim gramatikama zateći i-mejl (Klettova gramatika za 7. razred i Pravopisni rečnik, na primer), u nekima imejl, a u novinama (pogotovo onim skupljim) e-mail. Najelegantnije rešenje je jednostavno - mejl, a (po mom mišljenju) najgrđe emajl (e-mail).

Da li se sećate polemike oko naziva mosta – Mosta na Adi? Lingvisti su osporavali ispravnost predloga NA jer Ada nije reka, pa bi pravilno bilo: Most preko Ade. Most na Žepi je u redu jer je Žepa reka, ali ko zna – možda postoji reka Ada, samo što ovaj naš most ne premošćuje tu reku već Savu. Uostalom, za ovakve stvari lingviste nikad niko ništa i ne puta, a pitam se zašto. Da li zato što i najjednostavniju nedoumicu mogu toliko da iskomplikuju, da vam posle bude žao što ste uopšte nešto i pitali. Konkretan odgovor niste dobili, a oni se između sebe isposvađali. 

Najsvežiji primer kako se silnim pravilima u stvari približavamo pravilima babe Smiljane jeste probni kvalifikacioni test za upis u srednju školu. Naime, jedno od pitanja je bilo u vezi s brojevima telefona. U PMS (str. 128 i 142, gde piše da je ispravno 011/425-523) stavljena je kosa crta posle pozivnog, a broj je na po tri cifre razdeljen crticom. E, pa u rešenju testa je bilo: 064 123 8909 ili (011) 12345566. Ko se držao PMS, izgubio je bod! Kako ono beše - najmerodavnije je poslednje izdanje Pravopisa Matice srpske? 

Nekima je Ivan Klajn najmerodavniji, čak i kad se sukobi s PMS. Činjenica je da je on doprineo popularizaciji pitanja o jeziku i da skreće pažnju na najčešće greške u pravopisu i govoru, ali... Iako najviše volim da čitam njegove tekstove o jeziku, ipak je on romanista i to se vrlo često oseti u nedoumicama - uvek prevagne romanska varijanta (na primer, predlaže množinu od imenice pončo - pončosi, mada su mu prošli kapučino i Pačino). Jednom me je Klajn i razočarao. Ne mogu da se setim u kojem je broju NIN objavio taj tekst, ali se radilo o psihološkinjama (mislim da je takav bio i naslov), meteorološkinjama... i ostalim -kinjama. Priznaje i sam da sve te reči rogobatno zvuče, ali su bolja varijanta od onog zlokobnog slaganja po značenju: Gospođa psiholog je govorila na skupu. Ide dalje, pa kaže kako bi u duhu jezika najbolji sufiks bio -ginja, ali kaže kako to suviše vuče na hrvatski: psihologinja, meteorologinja... Pa šta? Zar nije bolje, zarad rodne ravnopravnosti, uzeti ono što Hrvati već koriste nego praviti reč koja lomi jezik i deluje čudno. Hrvatski ima isti sistem kao i naš jezik, oba su iz slovenske grupe... Zar to nije prirodnije? Ili smo i mi počeli kao Hrvati - po svaku cenu da se razlikujemo, samo da budemo što nejasniji jedni drugima i da nam jezici budu što udaljeniji, po mogućstvu mereno svetlosnim godinama! Od jedne majke smo potekli - staroslovenskog jezika - a toliko insistiramo na razlikama.

Završila sam svetsku književnost (zvanično: opštu književnost s teorijom književnosti) i na fakultetu nisam imala obaveznu gramatiku, ali sam mogla da je polažem kao izborni predmet. Nisam se dvoumila ni časa kad sam je izabrala za polaganje zato što mi je gramatika – ljubav. Stvarno je volim! Tako je velika moja ljubav da sam je zvala "gramatičica". Pravopis ide uz nju kao brat blizanac. Sećam se tog svog polaganja jednog davnog juna, kad smo posle položenog pismenog za usmeni ostale samo jedna devojka s engleskog (koja to ima kao obavezu) i ja. Dok smo čekale profesora, najmanje pet puta me je pitala, svaki put sve zapanjenija: "S-a-m-a si birala?" A ja bih joj svaki put odgovorila potvrdno. Očigledno nije verovala da je neko toliko lud i prijavi se da polaže nešto što bi svi drugi rado izbegli. Ne dam ja "gramatičicu"! Tako sam je i predavala dok sam radila u prosveti - kao nešto dragoceno. Međutim, učila sam decu i "pogrešnim" stvarima. Kad god neko pravilo promene, tu noć obično ne mogu da spavam. Samo premotavam po glavi film koliko li sam dece oštetila, a nisu ništa krivi. Ma, nisam ni ja, ali se osećam odgovorno. Najgore mi je bilo kad su se pravila o navodnicima promenila. 

U Pravopisu iz 1993. nije bilo jasno napisano da li se znak interpunkcije stavlja unutar navodnika ili posle njega, pa je to svako tumačio na svoj način. Ja sam deci predavala onako kako su mene učili i kako su bile štampane knjige. I onda smo imali gradsko takmičenje gde je bilo i jedno pitanje u vezi s tim. Pre nego što smo počeli da pregledamo testove, s koleginicom sam rešavala zadatke i oko toga se nismo složile. Kad su stigla zvanična rešenja, ispalo je da je ona u pravu. To je moju devojčicu koštalo jednog boda, a u stvari su pogrešili - oni. Po tadašnjem tumačenju, i znakovi interpunkcije kojima se završava rečenica (tri tačke, uzvičnik i upitnik), izuzev tačke, pišu se u okviru navodnika, a samo se tačka piše posle navodnika! To se odnosi i na upravni i na neupravni govor. Po najnovijem Pravopisu (iz 2010) tačka posle navodnika ide samo posle neupravnog govora ((PMS, tačka 188). Bile smo u pravu, moje dete i ja, ali nju je to koštalo odlaska na republičko takmičenje. Kasnije sam predavala onako kako sam mislila da nije ispravno, ali... autoritet je autoritet. A posle objavljivanja Pravopisa iz 2010. nisam mogla da spavam normalno nekoliko dana od brige što sam učila decu nečemu za šta sam i sama znala da je glupost. Ako neko od njih čita ovo, neka primi moje najiskrenije izvinjenje! 

Primer kako je to bilo nekad (ako je uopšte i tada bilo pravilno): Rekla sam joj: "Ne gnjavi i dođi ovamo". (upravni govor) i: Rekla sam joj da "ne gnjavi i dođe ovamo". (neupravni govor)

Primer kako je to danas: Rekla sam joj: "Ne gnjavi i dođi ovamo." i: Rekla sam joj da "ne gnjavi i dođe ovamo". 

Izgleda da je moj muž u pravu - društvo koje menja pravila samo nešto trtomudi ne bi li dobilo pare. I što su nerazumljiviji - mora biti da su pametniji. A kad od tih njihovih (novih i neusaglašenih) pravila nekoga zaboli glava ili ga košta bodova na ispitima... nema veze. To je nauka, nije to za svakog. 

Cenim da će za jedno desetak godina osvanuti novi pravopis i da će se u njemu naći tušta i tma nedoumica, čisto da se ne izneveri tradicija. Zašto prosto kad može i komplikovano?

Napomena: PMS je skraćenica za Pravopis Matice srpske.