недеља, 16. октобар 2016.

Avanture nevaljalog Nobela


Za ovaj post me je inspirisala halabuka oko dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ali posredno, preko komentara na FB status moje drugarice Radice Milovanović. Gdin Dilan je skoro pa kolateralna šteta jer poslednjih nekoliko dana, od trenutka kako je dobio Nobela, svi imaju nešto da kažu o Dilanu, makar da ga spomenu kad su tema književnost, nagrade... imali-nemali veze s njim.




Možete da pomenete i Vuka Karadžića, ispašće da i on ima veze s Bobom Dilanom i, naravno, s Nobelovom nagradom. 


Napisa Radica sledeće:
"Malo sam manijak za čitanje knjiga. Priznajem.
Čitam sve, kupujem knjige, skupljam ih, onako sva srećna što neku knjigu najzad imam.
Decenijama sam pokušavala da pročitam 'Sto godina samoće'. Nije mi išlo nikako. Kad sam pre nekoliko godina ponovo pokušala, nisam mogla da prestanem sa čitanjem. Danas mislim da je to jedna od najboljih pročitanih knjiga u mom životu.
Sada pokušavam iz trećeg puta da pročitam 'Avanture nevaljale devojčice'. Prvi put sam pokušala pre desetak godina. Nije išlo. Stigla sam do pola, rešena da je pročitam il' crknem. Ne ide mi ni dalje.
Pitam se koliko je Nobelova nagrada u stvari reper da nešto vredi.
Ljudi, šta se vama toliko dopalo u ovoj knjizi?
Mislim, možda me spiči kraj knjige, al' udavi, brate bože."



Komentari su bili interesantni. Pored ocene konkretne knjige; vrednovanja drugih knjiga - šta je kome odvratno i nisu mogli da pročitaju, a knjiga je "značajna"; vrednovanja uopšte; i, pogađate, o Bobu Dilanu i Nobelovoj nagradi. 



Iščitala ja sve to, bilo je zanimljivo, ali sam se javila tek kad me je Radica prozvala: 
" Miljo, volela bih da čujem tvoje mišljenje. Pre neki dan si pisala o ovoj nagradi."


Odgovorim:
"'Avanture nevaljale devojčice' - prvoklasna literatura!
Od njegovih knjiga favoriti su mi 'Razgovor u katedrali' i 'Pohvala pomajci'.
Ljosa je intelektualan i čulan (da, čulan!), njegova literatura nije ni ljubavna ni erotska. Samo se treba prepustiti i on te uvede u duboke dubine, iako mu je fabula često bizarna. Pa i to je umetnost, da u 'providnoj priči' uspeš da čeprkaš po mozgu, hormonima i srcu (tim redosledom).
Što se vrednovanja književnog dela i umetnosti uopšte tiče, Kant je to najbolje sročio.
A Nobelova nagrada? Jasno je kao dan da je Murakami neće dobiti jer, da je bilo volje, dobio bi je kad je prvi put bio nominovan. Samim tim, zadovoljna sam izborom Dilana jer on jeste književnik, i to dobar. Kao što je bio i Džim Morison."



Na nekim drugim mestima ljudi su postavljali ogorčene statuse "zašto Dilan, a ne Murakami", neki drugi su oduševljeni jer je "uvek bio angažovan i buntovnik"...


Iako mislim da je Nobelova nagrada diskreditovala samu sebe odlazeći u ruke kojekakvim njuškama "zaslužnim za mir" (kao da vuka nagradiš za čuvanje ovaca), ipak je najprestižnija. Godinama mi već nije jasno po kom principu se dodeljuje za književnost, a možda ne mogu da uhvatim nit jer za neke autore nisam ni čula, a kamoli ih čitala. Tek kad dobiju nagradu, svi navalimo ko mutavi da ih čitamo. Budući da mi nije poznata sva svetska književna produkcija, neću komentarisati, ali slutim da nije reč samo o književnom vrednovanju. Da jeste, jedan Tolstoj sigurno bi je dobio, a nije. Kao što je neće dobiti ni Murakami.


Ovde je ključno pitanje: Šta je književnost, ko se smatra književnikom? Ana Nort je u Njujork Tajmsu napisala da nagrada nije otišla u ruke književniku i da je književnost time izgubila, odnosno da književnost nije dobila nagradu. Moguće da ja tu nešto nisam ukapirala, moj engleski je slabašan, ali, ako sam shvatila suštinu - ništa gluplje nisam pročitala ovih dana.


S tim u vezi, setih se razgovora s bivšom učenicom koja je trenutno glumica iako nije školovana za taj posao. Ona, onako nesigurna i suptilna, kakvi su ljudi koji se sličnim zanimanjima bave, kaže mi da shvata zašto je "školovani glumci" gledaju s nipodaštavanjem - uzima im hleb, oni su se mučili na akademiji, ona ništa... Tu je grubo prekinem i podsetim je na školske dane, kad sam im predavala o Disu: "Sećaš se, on nikako nije mogao da položi maturu. A znaš kakva je pesničina! Nije učio metriku, ali je osećao celim svojim bićem i mogao je i heksametar da izbaci iz taka iako ne bi znao kako se to zove. U pitanju je umetnost, nije to posao mašinskog inženjera ili knjigovođe."


Kad sam upisivala fakultet, deda me je, razočaran mojim izborom, pitao: "I, šta ćeš biti kad završiš? Diplomirani svetski književnik?" Kao što slikar nije vredniji ako postane magistar ili doktor slikarstva (u, smrzla sam se, doktor!). Naivci odmah da se pobese ili makar da se pritvore s  mogućnošću krivičnog gonjenja - diplomiranim slikarima otimaju hleb, nisu slikari, slikarstvo time gubi...


Književnici dragi, i Bob Dilan je književnik. I neki grafiti po beogradskim fasadama (i po drugim gradovima u svetu) takođe su književnost. I to dobra, ponekad i dubokoumna književnost. Etiketa "književnik" ne stiče se diplomom niti na bilo koji drugi način osim delom. A delo je - reč, bilo izgovorena, bilo napisana, bilo nacrtana, bilo otpevana.


Što se Dilanove "angažovanosti i buntovništva" tiče - smešno, bar u odnosu na književnost. Ako je zbog toga dobio nagradu za književnost (za književnost!), Nobelov komitet je načisto pukô



Benedeto Kroče je lepo sročio: "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika." Dakle, glavna caka nije u tome ŠTA je umetnik rekao već KAKO je to uradio.


Budući da niko sa sigurnošću ne može da kaže koja je kvaka za dobijanje Nobelove nagrade za književnost (geografska zastupljenost, promovisanje malih ili nepoznatih književnosti...), usudiću se da verujem kako je stvarno bitna - književnost. E, sad, što je neko višestruko talentovan pa je istovremeno i književnik i muzičar, kod mene mu je samo plus, ali izgleda da se to posmatra kao minus. Svako u svoj tor i tišina! Nema mešanja, svakom je nalepljena etiketa ko je i šta je, da se ne pogubimo u ovom mraku od života.


Opšte mišljenje, a pogotovo nagrade, ne moraju ništa da znače, i to je neka vrsta etikete: ovo je ocenjeno kao odlično, i to mora da ti se svidi jer, ako ti se ne svidi, ti si, čoveče - glup! Dobro, glupa sam za "Malog princa". I već pomenuti Tolstoj je bio glup glede Šekspira, napisao je traktat o besmislu u "Kralju Liru".


Najgori su kvaziintelektualci koji cene samo "prave vrednosti". Plakali su kao kiša kad je umro Bouvi, sve utrkujući se ko će biti očajniji, da se slučajno ne zaboravi kako su i oni bili ožalošćeni. Ne sumnjam da su ga voleli i slušali, ali tolike naricaljke s lirskim elementima - da čoveku pozli. Za Šabana Bajramovića su se zainteresovali tek kad su mu džezeri odali počast pozivajući ga da s njima nastupa, posle i ostali. Svi su najednom bili zaljubljeni u njega. Dotle, Šaban je bio samo - šaban. Još gore - ciganski šaban.


Ako ste pretendent na "ispravno vrednovanje", držite se Kantovog razmišljanja o estetici. Ipak, i tu postoji problem - morate da se udubite u ono što gledate, čitate, slušate... I da se prepustite, pa ćete znati pravilno da ocenite. Nažalost, tad se može desiti da upadnete u "pogrešno" društvo, kao primerak analize Molove "Psihologija kiča - umetnost sreće". To nikome ne odgovara, zar ne?




среда, 28. септембар 2016.

Iz vodičkih dana (kako lepe reči mogu da budu i bezobrazne)


U ruskom jeziku je naziv za ženski polni organ пизда ili манда. Prvu reč ne treba prevoditi, ista je i kod nas, mada je mi češće koristimo za karakternu osobinu, odnosno karakternu slabost, bolje reći - jad. Međutim, ova druga je češće u upotrebi, a nama je posebno zanimljiva jer imamo neretko prezime Mandić, nastalo od ženskog imena Manda, koje se danas retko daje devojčicama, ali je nekad bilo vrlo popularno.

I bez velike mašte može se pretpostaviti kako Rusi reaguju na prezime Mandić, a tek na ime Manda... Kad sam bila turistički vodič u Yugotours-u prisustvovala sam i neprijatnostima i smejanju i smejuljenju i namigivanju i svačemu kad se neka devojka, ne znajući šta njeno pezime znači na ruskom, uljudno predstavi: "Mandić." Ruskinje još mogu da pokažu i sažaljenje, ali i one se uglavnom smeju, bez imalo ženske solidarnosti.

Imam poznanicu u Moskvi koja se, jadna, preziva - Šupikova, što bi u prevodu bilo: Dupetić. Smešno je, ali ipak je nekako blaže nego da se preziva Pizdić ili Pičkić (u slobodnom prevodu).

Kad god sam s grupom od 40 Rusa dolazila u Zagreb, nikad nisam bila sigurna šta će se tačno desiti, jedino sam znala da će se nešto desiti kad im lokalni vodič ispriča priču o Manduševcu, u strogom centru grada, izvoru na Trgu bana Jelačića. Legenda ide ovako: devojku po imenu Manda (tu Rusi počinju da se zgledaju, ako se već ne smeju grohotom) iznemogli vojnik zamolio je za malo vode, a ona je zagrebala po zemlji i voda je potekla, pa su tako i Manduševac i Zagreb dobili ime. Koliko puta sam čula: "Dala mu vode, nije nešto drugo, a-ha-ha-ha..." Smejanje je bilo obavezno, ponekad i toliko glasno da su se meštani samo zgledali i verovatno mislili: "Kakav nenormalan narod!" Blesavo je delovalo sa strane - vodič im pripoveda jednu lepu priču, a oni prolupali, previjaju se od smeha. I to njih 40.

Manduševac nije bio ništa u odnosu na odlazak na Plitvice, pogotovo ako noće u Borju. Taj kamp (nekad bilo, valjda je i sada tako) ima kućice, male brvnare s punom udobnošću. Lepo izgledaju, pogotovo što se kućice zovu po lokalnim ženskim imenima: Joka, Ika, Jovanka... i obavezno - Manda. Mala napomena - nekad su u ovom kraju živeli Srbi, pa otud i ovakva imena; sad Srba ovde više nema, možda su i nazivi promenjeni (teško da je ostala kućica s imenom Jovanka, na primer). I ne samo da su kućice imale imena, sa sve tablom gde je velikim slovima ispisano kako se zove, nego su do kućica postojali i putokazi, takođe ispisani velikim slovima, da se lepo vidi, da se turisti ne izgube. Da li je neko od Rusa hteo u Mandu? Naravno - niko! Ako putujemo ruskim autobusom, jadni vozači, dok parkiraju autobus, stignu taman da uzmu preostali ključ i ne mogu ništa da biraju. Njima obično zapadne Manda. Tabla s imenom bude slomljena, čak i putokaz. Oni koji su bili u Mandi (čitaj: vozači) predmet su sprdnje do kraja putovanja. Vodiči, svi odreda, pa i ja, uvek se ponašaju profesionalno - bez smejanja. Profesionalno ne ulaze ni u Mandu - to je bila kućica predviđena za četiri osobe. Samo iz tog razloga, majkemi. 

A kako se na ruskom kaže muški polni organ? Пенис ili хер ili хуй. Najkorišćenija psovka je Пошел на хуй (prevod nije potreban). U vezi s ovim rečima nije bilo toliko anegdota, ali bilo je opasno izgovoriti i samo "hu", nedajbože. 

Da malo uozbiljim stvari, makar da oni koji uče ruski obogate rečnik. Ubedljivo najviše sinonima za te "bezobrazne" delove tela ima - zadnjica. U srpskom su sinonimi: dupe, stražnjica, šupak, guza... sa svim podvarijantama značenja.

U ruskom za "debelo meso" imamo lingvistički švedski sto:

задница - zadnjica, stražnjica;

зад - dupe, zadnjica (bukvalno - ono što je pozadi);

ягодицы - guzovi;

попка - dupe, ali samo dečje, mi nemamo adekvatan prevod za ovu reč - moglo bi "guza" samo uz kreveljenje, da se dočara kako se radi o detetu;

батокс - dupe (ponekad je sinonim za debelo parče mesa);

шупик - dupe, zadnjica, šupak (verovatno je isti koren, možda i iz staroslovenskog); ali češće se koristi u prenesenom značenju za nekog ko je prost ili glup, ili i jedno i drugo)

жопа - podsmešljiv naziv za zadnjicu, ali i simpatičan; ponekad je nadimak punačkih momaka;

ишак - dupe, ali više kao augmentativ dupište; takođe i sinonim za reč осёл - magarac; koristi se i u značenju - budala, budaletina;

i tako dalje, i tako dalje. Sigurno postoji još sinonima.


среда, 31. август 2016.

Novi Pavlik Morozov (akcija prijavljivanja komšije koji izdaje stan)

Dok sam radila u školi, deca su verovatno prepisivala na mojim kontrolnim zadacima ko blesava, nisam tako revnosno ni gledala, ako zanemarimo da ni po prirodi nemam neke uhoditeljske sklonosti. Nije mi bilo ni važno jer sam uglavnom tačno znala kakvim znanjem ko raspolaže, što se pokazivalo na usmenom odgovaranju. Te "pismene" ocene bile su obavezne, pa su mogle da se poprave, ali i da se pokvare. Međutim, bile su mi izuzetno važne zbog dece koju nisam želela da ispitujem usmeno. Pre svega mislim na one s ograničenim sposobnostima. Ne radi se o učenju ili neučenju, jednostavno - takvo dete može da uči koliko hoće, opet nema pojma.

Takav je bio i M. Kad se samo setim koliko smo se mučili s upravnim i neupravnim govorom, da jedno preoblikuje u drugo. Naučio je da rečenicu s upravnim govorom Marko me pita: "Šta radiš?" prebaci u neupravni govor Marko me pita šta radim. Naučio je i obratno, da iz neupravnog prebaci u upravni govor. Ja sva ponosna, eto, savladao je nešto iz gradiva, na sledećem testu imaće jedan siguran bod. Prošlo neko vreme, ja mu opet postavim isti zadatak, s drugom rečenicom, a on - ni makac. "Kako ne znaš, radio si to", a on meni: "Uh, pa to je prošlo, pitali ste me to i dobio sam ocenu." I sad ja njega moram da ispitujem usmeno ako slučajno na kontrolnom dobije keca! Unapred mi je muka, molim se da dobije kakvu-takvu dvojčicu, da ne maltretiram ni njega ni sebe.

Počeo kontrolni, spazim da petlja oko ceduljica i ponadam se da će umeti da prepiše šta mu treba da dobije pozitivnu ocenu, i obostrano se spasemo usmenog horora. Krenem između redova, njemu leđima okrenuta, kao ne vidim da mulja, unapred srećna zbog njegovog "uspeha".

Utom drugi učenik poče da me doziva: "Nastavnice, nastavnice...", ja brzo pritrčim da vidim šta je, kad me on presrete rečima, izgovorenim glasno: "M. prepisuje!" Čuo je ceo razred, i svi su na trenutak zastali s radom. Krv mi je jurnula u glavu od besa: "Kako smeš drugima da smetaš glasnim govorom?! Pusti druge da rade. Je l' tebe neko nešto pitao? Što se ne baviš svojim zadatkom nego ometaš druge?!" Imala sam želju da ga zgromim! Pomislila sam: "Kakva ćeš ti pizda biti kad odrasteš! Drukara, govnarčina, slabić..." Postao je policajac. Moglo se i pretpostaviti. A M. sam morala da ispitujem usmeno jer je dobio jedinicu. Nije moglo ni jedan plus, ni na mišiće.

Pavlik Morozov s razredom
Taj drugi učenik je po meri ove države uzoran građanin, divota jedna od podanika. Verovatno na takav profil računa vlast (čitaj: Poreska uprava) koja je štampala flajer s tekstom: "Neprijavljivanje prihoda je poreski prekršaj! Podnesi prijavu!", povodom izdavanja stanova i soba. Neverovatno liči na sovjetske propagandne letke iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kad su "molili" građane da prijavljuju one koji su imali zalihe hrane u kući, odnosno nisu davali sve u kolhoz. I tad se desio Pavlik Morozov. Simbol zatiranja svega čovečnog u ljudima.

Pavlik je dečak koji je s 12 godina, 1931, prijavio svog oca da sa seljacima priča o tome kako kolektivizacija i nije tako dobra. Otac je bio učesnik revolucije, komunista. Verovatno je lajao protiv vlasti, kao i svi normalni ljudi potpuno slobodno u okviru porodice. Nije mogao da pretpostavi da će ga rođeno dete prijaviti. Po školama, čak i u najmlađem uzrastu, deci su govorili da je njihova dužnost da prijave sve što nije u duhu komunizma, makar se radilo i o njihovima najrođenijima jer - šta je važnije od istine? Represivan Staljinov režim održavao se na strahu i opštoj špijunaži, gde je svako mogao da potkaže koga god hoće jer - šta je važnije od istine? Tako i naša država oličena u Poreskoj upravi radi ispravnu stvar jer - šta je važnije od istine? Pride, možda nekog ubede da će drukanjem uraditi dobro delo.

Po prijavi Pavlika, njegov otac je osuđen na deset godina subirskog progonstva, a dečak je postao nacionalni junak. Štampane su marke s njegovim likom, škole su dobijale njegovo ime, podizali su mu spomenike... Posvećene su mi i neke pesme, bio je inspiracija za slike, komponovana je jedna opera heroju pioniru u čast. Da se čovek sledi od užasa!

Pavlik Morozov, Nikita Čebakov, 1952.
Manje je poznata kasnija sudbina Pavlika Morozova - vrlo brzo posle suđenja pronađen je mrtav, za ubistvo su optuženi deda i još neki rođaci koji su, naravno, streljani, a verovatnije je da se dečak ubio nesrećnim slučajem igrajući se pištoljem koji je dobio kao nagradu za svoje herojstvo, ljubav prema Staljinu i Komunističkoj partiji (koji su važniji od oca). Eto, to je slika deteta-heroja orvelovskog tipa. Veliki brat kod nas više nije ni književnost ni rijaliti s TV, polako će postati zbilja. Ako uspe ovo s istinoljubivim potkazivanjem, jurišnim korakom hrlimo u Orvelovu Okeaniju iz 1984

недеља, 17. јул 2016.

Sprache zum Mitnehmen - jezik "za poneti"


Pre nekog vremena dobijem tekst za lektorisanje (ko ne razume - za lektorisati) s preporukama knjiga za čitanje tokom leta. U stvari, bile su to preporuke za razne vrste odmora, pa su preporuke bile podeljene na rubrike s uputstvima i savetima, a poslednja rubrika zvala se: Za čitati. Pobogu! 

Sve je počelo s "kafom za poneti", bukvalnim prevodom nemačkog Kaffee zum Mitnehmen i engleskog Coffee to go. Istini za volju, konstrukcija je original nemački model, u engleskom se češće koristi predlog + gerund (ono s "ing" na kraju) koji se ionako prevodi kao glagolska imenica (što može i bukvalno da se prevede na srpski).

Sintagma "za poneti" verovatno je prvi put korišćena kao simpatična šala. Više nije šala, nikome ne smeta kad vidi tablu "Kafa za poneti" ispred kafića. Predlog + glagol u srpskom jeziku nije uobičajena praksa, bar nije kad su tako odvojeni. Uobičajeno je da se predlog ispred glagola stopi s njim i dobijemo - novi glagol. Uzeću za primer ovaj predlog "za":
za + vući (zavući),
za + pevati (zapevati),
za + lutati (zalutati),
za + voditi (zavoditi)...

Uporedimo to s nemačkim:
zu - u, prema;
mit - sa;
nehmen - uzeti;
mitnehmen - poneti. 

Sad ćemo obratiti pažnju na mitnehmen i Mitnehmen. U čemu je razlika? Budući da pedantni Nemci imenice pišu velikim slovom (da se slučajno ne pobrkaju vrste reči), a predlog zum (ovo "m" upućuje na dativ) ne može nikako ispred glagola, opet bi i bukvalno trebalo "glagol" prevesti kao imenicu. Nek je imenica glagolska, ali je - imenica!

A ako nam je potrebno "za" u značenju namene (što je slučaj s ovom nesrećnom kafom), onda je bolje koristiti, što je našem jeziku uostalom i prirođeno, glagolsku imenicu: za vuču (vučenje), za pevanje, za lutanje, za vođenje... Koliko se "za poneti" uvuklo u jezik, kao buva u gaće, vidi se i po tome što bi nam pravilna sintagma "kafa za nošenje" delovala u najmanju ruku čudno. 

Ipak, paraju uši ostali slučajevi sa "za":
za očekivati (sve češće se čuje, a bolje je, i lakše, i lepše: očekivano je),
za razmisliti (za razmišljanje, razmisliću, -ćeš, -će, -ćemo...),
za poludeti (poludeću, -ćeš, -će, -ćemo...)...

Novine imaju svoj stil, publicistički, i trebalo bi da prate svakodnevni govor, zato se ponekad namerno, svesno, pri zdravoj svesti i koliko-toliko čistoj pameti ogrešim o pravopis, i, kad god postoji kolokvijalan a nepravilan izraz, u lekturi se pre opredelim za njega nego za ispravan. Tu nema mesta purizmu (slobodan prevod: jezičkom nacizmu). Ko zna - možda će upravo to što je danas pravopisno nepravilno već sutra biti usvojeno kao pravilno. Sve te knjige koje propisuju gramatičku i pravopisnu normu trebalo bi da se usklađuju sa svakodnevnim govorom.

A u svakodnevnom govoru - "nema šta nema". Samo budala očekuje da svi govorimo kao da pišemo knjigu, ali nije u tome kvaka. Svakodnevni govor unapređuje jezik jer ga "čisti" od svega što se ne koristi i obogaćuje ga novim rečima i izrazima. Kvaka je u tome što može i te kako da ga unakazi po principu "videla žaba da konja potkivaju, pa i ona digla nogu". Neki se prave pametni, boluju od dubokoumnih izraza... koji i ne smetaju toliko kad im je značenje pravilno upotrebljeno, ali, nažalost, često nije. Da li vam zasmeta, na primer - "najoptimalnije"? Možda je neko nekad upotrebio "najoptimalnije" kao štos da kaže kako je nešto najbolje-najbolje, međutim, omaklo se pa ostalo, a više nije štos. "Optimalno" znači: najbolje moguće.

Jedva sam naučila da ne prevrćem očima na kafu koja je "zum Mitnehmen" ili "to go", ali ne mogu da se priviknem na knjige "za čitati" a da mi stanje nije "za poludeti".

*Neke jezičke nedoumice (u vezi s nemačkim i engleskim jezikom) razrešila mi je Dragana Amarilis. Hvala!

четвртак, 10. март 2016.

"Spektra" - 007 još jednom u akciji

Za sve postoji prvi put, pa ću tako i ja, izraziti neljubitelj avantura agenta 007, pisati o poslednjem filmu iz serijala - "Spektri". Izuzev onog što je svima poznato, makar i da nijedan jedini film iz ove serije nisu pogledali, znam i ja: Šon Koneri, razni drugi glumci, glumice sve same lepotice, nekakva tehnička dostignuća... i, naravno, 007 je uvek u pravu i na kraju sve pobedi. Ne lezi, vraže, drugarica s kojom idem u pozorište, bioskop, na koncerte... moja Buba, obožava ovog engleskog džentlmena.

Pre nego što smo gledale film, obavestila me je da je prethodni film ove franšize, u odnosu na ranije, imao veliku novotariju: dotakao se detinjstva 007, naravno tužnog, zatim, dotakao se i nekih poroka besprekornog džentlmena - alkoholizma, pa i malo nakrivljenog patriotizma. Nije mi do kraja objasnila, možda sam i ja glupa da shvatim u čemu se to tačno ogledalo, ali mi je njena primedba: "Znaš, nisam navikla da Džemsa Bonda doživljavam emotivno, samo fascinirano" nagovestila o čemu se radi. Stekla sam utisak da liči na tinejdžerku koja obožava idola dok joj je poster na zidu, a onda, kad ga uživo upozna, i vidi da i on može da bude slinav, da lupeta ili je jednostavno nevaspitan, nađe se u čudu. Zato su Bubina očekivanja od ovog filma bila presudna - da li da ga obožava i dalje ili da dosadašnje obožavanje pripiše gresima nestašne i nezrele mladosti

S Danijelom Krejgom započinje nova epoha 007, svi kažu. Meni je ovo bio film kao i svaki drugi akcioni, s tim što su ponekad akcije sasvim nepotrebne, nemaju dramaturško opravdanje, a ponekad su bile i nelogične i prenapadne. Ali, dobro, šta ja znam, valjda obožavaoci njegovog lika i dela to očekuju, valjda je to ono nešto što Džemsa Bonda, agenta 007 čini takvim kakav jeste, kao neki znak raspoznavanja. Što bi se reklo - arhetip.

Borba između dobra i zla nije više borba između Zapada i Istoka, Amerike i Rusije... sad je neprijatelj "zli čika koji želi da vlada informacijama" a pri tom je neko ko ima veze s porodičnom istorijom. To je bilo sasvim neuko postavljeno. Da li su njih dvojica uslovne braće rasli u jednoj kući, ali svako u svom kavezu? Naravno, mogu oni da budu različiti po svemu i da su najrođenija braća, ali "lepak" porodice i zajedničkog odrastanja mora makar nekako da bude prisutan, makar latentno, makar samo da provejava. Ovde ga nema ni na vidiku. Dramaturški, čak ni sam Bond nema empatiju prema "bratstvu", kako tek da je stekne gledalac... Tanko. Pretanko.

Posebna stavka - Monika Beluči. Čovek iza mene reče: "I to je to - Monika Beluči." Šteta što ne mogu da prenesem ton glasa, ali zvučalo je kao: "Vi to mene malo zajebavate?" Kakva je bila reklama, i ja sam očekivala ko zna šta od njene uloge, i isto bih rekla kao i ovaj sapatnik u bioskopu. Ipak, to je jedina scena erotike u celoj "Spektri". Znam, bilo ih je još, ali jedino ova erotična stvarno je - erotična.

Druga dama, u stvari prva u filmu - Lea Sedu, u nekoliko navrata je menjala garderobu i lični opis dok lupiš dlanom o dlan. Svako žensko čeljade trebalo bi da se na ovo smeje grohotom. Samo za frizuru potrebno joj je, u idealnm uslovima i pri fantastičnoj brzini, makar 15 minuta. O haljini, cipelama, šminki... Ma, idi, begaj, to je bilo urnebesno smešno.

Akcione scene... Nisam stručnjak, ali ovo je tipičan američki filmski model za osobe sa smanjenim intelektualnim mogućnostima. Otkad sam u nekom filmu gledala Švarcenegera koji izlazi živ, zdrav, u jednom komadu, iz okršaja sa sedamnaestoricom(!) napadača, a pri tom svi odreda u rukama imaju neko hladno ili vatreno oružje, sasvim sam ravnodušna na "specijalne efekte". U rangu su video-igara, onih "pucačkih", za sasvim malu decu. Ovde nisam brojala napadače po scenama, bila sam u bioskopu pa nisam mogla da vraćam film i brojim, ali opravdano sumnjam da su brojevi srazmerni. 

Izađosmo nas dve iz Doma sindikata. Na Bubino pitanje: "I?", odgovor je bio: "Ovaj Danijel Krejg stvarno je... super frajer!" Gleda me Buba kao da sam pala s Marsa, i kaže posle pauze: "Ma, ti to ne razumeš!"

недеља, 03. јануар 2016.

Išla Mileva preko Smedereva

Nije baš da volim na zaobilazan način da govorim ono što mislim, naprotiv. Moji prijatelji će reći da sam direktna, i jesam takva. Međutim, jedno je kad govorite šta mislite, a sasvim drugo kad namerno želite nešto da preskočite. I to je direktno - namerno želite da budete "Mileva što ide preko Smedereva".

Jedna moja prijateljica je davnih osamdesetih isto to rekla za muža. Kaže ona: "Kad ga nema cele noći, pa dođe ujutro, i ja ga sva zabrinuta pitam šta se desilo, što se nije makar javio (u to vreme nisu postojali mobilni telefoni), ako mi ništa ne kaže, znam da je imao nezgodu u saobraćaju, ako kaže da je imao nezgodu u saobraćaju sa sve plaćanjem kazne, onda je skembao kola, ako kaže da je skembao kola, onda znam da se celu noć kartao, ako kaže da se kartao i napravio dug, onda je bio u švaleraciji..." "A ako kaže da je bio u švaleraciji?" "Nismo još dotle došli, ne smem ni da pomislim šta bi tad bilo stvarno."

Otprilike tako nekako i ja - kažem manje nego što jeste ili kažem sa zakašnjenjem ili najčešće kažem nešto sasvim drugo, po sistemu "da se Vlasi ne dosete". S mnogim ljudima sam prekidala odnose u nekom trenutku koji izgleda kao ključan, da sam se naljutila zato što se tad desilo to i to ili je neko nekom rekao to i to, ali nije. To je u stvari samo najzgodniji momenat da prekinemo zajedničku karijeru, a odluka je pala mnogo pre toga. Znam da zvuči nelogično i da je, u krajnjoj liniji, glupo, ali tako je. Razlog? Verovatno leži u tome što ne želim da "neprijatelj" zna kako me je povredio. U prvom trenutku, kad progutam "žabu" trudeći se da ostanem dostojanstvena, jedva stojim na nogama, ali se držim uspravno. Čak se i smeškam i ponašam se kao da ništa nije neobično. Ali, od tog momenta stavila sam tačku, mada želim da izgleda kao tri tačke ("Ma, šalimo se"). Posle mesec, dva, tri... godinu, dve... biće konačna tačka.

Primera ima bezbroj. Davnih dana, još u srednjoj školi, nazovidrugarica je prokomentarisala moj nastup u predstavi u Domu omladine: "Bila si super. Ali niko ne tapše. Ja sam se baš trudila da im se svidiš, pljeskala sam kao luda." Ništa strašno u njenim rečima, zar ne? Ali strašno je što nisu bile tačne jer je aplauz bio fenomenalan. Čak smo s tom predstavom ("Šašava knjiga" Mike Antića) nastupali i na drugim mestima, a ja sam dobila pohvalu na takmičenju amaterskih pozorišta.

Gledala sam je sa smeškom, i prvo sam pomislila: "Koliko si ti zlobna, kako li spavaš?", ali sam glasno rekla: "Šta bih ja bez tebe! Hvala." Posle tog komentara, bila je mrtva za mene, ali sam prestala s njom da govorim tek dve godine kasnije, kad mi je rekla kako mi je momak debeo i mator. Jeste, bio je debeo, i stariji sedam godina, ali sam joj odbrusila da je se to ne tiče i - završile smo. Ona je ostala u ubeđenju da sam toliko zaljubljena da ne vidim njegovu debljinu i "starost", pa sam se naljutila. Pojma nema. Za momka me nije uopšte naljutila, bilo je čak i simpatično, da ne govorim što je bilo tačno. Ja sam još pamtila kako se ona "trudila da se svidim publici".

Videla sam je ponovo za 30 i 35 godina mature. Ostarila i nije se opametila, a ni oplemenila. Ostala je ista zloća kakva je i bila. Pošto sam joj se nasmejala, želeći da mi niko i ništa ne poremeti provod s generacijom, pogotovo neprijatne stvari koje su se desile pre sto godina i trebalo bi ih zaboraviti, prišla mi je za poslednju proslavu i onako zaverenički me pitala: "Da nemaš nekog švalera? Sijaš." "Kako nemam? Nekoliko. 'Oćeš i tebi jednog da u'vatim?" Nebitna je, ali je etalon zlobnika. Njima nije poželjno reći kad vas povrede, to mora da bude odloženo zarad duševnog mira. Između ostalog, sad je deeebeeela. Šta li bi mi rekla da kojim slučajem izgledam kao ona? Nastavila sam da igram i pevam sa svojima, a ona se vratila na mesto s kog može očima kopca da posmatra ove što se "ludiraju". 

I kad želite da zaboravite ružne stvari, neprijatne ljude, glupave situacije... i date im neko novo ruho, lepše, otmenije, vedrije... loše osobe vas vrate u rikverc i postane vam jasno da ste donosili ispravne odluke koliko god da ste bili mladi i nezreli. Ponašanje "ide Mileva preko Smedereva" nekad je i opravdano. Nisu svi zaslužili da im objasnite kako stoje stvari.

уторак, 22. децембар 2015.

Antiprotivna pozicija

Pre neki dan na fejsu jedna prijateljica i mene je stavila pod one koji su joj ulepšali odlazeću godinu, pa za mene napisa: "... uprkos mnogo neslaganja u mišljenju, predivna, poštena, prava drugarica..." 

Naterala me je na razmišljanje. Opet i ponovo - ista tema. Zašto sam uvek nekako antiprotivna? Pisala sam već o tome kako ne mogu ni u jednu grupu da se svrstam, ni sa kim se u potpunosti ne slažem. Dobro, to i nije tako strašno, možda je čak i odlično, ali... Uvek sam u manjini i uvek protiv neke opšte struje. 

Pitam se da li je to stvar genetike. U mojoj porodici uvek smo nekako išli protivno toku. Možda je najbolji primer deda-stric Brana, njemu sam posvetila jedan post ovde na blogu, poodavno. On je pre Drugog svetskog rata bio u SKOJ, tokom rata ilegalac, za šta se saznalo tek posle rata. Sin iz dobrostojeće građanske porodice nije bio prosečan član te organizacije, a i izlagao se velikom riziku. Onda se posle rata, kad su svi hrlili u KPJ - ispisao. Rekao je da nije video toliko lopova i lažova na jednom mestu i neće da bude deo te šarene laže. Pedesetih, kad je u Nemačkoj bila strašna nemaština, on je tamo otišao kod ujaka. Šezdesetih, kad su svi navalili u Nemačku, deda Brana se - vratio. Pravi izdanak Trifunovića.


Preci moje FB prijateljice bili su partizani. Od mojih niko nije bio ni u kakvoj vojsci tokom Drugog rata. Što uopšte ne znači da nisu bili antifašisti. Ali... Ali, trojica deda-stričeva 1941. s kraljem su otišli u Englesku i nikad više nisu mogli ni da se vrate. Njihov najmlađi brat je deda Brana. Posle rata, budući da je prababa bila Nemica, dobro smo osetili "komunističku pravdu" i kako je to kad "nisi isti". Prijateljica, naravno, veliča to vreme, a ja jednostavno ne mogu da se složim s njom. I dopada joj se onaj vođa iz tog vremena, Zli Zagorac. Ja ga smatram za najvećeg krivca svih ratova koji su se desili devedesetih zbog falsifikovanja istorije i još koječega. Ratovi su nekako prirodan sled događaja njegovog zabašurivanja pravih zločina, fabrikovanja laži, ubijanja nevinih i guranja pod tepih konkretnih problema. Da se ratovi nisu desili devedesetih, desili bi se kasnije, kad-tad svakako bi se desili. I dok je bio živ, bio mi je odvratan. Sve je pooduzimao mojoj porodici, i to je kao bilo u redu. Ipak, to vreme pamtim kao lepo, svakom je lepa mladost. Nije zasluga Zlog Zagorca niti "pravednih" komunista, onih što su zauzeli vile na Dedinju i spavali s cokulama na nogama i mašinkama pod jastukom. 

S mamine strane... Deda je prešao Albaniju, i o tome sam pisala ovde. Ali... Bio je nemački đak, i iako su mu Nemci bili neprijatelji, bio im je naklonjen, poštovao je njihovu kulturu, voleo njihovu književnost, muziku, disciplinu i urednost, i do kraja života dobijao nemačku dnevnu štampu. Stizala je vozom, lično za njega. Mogu samo da pretpostavim s kakvim su ga zaprepašćenjem gledali u Vranju kad počne sa simpatijama da priča o Nemcima i Nemačkoj. A nana, njegova žena, obožavala je Francuze, kako bi ona govorila - "spasioce". Zaplakala bi se kad čuje "Kreće se lađa francuska", na šta bi deda odbrusio: "Belosvetske bitange." Nije mogao da ih smisli, pa su u kući bila dva tabora: francuski i nemački. Deda mi je ulivao više poverenja.

I tako, nastavljam porodičnu karakteristiku antiprotivnosti s obe strane familije - kad su svi bili oduševljeni socijalizmom, ja nisam; kad su svi obožavali Zlog Zagorca, ja nisam, naprotiv; kad su svi bili zabrinuti Srbi i pisali srBski, ja nisam; kad svi dele "evropske vrednosti", meni se gade; kad svi pljuju po Srbiji, meni se neće (žao mi je ove zemlje i njenih građana)... Da ne pominjem što prezirem bilo kakvo kolektivno delovanje po sistemu "kud svi Turcu, tu i mali Mujo" - liči mi na linčovanje. Neću da učestvujem u tome. Uvek protiv struje, uvek u manjini, a kako je tek naporno i obeshrabrujuće što skoro svaki put treba da prevodim šta stvarno mislim jer ljudi učitavaju svoju percepciju u ono što govorite više nego što vas slušaju. Ko bi očekivao od čoveka koji pređe Albaniju da s uvažavanjem govori o Nemcima? Ili da ratni skojevac neće da uzme člansku kartu KPJ kad to više ne predstavlja nikakvu opasnost? Ili od potomka takvih ljudi, odnosno mene, koja zazirem od Rusije, da Evropu smatram trulom? Ne, nemoguće - il' si za Ruse il' si za Amere! Smeste te u fioku, pa sve iščitavaju iz svoje vizure.

Sa FB prijateljicom je to, bar mislim, počelo njenom objavom na fejsu o Hilari Klinton, koju ona, vidi se, vrlo ceni. Napišem ja tu šta meni predstavlja debelguza spodoba, moderni Sotona u obliku Prve dame i pretendentkinja na predsedničko mesto u SAD. Sledeći je bio Dežulović. Kao što ona ima pravo da ga veliča i ne nađe mu nijednu manu, tako i ja imam pravo da mi se dotični folirant smuči. Onda je počela da iznosi neke druge komentare iz kojih se, jasno kao dan, videlo da podrazmeva gde "pripadam". Skrenem joj pažnju da je to na granici uvrede i da nikakve veze nema sa mnom, pa se ona izvini. Videlo se da je iskreno, zato je i smatram prijateljicom. Imamo pravo na različito mišljenje, s tim što stalno treba preispitivati da li zaista znamo šta je čije mišljenje. Bar se ja preispitujem. Nema crno-bele slike. Niti treba da bude crno-bela.

A FB prijateljica je sjajna - ono što radi, radi izuzetno, i mnogo je simpatična.