субота, 03. јун 2017.

Turbo

Oduvek sam imala sklonost ka neobičnim, skoro neverovatnim događajima. Ne da slušam o njima već da mi se dešavaju u stvarnom životu.

Daleke 1984. radila sam u alternativnom pozorištu i knjižari Magaza. Ljuba Tadić i Snežana Nikšić vodili su Magazu, ali sam nekako kontakt imala samo s Ljubom.

Te nedelje radila sam popodne. U ponedeljak rano ujutro, čim sam odvela decu u jasle i vrtić, krenem kod Elvire koja je tad stanovala na Petlovom brdu i imala mašinu za šivenje, sa hrpom materijala. Plan je bio da šijemo koliko možemo, vratim se kući da sve to ostavim i odem na posao. Međutim... Međutim, Sava je poplavila za to prepodne toliko da se nije moglo pored Ade, autobus je išao okolo-naokolo i naravno kroz neverovatnu gužvu, pa sam sa skoro sat vremena zakašnjenja, sa sve kesama kao neka švercerka, došla na posao.
Gleda me Ljuba, kaže:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali poplava je oko Ade i Sajma, nisam mogla da se vratim s Petlovog brda na vreme. Putovala sam više od tri sata.
- Kakva poplava? O čemu to pričate?
Gleda me prilično namrgođeno.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno juče bila - poplava. Bože, kakav užas!

U sredu sam krenula na vreme na posao. Stanovali smo u Džordža Vašingtona, i išla sam tramvajem dvojkom do Kalemegdana, pa onda peške do Magaze u Knez Mihajlovoj. Idem ja tako tramvajem, i na krivini, kad je tramvaj skrenuo iz Dušanove u Parisku, maltene stigao do stanice na Kalemegdanu, jedinica ispred nas se - prevrne. Haos! Mi svi izađemo iz dvojke, počnemo da pomažemo ljudima da se iskobeljaju iz tramvaja, neki vrište... Ostanem ja tu s jednom ženom koja je očigledno bila u šoku i s malim mlazom krvi koji joj curi po licu, neznano iz koje povrede na glavi. Pridržavam je, smirujem, vidim da će pasti. Dolazi Hitna pomoć, ali ona nije prioritet. Ostala sam uz nju dok je nisam predala lekaru u ruke.
Žurim na posao, opet kasnim skoro sat vremena, opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali tramvaj ispred mog se prevrnuo.
- Kakav tramvaj, kakvo prevrtanje? O čemu to pričate?
Opet me gleda prilično namrgođeno, ali i kao da mu se glava pretvorila u jedan veliki upitnik.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno se juče tramvaj - prevrnuo. Bože, kakav užas!

U petak opet kasnim, opet skoro sat vremena. Opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali...
Taman ja da ispričam još jednu neverovatnu epizodu iz svog života, a Ljuba me prekida, sav usplahiren:
- Uopšte me ne zanima, nisam radoznao! I verujem Vam, sve Vam verujem! Unapred!
Ovaj put me gleda skoro uplašeno, a glava mu izgleda kao ogroman upitnik.

Pod pretnjom smrću ne bih mogla da se setim šta se desilo tog petka. Ali da je bilo nešto neobično, skoro neverovatno i svakako dramatično - to je sigurno.

Otprilike kao te nedelje odigravali su se događaji i poslednjih desetak dana. Prvo me je na pešačkom prelazu udario ni manje ni više nego - kamion, i to ogroman, točak mu je visine skoro do mog ramena, pa sam tako sva sluđena otišla za Kragujevac, pa tamo u Hitnu, oni me poslali u Urgentni, tu mi stavili kragnu, dodatno mi ukrali i telefon...

Krađa telefona je tragikomična. Kradljivac lepo stavio svoju fotku na viber. On je - ja. Na svu sreću, bio je genijalno glup jer sam na sve mreže i glasila postavila tu njegovu fotku, pa su se javili silni ljudi koji su ga prepoznali. Uz pomoć drugarice brže smo ga locirale nego policija.

Pisali mi ljudi: Šta te briga za telefon, kupićeš novi; ma, jebeš telefon; da l' je moguće da ganjaš telefon, a udario te kamion; batali telefon, ima važnijih stvari...

Nije što sam telefon tek počela da otplaćujem, već što mi je u telefonu - sve! Namestila sam i sve tri imejl-adrese, bez lozinke, da ne gubim vreme... Divota! Kad sam došla kući, ja na komp, a tamo - nema nijednog mejla od 4. maja. Kao da punih 15 dana nisam primila nijedan mejl, a na dnevnom nivou dobijem oko dvadesetak u proseku. Ko mi je pisao, pisao je, ja o tome pojma nemam. Koliko je to važno za posao ne treba ni pričati.

A ovaj bliski susret s kamionom, to ću tek videti šta će se dešavati. Naravno, očekujem neke dogodovštine dostojne Riplija. Kako i ne bih kad mi se život odvija turbo tempom.

Inače, prijatelji me već deru od zajebancije - malo te udario kamion, ali dobro, ništa mu ne fali.

петак, 24. фебруар 2017.

Ide Mile, gori mu cigara




Kampanja protiv pušača sve je gora. Da se zabrani pušenje ovde i onde i tamo i 'vamo, to je u redu, ali predstavljati pušače kao đavole... Preteraše ga! Nisam neka cvećka, ali Sotona sigurno nisam.

Pre nekoliko godina stojim na autobuskoj stanici kod Doma omladine, čekam autobus, i po narodnom verovanju da autobus dođe čim zapališ cigaretu, zapalim i ja. Posle nekoliko dimova gospođa pored mene, prilično histerično, kaže mi: "Zar ne vidite da sam ovde s detetom! Odmah ugasite cigaretu!" Kakva sam bezobrazna, naravno da nisam bacila cigaretu, već sam uvukla novi dim i ispuštala ga polako, s uživanjem, ne obraćajući pažnju na nju. Ni na dete, naravno. Nek se sklone ako im toliko smeta, to je bilo pušenje na ulici, nije u zatvorenom prostoru, pa da me optuže za kriminalne aktivnosti. Po ovogodišnjem sloganu Nacionalnog dana bez duvanskog dima Odrasli puše i mene guše (31. 1. 2017), ispada da su pušači neki teški kriminalci koji udaraju tamo gde je najtanje - u decu. Kao ja tog dana čekajući autobus.

Skoro svi oko mene prestali su da puše - većina drugarica, muž, neki poslovni saradnici s kojima sam svojevremeno ispijala silne kafe uz obaveznu cigaretu, a sad mi zakazuju sastanke na mestima gde je No smoking... Ranije su nam sastanci trajali po sat-dva, sad sve završimo za dvadesetak minuta. Od tog No smoking! smaranja, ovo je jedina vajda.

Od svih, ipak, najgori su bivši pušači. Poput mog muža, na primer. Nekad se dimio kao kafanska furuna. Ne znam ni sama koliko je cigareta pušio dnevno, mada je bolje meriti na paklice. Čak i meni, strastvenom pušaču, njegov tempo bio je nedostižan. A onda je 2005. imao probleme sa srcem. Dok se majao po lekarima, kako-tako je živeo, odnosno pušio, uobičajenim ritmom. Pričali su mu i lekari i svi ostali kako bi trebalo da se malo smiri: no-no kafane, izlasci... i pogotovo no-no-no-no pušenje. Ništa od toga on nije čuo. Ako ćemo pravo, te savete ponavljaju kao pokvarena ploča. Kao da su jednom snimili, pa samo puštaju jednu te istu traku za sve prilike, odnosno bolesti. Zaboravih da pomenem onaj zlata vredan savet: oslobodite se stresa! Ma, odma' ću. Evo, ovog trenutka prestajem da se nerviram, rekao mi je lekar.

Međutim, onog trena kad su mu rekli da mora na operaciju, na o-p-e-r-a-c-i-j-u, bacio je cigarete. Izašli smo iz ordinacije, izvadio je paklicu iz džepa, bacio je u đubre, tražio mi još dve njegove paklice koje su bile kod mene u tašni, dam mu, on i njih baci.
- Šta to radiš, 'leba ti?
Treba li reći da sam ga u tom trenutku mrzela! Ni na kraj pameti mu nije palo da svoje cigarete ostavi meni. Ne, on je bio uveren da ću sad i ja prestati s pušenjem. Kakva sam naopaka, tek tad sam počela da pušim. Gde sam ja, tu se dimi.

Tako je on ostavio cigarete. I ne samo što je ostavio, nego je sad najveći lobista No smoking! svetske kampanje. Preko zime, kad ne možemo da držimo sve otvoreno i da se luftiramo neprestano, ulazim u kupatilo, penjem se na kadu, jedna noga na jednom zidu, druga na drugom, onom tanjem, pribijenom uza zid, ja uspravljena, u nivou glave mi otvoreno prozorče, i tamo duvam. I još mlatim cigaretom gore-dole, da ne dimi mnogo. Ko je pušio u školskom toaletu, zna o čemu pričam.

Eto, tako pušim u toplom porodičnom gnezdu. Svaku zapaljenu cigaretu prati tekst: "Ma, nosi se. Ima da pušim!", a kad je gasim: "Ma, nosi se. Ima da pušim!"

Kod ljudi kod kojih se ne puši retko idem, a i kad odem, ponašam se kao i prema onima koji zahtevaju izuvanje kad im ulaziš u kuću - kao prema seljoberima. Izuzetak su samo oni s malom decom.

Nije da nisam razmišljala da prekinem s pušenjem. U nekoliko navrata i nisam pušila, jednom čak godinu i po dana. Povremeno, u proseku na dve godine, donosim odluku kako ću od tamo nekog ponedeljka prestati. Ništa se ne desi da bih "morala" da zapalim, već obično bude neka zabrana, ili neko lupetanje kako je duvan u rangu najsmrtonosnije droge, a pušači su kriminalci. E, tad lepo sednem i zapalim cigaretu. I pušim baš onako od meraka.

Dok sam radila u školi, bila je ko zna koja po redu akcija No smoking!, prikazivali su neki horor film s razorenim plućima od duvana. Možda to i jesu duvanska pluća, ali pre bih rekla da su koristili foto-šop ili snimali neku crkotinu. Deca ono gledaju, naravno s gađenjem, a ja se gledam s koleginicama, dogovaramo se kojim ćemo redom izlaziti napolje i duvaniti. Deca i ne treba da puše, a odrasli nek sami odluče da li će ili neće pušiti.

Nek mi niko ne preti, zbog pretnji neću prestati. Kad se potrefi da u taj ponedeljak kad ja "prestajem da pušim" na TV ili u novinama ne bude nikakve pretnje ili kvalifikacije pušača kao najgorih zlotvora, možda stvarno i prestanem da pušim.

Do tada, zapevajmo:
"Ide Mile lajkovačkom prugom
(...)
Ide Mile, gori mu cigara..."

недеља, 16. октобар 2016.

Avanture nevaljalog Nobela


Za ovaj post me je inspirisala halabuka oko dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ali posredno, preko komentara na FB status moje drugarice Radice Milovanović. Gdin Dilan je skoro pa kolateralna šteta jer poslednjih nekoliko dana, od trenutka kako je dobio Nobela, svi imaju nešto da kažu o Dilanu, makar da ga spomenu kad su tema književnost, nagrade... imali-nemali veze s njim.




Možete da pomenete i Vuka Karadžića, ispašće da i on ima veze s Bobom Dilanom i, naravno, s Nobelovom nagradom. 


Napisa Radica sledeće:
"Malo sam manijak za čitanje knjiga. Priznajem.
Čitam sve, kupujem knjige, skupljam ih, onako sva srećna što neku knjigu najzad imam.
Decenijama sam pokušavala da pročitam 'Sto godina samoće'. Nije mi išlo nikako. Kad sam pre nekoliko godina ponovo pokušala, nisam mogla da prestanem sa čitanjem. Danas mislim da je to jedna od najboljih pročitanih knjiga u mom životu.
Sada pokušavam iz trećeg puta da pročitam 'Avanture nevaljale devojčice'. Prvi put sam pokušala pre desetak godina. Nije išlo. Stigla sam do pola, rešena da je pročitam il' crknem. Ne ide mi ni dalje.
Pitam se koliko je Nobelova nagrada u stvari reper da nešto vredi.
Ljudi, šta se vama toliko dopalo u ovoj knjizi?
Mislim, možda me spiči kraj knjige, al' udavi, brate bože."



Komentari su bili interesantni. Pored ocene konkretne knjige; vrednovanja drugih knjiga - šta je kome odvratno i nisu mogli da pročitaju, a knjiga je "značajna"; vrednovanja uopšte; i, pogađate, o Bobu Dilanu i Nobelovoj nagradi. 



Iščitala ja sve to, bilo je zanimljivo, ali sam se javila tek kad me je Radica prozvala: 
" Miljo, volela bih da čujem tvoje mišljenje. Pre neki dan si pisala o ovoj nagradi."


Odgovorim:
"'Avanture nevaljale devojčice' - prvoklasna literatura!
Od njegovih knjiga favoriti su mi 'Razgovor u katedrali' i 'Pohvala pomajci'.
Ljosa je intelektualan i čulan (da, čulan!), njegova literatura nije ni ljubavna ni erotska. Samo se treba prepustiti i on te uvede u duboke dubine, iako mu je fabula često bizarna. Pa i to je umetnost, da u 'providnoj priči' uspeš da čeprkaš po mozgu, hormonima i srcu (tim redosledom).
Što se vrednovanja književnog dela i umetnosti uopšte tiče, Kant je to najbolje sročio.
A Nobelova nagrada? Jasno je kao dan da je Murakami neće dobiti jer, da je bilo volje, dobio bi je kad je prvi put bio nominovan. Samim tim, zadovoljna sam izborom Dilana jer on jeste književnik, i to dobar. Kao što je bio i Džim Morison."



Na nekim drugim mestima ljudi su postavljali ogorčene statuse "zašto Dilan, a ne Murakami", neki drugi su oduševljeni jer je "uvek bio angažovan i buntovnik"...


Iako mislim da je Nobelova nagrada diskreditovala samu sebe odlazeći u ruke kojekakvim njuškama "zaslužnim za mir" (kao da vuka nagradiš za čuvanje ovaca), ipak je najprestižnija. Godinama mi već nije jasno po kom principu se dodeljuje za književnost, a možda ne mogu da uhvatim nit jer za neke autore nisam ni čula, a kamoli ih čitala. Tek kad dobiju nagradu, svi navalimo ko mutavi da ih čitamo. Budući da mi nije poznata sva svetska književna produkcija, neću komentarisati, ali slutim da nije reč samo o književnom vrednovanju. Da jeste, jedan Tolstoj sigurno bi je dobio, a nije. Kao što je neće dobiti ni Murakami.


Ovde je ključno pitanje: Šta je književnost, ko se smatra književnikom? Ana Nort je u Njujork Tajmsu napisala da nagrada nije otišla u ruke književniku i da je književnost time izgubila, odnosno da književnost nije dobila nagradu. Moguće da ja tu nešto nisam ukapirala, moj engleski je slabašan, ali, ako sam shvatila suštinu - ništa gluplje nisam pročitala ovih dana.


S tim u vezi, setih se razgovora s bivšom učenicom koja je trenutno glumica iako nije školovana za taj posao. Ona, onako nesigurna i suptilna, kakvi su ljudi koji se sličnim zanimanjima bave, kaže mi da shvata zašto je "školovani glumci" gledaju s nipodaštavanjem - uzima im hleb, oni su se mučili na akademiji, ona ništa... Tu je grubo prekinem i podsetim je na školske dane, kad sam im predavala o Disu: "Sećaš se, on nikako nije mogao da položi maturu. A znaš kakva je pesničina! Nije učio metriku, ali je osećao celim svojim bićem i mogao je i heksametar da izbaci iz taka iako ne bi znao kako se to zove. U pitanju je umetnost, nije to posao mašinskog inženjera ili knjigovođe."


Kad sam upisivala fakultet, deda me je, razočaran mojim izborom, pitao: "I, šta ćeš biti kad završiš? Diplomirani svetski književnik?" Kao što slikar nije vredniji ako postane magistar ili doktor slikarstva (u, smrzla sam se, doktor!). Naivci odmah da se pobese ili makar da se pritvore s  mogućnošću krivičnog gonjenja - diplomiranim slikarima otimaju hleb, nisu slikari, slikarstvo time gubi...


Književnici dragi, i Bob Dilan je književnik. I neki grafiti po beogradskim fasadama (i po drugim gradovima u svetu) takođe su književnost. I to dobra, ponekad i dubokoumna književnost. Etiketa "književnik" ne stiče se diplomom niti na bilo koji drugi način osim delom. A delo je - reč, bilo izgovorena, bilo napisana, bilo nacrtana, bilo otpevana.


Što se Dilanove "angažovanosti i buntovništva" tiče - smešno, bar u odnosu na književnost. Ako je zbog toga dobio nagradu za književnost (za književnost!), Nobelov komitet je načisto pukô



Benedeto Kroče je lepo sročio: "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika." Dakle, glavna caka nije u tome ŠTA je umetnik rekao već KAKO je to uradio.


Budući da niko sa sigurnošću ne može da kaže koja je kvaka za dobijanje Nobelove nagrade za književnost (geografska zastupljenost, promovisanje malih ili nepoznatih književnosti...), usudiću se da verujem kako je stvarno bitna - književnost. E, sad, što je neko višestruko talentovan pa je istovremeno i književnik i muzičar, kod mene mu je samo plus, ali izgleda da se to posmatra kao minus. Svako u svoj tor i tišina! Nema mešanja, svakom je nalepljena etiketa ko je i šta je, da se ne pogubimo u ovom mraku od života.


Opšte mišljenje, a pogotovo nagrade, ne moraju ništa da znače, i to je neka vrsta etikete: ovo je ocenjeno kao odlično, i to mora da ti se svidi jer, ako ti se ne svidi, ti si, čoveče - glup! Dobro, glupa sam za "Malog princa". I već pomenuti Tolstoj je bio glup glede Šekspira, napisao je traktat o besmislu u "Kralju Liru".


Najgori su kvaziintelektualci koji cene samo "prave vrednosti". Plakali su kao kiša kad je umro Bouvi, sve utrkujući se ko će biti očajniji, da se slučajno ne zaboravi kako su i oni bili ožalošćeni. Ne sumnjam da su ga voleli i slušali, ali tolike naricaljke s lirskim elementima - da čoveku pozli. Za Šabana Bajramovića su se zainteresovali tek kad su mu džezeri odali počast pozivajući ga da s njima nastupa, posle i ostali. Svi su najednom bili zaljubljeni u njega. Dotle, Šaban je bio samo - šaban. Još gore - ciganski šaban.


Ako ste pretendent na "ispravno vrednovanje", držite se Kantovog razmišljanja o estetici. Ipak, i tu postoji problem - morate da se udubite u ono što gledate, čitate, slušate... I da se prepustite, pa ćete znati pravilno da ocenite. Nažalost, tad se može desiti da upadnete u "pogrešno" društvo, kao primerak analize Molove "Psihologija kiča - umetnost sreće". To nikome ne odgovara, zar ne?




среда, 28. септембар 2016.

Iz vodičkih dana (kako lepe reči mogu da budu i bezobrazne)


U ruskom jeziku je naziv za ženski polni organ пизда ili манда. Prvu reč ne treba prevoditi, ista je i kod nas, mada je mi češće koristimo za karakternu osobinu, odnosno karakternu slabost, bolje reći - jad. Međutim, ova druga je češće u upotrebi, a nama je posebno zanimljiva jer imamo neretko prezime Mandić, nastalo od ženskog imena Manda, koje se danas retko daje devojčicama, ali je nekad bilo vrlo popularno.

I bez velike mašte može se pretpostaviti kako Rusi reaguju na prezime Mandić, a tek na ime Manda... Kad sam bila turistički vodič u Yugotours-u prisustvovala sam i neprijatnostima i smejanju i smejuljenju i namigivanju i svačemu kad se neka devojka, ne znajući šta njeno pezime znači na ruskom, uljudno predstavi: "Mandić." Ruskinje još mogu da pokažu i sažaljenje, ali i one se uglavnom smeju, bez imalo ženske solidarnosti.

Imam poznanicu u Moskvi koja se, jadna, preziva - Šupikova, što bi u prevodu bilo: Dupetić. Smešno je, ali ipak je nekako blaže nego da se preziva Pizdić ili Pičkić (u slobodnom prevodu).

Kad god sam s grupom od 40 Rusa dolazila u Zagreb, nikad nisam bila sigurna šta će se tačno desiti, jedino sam znala da će se nešto desiti kad im lokalni vodič ispriča priču o Manduševcu, u strogom centru grada, izvoru na Trgu bana Jelačića. Legenda ide ovako: devojku po imenu Manda (tu Rusi počinju da se zgledaju, ako se već ne smeju grohotom) iznemogli vojnik zamolio je za malo vode, a ona je zagrebala po zemlji i voda je potekla, pa su tako i Manduševac i Zagreb dobili ime. Koliko puta sam čula: "Dala mu vode, nije nešto drugo, a-ha-ha-ha..." Smejanje je bilo obavezno, ponekad i toliko glasno da su se meštani samo zgledali i verovatno mislili: "Kakav nenormalan narod!" Blesavo je delovalo sa strane - vodič im pripoveda jednu lepu priču, a oni prolupali, previjaju se od smeha. I to njih 40.

Manduševac nije bio ništa u odnosu na odlazak na Plitvice, pogotovo ako noće u Borju. Taj kamp (nekad bilo, valjda je i sada tako) ima kućice, male brvnare s punom udobnošću. Lepo izgledaju, pogotovo što se kućice zovu po lokalnim ženskim imenima: Joka, Ika, Jovanka... i obavezno - Manda. Mala napomena - nekad su u ovom kraju živeli Srbi, pa otud i ovakva imena; sad Srba ovde više nema, možda su i nazivi promenjeni (teško da je ostala kućica s imenom Jovanka, na primer). I ne samo da su kućice imale imena, sa sve tablom gde je velikim slovima ispisano kako se zove, nego su do kućica postojali i putokazi, takođe ispisani velikim slovima, da se lepo vidi, da se turisti ne izgube. Da li je neko od Rusa hteo u Mandu? Naravno - niko! Ako putujemo ruskim autobusom, jadni vozači, dok parkiraju autobus, stignu taman da uzmu preostali ključ i ne mogu ništa da biraju. Njima obično zapadne Manda. Tabla s imenom bude slomljena, čak i putokaz. Oni koji su bili u Mandi (čitaj: vozači) predmet su sprdnje do kraja putovanja. Vodiči, svi odreda, pa i ja, uvek se ponašaju profesionalno - bez smejanja. Profesionalno ne ulaze ni u Mandu - to je bila kućica predviđena za četiri osobe. Samo iz tog razloga, majkemi. 

A kako se na ruskom kaže muški polni organ? Пенис ili хер ili хуй. Najkorišćenija psovka je Пошел на хуй (prevod nije potreban). U vezi s ovim rečima nije bilo toliko anegdota, ali bilo je opasno izgovoriti i samo "hu", nedajbože. 

Da malo uozbiljim stvari, makar da oni koji uče ruski obogate rečnik. Ubedljivo najviše sinonima za te "bezobrazne" delove tela ima - zadnjica. U srpskom su sinonimi: dupe, stražnjica, šupak, guza... sa svim podvarijantama značenja.

U ruskom za "debelo meso" imamo lingvistički švedski sto:

задница - zadnjica, stražnjica;

зад - dupe, zadnjica (bukvalno - ono što je pozadi);

ягодицы - guzovi;

попка - dupe, ali samo dečje, mi nemamo adekvatan prevod za ovu reč - moglo bi "guza" samo uz kreveljenje, da se dočara kako se radi o detetu;

батокс - dupe (ponekad je sinonim za debelo parče mesa);

шупик - dupe, zadnjica, šupak (verovatno je isti koren, možda i iz staroslovenskog); ali češće se koristi u prenesenom značenju za nekog ko je prost ili glup, ili i jedno i drugo)

жопа - podsmešljiv naziv za zadnjicu, ali i simpatičan; ponekad je nadimak punačkih momaka;

ишак - dupe, ali više kao augmentativ dupište; takođe i sinonim za reč осёл - magarac; koristi se i u značenju - budala, budaletina;

i tako dalje, i tako dalje. Sigurno postoji još sinonima.


среда, 31. август 2016.

Novi Pavlik Morozov (akcija prijavljivanja komšije koji izdaje stan)

Dok sam radila u školi, deca su verovatno prepisivala na mojim kontrolnim zadacima ko blesava, nisam tako revnosno ni gledala, ako zanemarimo da ni po prirodi nemam neke uhoditeljske sklonosti. Nije mi bilo ni važno jer sam uglavnom tačno znala kakvim znanjem ko raspolaže, što se pokazivalo na usmenom odgovaranju. Te "pismene" ocene bile su obavezne, pa su mogle da se poprave, ali i da se pokvare. Međutim, bile su mi izuzetno važne zbog dece koju nisam želela da ispitujem usmeno. Pre svega mislim na one s ograničenim sposobnostima. Ne radi se o učenju ili neučenju, jednostavno - takvo dete može da uči koliko hoće, opet nema pojma.

Takav je bio i M. Kad se samo setim koliko smo se mučili s upravnim i neupravnim govorom, da jedno preoblikuje u drugo. Naučio je da rečenicu s upravnim govorom Marko me pita: "Šta radiš?" prebaci u neupravni govor Marko me pita šta radim. Naučio je i obratno, da iz neupravnog prebaci u upravni govor. Ja sva ponosna, eto, savladao je nešto iz gradiva, na sledećem testu imaće jedan siguran bod. Prošlo neko vreme, ja mu opet postavim isti zadatak, s drugom rečenicom, a on - ni makac. "Kako ne znaš, radio si to", a on meni: "Uh, pa to je prošlo, pitali ste me to i dobio sam ocenu." I sad ja njega moram da ispitujem usmeno ako slučajno na kontrolnom dobije keca! Unapred mi je muka, molim se da dobije kakvu-takvu dvojčicu, da ne maltretiram ni njega ni sebe.

Počeo kontrolni, spazim da petlja oko ceduljica i ponadam se da će umeti da prepiše šta mu treba da dobije pozitivnu ocenu, i obostrano se spasemo usmenog horora. Krenem između redova, njemu leđima okrenuta, kao ne vidim da mulja, unapred srećna zbog njegovog "uspeha".

Utom drugi učenik poče da me doziva: "Nastavnice, nastavnice...", ja brzo pritrčim da vidim šta je, kad me on presrete rečima, izgovorenim glasno: "M. prepisuje!" Čuo je ceo razred, i svi su na trenutak zastali s radom. Krv mi je jurnula u glavu od besa: "Kako smeš drugima da smetaš glasnim govorom?! Pusti druge da rade. Je l' tebe neko nešto pitao? Što se ne baviš svojim zadatkom nego ometaš druge?!" Imala sam želju da ga zgromim! Pomislila sam: "Kakva ćeš ti pizda biti kad odrasteš! Drukara, govnarčina, slabić..." Postao je policajac. Moglo se i pretpostaviti. A M. sam morala da ispitujem usmeno jer je dobio jedinicu. Nije moglo ni jedan plus, ni na mišiće.

Pavlik Morozov s razredom
Taj drugi učenik je po meri ove države uzoran građanin, divota jedna od podanika. Verovatno na takav profil računa vlast (čitaj: Poreska uprava) koja je štampala flajer s tekstom: "Neprijavljivanje prihoda je poreski prekršaj! Podnesi prijavu!", povodom izdavanja stanova i soba. Neverovatno liči na sovjetske propagandne letke iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kad su "molili" građane da prijavljuju one koji su imali zalihe hrane u kući, odnosno nisu davali sve u kolhoz. I tad se desio Pavlik Morozov. Simbol zatiranja svega čovečnog u ljudima.

Pavlik je dečak koji je s 12 godina, 1931, prijavio svog oca da sa seljacima priča o tome kako kolektivizacija i nije tako dobra. Otac je bio učesnik revolucije, komunista. Verovatno je lajao protiv vlasti, kao i svi normalni ljudi potpuno slobodno u okviru porodice. Nije mogao da pretpostavi da će ga rođeno dete prijaviti. Po školama, čak i u najmlađem uzrastu, deci su govorili da je njihova dužnost da prijave sve što nije u duhu komunizma, makar se radilo i o njihovima najrođenijima jer - šta je važnije od istine? Represivan Staljinov režim održavao se na strahu i opštoj špijunaži, gde je svako mogao da potkaže koga god hoće jer - šta je važnije od istine? Tako i naša država oličena u Poreskoj upravi radi ispravnu stvar jer - šta je važnije od istine? Pride, možda nekog ubede da će drukanjem uraditi dobro delo.

Po prijavi Pavlika, njegov otac je osuđen na deset godina subirskog progonstva, a dečak je postao nacionalni junak. Štampane su marke s njegovim likom, škole su dobijale njegovo ime, podizali su mu spomenike... Posvećene su mi i neke pesme, bio je inspiracija za slike, komponovana je jedna opera heroju pioniru u čast. Da se čovek sledi od užasa!

Pavlik Morozov, Nikita Čebakov, 1952.
Manje je poznata kasnija sudbina Pavlika Morozova - vrlo brzo posle suđenja pronađen je mrtav, za ubistvo su optuženi deda i još neki rođaci koji su, naravno, streljani, a verovatnije je da se dečak ubio nesrećnim slučajem igrajući se pištoljem koji je dobio kao nagradu za svoje herojstvo, ljubav prema Staljinu i Komunističkoj partiji (koji su važniji od oca). Eto, to je slika deteta-heroja orvelovskog tipa. Veliki brat kod nas više nije ni književnost ni rijaliti s TV, polako će postati zbilja. Ako uspe ovo s istinoljubivim potkazivanjem, jurišnim korakom hrlimo u Orvelovu Okeaniju iz 1984

недеља, 17. јул 2016.

Sprache zum Mitnehmen - jezik "za poneti"


Pre nekog vremena dobijem tekst za lektorisanje (ko ne razume - za lektorisati) s preporukama knjiga za čitanje tokom leta. U stvari, bile su to preporuke za razne vrste odmora, pa su preporuke bile podeljene na rubrike s uputstvima i savetima, a poslednja rubrika zvala se: Za čitati. Pobogu! 

Sve je počelo s "kafom za poneti", bukvalnim prevodom nemačkog Kaffee zum Mitnehmen i engleskog Coffee to go. Istini za volju, konstrukcija je original nemački model, u engleskom se češće koristi predlog + gerund (ono s "ing" na kraju) koji se ionako prevodi kao glagolska imenica (što može i bukvalno da se prevede na srpski).

Sintagma "za poneti" verovatno je prvi put korišćena kao simpatična šala. Više nije šala, nikome ne smeta kad vidi tablu "Kafa za poneti" ispred kafića. Predlog + glagol u srpskom jeziku nije uobičajena praksa, bar nije kad su tako odvojeni. Uobičajeno je da se predlog ispred glagola stopi s njim i dobijemo - novi glagol. Uzeću za primer ovaj predlog "za":
za + vući (zavući),
za + pevati (zapevati),
za + lutati (zalutati),
za + voditi (zavoditi)...

Uporedimo to s nemačkim:
zu - u, prema;
mit - sa;
nehmen - uzeti;
mitnehmen - poneti. 

Sad ćemo obratiti pažnju na mitnehmen i Mitnehmen. U čemu je razlika? Budući da pedantni Nemci imenice pišu velikim slovom (da se slučajno ne pobrkaju vrste reči), a predlog zum (ovo "m" upućuje na dativ) ne može nikako ispred glagola, opet bi i bukvalno trebalo "glagol" prevesti kao imenicu. Nek je imenica glagolska, ali je - imenica!

A ako nam je potrebno "za" u značenju namene (što je slučaj s ovom nesrećnom kafom), onda je bolje koristiti, što je našem jeziku uostalom i prirođeno, glagolsku imenicu: za vuču (vučenje), za pevanje, za lutanje, za vođenje... Koliko se "za poneti" uvuklo u jezik, kao buva u gaće, vidi se i po tome što bi nam pravilna sintagma "kafa za nošenje" delovala u najmanju ruku čudno. 

Ipak, paraju uši ostali slučajevi sa "za":
za očekivati (sve češće se čuje, a bolje je, i lakše, i lepše: očekivano je),
za razmisliti (za razmišljanje, razmisliću, -ćeš, -će, -ćemo...),
za poludeti (poludeću, -ćeš, -će, -ćemo...)...

Novine imaju svoj stil, publicistički, i trebalo bi da prate svakodnevni govor, zato se ponekad namerno, svesno, pri zdravoj svesti i koliko-toliko čistoj pameti ogrešim o pravopis, i, kad god postoji kolokvijalan a nepravilan izraz, u lekturi se pre opredelim za njega nego za ispravan. Tu nema mesta purizmu (slobodan prevod: jezičkom nacizmu). Ko zna - možda će upravo to što je danas pravopisno nepravilno već sutra biti usvojeno kao pravilno. Sve te knjige koje propisuju gramatičku i pravopisnu normu trebalo bi da se usklađuju sa svakodnevnim govorom.

A u svakodnevnom govoru - "nema šta nema". Samo budala očekuje da svi govorimo kao da pišemo knjigu, ali nije u tome kvaka. Svakodnevni govor unapređuje jezik jer ga "čisti" od svega što se ne koristi i obogaćuje ga novim rečima i izrazima. Kvaka je u tome što može i te kako da ga unakazi po principu "videla žaba da konja potkivaju, pa i ona digla nogu". Neki se prave pametni, boluju od dubokoumnih izraza... koji i ne smetaju toliko kad im je značenje pravilno upotrebljeno, ali, nažalost, često nije. Da li vam zasmeta, na primer - "najoptimalnije"? Možda je neko nekad upotrebio "najoptimalnije" kao štos da kaže kako je nešto najbolje-najbolje, međutim, omaklo se pa ostalo, a više nije štos. "Optimalno" znači: najbolje moguće.

Jedva sam naučila da ne prevrćem očima na kafu koja je "zum Mitnehmen" ili "to go", ali ne mogu da se priviknem na knjige "za čitati" a da mi stanje nije "za poludeti".

*Neke jezičke nedoumice (u vezi s nemačkim i engleskim jezikom) razrešila mi je Dragana Amarilis. Hvala!

четвртак, 10. март 2016.

"Spektra" - 007 još jednom u akciji

Za sve postoji prvi put, pa ću tako i ja, izraziti neljubitelj avantura agenta 007, pisati o poslednjem filmu iz serijala - "Spektri". Izuzev onog što je svima poznato, makar i da nijedan jedini film iz ove serije nisu pogledali, znam i ja: Šon Koneri, razni drugi glumci, glumice sve same lepotice, nekakva tehnička dostignuća... i, naravno, 007 je uvek u pravu i na kraju sve pobedi. Ne lezi, vraže, drugarica s kojom idem u pozorište, bioskop, na koncerte... moja Buba, obožava ovog engleskog džentlmena.

Pre nego što smo gledale film, obavestila me je da je prethodni film ove franšize, u odnosu na ranije, imao veliku novotariju: dotakao se detinjstva 007, naravno tužnog, zatim, dotakao se i nekih poroka besprekornog džentlmena - alkoholizma, pa i malo nakrivljenog patriotizma. Nije mi do kraja objasnila, možda sam i ja glupa da shvatim u čemu se to tačno ogledalo, ali mi je njena primedba: "Znaš, nisam navikla da Džemsa Bonda doživljavam emotivno, samo fascinirano" nagovestila o čemu se radi. Stekla sam utisak da liči na tinejdžerku koja obožava idola dok joj je poster na zidu, a onda, kad ga uživo upozna, i vidi da i on može da bude slinav, da lupeta ili je jednostavno nevaspitan, nađe se u čudu. Zato su Bubina očekivanja od ovog filma bila presudna - da li da ga obožava i dalje ili da dosadašnje obožavanje pripiše gresima nestašne i nezrele mladosti

S Danijelom Krejgom započinje nova epoha 007, svi kažu. Meni je ovo bio film kao i svaki drugi akcioni, s tim što su ponekad akcije sasvim nepotrebne, nemaju dramaturško opravdanje, a ponekad su bile i nelogične i prenapadne. Ali, dobro, šta ja znam, valjda obožavaoci njegovog lika i dela to očekuju, valjda je to ono nešto što Džemsa Bonda, agenta 007 čini takvim kakav jeste, kao neki znak raspoznavanja. Što bi se reklo - arhetip.

Borba između dobra i zla nije više borba između Zapada i Istoka, Amerike i Rusije... sad je neprijatelj "zli čika koji želi da vlada informacijama" a pri tom je neko ko ima veze s porodičnom istorijom. To je bilo sasvim neuko postavljeno. Da li su njih dvojica uslovne braće rasli u jednoj kući, ali svako u svom kavezu? Naravno, mogu oni da budu različiti po svemu i da su najrođenija braća, ali "lepak" porodice i zajedničkog odrastanja mora makar nekako da bude prisutan, makar latentno, makar samo da provejava. Ovde ga nema ni na vidiku. Dramaturški, čak ni sam Bond nema empatiju prema "bratstvu", kako tek da je stekne gledalac... Tanko. Pretanko.

Posebna stavka - Monika Beluči. Čovek iza mene reče: "I to je to - Monika Beluči." Šteta što ne mogu da prenesem ton glasa, ali zvučalo je kao: "Vi to mene malo zajebavate?" Kakva je bila reklama, i ja sam očekivala ko zna šta od njene uloge, i isto bih rekla kao i ovaj sapatnik u bioskopu. Ipak, to je jedina scena erotike u celoj "Spektri". Znam, bilo ih je još, ali jedino ova erotična stvarno je - erotična.

Druga dama, u stvari prva u filmu - Lea Sedu, u nekoliko navrata je menjala garderobu i lični opis dok lupiš dlanom o dlan. Svako žensko čeljade trebalo bi da se na ovo smeje grohotom. Samo za frizuru potrebno joj je, u idealnm uslovima i pri fantastičnoj brzini, makar 15 minuta. O haljini, cipelama, šminki... Ma, idi, begaj, to je bilo urnebesno smešno.

Akcione scene... Nisam stručnjak, ali ovo je tipičan američki filmski model za osobe sa smanjenim intelektualnim mogućnostima. Otkad sam u nekom filmu gledala Švarcenegera koji izlazi živ, zdrav, u jednom komadu, iz okršaja sa sedamnaestoricom(!) napadača, a pri tom svi odreda u rukama imaju neko hladno ili vatreno oružje, sasvim sam ravnodušna na "specijalne efekte". U rangu su video-igara, onih "pucačkih", za sasvim malu decu. Ovde nisam brojala napadače po scenama, bila sam u bioskopu pa nisam mogla da vraćam film i brojim, ali opravdano sumnjam da su brojevi srazmerni. 

Izađosmo nas dve iz Doma sindikata. Na Bubino pitanje: "I?", odgovor je bio: "Ovaj Danijel Krejg stvarno je... super frajer!" Gleda me Buba kao da sam pala s Marsa, i kaže posle pauze: "Ma, ti to ne razumeš!"