недеља, 17. јул 2016.

Sprache zum Mitnehmen - jezik "za poneti"


Pre nekog vremena dobijem tekst za lektorisanje (ko ne razume - za lektorisati) s preporukama knjiga za čitanje tokom leta. U stvari, bile su to preporuke za razne vrste odmora, pa su preporuke bile podeljene na rubrike s uputstvima i savetima, a poslednja rubrika zvala se: Za čitati. Pobogu! 

Sve je počelo s "kafom za poneti", bukvalnim prevodom nemačkog Kaffee zum Mitnehmen i engleskog Coffee to go. Istini za volju, konstrukcija je original nemački model, u engleskom se češće koristi predlog + gerund (ono s "ing" na kraju) koji se ionako prevodi kao glagolska imenica (što može i bukvalno da se prevede na srpski).

Sintagma "za poneti" verovatno je prvi put korišćena kao simpatična šala. Više nije šala, nikome ne smeta kad vidi tablu "Kafa za poneti" ispred kafića. Predlog + glagol u srpskom jeziku nije uobičajena praksa, bar nije kad su tako odvojeni. Uobičajeno je da se predlog ispred glagola stopi s njim i dobijemo - novi glagol. Uzeću za primer ovaj predlog "za":
za + vući (zavući),
za + pevati (zapevati),
za + lutati (zalutati),
za + voditi (zavoditi)...

Uporedimo to s nemačkim:
zu - u, prema;
mit - sa;
nehmen - uzeti;
mitnehmen - poneti. 

Sad ćemo obratiti pažnju na mitnehmen i Mitnehmen. U čemu je razlika? Budući da pedantni Nemci imenice pišu velikim slovom (da se slučajno ne pobrkaju vrste reči), a predlog zum (ovo "m" upućuje na dativ) ne može nikako ispred glagola, opet bi i bukvalno trebalo "glagol" prevesti kao imenicu. Nek je imenica glagolska, ali je - imenica!

A ako nam je potrebno "za" u značenju namene (što je slučaj s ovom nesrećnom kafom), onda je bolje koristiti, što je našem jeziku uostalom i prirođeno, glagolsku imenicu: za vuču (vučenje), za pevanje, za lutanje, za vođenje... Koliko se "za poneti" uvuklo u jezik, kao buva u gaće, vidi se i po tome što bi nam pravilna sintagma "kafa za nošenje" delovala u najmanju ruku čudno. 

Ipak, paraju uši ostali slučajevi sa "za":
za očekivati (sve češće se čuje, a bolje je, i lakše, i lepše: očekivano je),
za razmisliti (za razmišljanje, razmisliću, -ćeš, -će, -ćemo...),
za poludeti (poludeću, -ćeš, -će, -ćemo...)...

Novine imaju svoj stil, publicistički, i trebalo bi da prate svakodnevni govor, zato se ponekad namerno, svesno, pri zdravoj svesti i koliko-toliko čistoj pameti ogrešim o pravopis, i, kad god postoji kolokvijalan a nepravilan izraz, u lekturi se pre opredelim za njega nego za ispravan. Tu nema mesta purizmu (slobodan prevod: jezičkom nacizmu). Ko zna - možda će upravo to što je danas pravopisno nepravilno već sutra biti usvojeno kao pravilno. Sve te knjige koje propisuju gramatičku i pravopisnu normu trebalo bi da se usklađuju sa svakodnevnim govorom.

A u svakodnevnom govoru - "nema šta nema". Samo budala očekuje da svi govorimo kao da pišemo knjigu, ali nije u tome kvaka. Svakodnevni govor unapređuje jezik jer ga "čisti" od svega što se ne koristi i obogaćuje ga novim rečima i izrazima. Kvaka je u tome što može i te kako da ga unakazi po principu "videla žaba da konja potkivaju, pa i ona digla nogu". Neki se prave pametni, boluju od dubokoumnih izraza... koji i ne smetaju toliko kad im je značenje pravilno upotrebljeno, ali, nažalost, često nije. Da li vam zasmeta, na primer - "najoptimalnije"? Možda je neko nekad upotrebio "najoptimalnije" kao štos da kaže kako je nešto najbolje-najbolje, međutim, omaklo se pa ostalo, a više nije štos. "Optimalno" znači: najbolje moguće.

Jedva sam naučila da ne prevrćem očima na kafu koja je "zum Mitnehmen" ili "to go", ali ne mogu da se priviknem na knjige "za čitati" a da mi stanje nije "za poludeti".

*Neke jezičke nedoumice (u vezi s nemačkim i engleskim jezikom) razrešila mi je Dragana Amarilis. Hvala!

четвртак, 10. март 2016.

"Spektra" - 007 još jednom u akciji

Za sve postoji prvi put, pa ću tako i ja, izraziti neljubitelj avantura agenta 007, pisati o poslednjem filmu iz serijala - "Spektri". Izuzev onog što je svima poznato, makar i da nijedan jedini film iz ove serije nisu pogledali, znam i ja: Šon Koneri, razni drugi glumci, glumice sve same lepotice, nekakva tehnička dostignuća... i, naravno, 007 je uvek u pravu i na kraju sve pobedi. Ne lezi, vraže, drugarica s kojom idem u pozorište, bioskop, na koncerte... moja Buba, obožava ovog engleskog džentlmena.

Pre nego što smo gledale film, obavestila me je da je prethodni film ove franšize, u odnosu na ranije, imao veliku novotariju: dotakao se detinjstva 007, naravno tužnog, zatim, dotakao se i nekih poroka besprekornog džentlmena - alkoholizma, pa i malo nakrivljenog patriotizma. Nije mi do kraja objasnila, možda sam i ja glupa da shvatim u čemu se to tačno ogledalo, ali mi je njena primedba: "Znaš, nisam navikla da Džemsa Bonda doživljavam emotivno, samo fascinirano" nagovestila o čemu se radi. Stekla sam utisak da liči na tinejdžerku koja obožava idola dok joj je poster na zidu, a onda, kad ga uživo upozna, i vidi da i on može da bude slinav, da lupeta ili je jednostavno nevaspitan, nađe se u čudu. Zato su Bubina očekivanja od ovog filma bila presudna - da li da ga obožava i dalje ili da dosadašnje obožavanje pripiše gresima nestašne i nezrele mladosti

S Danijelom Krejgom započinje nova epoha 007, svi kažu. Meni je ovo bio film kao i svaki drugi akcioni, s tim što su ponekad akcije sasvim nepotrebne, nemaju dramaturško opravdanje, a ponekad su bile i nelogične i prenapadne. Ali, dobro, šta ja znam, valjda obožavaoci njegovog lika i dela to očekuju, valjda je to ono nešto što Džemsa Bonda, agenta 007 čini takvim kakav jeste, kao neki znak raspoznavanja. Što bi se reklo - arhetip.

Borba između dobra i zla nije više borba između Zapada i Istoka, Amerike i Rusije... sad je neprijatelj "zli čika koji želi da vlada informacijama" a pri tom je neko ko ima veze s porodičnom istorijom. To je bilo sasvim neuko postavljeno. Da li su njih dvojica uslovne braće rasli u jednoj kući, ali svako u svom kavezu? Naravno, mogu oni da budu različiti po svemu i da su najrođenija braća, ali "lepak" porodice i zajedničkog odrastanja mora makar nekako da bude prisutan, makar latentno, makar samo da provejava. Ovde ga nema ni na vidiku. Dramaturški, čak ni sam Bond nema empatiju prema "bratstvu", kako tek da je stekne gledalac... Tanko. Pretanko.

Posebna stavka - Monika Beluči. Čovek iza mene reče: "I to je to - Monika Beluči." Šteta što ne mogu da prenesem ton glasa, ali zvučalo je kao: "Vi to mene malo zajebavate?" Kakva je bila reklama, i ja sam očekivala ko zna šta od njene uloge, i isto bih rekla kao i ovaj sapatnik u bioskopu. Ipak, to je jedina scena erotike u celoj "Spektri". Znam, bilo ih je još, ali jedino ova erotična stvarno je - erotična.

Druga dama, u stvari prva u filmu - Lea Sedu, u nekoliko navrata je menjala garderobu i lični opis dok lupiš dlanom o dlan. Svako žensko čeljade trebalo bi da se na ovo smeje grohotom. Samo za frizuru potrebno joj je, u idealnm uslovima i pri fantastičnoj brzini, makar 15 minuta. O haljini, cipelama, šminki... Ma, idi, begaj, to je bilo urnebesno smešno.

Akcione scene... Nisam stručnjak, ali ovo je tipičan američki filmski model za osobe sa smanjenim intelektualnim mogućnostima. Otkad sam u nekom filmu gledala Švarcenegera koji izlazi živ, zdrav, u jednom komadu, iz okršaja sa sedamnaestoricom(!) napadača, a pri tom svi odreda u rukama imaju neko hladno ili vatreno oružje, sasvim sam ravnodušna na "specijalne efekte". U rangu su video-igara, onih "pucačkih", za sasvim malu decu. Ovde nisam brojala napadače po scenama, bila sam u bioskopu pa nisam mogla da vraćam film i brojim, ali opravdano sumnjam da su brojevi srazmerni. 

Izađosmo nas dve iz Doma sindikata. Na Bubino pitanje: "I?", odgovor je bio: "Ovaj Danijel Krejg stvarno je... super frajer!" Gleda me Buba kao da sam pala s Marsa, i kaže posle pauze: "Ma, ti to ne razumeš!"

недеља, 03. јануар 2016.

Išla Mileva preko Smedereva

Nije baš da volim na zaobilazan način da govorim ono što mislim, naprotiv. Moji prijatelji će reći da sam direktna, i jesam takva. Međutim, jedno je kad govorite šta mislite, a sasvim drugo kad namerno želite nešto da preskočite. I to je direktno - namerno želite da budete "Mileva što ide preko Smedereva".

Jedna moja prijateljica je davnih osamdesetih isto to rekla za muža. Kaže ona: "Kad ga nema cele noći, pa dođe ujutro, i ja ga sva zabrinuta pitam šta se desilo, što se nije makar javio (u to vreme nisu postojali mobilni telefoni), ako mi ništa ne kaže, znam da je imao nezgodu u saobraćaju, ako kaže da je imao nezgodu u saobraćaju sa sve plaćanjem kazne, onda je skembao kola, ako kaže da je skembao kola, onda znam da se celu noć kartao, ako kaže da se kartao i napravio dug, onda je bio u švaleraciji..." "A ako kaže da je bio u švaleraciji?" "Nismo još dotle došli, ne smem ni da pomislim šta bi tad bilo stvarno."

Otprilike tako nekako i ja - kažem manje nego što jeste ili kažem sa zakašnjenjem ili najčešće kažem nešto sasvim drugo, po sistemu "da se Vlasi ne dosete". S mnogim ljudima sam prekidala odnose u nekom trenutku koji izgleda kao ključan, da sam se naljutila zato što se tad desilo to i to ili je neko nekom rekao to i to, ali nije. To je u stvari samo najzgodniji momenat da prekinemo zajedničku karijeru, a odluka je pala mnogo pre toga. Znam da zvuči nelogično i da je, u krajnjoj liniji, glupo, ali tako je. Razlog? Verovatno leži u tome što ne želim da "neprijatelj" zna kako me je povredio. U prvom trenutku, kad progutam "žabu" trudeći se da ostanem dostojanstvena, jedva stojim na nogama, ali se držim uspravno. Čak se i smeškam i ponašam se kao da ništa nije neobično. Ali, od tog momenta stavila sam tačku, mada želim da izgleda kao tri tačke ("Ma, šalimo se"). Posle mesec, dva, tri... godinu, dve... biće konačna tačka.

Primera ima bezbroj. Davnih dana, još u srednjoj školi, nazovidrugarica je prokomentarisala moj nastup u predstavi u Domu omladine: "Bila si super. Ali niko ne tapše. Ja sam se baš trudila da im se svidiš, pljeskala sam kao luda." Ništa strašno u njenim rečima, zar ne? Ali strašno je što nisu bile tačne jer je aplauz bio fenomenalan. Čak smo s tom predstavom ("Šašava knjiga" Mike Antića) nastupali i na drugim mestima, a ja sam dobila pohvalu na takmičenju amaterskih pozorišta.

Gledala sam je sa smeškom, i prvo sam pomislila: "Koliko si ti zlobna, kako li spavaš?", ali sam glasno rekla: "Šta bih ja bez tebe! Hvala." Posle tog komentara, bila je mrtva za mene, ali sam prestala s njom da govorim tek dve godine kasnije, kad mi je rekla kako mi je momak debeo i mator. Jeste, bio je debeo, i stariji sedam godina, ali sam joj odbrusila da je se to ne tiče i - završile smo. Ona je ostala u ubeđenju da sam toliko zaljubljena da ne vidim njegovu debljinu i "starost", pa sam se naljutila. Pojma nema. Za momka me nije uopšte naljutila, bilo je čak i simpatično, da ne govorim što je bilo tačno. Ja sam još pamtila kako se ona "trudila da se svidim publici".

Videla sam je ponovo za 30 i 35 godina mature. Ostarila i nije se opametila, a ni oplemenila. Ostala je ista zloća kakva je i bila. Pošto sam joj se nasmejala, želeći da mi niko i ništa ne poremeti provod s generacijom, pogotovo neprijatne stvari koje su se desile pre sto godina i trebalo bi ih zaboraviti, prišla mi je za poslednju proslavu i onako zaverenički me pitala: "Da nemaš nekog švalera? Sijaš." "Kako nemam? Nekoliko. 'Oćeš i tebi jednog da u'vatim?" Nebitna je, ali je etalon zlobnika. Njima nije poželjno reći kad vas povrede, to mora da bude odloženo zarad duševnog mira. Između ostalog, sad je deeebeeela. Šta li bi mi rekla da kojim slučajem izgledam kao ona? Nastavila sam da igram i pevam sa svojima, a ona se vratila na mesto s kog može očima kopca da posmatra ove što se "ludiraju". 

I kad želite da zaboravite ružne stvari, neprijatne ljude, glupave situacije... i date im neko novo ruho, lepše, otmenije, vedrije... loše osobe vas vrate u rikverc i postane vam jasno da ste donosili ispravne odluke koliko god da ste bili mladi i nezreli. Ponašanje "ide Mileva preko Smedereva" nekad je i opravdano. Nisu svi zaslužili da im objasnite kako stoje stvari.

уторак, 22. децембар 2015.

Antiprotivna pozicija

Pre neki dan na fejsu jedna prijateljica i mene je stavila pod one koji su joj ulepšali odlazeću godinu, pa za mene napisa: "... uprkos mnogo neslaganja u mišljenju, predivna, poštena, prava drugarica..." 

Naterala me je na razmišljanje. Opet i ponovo - ista tema. Zašto sam uvek nekako antiprotivna? Pisala sam već o tome kako ne mogu ni u jednu grupu da se svrstam, ni sa kim se u potpunosti ne slažem. Dobro, to i nije tako strašno, možda je čak i odlično, ali... Uvek sam u manjini i uvek protiv neke opšte struje. 

Pitam se da li je to stvar genetike. U mojoj porodici uvek smo nekako išli protivno toku. Možda je najbolji primer deda-stric Brana, njemu sam posvetila jedan post ovde na blogu, poodavno. On je pre Drugog svetskog rata bio u SKOJ, tokom rata ilegalac, za šta se saznalo tek posle rata. Sin iz dobrostojeće građanske porodice nije bio prosečan član te organizacije, a i izlagao se velikom riziku. Onda se posle rata, kad su svi hrlili u KPJ - ispisao. Rekao je da nije video toliko lopova i lažova na jednom mestu i neće da bude deo te šarene laže. Pedesetih, kad je u Nemačkoj bila strašna nemaština, on je tamo otišao kod ujaka. Šezdesetih, kad su svi navalili u Nemačku, deda Brana se - vratio. Pravi izdanak Trifunovića.


Preci moje FB prijateljice bili su partizani. Od mojih niko nije bio ni u kakvoj vojsci tokom Drugog rata. Što uopšte ne znači da nisu bili antifašisti. Ali... Ali, trojica deda-stričeva 1941. s kraljem su otišli u Englesku i nikad više nisu mogli ni da se vrate. Njihov najmlađi brat je deda Brana. Posle rata, budući da je prababa bila Nemica, dobro smo osetili "komunističku pravdu" i kako je to kad "nisi isti". Prijateljica, naravno, veliča to vreme, a ja jednostavno ne mogu da se složim s njom. I dopada joj se onaj vođa iz tog vremena, Zli Zagorac. Ja ga smatram za najvećeg krivca svih ratova koji su se desili devedesetih zbog falsifikovanja istorije i još koječega. Ratovi su nekako prirodan sled događaja njegovog zabašurivanja pravih zločina, fabrikovanja laži, ubijanja nevinih i guranja pod tepih konkretnih problema. Da se ratovi nisu desili devedesetih, desili bi se kasnije, kad-tad svakako bi se desili. I dok je bio živ, bio mi je odvratan. Sve je pooduzimao mojoj porodici, i to je kao bilo u redu. Ipak, to vreme pamtim kao lepo, svakom je lepa mladost. Nije zasluga Zlog Zagorca niti "pravednih" komunista, onih što su zauzeli vile na Dedinju i spavali s cokulama na nogama i mašinkama pod jastukom. 

S mamine strane... Deda je prešao Albaniju, i o tome sam pisala ovde. Ali... Bio je nemački đak, i iako su mu Nemci bili neprijatelji, bio im je naklonjen, poštovao je njihovu kulturu, voleo njihovu književnost, muziku, disciplinu i urednost, i do kraja života dobijao nemačku dnevnu štampu. Stizala je vozom, lično za njega. Mogu samo da pretpostavim s kakvim su ga zaprepašćenjem gledali u Vranju kad počne sa simpatijama da priča o Nemcima i Nemačkoj. A nana, njegova žena, obožavala je Francuze, kako bi ona govorila - "spasioce". Zaplakala bi se kad čuje "Kreće se lađa francuska", na šta bi deda odbrusio: "Belosvetske bitange." Nije mogao da ih smisli, pa su u kući bila dva tabora: francuski i nemački. Deda mi je ulivao više poverenja.

I tako, nastavljam porodičnu karakteristiku antiprotivnosti s obe strane familije - kad su svi bili oduševljeni socijalizmom, ja nisam; kad su svi obožavali Zlog Zagorca, ja nisam, naprotiv; kad su svi bili zabrinuti Srbi i pisali srBski, ja nisam; kad svi dele "evropske vrednosti", meni se gade; kad svi pljuju po Srbiji, meni se neće (žao mi je ove zemlje i njenih građana)... Da ne pominjem što prezirem bilo kakvo kolektivno delovanje po sistemu "kud svi Turcu, tu i mali Mujo" - liči mi na linčovanje. Neću da učestvujem u tome. Uvek protiv struje, uvek u manjini, a kako je tek naporno i obeshrabrujuće što skoro svaki put treba da prevodim šta stvarno mislim jer ljudi učitavaju svoju percepciju u ono što govorite više nego što vas slušaju. Ko bi očekivao od čoveka koji pređe Albaniju da s uvažavanjem govori o Nemcima? Ili da ratni skojevac neće da uzme člansku kartu KPJ kad to više ne predstavlja nikakvu opasnost? Ili od potomka takvih ljudi, odnosno mene, koja zazirem od Rusije, da Evropu smatram trulom? Ne, nemoguće - il' si za Ruse il' si za Amere! Smeste te u fioku, pa sve iščitavaju iz svoje vizure.

Sa FB prijateljicom je to, bar mislim, počelo njenom objavom na fejsu o Hilari Klinton, koju ona, vidi se, vrlo ceni. Napišem ja tu šta meni predstavlja debelguza spodoba, moderni Sotona u obliku Prve dame i pretendentkinja na predsedničko mesto u SAD. Sledeći je bio Dežulović. Kao što ona ima pravo da ga veliča i ne nađe mu nijednu manu, tako i ja imam pravo da mi se dotični folirant smuči. Onda je počela da iznosi neke druge komentare iz kojih se, jasno kao dan, videlo da podrazmeva gde "pripadam". Skrenem joj pažnju da je to na granici uvrede i da nikakve veze nema sa mnom, pa se ona izvini. Videlo se da je iskreno, zato je i smatram prijateljicom. Imamo pravo na različito mišljenje, s tim što stalno treba preispitivati da li zaista znamo šta je čije mišljenje. Bar se ja preispitujem. Nema crno-bele slike. Niti treba da bude crno-bela.

A FB prijateljica je sjajna - ono što radi, radi izuzetno, i mnogo je simpatična.

субота, 28. новембар 2015.

Želim da živim do kraja života

Nedavno mi je bio rođendan, pedeset i šesti. Kažu da dame kriju godine, a ja se ne bih složila s tim. Ne samo da ih ja ne krijem, nego i sve pripadnice ženskog pola koje me okružuju, i one starije od mene, lepo kažu koliko im je godina i kad ne popunjavaju formulare s obaveznom stavkom - godina rođenja. Što reče jedna moja drugarica: "Kako je glupo da kažeš kako ti je 45, iako si deset godina starija! Bolje da kažeš kako ti je 65, pa da svi urliknu: 'Kako dobro izgledate!'" U principu, to je sva mudrost ako krijete godine zbog izgleda. Dakle, bolje recite da vam je više i sve ostavite otvorenih usta. U suprotnom će vas žaliti kako loše izgledate "za svoje godine".

Vrlo sam zadovoljna svojom brojkom - 56. To je samo još četiri godine do onih koje priželjkujem - 60. Na tu moju izjavu, da jedva čekam da napunim 60, kaže mi druga drugarica: "Ne seri!" Vidim da mi ne veruje, pa sam morala da joj obrazložim: "Stvarno jedva čekam da napunim 60. Si luda, zaboravljaš da se u tim godinama ide u penziju? Imam nameru da nastavim sve isto kao i do sada, jedino što ću imati penziju, a to je super: radiću i dalje, ali primaću neku sumu, kakva je da je, svaki mesec, i bar ću znati na šta mogu da računam. A povlašćena vožnja? A onaj 'penzionerski dan' u samoposlugama? A posebne akcije za penzose?" Nabrajala sam joj sve i svašta, što realno sobom donosi penzija, tako da mi je na kraju rekla: "Da znaš da si u pravu!" Ti će mi kažeš? Jašta sam u pravu.

E, sad, drugo je pitanje što se možda nekome neće svideti moje preferiranje kratkih suknji, odlasci na raftinge i slične stvari koje "nisu u skladu s mojim godinama". Za to mi se fućka. Ako idem u penziju, uopšte nemam nameru da se živa ukopam. Naprotiv! Imam velike planove za to vreme posle 60. Ako još budem "zdrava u glavu" radiću kao što i sada radim. A ako budem imala sredstava, tek nameravam da se naputujem. Nisam ostvarila životni san - da posetim Boliviju i Indiju. Sad nemam vremena i "nemam vremena", pa sam to ostavila za penzionerske dane.

Pošto sam završila ljubavničku karijeru, a i prijateljâ sam stekla za dva-tri života, uopšte me više nije briga da li ću se nekome svideti. Izgledaću kako hoću. A želim da izgledam lepo. Ako uzmete u obzir ono što sam prethodno napisala, to znači da mi je stalo do lepe garderobe i lepog izgleda samo zato što sam esteta, ni o kakvom zavođenju nije reč. Volim da je oko mene i na meni i u meni sve lepo. Kad jedem, aranžiram i ono što mi je u tanjiru, važno mi je. Koliko god da sam gladna, ako mi neko ponudi sve nabacano i muljavo, da ne znam šta jedem, odmah me prođe glad. I ako ne prođe, ipak ne mogu da jedem. Kao ono kad si mrtav umoran i spava ti se, a ne možeš da zaspiš. Tako i ja ne mogu da jedem na zamazanom stolu, s neurednim tanjirom, kad mi daju krišku hleba veliku kao cigla... Ne mogu ni ako neko pored mene mljacka, smuči mi se. Važno mi je i da neko lepo govori. I da je park kojim se šetam lep. I da kafić u koji odem ima prijatnu atmosferu, lepo posuđe, enterijer... I da s kućne terase imam lep pogled (hvala Bogu, gledam Dunav, a na terasi cveća koliko hoćeš). I sad, ja takva, da mi bude nevažno kako izgledam... Važno mi je, i te kako mi je važno, ali mi je važno da se sebi svidim. Kome se ne sviđam, ne mora ni da me gleda. Dovoljno mi je da se sebi dopadam, ostalima ne moram, i zato - izgledaću kako JA hoću, lepo po mojim merilima.

Kad malo bolje razmislim, možda su mi planovi za "posle 60" možda i preambiciozni. Posao, putovanja, zabava, izgled, ručni rad (nameravam da se ubijam od pletenja, heklanja...)... Da li ću sve postići? Polako, nek ide redom, jedno po jedno. Do stote godine valjda ću uspeti. Ovo do sada sam sve "postizavala" i bez planiranja - škola, porodica, karijera, druženje... Desilo se, život mi jednostavno ide od ruke. Imam talenta da živim, do sada ništa nisam propustila. A kome se moje godine ne budu sviđale kad nastavim da živim i posle 60, nek me zaobiđe, nemam vremena za gubljenje, pogotovo neću da ga trošim na takve primerke ljudskog roda.

Jedva čekam taj 60. rođendan. Kako mi je žao što ne mogu da se napijem! A da ću praviti žurku, to se podrazumeva. Biće to "moja" žurka - ko me poznaje, zna i kako to izgleda. Živeli vi meni, i ja s vama!

* foto 1 - Veslam li veslam... i uživam! (rafting na Uni )
* foto 2 - I ovde veslam, ali ne uživam - prestigao nas je jedan čamac (rafting na Uni )

четвртак, 12. новембар 2015.

Dati se ili (u)dati se

Inspirisala me je Radica svojim tekstom na razmišljanje o ljubavnom životu i posebno braku. Imam neudate drugarice, svakako, ali nijedna, baš nijedna, nije usedelica u onom klasičnom smislu - sasušena kao sušena mušmula, otrgnuta od života negde u stranu, da ga samo posmatra kod drugih kao kroz staklo i ne učestvuje ni u čemu. Mnoge od njih imaju decu, iako se nikad nisu udale jer smo u modernim vremenima, jelte, i jedno ne podrazumeva drugo. Neke nisu ni htele da se udaju iako žive s očevima svoje dece.

Međutim, ono čuveno ALI koje obožavam, imam i drugarice koje bi dupe dale samo da promene prezime na "pošten način", da neko "ozakoni" njihovu vezu, a poseban slučaj su one koje bi da se udaju tek udaje radi, imale-nemale vezu. To je manje važno u njihovom slučaju. Poznajem samo dva "primerka" - jedna je skot kojoj nije uspelo da se uda iako je ostala i trudna (neuspela ucena), a druga romantična do povraćanja. Ova druga stvarno veruje u princa na belom konju i bezuslovnu ljubav i svašta razno. Dočekala je pedesetu bez burme i novog prezimena. Mada, istini za volju, nije baš svako dolazio u obzir da je učini gospođom - kriterijumi su joj visoki, po mom mišljenju toliko visoki da u stvari voli da voli, a ne nekog konkretnog. Na prvu grubost (šta je za nju grubost, to je posebna tema) padala je u depresiju. Jednom sam joj pomenula kako mi je muž rekao: "Ženo, skini gaće nešto da ti kažem", na šta se žensko društvo nasmejalo, a ona je bila u šoku: "Nikad ne bih rekla da je on tako prost." Dobro, nek bude da je prost, ali ja skidoh gaće i ništa mi nije falilo. Naprotiv.

Uopšte, kako se to neke žene udaju, a neke ne udaju? Elizabet Tejlor je na pitanje kako se udavala čak osam puta, odgovorila: "Ne znam. Svaka moja veza završila se brakom." U prilog tome ide i činjenica da se od Ričarda Bartona razvela 1974, pa ponovo za njega udala 1975. U međuvremenu su valjda raskinuli. Dakle, imala je sedam veza a osam brakova!

Nedavno je u jednoj emisiji džez pevačica Nada Pavlović, govoreći o roditeljima, pomenula i kako se njena majka, ostavši udovica, udala još... ne sećam se koliko puta, šoknula sam se od broja, ali bio je neki dvocifren. Slično je reagovala i voditeljka, pa je upitala kako to, na šta je pevačica odgovorila: "Svaka njena veza završila se brakom, ne znam kako."

Mislite li da žene "koje se udaju" na početku postave uslov - il' brak il' mrak? Sigurno ne. Upravo one koje nikakav uslov ne postavljaju, ne pametuju, ništa ne traže ali i ne daju baš sve, koje čovek može da zadrži samo ako se potrudi... te se udaju! One koje udaju i ne spomenu, a najverovatnije o njoj i ne misle.

Recept? Nema ga, svaka priča je za sebe. Jedna stvar ipak može da se izvuče kao neki opšti zaključak - samo vi planirajte, neko odozgo slatko se smeje vašim planovima. Idealne kombinacije ne postoje. Nagledala sam se brakova koji su započeti s velikim potencijalom da budu "moj život je Švicarska", a ljudi u njemu žive kao u paklu, tačnije - pakao je za nijansu bolji jer bar znate gde ste i nema foliranja. S druge strane, nemogući spojevi, poput toga da su različitog obrazovanja, socijalnog statusa, s velikom razlikom u godinama... i te kako mogu da budu lepi. Što kaže jedna moja drugarica: "Džaba ti svi novci, avioni, kamioni, putovanja... ako nemaš pored sebe nekog kome veruješ i s kim si stalno nasmejana." Devojke, okrenite leđa bez reči onima s kojima se ne osećate dobro, koliko god bile uverene da je onaj Pravi. Ako se uhvatite za Pravog koji nije pravi već skotina, pakao vam ne gine. Ako patite što niste s njim, patićete još više što ste s njim. Glavu gore, brak je budalaština, govori vam žena koja je u drugom braku. Ništa naročito taj brak, mogu i svečano da se zakunem.

Da li zbog Venere u Vagi, kako to lepo opisa moja drugarica Radica, tek - oduvek sam u braku. Otkad imam ličnu kartu, moja dijagnoza je "bračno stanje". Hronično sam u braku. Da li sam planirala da se udam? Nisam, sve se desilo samo od sebe. I prvi i drugi put. S prvim sam se upoznala tako što sam ga ošamarila, a s drugim je prvi susret bila - svađa. Tako da... manite se planova.

Kad ste s "pravim", uopšte nije važno da li ste u braku ili niste. Pogotovo bi trebalo da vam je svejedno kako to izgleda nekome sa strane. Po narodnoj izreci da "tuđa ruka svrab ne češe", nek svako gleda svoja posla. Dokle god imate želju da udovoljavate čoveku s kojim ste jer to i vama pričinjava zadovoljstvo, a ne zato što "tako treba", opustite se i uživajte. Ako i njemu pričinjava zadovoljstvo da vama ugađa, uživajte dvostruko. Da li je to garancija da ćete se udati? Nije. Ali će vam biti lepo, to je mnogo vrednije.

Ili mislite da je bolje trpeti đilkoša koji vam stalno nešto zamera, koji ne zna šta ste mu rekli (ne tražite opravdanje, istina je da vas nije slušao jer ga ne zanima šta pričate), koji uzima sve što može a ne daje vam ništa ili, još gore, daje vam ono što vam nije potrebno, pa još očekuje i zahvalnost... Ako mislite da je u redu da time "platite" za status gospođe, iz ovih stopa krenite na pregled. Psihijatrijski.

Kad su rahmetli Margaret Tačer pitali u čemu je tajna dugovečnosti njenog braka, odgovorila je: "Vaspitana sam da se stvari popravljaju, a ne bacaju." Istina, nešto može da se popravi, ali je istina i da se od "go.ana pita ne pravi". U prevodu - dajte šansu nekom da ispravi grešku, ali ako nema nameru da bilo šta promeni, onda "zbogom, doviđenja". Važno je da šansu date samo jednom. Ako je date i drugi put, opet idite na pregled, verovatno će vam konstatovati "mazohizam".

Kako udaji nisam sklona (volim slobodu), pojma nemam kako sam "uspela" da se udam. Ja sam se svađala, u nekoliko navrata čak i potukla, jednom sam vrednu stolicu (autentičnu, iz epohe, s pozlatom i goblen-meblom) rasturila na leđima muža... Nisam uopšte slatka, teška sam kao teška zemlja. Ali sam uvek bila tu za poveravanje i zajedničko rešavanje problema, za podršku na sve moguće načine (ako treba, i da "slučajno" sapletem nekog na ulici), za sve vrste maštarija, od toga da odemo na Himalaje do seksualnih egzibicija, da mu ugađam (to baš voooolim) i da mu je lepo, za smejanje, za što više smejanja... Neka bude da je do Venere u VaZi. 

уторак, 20. октобар 2015.

Etikete, kolone, grupe i druge bezvezarije

Kad čovek uđe u stan moje prve komšinice, teta-Dušanke, dočeka ga velika fotografija Slobodana Miloševića. Uramljena, u staklu. Za njim je odlepila kao klinke što kače postere muzičara i glumaca. Doduše, nije još zastranila do te mere da vrišti ili pali kandilo ispod fotke, ali... Nikad se ne zna. Kad joj uđem u stan, nešto prokomentarišem u stilu "još imate ovog zlotvora na zidu" ili "omatoreste i ne opametiste se", na šta ona odgovori "da vidim šta ćeš ti od Čede da doživiš" ili "jebo te Čeda da te jebe". Uvek imamo isti repertoar. Retko, sasvim retko, solim joj živu ranu u vidu Zlog Zagorca: "O Miloševićevu ćete saznati nešto kao o Titu", ali to radim samo ako sam baš sadistički raspoložena. U normalnim okolnostima imamo uobičajeni ritual Milošević-Čeda. U nekoliko navrata pokušala sam da joj objasnim kako biti protiv Miloševića nije isto što i biti za Čedu, i kako je za mene Čeda jadni politički klovn, ali - ne ide. Jednom je imala gošću i poče gošća da bistri politiku u pokušaju, a teta-Dušanka će njoj: "Ćuti, ona je Čedinka." Dobih etiketu.

A Zli Zagorac joj je bol neprebolni. Ništa nije vredelo kad sam joj govorila da je falsifikovao istoriju, ubijao ljude gore nego Nemci, pljačkao, varao... sve dok joj drugi nisu rekli da je aminovao saveznička bombardovanje Beograda, Leskovca... Meni ne bi verovala, ali drugima je poverovala. Posle tog osvešćivanja, bila je tri dana bolesna - ležala s krpom na glavi, niti jela niti pila, sva jadna i nikakva, kao prvo ljubavno razočaranje da je doživela. Malo je minulo kad je skinula njegovu fotku, pre toga je pljunuvši i rekavši: "Pu, govno jedno!" Na zidu su ostale medalje i zahvalnice s radnih akcija (koje više ne povezuje sa Zlim Zagorcem) i, офкорс, Sloba. Meni je poznat kao Milošević, ona ga jedino priznaje kao Slobu.

Ajde-de za teta-Dušanku, ona je rođena 1929. godine. Međutim, i rođeni mnogo posle Drugog svetskog rata isto rezonuju - ili je dža ili bu, ne postoji ništa između. Tako ja na FB napisah kako više neću čitati Dežulovića jer je prolupao, počeo da popuje, a i da piše koristeći "činjenice". Uh, kakav greh, odmah sam okarakterisana kao šovinista. "Dok je pljuvao po njihovima, nisi imala ništa protiv, a sad kad po našima..." Ma, ko su naši, ko njihovi? I kakva je to jeres da kažeš kako ti se više ne dopada - Dežulović, bre?! 'Sam ja normalna kad sam se usudila da mi se neko poput Dežulovića ne sviđa? I ranije je s vremena na vreme lupetao, pa sam ga proredila s čitanjem, a sad ga više neću ni otvarati - osećam se kao na času političke nastave. I? Odmah sam svrstana u nazadnu osobu. Nijednog momenta nisam baratala pojmovima "naši" i "njihovi", nego to ide po teta-Dušankinom modelu - il' si nindža il' si mindža. Svrstana sam u kolonu "nepodobnih".  Moraću da se raspitam da li postoji neki spisak autora koji su za "pametne i podobne", možda je zakonom propisano ko MORA da ti se sviđa.

Jedna moja prijateljica, i privatno prijateljica, ne samo virtualno, komentarisala je fotku koju sam postavila na FB. Na fotki policijski automobil odnosi pauk, i propratni tekst: "Aplauz za pauk-službu!" Na to ona prokomentariše kako je verovatno vozilo bilo u kvaru, jer NIKO ne sme da odnosi službeno vozilo, na šta joj odvratim: "Kako god, fotka greje i srce i dušu." Razvila se polemika, s moje strane poenta je bila da zakon važi za sve. Tačno je da ne podnosim policiju, ali, opet, o kome god da se radi - lepo je da nema izuzetaka u sprovođenju zakona. A ona, sve hoće da mi dokaže kako ne odvajam ljude od profesije. Ni na jednu provokaciju nisam odgovarala, nisam se dala upecati da me gurne u svoju priču, a na (ne)sreću rečita sam, na kraju krajeva radi se o mom zidu (inače ne bih ni odgovarala), međutim, fura ona svoju priču: "Moje je da su prvo ljudi pa uniforme. Upoznala sam ih mnogo." Kakve to veze ima s postavljenom fotkom? 

Pošto sa mnom nije mogla da izađe na kraj, ona na svom zidu postavi objavu u stilu da ne treba ljude poistovećivati s profesijom. Aman! Dobila mnogo lajkova, "pokazala mi", a bilo smešno. Uđoh, po njenom mišljenju, u grupu ostrašćenih.

Sad sam se opametila, pa više i ne odgovaram. Ranije sam se ubijala da objasnim šta ja to mislim, ali - nije problem u tome da nisam lepo objasnila. Ne, takve ljude uopšte objašnjenje i ne zanima. Oni su ti lupili etiketu, svrstali te u kolonu ili grupu po onom teta-Dušankinom modelu, i nikakvo objašnjenje tu ne pomaže. Samo odmaže. Svako fura svoju priču. Amin. 

Kum, moj rođeni kum (to mu dođe nekako više od rodbine), kad sam mu rekla da mi Zlog Zagorca ne pominje, zaprepasti me tvdnjom: "I šta? Ovaj kralj, budala jedna, on ti se sviđa?" Kralj? Koji kralj? Kakve ja veze imam s bilo kojim kraljem? A kakve tek veze bilo koji kralj ima sa Zlim Zagorcem? Možda i ima, ali to ama baš nikakve veze nema sa mnom.

Ako nisi za Amerikance onda si za Ruse, ako podržavaš Paradu ponosa onda si peder (ne homoseksualac/ka), ako ti se svidela Kusturičina autobiografija onda si izgubljen slučaj... A šta ako ne "navijaš" ni za Amerikance ni za Ruse? E, to ne može!


Sad više nikome ne objašnjavam ništa. Nekad se zabavim namerno ne odustajući, "furam svoju priču" isto kao i druga strana. Nema tu nikakvog ubeđivanja, samo - ko izdrži, pričaće. Podelili su svet na crno-belo ili dža-bu, pa ako nisi jedno onda si drugo. Između ne postoji ništa. Tako sam ja i Čedinka i šovinista i na korak da budem proglašena za kriminalca.

Kad sam ranije teta-Dušanki pokušavala da objasnim kako su mi jednako mrski i Milošević i Čeda, odgovorila mi je: "Tol'ke škole, a ne znaš ni za koga si." Nema šanse da joj objasnim da nisam ni za koga. Više i ne pokušavam. Ali pokušavam da se zabavim, i uspeva mi dok ne postane bljutavo.