Priča počinje davne 1931. ili 1932. godine, kad je moj deda dobio službu sudije u Sarajevu. Pre Drugog svetskog rata država je raspoređivala na radna mesta vojna lica, kao i danas, ali tada je raspoređivala i učitelje i sudije. Tako je moj deda dobio mesto sudije u Sarajevu. Bio je tek oženjen, i sa njim je krenula i nana. Kad su došli u Sarajevo nikoga nisu poznavali niti su ikada ranije bili u tom gradu. Prvo poznanstvo bilo je s kolegom sudijom, čije ime ne znam, ali mu se žena zvala Lejla. Ne znam ni da li je njihov sin bio malo stariji od mog oca ili su isto godište, ali su oni bili tretirani kao vršnjaci i zajedno su se igrali. Nažalost, ne znam ni njegovo puno ime, ali ga pamtim kao čika-Fahija. Verovatno se zvao Faruk ili Fahrudin ili nešto slično. Ne znam ni prezime te porodice, samo se sećam ritma i prirode glasova kad se izgovori, pa mi je nekako u glavi ostalo Salihović. Ako nije to prezime, onda je nešto slično, ali s glasovima S i H.
Moj otac je rođen u sedmom mesecu, 4. novembra 1932. godine, ne u Sarajevu već u vozu koji je od Sarajeva hrlio ka Beogradu. Nana je krenula kod sestre, s namerom da se porodi u Beogradu i to prvo vreme provede u sestrinoj kući. Sestra, nana-Desa, već je imala decu i bila bi joj od velike pomoći. Ipak u Sarajevu nikog nije znala izuzev teta-Lejle. Bio je to nanin prvi susret s Muslimanima.
Nana i teta-Lejla imale su muževe koji su zajedno radili i decu istog (?) godišta, pa su se družile. Iako su moji bili u Sarajevu samo do 1936. godine, kad mi je deda umro, njih dve su i dalje bile u vezi. To drugarstvo trajalo je sve do teta-Lejline smrti, početkom sedamdeserih godina. Prvo je umro moj tata, 1970. godine, a dve-tri godine kasnije i teta-Lejla.
Njih dve su zajedno letovale, sve do kraja, i ako bi bile u nekoj banji u Srbiji, tata ih je odvozio i vraćao. Vrlo često je vodio i nas, i tako se sećam teta-Lejle. Jednom smo, bilo je to pre mog odlaska u školu, bili i u Sarajevu, kod nje u stanu. Znam da je stan bio u centru, kod hotela "Evropa", i da mi je nana pokazala zgradu prekoputa gde je nekad živela s dedom i tatom.
Od faktičkih podataka znam samo još nekoliko: teta-Lejlin muž umro je pred rat ili na početku rata; ona je posle rata radila kao sekretarica ili prevodilac (odlično je znala francuski; iako nije imala formalno obrazovanje, imala je privatne učitelje); bila je Sarajka, njen muž nije, ali je iz Bosne; imali su još jednog sina, nekoliko godina mlađeg od prvog; čika-Fahi je prvo bio s firmom u nekom našem predstavništvu negde u Skandinaviji, a onda je tamo i ostao - oženio se po drugi put nekom "domorodačkom" ženom; ne znam da li je imao decu iz prvog braka, ali iz drugog je imao ćerku nekih desetak godina mlađu od mene; mlađi sin je ostao u Sarajevu i imao dve ćerke - starija je neku godinu mlađa od mene i studirala je u Beogradu jezike (mislim da se ovde i udala).
I to je sve od podataka koji bi eventualno mogli da posluže za traganje. Bez obzira na to što "fakta" vrve od reči možda, negde, nekoliko, ili, verovatno... to su jedini sigurno "tačni" podaci kojima raspolažem.
Mnogo su mi "jasnija" moja sećanja koja (sto posto) ničemu ne služe, ali su mi dragocenija. Na primer, teta-Lejlu smo tako zvali jer je mom tati bila "teta", pa smo i mi usvojili naziv. Mirisala je prelepo, mislim da bih je po mirisu prepoznala bilo gde. Nije to bio parfem, to je bila ona - vanila. Ako je bilo ko od njenih potomaka nasledio od nje taj miris, ja ću ga prepoznati. Isto tako mirisao je i njihov stan u Sarajevu, u stvari - mirisao je na nju.
Bila je krupnija žena, blagog glasa, ziftcrne kose skupljene u nisku punđu, tamnih krupnih očiju i neverovatno dugih ali mekih prstiju. Kad mi je umro otac, držala me je na krilu, milovala me po glavi svojim mekim, mekim prstima i plakala. Ona nije plakala kao ostali, iz glasa. Plakala je bez ijednog zvuka, onako kako je plakala moja majka - samo joj se niz zgrčeno lice slivaju krupne suze. Na sahrani je mene i sestru držala za ruku, svi ostali bili su van sebe. Taj njen miris vanile delovao je umirujuće i nisam htela da se odvojim od nje. Kasnije sam i zaspala u njenom krilu, a ona, tako mi je bar majka rekla, nije htela da me premesti i da me budi.
- Gospođo Lejla, dajte da je premestimo u krevet. Ukočićete se tako.
- Ne brinite, dobro mi je. Dosta je djetetu potresa za jedan dan, nek ostane ovako.
Sećam se i kad smo odlazili po nju i nanu u Sokobanju. Uvek bi meni i sestri kupila po jedan "medaljon" (da li se neko seća tih čokoladica kao medaljoni, uvijenih u "zlatan" staniol?) i neko voće. Ljubila nas je u glavu i zvala nas "ljepotice Lejline".
Letovale su i na Bledu, i tad ih je teta-Lejlin mlađi sin odvozio i dovozio, pa se tih godina ne bismo videli s njom.
Kad je teta-Lejla umrla, na sahranu je išla nana i sećam se da je trebalo odmah da se vrati. Međutim, teta-Lejlini sinovi su je zadržali i mlađi je dovezao do kuće posle nekih desetak dana. Kad je mama prokomentarisala: "Mogli ste samo do stanice da je dovezete, sačekala bih je", sin je odgovorio: "Već je stara i mnogo se potresla, i zbog mame i zbog Sarajeva." Nana je za Sarajevo govorila da je "najlepši grad na svetu, u njemu je provela i najdivnije i najbolnije trenutke u životu".
Mnogo kasnije, krajem osamdesetih, često sam išla u Sarajevo poslom i uvek sam rešavala da nekako potražim teta-Lejlinu rodbinu. Mislila sam, ako odem do "Evrope", setiću se zgrade, možda ću pratiti i miris vanile, međutim... nikada nisam imala dovoljno vremena, a ponekad sam se osećala i glupo. Šta ja tražim, koga tražim? Ne znam ni prezime, a kamoli još nešto. Pitanje je i da li oni znaju ko sam ja uopšte.
Fotografija koju sam postavila možda će nekome pomoći da prepozna likove mojih nane i dede, a ko zna, možda i tate, mada je fotografija pravljena za njegov prvi rođendan. Nana je lako prepoznatljiva, jedino je žensko, deda (Milan Trufunović) je sasvim levo, a tata, naravno, sedi u krilu svog pradede po kome je i dobio ime - Dušan. Jedini preostali s fotografije je moj pradeda, tatin deda - Miloš.
Znam da je moja nada da će neko nešto prepoznati na fotografiji iz novembra 1933. suluda, ali... verujem u čuda. Volela bih da saznam gde su sada teta-Lejlini, šta rade, da li se neko uopšte seća prijateljstva Zagorke i Lejle...
Нема коментара:
Постави коментар