Ukus za muškarce

Kad se najzad pojavio taj momak o kome svi pričaju i koji je trenutno jedan od najpoželjnijih neženja u Beogradu i Srbiji, bilo je to veliko razočaranje. Kakav primer muškog defekta! Ako je merilo lepote nabildovanost, onda je lep. Dobro, nije nabildovan do karikature, ali se vidi da posećuje teretanu. Ima onu dečačku facu "vrati mi klikere" i "još mi nisu operisali krajnike, zato usta držim malo otvorena". Obučen... pa, prati trendove - boje po poslednjoj modi, firmirane farmerke, firmirano džemperče, firmiran zlatan satić, nonšalantno prebačen šal i boli-glava cipele. Obavezna fen-kare frizura. Sve to nije ništa prema njegovom položaju - direktor je marketinga u jakoj firmi. Godine - oko tridesetak. Tako mlad a tako uspešan. Pride je i školovan u Engleskoj. E, to je primerak muškarca za kojim devojke uzdišu.

Međutim, međutim... On nema niti jedan muški hormon. Pored sveg tog mačo izgleda i moćnog položaja, nisam mogla da se otmem utisku da s mamom još uvek priča o svemu što mu se dešava. Devojke, jeste da sam ja završila s karijerom muško-ženskih odnosa i samo sa strane posmatram događaje, ali ne mogu da verujem da ste toliko... tupave. Njegov stav nije muški, njegov izgled nije muški, njegov mozak nije muški, a i ono između nogu pod znakom je pitanja.

Nekad sam imala veliki respekt prema svima koji se školuju na strani. Činjenica je da oni perfektno nauče jezik. I tu se, uglavnom, cela priča za poštovanje završava. Još dok sam radila u Jugotursu operisala sam se od te vrste zablude. Tamo je bilo mnogo dece raznoraznih predstavnika firmi ili diplomata koji su skoro ceo život proveli u inostranstvu, i kad se pojave s onim svojim diplomama na engleskom, francuskom, španskom... pa još su sinovi i ćerke tog i tog... naravno da ih odmah prime u stalni radni odnos, ali ne kao početnike. Oni u jednom potezu postaju neki šefići i direktorčići. To su najbolja mesta za one koje treba skloniti da ne smetaju ovima što rade (što je kod nas, nažalost, masovna pojava). Još tih kasnih osamdesetih i ranih devedesetih videla sam da te diplome ne vrede bukvalno ništa. Izuzetak su, naravno, UCLA, Harvard, Oksford... Ono što vredi tamo vredi i ovde. A oni su uglavnom donosili diplome iz nekih vukojebina gde su bili maženi što su stranci, a ovde su uvažavani što su bili tamo. U čemu je problem? U tome što ne znaju dobro ni svoj maternji jezik. Znaju da pričaju, ali kad treba nešto da napišu, sačuvaj me Bože. Ćirilica, osim ako nisu bili u Rusiji i Bugarskoj, njima je potpuno nepoznato pismo. I kako sad jedan takav čovek, koji ne zna ni ko su bili Karađorđe ili Vuk Karadžić, i nije mrdnuo dalje od Beograda, može da napravi maršrutu za strance po Srbiji? Još mu je mrsko i sve što ima pridev "srpski"? Oni su, bre, sveCki ljudi. Tata za vreme Miloševića predstavljao firmu u inostranstvu, a oni su sad uzorni članovi LDP-a.

Prema sopstvenoj zemlji odnose se s nipodaštavanjem, mada to oni koji ih podržavaju proglase za objektivnost i kritičnost. Kad od "genijalaca" dobijem mejl, dođe mi da plačem što sam ikad dala četvorku onoj mojoj divnoj deci kojoj sam predavala. I oni što su imali dvojke, pismeniji su od ovih. Neko će reći - pa šta? Nema veze, važno je da znaju ono za šta primaju platu. Ne znaju ni to, nažalost. Imaju oni neko teoretsko znanje, ali potpuno neprimenljivo. Oni koji ih brane, gledaju u njih kao u bogove, reći će da je njihovo znanje neprimenljivo u primitivnoj zemlji Srbiji. Ne bih rekla - sposoban čovek je onaj koji ni od čega napravi nešto. Ako je sve u redu, šta će nam "genijalac"? Posao može da odradi i običan činovnik. Povrh svega, "genijalci" ne poznaju ovdašnji mentalitet, ne znaju celokupan proces rada jer su odmah došli na rukovodeće mesto i sve posmatraju sa svojih bogovskih visina, i, naravno, ako stvari ne idu kako treba, nikad ni za šta nisu krivi...

Kad je najpoželjniji neženja nogom kročio u redakciju, odmah mi je bilo jasno u koju kategoriju da ga strpam. Dobro, to mogu i da mu oprostim, mada sam osetila blago gađenje čitajući njegov mejl - pored nepismenosti, nije moglo da mi promakne kako je za njega posao "kako mali Perica zamišlja idealno poslovanje". Onda je otvorio usta. Bože blagi! Setila sam se priče Igora Todorovića o njegovom studiranju u Italiji i uvaženoj italijanskoj gospi udatoj za nekog značajnog Italijana s kojom je pričao uvek na italijanskom, i sve je bilo u redu. Kad mu je u posetu došla mama koja ne govori italijanski, zamolio je gospođu da priča na srpskom - i to je bilo kao tri strujna šoka odjednom! Koristila je tek dva-tri padeža, a akcenat je bio posebna priča. Možda šok i ne bi bio tako veliki da nisu bila velika i očekivanja. Isti je slučaj i s najpoželjnijim neženjom. Ako si, brajko, na mestu na kome jesi, bar govori pravilno. I nauči da kažeš "dobar dan" kad uđeš i "doviđenja" kad izlaziš. Ne bi bilo loše ni da se nasmeješ, ali nije neophodno. Da savladamo makar prvi korak, to "dobar dan" koje ne iziskuje neki poseban napor i nije potrebno veliko znanje da bi se prevalilo preko usta.

Posle tog nadobudnog ulaska najpoželjnijeg neženje kod nas smrtnika, usledila je poslovna priča. On veze nema sa životom! Iz aviona se vidi da uopšte ne shvata sistem po kome stvari funkcionišu. Sve vreme sam razmišljala koliku li platu prima, a koliko pametne i vredne dece nema ni priliku da pokaže kako bi radilo.

I na kraju - testosteroni. Na kilometar mogu da namirišem muškarca. Živim s muškarcima, okružena sam muškarcima, gde god da sam, tu se pojavljuju muškarci... Takva mi je sudbina, i poznajem ih bolje nego samu sebe. Ovaj najpoželjniji neženja uopšte nije muško, odgovorno tvrdim. Kako to ove devojke ne shvataju? Ili ga gledaju samo preko njegovog položaja? Nemoguće - neke od njih su stvarno pametnice. Ili je možda stvarno tačno da ženama izvetri mozak kad su muškarci i "muškarci" u pitanju?

Kako god, ne smem i ne želim da dajem savete. Možda je i bolje da lupe glavom u zid. Na sopstvenim greškama najbolje se uči. Da neko slučajno ne pomisli kako nisam pravila greške u životu. Naravno da sam ih pravila, ali nikad nisam bila s rodovski nedefinisanom pojavom verbalno deklarisanom kao - muškarac. Najveća ljiga bio je moj bivši muž, što sam znala i na početku, ali... bar je bio - muško.

Svako ima svoj ukus za muškarce, ne može svima da se dopada isti model. Međutim, poenta je u modelu - muškarca. Može da bude grub, nežan, pametan, glup, ružan, lep... ali da je - muškarac. Ovaj "najpoželjniji neženja" to sigurno nije. Pitam se da li je najpoželjniji zbog položaja (nezasluženog), obrazovanja (diskutabilnog), izgleda (to je već pitanje ukusa, mada ova otvorena usta kao u slinavog deteta ni kod koga ne mogu da prođu), materijalnog stanja (ko iskreno priznaje da mu je to kriterijum, onda dobro), ponašanja (da li se neko bavio njegovim vaspitanjem?)...

Zar i ti, Cezare?

Da li se plašite pasa? Ili samo pojedinih rasa? Na primer, staforda i pitbula? Za njih se plaća nešto veći porez nego za ostale ljubimce jer spadaju u - opasne pse. Sigurno ste makar jednom slušali o napadu takvih "čudovišta" na prolaznike, decu, stare... i užasnuli se svedočenjima oštećenih, očevidaca... i sigurno ste pomislili kako vlasnike takvih pasa treba oterati u zatvor, možda i mučiti... Ako je sve tako, onda bi i ja trebalo da robijam. Moj pas, Cezar zvanično, a Ceki, Bebaćko, Zizi, Zizijevac Krizijevac.... zvan odmila, jednom četvrtinom je pitbul, a ostatak je stafortska krv. Kad je bio mali, bio je original staford, a sad, poodrastao, slika je i prilika pitbula.

Takav jedan pas, opasan po definiciji, pre godinu dana i tri meseca pobegao je od kuće, a u prošli ponedeljak dobili smo obaveštenje od Veterine Beograd da je pronađen (po čipu su utvrdili vlasnika) i da ponesemo 6.500 dinara ne bismo li ga preuzeli iz Ovče. U protivnom sledi tužba za zanemarivanje životinje. Verovatno je reč o nekakvoj skoro pa krivičnoj tužbi jer imamo - opasnog psa. Ako mislite da je Ceki pobegao jer nije bio voljen, mažen i pažen, niste u pravu. Bio je i previše voljen.

Jedino što bi nama kao vlasnicima moglo da se zameri bilo je što možda nismo dovoljno vremena provodili s njim. Međutim, on to nije mogao da oseti kao neko zanemarivanje jer se navikao od prvog dana. Ujutro svi izađemo nekim poslom, a i ne stanujemo više zajedno. On ostane u kući da samuje, mada mi nešto govori da sve vreme prespava. Jedno vreme sam ostavljala upaljen TV jer voli da gleda filmove. Međutim, imao je običaj da laje ako se na ekranu pojavi mačka, pa sam za svaki slučaj počela da ga ostavljam bez programa. Drugo što bi eventualno moglo da nam se zameri jeste što smo ga uzeli iz legla s nekih nedelju dana. Bio je mali, premali. Na moju, prosečne veličine žensku šaku, mogao je ceo da stane kad se sklupča! Sad je dimenzija telenceta. I treća zamerka vlasnicima, odnosno nama, odnosi se na bežanje. U više navrata je bežao, ali se posle pola do tri sata pojavi ili ga pronađemo. Kad se to prvi put desilo, umesto da ga izubijamo i kaznimo ga na primer tako da ne dobije hranu, mi smo napravili veliku grešku što smo ga svi redom izljubili, izgrlili, ja mu dala duplu dozu obroka... Mnogo smo bili srećni što se pojavio, a on je, ko zna, možda mislio da je to nagrada što je utekao. 

Kad je netragom nestao, polepili smo njegove fotke svuda po kraju, počeli da zagledamo lutalice... Svako je za sebe mislio da je poludeo što se i dalje nada da ćemo ga naći, ali se posle ispostavilo da smo svi (baš svi), makar jednom izašli iz gradskog prevoza ugledavši nekog psa koji liči na njega. Naslušali smo se svakojakih priča - te su ga videli na Adi, te je neko pominjao staforda koji je ušao u autobus, a preplašeni putnici počeli da izlaze, da se muvao oko kontejnera u kraju, da su ga videli ispred naše zgrade tokom dana kad niko od nas nije ni blizu kuće, te je negde na Konjarniku staford ujeo neku ženu pa se izgubio, a ovi moji na poslu me uveravali da se verovatno radi o Cekiju... U svakom slučaju, pribojavala sam se ali i potajno nadala da ga je neko uzeo, plašeći se da on zimu ne može da preživi na ulici. To je jedna zimogrožljiva baba od psa koji zaspi pored peći, a kad ja legnem onda se uvuče kod mojih nogu, ispod pokrivača. Gura dupe, gura, dok se sasvim ne pokrije, viri mu samo glava.

Da li je Cezar nekad bio agresivan? Nikad. Bio je doduše malo lud, a i ostao. Koga voli, odmah skoči na njega i počne da ga liže, a voleo je sve koje smo i mi voleli. Kad nam u goste dođe Marijana, on skoči na nju i upiški se - od sreće. Na Maju je skakao da samo u njega gleda. Ako samo proba s nama da komunicira, odmah se on tu stvori i stavlja svoju njušku ispred njenog lica, kao da joj kaže: "Kakvo je to ponašanje? A ja?" Kad kum Ljuba prespava kod nas, legne pored njega i zagrli ga. Aleks Nemac (Aleksandra, profesorka nemačkog) mirne je prirode, pa Ceki uvek legne tako da je samo krajičkom šape dodirne i još počne da prede (prede, kao mačka). Kad neko od ukućana sedne, on mu legne preko stopala, za svaki slučaj, da zna ako negde krenemo.

Voli i druge pse i stalno hoće da se igra, samo je problem što ga se drugi psi plaše. To traje tek toliko dok ne shvate da imaju posla s Ferdinandom, bikom koji voli da miriše cveće. Jedna naša komšinica ima toj-pudlu, malu da ne može biti manja, i kad dođe kod nas, naravno da je drži u krilu. Prvi i drugi put pudlica se sva tresla od straha, a Ceki je stajao pored, s načuljenim ušima, sve očekujući da se pudla spusti dole pa da se igraju. Posle nekog vremena je dolazio do gazdarice i onom svojom glavudžom nežno je gurao pudlu da ustane. U jednom trenutku je pudla, koja se sasvim oslobodila straha, počela da kevće i gura Cekija. On, jadan, šta će, sklonio se.

Takav je Ceki - dobar, blesav, umiljat... Toliko u njemu nema nikakve agresivnosti, da je jednom najmlađi sin počeo da mu vadi parče mesa iz usta, a on se nešto kao malo bunio. To nijedan pas ne bi dozvolio. Toj-pudla bi ga ugrizla, ubeđena sam. Takav kakav je, Ceki nije imao nikakve šanse da preživi na ulici. Očigledno je da ga je neko uzeo, vidi se i po uhranjenosti. Međutim, vratio se kući sav ofucan, kao da je bio na Solunskom frontu: olinjala dlaka, mestimično ćelav, prepun buva, s ranama od ugriza drugih pasa, pogotovo po glavi i iza ušiju, smrdi, prljav... Tuga ga je pogledati. Uostalom, pronađen je u Borči - teško da je preplivao Dunav ili prešao most, a pouzdano ne zna ni da leti. Možda je od tog nekog ko ga je uzeo pobegao, možda ga je taj neko oterao, možda je hteo da ga uči borbi s drugim psima... Svašta mi pada na pamet, ja sam žena bujne mašte.

Ozdraviće, naravno, već je mnogo bolje. Rane zaceljuju, dlaka i sjaj se vraćaju, leči se pod stručnim nadzorom. Najviše sam se plašila da li mu se promenio karakter. Ako je učestvovao u borbama (po ugrizima i mestima na kojima su, vrlo je moguće), mogao je skroz da poblesavi. Kažu mi da se to vidi odmah, najkasnije za dva do tri sata po povratku, a Ceki se ponašao uobičajeno - jurio rep, skakao na senke... Ipak je bio već odrastao pas kad se izgubio. Moja Buba pita me da li se plašim, a ja joj odgovaram: "Kako to misliš? Pa to je moj pas." A ona me podseća koliko je jak i kako je čak i metalni lanac rastavio. Vidim da se ona plaši, i da se većina ljudi plaši. Na poslu sam se naslušala gluposti za dva života, od toga da će nas ujesti do toga da će nas rastrgnuti. Ne znam kako bi moglo da me rastrgne moje rođeno kuče! Pa još Bebaćko!

Sredinac (srednji sin) najviše ga šeta, zvanično mu je i vlasnik; najstariji mu je puštao muziku i naučio ga da ne dira knjige i zaobilazi komp u širem luku, na svim fotkama Ceki mu je uvaljen u krevetu, krilu... dok ovaj čita. Muž ga voli, ali je i dalje protiv kučeta u kući. Ovo vraćanje zabludelog sina, pardon - psa, propraćeno je opštim oduševljenjem. Najmlađi sin ga je video tek uveče, već okupanog, pregledanog kod vaterinara, sa započetom terapijom... i toliko je viknuo od sreće kad se pojavio na vratima, da je počelo grljenje nalik rvanju. Ceki je u jednom trenutku ležao preko mog sina i lizao mu lice, na šta sam viknula: "Nemoj, pusti ga! Vidiš da je sav u ranama i pun buva." "Baš me briga! To je MOJ paaaas!"

Meni je Ceki najlepši, iako sada deluje opako, ali samo zbog tih rana po glavi. Umiljat je kao i ranije, samo bi da se igra. Mada, kad ga deca izvedu napolje, svi se sklanjaju - i ljudi i drugi psi. Šteta, kad bi samo znali kako se on lepo igra!

Namerno nisam stavila fotke dok je ovako sav ofucan. Kad se vrati u normalu, postaviću ih. Ovo su stare: kad je bio štene i od pre godinu i po dana.

Bezbolni ulazak u šumu dizajna

Išla sam s mamom da kupimo novi krevet, tek sam naučila da čitam. Naoružana novim znanjem, svuda sam videla slova: Pekara, Banka, Pošta... a u prodavnici nameštaja pisalo je: Komandni nameštaj. Sećam se da se mama nasmejala - možda je za svemirski brod. Meni bi, da sam tada bila u njenim godinama, grozno bilo da gledam to N viška (profesionalna deformacija, verovatno bih i prodavačici drvila da to ispravi), ali je moja majka, kad je bila upitana zašto se smeje, diplomatski rekla (što je i imalo donekle veze s osmehom): "Eto, srećna sam što prodajete nameštaj na komad, svuda sve same kombinovane sobe." Ko se ne seća ili ne zna šta su to kombinovane sobe, neka pita roditelje. Te kombinovane sobe imale su obavezne stočić, dve fotelje, kauč i stalak za televizor, i morali ste sve da kupite zajedno. Ako očekujete da je sve bilo i u istom stilu, baš i nije. Na primer, masivan kauč, a lagane fotelje, pri tom je stočić obavezno bio nizak - tada je počinjala opsesija stočićima koji su više bili predviđeni za nekog ko je u ležećem položaju. S modom kombinovanih soba počela je i moda minimalizma, kao i običaj da se celokupan nameštaj menja na nekoliko godina.

Nekad se nameštaj kupovao da traje. Da se ostavi deci i unucima. Masivni komadi prenosili su se s generacije na generaciju. Mesingani krevet mog dede još uvek se koristi. Naravno, madrac se menja, ali na tom krevetu sad spavaju njegovi praunuci. I njegov ormar je opstao. Veliki, starinski, sa intarzijom i ogradicom na vrhu, iza koje su stajale kese s duvanom, dunje i po neka tegla slatka. Sve se pravilo od punog drveta, bilo lepo za oko i funkcionalno. Danas prevladava iverica, komadi koji imaju više namena... Svako uređuje svoj životni prostor onako kako njemu odgovara, i to je sasvim u redu. Međutim, pitanje je da li su u mogućnosti da ispune svoje želje. Ne radi se samo o novcu i veličini (obično skučenosti) prostora, već i o ponudi. Ako vam dizajn ili arhitektura nisu struka, teško da ćete se snaći u šumi stilova i kvaliteta.

Za početak, trebalo bi znati makar osnovne pojmove. Pojavilo se izdanje koje će vam u tome pomoći - Lepši dom: Enterijer od A do Ž. Za svaku pohvalu je da se ovakva jedna enciklopedija (u malom) arhitekture i dizajna pojavi ni manje ni više nego - na kioscima. Saradnik izdanja bila je arh. Radmila Milosavljević, poodavno poznata po popularizaciji svoje struke. Sarađivala je u mnogim časopisima, davala praktične savete, edukovala čitaoce, objavljivala knjige... Mada sam sve sklonija rasprostranjenoj tezi da su "arhitekte slikari u pokušaju", njoj skidam kapu. Počela je po ženskim časopisima, koliko se sećam - u vreme kombinovanih soba, da odgovara na pitanja o uređenju. Kako su njeni odgovori bili potkrepljeni crtežima, funkcionalnim rešenjima, a usput je imala i tu nenametljivu prosvetiteljsku notu, brzo je postala popularna. Piše lako, oseća se da voli i dobro poznaje ono o čemu raspreda. Ovo izdanje Lepšeg doma u neku ruku je skraćena verzija njenog "Pojmovnika". Bilo da vas ova tema zanima ili ne zanima, svakako bi trebalo da imate ovo izdanje Lepšeg doma u kući. Za samo 39 dinara ući ćete u široko polje dizajna, što je deo opšte kulture. Svako slovo ima svoju stranu, odnosno dve stranice, i kako u neveliki format ne može da stane baš sve, napravljen je izbor.

Na primer, očekivala sam da na slovo B bude obrađen bauhaus stil ili Bernardo Bernardi, jedan od naših (bivša Jugoslavija) najznačajnijih arhitekata i dizajnera, koji je opremio onolike hotele u ekspanziji izgradnje turističkih objekata. Pominjem ga jer su prve autorske stolice koje smo kupili a da sam znala ime dizajnera, bile upravo njegove (nismo kupili kao ovu na slici, istog autora, ali je prepoznatljiv naslon za leđa). Između ostalog, i Slobodan Tišma u "Bernardijevoj sobi" (ovogodišnja Ninova nagrada) pod "Bernardijev" misli upravo na njega. Kako god, Bernardi je trenutno aktuelan.

Bez obzira na tu sitnu zamerku, u Lepšem domu ima se šta zanimljivo pročitati, podosta i naučiti. Mene je izdanje oduševilo u kompletu, i kao sama ideja (hvala urednici Ivani Martić), ali kad sam već kod stolica, da pomenem samo neke meni drage dizajnere koji su po njima poznati, a s kojima ćete se susresti u Lepšem domu:
Žorž Žakob - rodonačelnik ampir stila, ali najpoznatiji po rekamijeu, u stvari kanabetu koje je ovekovečio Žak Luj David sa sve madam Rekamije koja na njemu pozira;
Klint Kaare - izdvajam ga zato što je dizajner meni najlepše stolice, pod punim nazivom "Stolica Faaborg" (mahagoni, sedište s kožnim tapacirungom, polukružni naslon sa španskom trskom; i koja je doživela najveću počast - da krasi dansku poštansku marku). Od tog podatka možda je značajnije što s njim počinje svetska opčinjenost skandinavskim stilom, što mu je glavno načelo bilo da pravi nameštaj koji traje, što je težio univerzalnim vrednostima, što je i sam slikar od oca slikara... a možda je njegova vanvremenost upravo u spoju kvaliteta i estetike;

Mihael Tonet - iako mnogi od nas ne znaju da je zvanični naziv stolice koju su sigurno nebrojeno puta videli i sedeli na njoj - "Stolica br. 14" (baš nekreativno ime), to joj nimalo ne smeta da bude možda i najpopularnija na svetu. Verovali ili ne, u vreme kad je nastala, izazvala je pravu revoluciju, Tonetov nameštaj bio je senzacija i na Svetskoj izložbi u Londonu 1862. godine. Verovatno se, kao i ja, pitate šta je tu tako revolucionarno. Oni koji se bave izradom nameštaja rekli su mi da je to - savijeno drvo mašinski obrađeno, ali i to što se sav njegov nameštaj prodavao u delovima, pa se sklapao na licu mesta. Priznaćete da Tonetova stolica koju sada ima svaki bircuz, ali i svaka palata, kao prepoznatljiv znak ima upravo savijeno drvo. I još uvek se delovi sklapaju šrafcigerom i šrafovima. Kako jednostavno, a kako genijalno!

Moja baba-tetka Majkica imala je originalne stolice na kojima je lepo pisalo s unutrašnje strane sedišta: Thonet. Mi smo sedeli na njima, pre toga generacija moje majke i ujaka, pa Majkica i njene sestre, a dobili su ih od roditelja! Još uvek su čitave i na njima može da se sedi, ali je ipak sedenje generacija i generacija dece ostavilo traga. Mogle bi da se srede i antikno prodaju. Neki novokomponovani bogataš verovatno bi ih pobacao: "Pih, starudija!" i kupio - originalnu ivericu u stilu Luj XV! Od klasičnih stilova trenutno je najpopularniji - sve komode izrađene su po tom obrascu, koštaju boli-glava, a imam utisak da bi im tanke izvijene nogare kvrcnule posle dva premeštanja s kraja na kraj sobe.

Ovo je moj izbor iz Lepšeg doma, vaš bi sigurno bio drugačiji. Pored dizajnera obrađeni su i pojmovi iz arhitekture, stila... u skraćenoj verziji, pitko, informativno, ilustrovano... Iako se prodaje na kioscima, ovo izdanje Lepšeg doma treba smestiti u kućnu biblioteku.

Legende za fotke:
1. naslovnica Lepšeg doma
2. poštanska marka na kojoj je Klintova "Stolica Faaborg" (dizajn iz 1914. godine)
3. arh. Radmila Milosavljević
4. "Profesorski naslonjač" Bernarda Bernardija (dizajn iz šezdesetih godina prošlog veka)
5. slika "Madam Rekamije" Ž. L. Davida, na kojoj madam Rekamije pozira na originalnom kanabetu Žorža Žakoba koji je po njoj dobio ime - rekamije (dizajn iz devedesetih godina 18. veka); slično kao što je tašna "birkinka" dobila ime po Džejn Birkin koja je prva nosila
6. "Stolica br. 14" Mihaela Toneta (dizajn iz 1859. godine)

Stereotipi

Kad je u oktobru prošle godine Nebojša Krivokuća na svom blogu Prešlicavanje objavio ovaj fenomenalni post, mada teme o marketingu, brending-menadžerstvu, reklamama i slična presipanja iz šupljeg u prazno (izvinjavam se svim teoretičarima koji uporno žele ovakve stvari da postave na rang nauke), zaobilazim u širokom luku i zadržim se samo na naslovu, ovaj post pročitala sam s posebnim uživanjem jer ima štofa da se razmišlja i o mnogo čemu drugom. Odmah sam sela da napišem komentar. Napisala sam jedan, pa ga obrisala, pa drugi, i njega obrisala, pa treći... Mislim da sam napisala ukupno četiri komentara, podugačka, ali nijedan nisam objavila. Autor kaže da je potrošio sat i frtalj pišući post, a ja sam potrošila i više pišući komentare koji na kraju nisu ni ugledali svetlo dana.

Rekoh već da sam bila oduševljena, pa šta je onda bio problem da napišem neki redak šta mislim o tome? Problem je bio što sam pisala prave priče, nadugačko, malo se hvalila... a to je neprimereno za komentar. Pričice pišem uvek jer imam milion asocijacija na temu, a hvalila sam se - svojim rođakom. Naime, u Гуглу (uopšte ne izgleda loše na ćirilici, zar ne?) radi Petar Aleksić, moj rođak, i mnogo sam ponosna na to. Jedan je od vodećih inženjera. Za temu stvarno nije bitno da li mi je on rođak, ali mi je interesantno što se Pera, došavši u Ameriku 1999, u vreme kad je njegov rođeni brat Božidar bio na odsluženju vojnog roka, i to na Kosovu, u prvi mah susreo sa stereotipom "Srbina", rešen da pokaže kako je Srbin, da doktorira tamo jer mu nude fantastične uslove za usavršavanje i da se vrati u Srbiju. Međutim, još fantastičnije su bile ponude za posao (šta da se radi kad smo pametni?), pa je ostao, ni manje ni više nego u Гуглу. Na radnom mestu susreo se s drugom vrstom streotipa - tamo ga niko nije gledao s čuđenjem što nema bradu, ne drži nož u zubima i nema zlikovačke oči, već su očekivali jednog Nikolu Teslu. Ljudi s kojima je radio imali su drugu vrstu stereotipa! Izgleda da podosta zavisi i od toga s kojom vrstom ljudi se srećeš. Na primer, nekome je asocijacija na Italiju Ponte Roso u Trstu, nekome renesansa, a nekome mafija. Hmmm...

Inače, Pera je opredeljeni Srbin i time se diči. Kad piše na srpskom, piše ćirilicom, ne pljuje ni po porodici ni po naciji ni po istoriji (da bi delovao civilizovanije i "objektivnije"?) i smatra da je bombardovanje Srbije sramota pre svega Amerike. To mu ne smeta da poštuje sve druge. Šta li bi na njegov životni stav rekli simpatizeri LDP-a? Da je primitivan? Glup? Seljačina? Iz njihove vizure sigurno jeste.

Noam Čomski je, koliko znam, prvi Ameriku nazvao "najvećim svetskim teroristom". I? Ja se s njim slažem u potpunosti i još dodajem da je najprimitivnija zemlja. I za bacanje nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki je prokomentarisao da je "jedan od najvećih zločina u istoriji". S druge strane je opšti stereotip da je Amerika najveći borac za slobodu i demokratiju. Otvorenog uma prelistajte činjenice samo u poslednjih tridesetak godina i, ako poštujete i primenjujete logiku, doći ćete do istog zaključka. Pun mi je kurac i američke himne i njenih "ideala". I mutavog Stalonea koji u jednom cugu pobije sedamnaestoricu a njemu ni dlaka s glave nije prhnula od vetrića. Muka mi je i od toga što su uvek "u pravu" i što svi očekuju "pomoć Amerike" (tako izjavi Hilari Klinton i - ostade živa). Najnoviji biser je da su "čuli vapaj sirijskog naroda koji želi da se Amerika umeša". Jadni Sirijci ako će im pomagati zemlja u kojoj o takvim stvarima brine osoba poput gospodže Klinton. Gde oni dođu, tu trava više ne raste. Libija mi nešto pade na pamet, ne znam zašto.

Kad sam 1989. bila u Uzbekistanu, u Taškentu, Buhari i Samarkandu, očekivala sam bedu i prljavštinu. U tašni sam nosila peškirče i sapun, snabdela se grickalicama da ne bih umrla od gladi... Koja glupost! Sve je bilo fantastično, a krajnji rezultat bilo je revidiranje celokupne istorije u mojoj glavi. Ostala sam zapanjena lepotama i athitektonskim čudima, pogotovo Samarkanda, a kad sam svojim očima videla opservatoriju iz 6. veka i čula kako su još tada izračunavali udaljenost Meseca, pisali predivne stihove... posramila sam se. Pa mi smo tada bili divlja horda! Kakva Evropa! A kakva tek Amerika! Oni koji su bili posle mene, kažu mi da je sada sve još sređenije i da vrvi od turista. Kad sam ja bila, jedini turisti bili smo mi i Japanci. Volela bih da još jednom vidim makar Bibi-han i medresu. Dok se ne ode na lice mesta, ništa ne vredi prazna priča. U svakom slučaju, stereotip je razbijen.

Na primer, stvar koja me je zapanjila, bili su tragovi plamena sveća na zidovima džamija! Ko ne zna, muhamedanci gaje kult vode. Pitala sam lokalnog vodiča da li je hrišćanima dozvoljeno da pale sveće na ovakvom mestu, na šta mi je odgovorio da to nema veze s hrišćanima već sa zoroastrizmom. Naime, Buhara u prevodu znači: budističko mesto, što u startu pokazuje da je budizam ovde nekada bio glavna religija, ali ga je potisnuo zoroastrizam koji ima kult vatre. Kako se u ovim krajevima islam primao vrlo teško, popustili su pod pritiskom, pa su dozvolili da kult vatre ostane i u nekim  islamskim običajima. Bila sam na jednoj svadbi gde je čovek koji uvodi mladence "pročišćavao" put upaljenom bakljom, i kad god bi nazdravili, odnekud bi suknula neka vatra. U mnogim udaljenim selima još uvek ima zoroastristra. I mužu Indire Gandi ovo je bila religija. Takođe me je zapanjilo što se u Buhari i Samarkandu govori farsi, odnosno staropersijski jezik. A tek mnoštvo raznolikih lica s odlikama različitih rasa, šarenilo nošnje, bogatstvo voća (nikad u životu nisam videla toliko vrsta grožđa i dinja), raskoš nacionalne kuhinje... Nikad više ni o jednoj zemlji neću suditi dok je ne vidim.

Stereotipa često nismo ni svesni. Udare nas posred lica tek kad se sukobimo s njima. To je jedini šamar hvale vredan - što jači, to bolji, kao onaj terapeutski, za smirivanje histerije.

Čitam, pišem... na oči ne vidim (bukvalno)

Poduže me nije bilo na blogu, ne zato što mi se nije pisalo ili zato što nije bilo ničeg zanimljivog u međuvremenu, već iz sasvim - opravdanih razloga. Ove "opravdane razloge" namerno izdvajam jer se u mom životu možda dešavalo sve s razlogom, ali retko kad "opravdanim". Ovaj put sam morala da batalim čitanje, pisanje i buljenje u računar zato što imam problem s očima. Ranije mi se dešavalo jednom u dve-tri godine da me oči bole, kao kad imam upalu mišića, pa isto onako kako me bole noge ili stomak, tako me sad bole oči. Dok se to ranije retko dešavalo, sad je postalo sve češće i u protekle tri nedelje desilo se tri puta. Toliko me bole (stvarno bole), da mi je napor i da oči držim otvorene. A plačem li plačem. Naduju se kapci iznad oka, a ispod oka imam i crvene krugove. Podsećam na narkomana u pokušaju.

Otprilike u to vreme sam jednoj drugarici lektorisala tekst o očnom pritisku, i sve što je tamo pisalo, maltene od reči do reči odnosilo se i na moj slučaj. Jedini lek, za sada, jeste da odmaram oči, a glavni zamor dolazi od kompa, čitanja... Ne čitam već tri nedelje u autobusu, a za kompom sam samo na poslu, znaČČČi - deset sati dnevno. Za privatni život na računaru ne ostaje ni minut. I tako sam, mada nevoljko, počela da izbegavam ono što najviše volim - da čitam.

Još jednom se potvrdilo da čoveka uvek stigne ono čime se hvali ili čemu se izruguje, kao da je neka kazna. Hvalila sam se, s razlogom (mada očigledno nije opravdan) kako vidim fantastično. Imala sam čak i zvaničnu potvrdu, ni manje ni više, nego od ruskih lekara koji su bili u sistemu Fjodorov i osmislili sve one operacije kojima se sad i drugi diče - da skidaju dioptriju, laserski uklanjaju kataraktu i glaukom, rade skleroplastiku... U svoje vreme sam vodila grupu naših ljudi na operacije i prisustvovala im sve prevodeći. Kad su ih sve pregledali, a bilo je kao da smo u nekom svemirskom programu, pregledali su i mene, i imala sam neverovatne rezultate. Čak mi je glavni lekar preporučio da se prijavim za kosmonauta! Hmmm, tada mi je bilo 30 godina, a sad mi je 52! Međutim, nije to bilo samo od mladosti, zaista su mi oči bile zdrave. Ako se uzme u obzir da sam studirala svetsku književnost i da sam pročitala nekoliko vagona knjiga, ali ne pri punom svetlu već uz sveću ili prigušeno svetlo (da ne bih budila decu - u paketu sam i studirala i gajila decu i radila), onda je stvarno čudno da mi je vid bio tako dobar tako dugo.

Ali, ali... sve je to bilo pre nego što sam počela da radim ovde gde sad radim i gde sam eksploatisana maksimalno. Posle neke dve godine rada u nemačkoj firmi, sa supermenskim moćima, u kriznim uslovima i sa srpskom platom, kad sam prvi put počela da plačem i da s naporom držim oči otvorene, muž me je odveo kod svog lekara. Ni na kraj pameti mi nije padalo da to samostalno uradim, ali je on, zabrinut što mi oči postaju sve manje, a kaže da se zaljubio baš u moje oči ("Vidi na šta sad ličiš"), rešio da sve to sredi. Tad sam dobila i prve naočare, samo za rad na kompu, i prvu dijagnozu koja se zove, verovali ili ne - bleferitis. Prvo sam pomislila da su gdin muž i gdin lekar u nekom talu, pa me zajebuckavaju na pravdi boga, međutim, bleferitis je stvarno bolest i u prevodu se zove infekcija očnog kapka s unutrašnje strane. Najčešće se dešava od iritacije peskom, od trljanja očiju, dima, ledenog vetra ili naprezanja oka. Moj slučaj je bio ovaj poslednji. Dobih ja tako prve naočare sa punih 46 godina i prvi savet: "Ne preterujte s radom i biće sve u redu." Nekako sam uvek loše stajala sa savetima, a i po prirodi sam vrlo neposlušna kad su zabrane u pitanju... i tako sad moram da pazim.

Naravno, ovaj put uzela sam i uput za oftalmologa, ali nikako da zakažem taj pregled. Valjda neće isteći rok uputa.

Problemi s očima trenutno su mi glavna briga, mada se u međuvremenu desila jedna mnogo lepa stvar - objaviće mi knjigu! Izdavač je Evro-Giunti, nisam imala nikakvu vezu, nisam ni pevaljka ni voditeljka ni manekenka... samo sam jedna obična ćorava Milja. Mislim da je kvaka u tome što je izdavač italijanski a ne srpski, što je urednik žensko a ne muško, i što se kod mene sve dešava s razlogom, ali - neopravdanim.

"Meka duša Juga" bila je gotova još pre tri godine, kad sam je i poslala na konkurs jedne renomirane izdavačke kuće. Sećam se kako sam čekala rezultate i kako sam, iako sam znala da nisam pobedila, gajila nadu da se nalazim u onom famoznom užem izboru od deset autora. Spuštala sam kursor red po red, i tako svih devet preostalih imena... a mene ni od korova. Onda sam pomislila kako mora biti da su te izabrane knjige vau-vau od literature. Nabavila sam pobedničku, pročitala je i bila strašno razočarana. Taj roman je čista glupost, ono što najviše mrzim - isprazno intelektualiziranje. Folirante, snobove... svu tu bagru ne mogu očima da vidim. Dakle, nekoliko meseci bila sam strašno utučena, a onda sam saznala iz pouzdanih izvora da moj roman niko nije ni čitao. Za one koji ne znaju - ima dela koje niko i ne pogleda, pogotovo ako ih se mnogo javi na konkurs. Biranje šta će se čitati ide na eci-peci-pec sistem kombinovan s imenima koja moraju (obavezno) da se pročitaju zbog autora koji je već poznat iz ovog ili onog razloga. Kad sam saznala da nisam ni pročitana, bilo mi je mnogo lakše. Ne znam da li treba da bude tako, ali meni je uvek lakše kad provereno znam da imam posla s budalama, makar i da me pređu. Nekako mi je satisfakcija što znam da nisam u njihovom krugu, šta god da mi naprave.

A onda sam pre dve godine poslala knjigu jednoj još poznatijoj kući, u stvari najuspešnijoj u ovom trenutku u Srbiji, čak sam neke ljude i znala, doduše površno. Dobila sam gomilu pitanja na koja je trebalo da odgovorim, između ostalog kako zamišljam svoju promociju i šta bih ja lično uradila u vezi s tim. Između redova je bilo - potrudi se malo sama, a ako treba nešto da se plati, onda plati, to ti je u interesu. Napisala sam i transkript romana, i svašta razno. Onda sam posle nekoliko meseci čekanja, sa sve povremenim zivkanjem da ih podsetim ko sam i kakve veze imam s njima (svaki put sam priču pričala ispočetka i osećala se kao totalni kreten), dobila i zvanično saopštenje da me odbijaju. U principu, to je u redu - ne mora svima da se sviđa, možda je stiglo nešto mnogo bolje, možda se ne uklapa u izdavačku politiku... ali sam dobila obrazloženje iz kojeg ništa nije jasno, izuzev da su prepisali pola mog transkripta. Nemam nikakav dokaz, ali sumnjam da je roman iko i čitao.

Dve godine nisam ništa preduzimala povodom "Meke duše Juga", ali sam se baš zalaufala u pisanju trećeg romana, s radnim nazivom "Lektira za Treći svet". I onda iznenada Mila Milosavljević koju do tada nisam poznavala, zove sve redakcije u Srbiji i obaveštava ih da je pokrenula biblioteku Sedma sila, i ako znamo nekog od novinara ko je nešto napisao, da joj pošaljemo. Naravno, ne obećava da će to i izaći. Na nagovor Marije Jakob (stvarno nisam imala nameru ništa da preduzimam), pošaljem ja roman. To je bilo u jedan petak, a sledećeg petka me ona zove i kaže da je roman odobren za štampu i, ako se ja slažem (čuj, da li se slažem?), biće štampam u februaru (malo je falilo da pitam - a koje godine - tako su me navikli izdavači koje srećem), i poslaće mi tehnički propis za sređivanje teksta. To su sitnice oko fonta, novog reda, navodnika... Sredim ja to tokom vikenda, a onda dalje sve počne da se odvija kao na filmu - naslovnica, crtica o autoru, notacija... Na ovom prvom predlogu za naslovnu stranu vide se moji tata, nana i staramajka - tako sam želela, iako nisam pisala o njima. Književno veče će biti u Kući Đure Jakšića, prvih dana marta. Eto, to je to. Da budem iskrena, još sam u šoku. Da nije Skrivena kamera, ili mi se možda pričinjava ona muzika iz Zone sumraka?

Inače, u romanu nema nikakvih pikanterija, ničim ne sablažnjujem, šokiram, otkrivam toplu vodu... Nema ničega od tih uzbudljivih momenata, samo je opisana jedna porodica u Vranju tokom 19. i prvih godina 20. veka. Mislite da je dosadno? Možda i jeste.

Hiršl, Arsenijević, Mladenović

Pre neki dan završila sam čitanje "Žvake za ludaka" Radovana Hiršla. Knjigu mi je dao Đorđe Kalijadis, koji je napisao (kao i uvek) odličan prikaz. U svemu se slažem sa Kalijadisom, jedino bih dodala da odavno nisam pročitala iskreniju knjigu, u kojoj nema ni trunke pozerstva. Bez obzira na (ipak) mučnu temu, (ipak) turbulentan život s nekoliko reinkarnacija tokom jednog bitisanja i (ipak) brojna poniženja koja je autor preturio preko glave, ova knjiga je toliko duhovita da mi blagi smešak nije silazio s usana maltene od prve do poslednje stranice, i toliko je živopisna sa mnoštvom likova i odlično dočaranim vremenom i (naročito) Beogradom, čemu je posebno doprineo jezik "s kaldrme", da sam samo uplovila kao u neki film sastavljen od kratkih fragmenata. Ako se ikad bude snimio film po ovom delu, naslov bi mogao da bude "Kratki rezovi (po mozgu)".

Logično je pretpostaviti da jedan takav neisfolirani čovek, umetnik ne samo po zvanju već i po životnom stavu, prepozna veštačko cveće odmah, po izgledu, a ne samo zato što ne miriše. U "Žvaci" su dve sekvence u vezi s ovim naročito upečatljive: "Pankrti u SKC-u" i "Poznati mladi književnik". Ima i jačih, koje vas dublje prodrmaju da se zamislite nad "intelektualnim" licemerjem i kvaziintelektualcima beogradske elite, ali izdvajam ove dve zato što su povezane istim akterima, iako je vremenska razlika među njima punih 14 godina. Hiršl je vaspitan čovek, s tananim osećajem za pristojnost u građanskoj suštini, u najlepšem i najboljem smislu te reči, pa nije pominjao imena (u celoj knjizi i nema imena, svi imaju nadimke, čak i o sebi piše u trećem licu - s Manijakom se odmah saživite). Međutim, iako su me lepo vaspitavali, nisam vaspitana, pa ću ja prostački da otkrijem puna imena aktera. O čemu se radi?

U sekvenci "Pankrti u SKC-u" Hiršl piše o predgrupi na koncertu. Beše to Limunovo drvo.
"(...) Krenuli su Limunovo drvo, dve gitare, bas i bubnjevi, poletno, zanimljivo, novo, nije samo lajanje, moglo je i da se otfura uz tu muziku, ali, jebiga, publika, koja je najvećim delom došla da vidi i čuje Pankrte, poče da isijava netrpeljivost prema Limunovom drvetu. Obojica gitarista su furali grive, a to u beogradskoj varijanti pankerske estetike nije moglo da prođe nekažnjeno, i sranje poče da se zaljuljava. Sve se dešavalo ispred nosa Otrova, Manijaka i Krdže, klinci su pljuvali bend masovno, a ekipica u kožnim jaknama, koji su sebe nazivali 'Urbana gerila', a još su se brijali gumicama za brisanje olovke, počeše da pljuju u praznu plastičnu čašu od piva i da je pune, i kad su je napunili šlajmarama, prosipali su je po muzičarima, naročito po jednom gitaristi koji je imao grivu i bradu, videlo se kako mu šlajm curi po grivi na bradu, kako se sa brade cedi na gitaru, a on svira i gleda u pod. Bina mokra i klizava, sa strane se lepo vidi na svetlu reflektora kako pljuce u rojevima kao osice lete ka bini. Onda basista poludi, prozva pičke koje pljuju da iziđu na binu ako smeju, i tu izlete par njih. To su bili baš ti bubuljičavi u kožnim jaknama, kojima su pljuvačne žlezde žešće pojačano lučile, i onda je bilo još nekog guranja, natezanja, onda se dogovoriše da svi vole pank, neko viknu: 'Živeo pank!' i Limunovo drvo se pokupi sa bine.
'Jeste videli budale?', Krdža gleda kao da ne veruje svojim očima, 'Plate da uđu na koncert, a onda teraju bend sa bine, budale koje ne kapiraju dobru muziku i pljuju muzičare kao da oni ne znaju da sviraju, koje kretenčine, koje glupo zezanje!'
(....) 'Ajd' palimo', reče Otrov. 'Jebeš Pankrte, dosta smo doživeli!' i zapališe napolje, na ulicu. Ulica ih usisa kao dragocenu poslasticu." (str. 125/126)
Grupu su osnovala dvojica Milana, Stefanović i Mladenović, što Hiršl ne pominje. Oni su bili popljuvani, bukvalno. Nisu deca došla da slušaju domaće seljačine - sic!

U sekvenci "Poznati mladi književnik", Hiršl (već poodavno u Cirihu) ovako reaguje na vest o dodeli književne nagrade (očigledno je reč o NIN-voj, a pisac je očigledno Vladimir Arsenijević - poslednja provera pred konačno utvrđivanje identiteta su lenonski cvikeri, mada ih je sad zamenio).
"(...) 'Sećaš se onog pljuvanja u SKC-u, kad su pljuvali Limunovo drvo, ono, koncert Pankrta, bili smo Krdža, ti i ja, je l' se sećaš?'
'Sećam se', reče Otrov, 'ali zašto pitaš, otkud ti sad to, gde si iščupao to pljuvanje?!'
'Pa ovaj mladi, nagrađeni pisac, dobio je upravo nagradu za roman, video sam u Vremenu njegovu fotku i prepoznao sam ga, on je jedan od onih što su pljuvali u čašu i polivali Limunovo drvo, sećaš se tih klinaca u kožnim jaknama, stajali su ispred nas!'
'Gde se toga seti, ima sigurno više od dvadeset godina', mrmlja Otrov.
'Siguran sam da je on jedan od onih pljuvača', reče Manijak, 'pamtim face ludački, tu sam neprejebiv!'
'Pa ti si lud, zoveš me zbog toga iz Ciriha.' Ovaj je sto posto lud, misli Otrov. 'Jednom lud, uvek lud, lud si bio i još luđi postao.'
'E, kurac sam lud, nego palo mi nešto na pamet, pazi ovo, ovaj što je pljuvao, što je sada pisac, sigurno ima negde promociju romana, znaš ono uvaljivanje i potpisivanje knjiga. Zamisli, kao, čita on odlomak iz svog romana, a u publici u prvom redu sede preživeli iz Limunovog drveta, Kvarni Kutnjak i Mali, sede i pljuju u čašu i polivaju mladog, talentovanog, nagrađenog pisca. Njemu se šlajmara cedi sa Džon Lenon cvikera i pada na otvorenu knjigu, a on čita, čita, čita, čita!'" (str. 253/254)
I za još jednu potvrdu identiteta - roman je očigledno "U potpalublju", godina je očigledno 1994 - godina u kojoj je Arsenijević dobio nagradu i godina u kojoj je Mladenović umro.

Moglo bi da se kaže i - Popljuvani i Nagrađeni. Koja ironija! Popljuvani je onaj koji je u stvari pobedio, sećaju ga se još uvek, njegova vrednost, ne samo popularnost, ne smanjuju se vremenom, naprotiv. A Nagrađeni, pisac od jedne napisane knjige (jedine koja ipak spada u beletristiku, mada je pitanje da li je zaslužila baš NIN-vu nagradu), pljuje sam sebe. Toliko se trudi da bude intelektualan, tolerantan, civilizovan... da je postao pravi sveCki čovek.

Možda bi naslov trebalo da dopunim još jednim prezimenom - Domanović. U "Mrtvom moru" pojavljuju se pesnik, slikar i naučnik, a kao da je Domanović pisao o slikaru, piscu i muzičaru, samo što novo vreme ima i drugačiji zaplet - u duhu sadašnjice pisac pljuje muzičara jer ne prepoznaje vrednost pred nosem (mada je "intelektualac", "civilizovan" i "urban"), a slikar ne može da istrpi nepravdu pa ima osvetoljubive ideje koje ostaju samo ideje.

Šaban je zakon!

http://www.youtube.com/watch?v=egZnd_-5W0Q&feature=related
Mislila sam da proslava takozvane Srpske nove godine (u Rusiji je zovu Ruska) nije tako popularna kao nekad, međutim - baš sam se prevarila. Slušam muziku iz okolnih stanova i zgrada, da ne pominjem petarde po ulici, i nameće mi se poređenje sa onim kako je to ranije bilo.

Ko se seća, bilo je zabranjeno. Automatski je bilo - vrlo privlačno. Verovatno zbog predznaka "srpska", ova Nova godina kao obavezan repertoar imala je "Sprem'te se, sprem'te", "Marširala, marširala kralja Petra garda"... sve redom pesme zbog kojih se išlo u zatvor. Brat jednog mog druga proveo je tri dana u apsu zbog "Ko to kaže, ko to laže". Od tih pesama večeras nisam čula ni jednu jedinu, izuzev "Marša na Drinu" (koji nikad nije ni bio zabranjen, ali nije bio ni podoban). Odsvirali su ga trubači nasred ulice. Svi prozori su se otvorili i petarde su malo zamrle, hvala bogu.

Neka druga muzika zamenila je stari repertoar. Iz neke udaljenije zgrade orio se Šaban Bajramović. Bilo je po nekoliko aranžmana jedne te iste pesme: "Geljam dade" s Exita i onako, obično; pa "Đelem, đelem" u sto varijanti - s Cubismom, s Josipom Lisac, sam kad je bio mlađi, sam kad je bio stariji... Sklonost džeziranju i pun, napukli glas Bajramovića, sa setnom notom koju valjda mogu da proizvedu samo Cigani i crnci, potpuno me obuzeo. Osećala sam se kao da sam u kafani i kao da samo meni peva. Ovu okolnu galamu nisam više ni čula. Isključila sam se za sve ostale zvukove. Samo sam ih registrovala da postoje, ali nisam ih više razumevala. Bili su nalik krčanju radio-aparata dok slušam svoju pesmu.

Mogu da se pohvalim da sam jednom u životu doživela upravo to - Šaban Bajramović pevao je samo meni! Bilo je to davne 1983. godine, u Nišu, u hotelu "Ambasador".

Moj prvi muž bio je u vojsci, a u isto vreme, ali u različitim kasarnama, i kum Ljuba i drug Raca. Odlazila sam svake druge nedelje u Niš i sve ih vadila napolje. Prvo izvučem muža, prijavim se kao žena. On dobija celu noć. Dete sa mnom, sve regularno. Onda zajedno odemo po kuma Ljubu, za njega se prijavim kao devojka. Dete me vuče za suknju i obraća mi se "mama", dajem ličnu kartu, u njoj dva prezimena... Gledaju me kao kretena, ali ga puste. On ima izlaz do ponoći. Onda krenemo muž, kum, dete i ja u treću kasarnu i vadimo Racu. Za njega se prijavim nekad da sam mu sestra, a nekad da sam mu drugarica. Pored mene stoje: muž gušter s nekim čvarcima na ramenu i običnom vojničkom kapom, kum padobranac s beretom, dete bez ikakvih vojnih oznaka iako je muško, i ja, jedini ženski primerak celog društva (što mi je izgleda sudbina). Dočekujemo Racu u plavoj uniformi, on je bio u vojnoj policiji, i sa trećom vrstom pokrivala za glavu. Sve u svemu, bila sam sa sva tri roda vojske u Nišu. Nedostajala je jedino mornarica, ali da ne preterujem... ipak smo u Nišu. Provedemo ceo dan zajedno, završimo u nekoj kafani, tu se oprostimo s Ljubom i Racom, dete uveliko spava u mojim rukama.

Tako smo te večeri sedeli u podrumu hotela "Ambasador", vojnici su razmenjivali neke svoje vojničke do zla boga dosadne priče, a ja sam ljuljuškala dete da zaspi. Za jednim stolom sede neki lokalci i nešto se žustro raspravljaju, a za drugim smo mi. Pusto. I onda počinje da peva neki Ciga sa zlatnim zubom. Mislila sam da će nešto da protrkeljiše, tek da odradi tezgu, ionako je prazno. Međutim, on peva, pa peva, i peva... kao da je pred punom salom. Još uvek nije nosio naočare a "krasili" su ga brkovi, žmuri on i peva, brci spušteni nadole... I dalje peva, ne štedi ni grlo ni emocije, sve me žmarci podilaze. Tada nisam znala ko je Šaban Bajramović, što mi se može oprostiti jer sam gimanzijske dane provela u diskoteci u kojoj sam bila obavezan inventar. Kad popisuju čaše i flaše, popišu i mene. U kafanu sam počela da idem tek kasnije, a sa drugim mužem postala sam i tamo inventar, sa sve bračnim drugom.

http://www.youtube.com/watch?v=JlL4nJ6cDKA
I tako, peva taj čovek i dalje, ne pravi pauzu. A kad je zapevao "Đelem, đelem" (jedina pesma koju sam tada znala), meni krenu suze. Sav se uneo, imala sam utisak da će se rastočiti meni na oči, jedino ga ja i pratim. I dete sluša, raširilo okice, pa na kraju i zaspalo.

I tako sve do 11.15, kad su padobranac i vojni cajac morali da krenu. Tek tad sam se pribrala i sasvim svesno posumnjala da sam u drugom stanju. Plačem samo kad sam sva nagruvana hormonima. U prvoj trudnoći sam plakala i kad vidim dete ili stare ljude, a kamoli da čujem neku tužnu priču. E, i sad sam bila u drugom stanju, samo što u tom momentu nisam znala. Pamtiću Šabana i po blagoslovenom stanju.

Ako saznam iz kog stana su me počastili Bajramovićem, napraviću im pitu - i ja njih da počastim.