недеља, 13. август 2017.

Priroda okom divljakuše

Okačila na svoj zid Radica ovu fotku i napisala:
"Zato mene priroda videti neće.
Aj sve ovo, još nema ni klozeta, vode. I kao sediš u prirodi i uživaš."

Podsetilo me na drugu drugaricu, Marijanu, koja je s nekim prijateljima išla u Topčider na ceo dan uživanja, bar su njoj najavili da će biti tako. Pitam je kako se provela, a ona će:
- Jao, priroda... Pa to je strašno. Onaj vazduh... Umalo da se onesvestim. Morala sam da legnem pod neki auspuh, da se malo povratim.

Kod mene - obrnuto. Na insekte uopšte ne obraćam pažnju, pa valjda zato i oni ne obraćaju pažnju na mene. Vazduh me opija. U pogledu na zelenilo uživam. A tek ako sam na nekoj visini, pa s visine gledam na još veće visine i nizine - stvarno sam srećna. Mislim da jedino u takvim trenucima osećam potpunu sreću. Stvarno ne mogu da shvatim kako nekog tolika lepota ne oduševljava. I ne uzbuđuje.

Kad su mi starija deca bila mala, u želji da ih zaljubim u prirodu, poslala sam ih s izviđačima na planinu. Mala digresija: ovo moderno izviđačko odlaženje na more uopšte ne računam u izviđaštvo - kad nemaš pravi dodir s prirodom, da se u njoj snalaziš i osetiš divljinu, odsustvo tekovina "civilizacije", nisi ni bio izviđač. I tako, odoše mi deca da taboruju na više od 1.200 metara nadmorske visine, da nauče da zapale vatru u prirodi, postave i sklope šator, snađu se za hranu, spavanje, šetaju, razlikuju otrovne od jestivih pečuraka, penju se i spuštaju... Utisci su im bili različiti. Mlađi se zarazio pirodom, bio je impresioniran, a stariji je prokomentarisao:
- Ja sam gradski dečko. Bolje se osećam u bilo kom gradskom haustoru.

Kad je došlo vreme za najmlađeg, poslala sam ga bez ikakvih očekivanja. Vratio se oduševljen prirodom, uz komentar:
- Više volim more, ipak.

Kako je to moguće? Nije da ne volim more, ali mi posle pet, maksimalno šest dana dosadi. Stalno gledaš u jedno te isto - plavo, plavo, plavo u nedogled. I ravno. Padnem u depresiju. I hoću da izumrem, ne da umrem nego da izumrem od dosade. U psihologiji je poznat termin "ravničarska depresija", i smatra se da su ljudi koji žive u ravnici skloniji samoubistvu jer stalno gledaju u jedno te isto, ravno i dosadno. Zar i more ne daje iste simptome? Jedino što je plavo, a ravnica je žuta ili zelena. Kakvo god da je, plavo, žuto ili zeleno - ravno nije po mom ukusu. Mojoj prirodi divljakuše to je doooosadno. Neinspirativno. Pustinja.

Na visinama sam bolja osoba. Kako pređem 1.200 metara od nivoa mora, pretvaram se u najbolje izdanje Milje Lukić. Srce mi se popne do grla od uzbuđenja kad pogledam u planinske vrhove, staze i bogaze, reku koja hiči, pa još ako je divlja, sreći nema kraja. Rafting je car svih provoda!

Posle bombardovanja 1999, tromesečnog sedenja u kući i dnevnog ritma diktiranog šizelama i smirelama (sirenama za početak i prestanak opasnosti), rešimo muž i ja da s najmlađim (bilo mu je tek tri godine) odemo nekud na odmor. Nikako da se dogovorimo - on bi na more, ja na planinu. Pita me:
- Šta da radimo u toj nedođiji? Samo da znaš, ako je odmor, hoću da se odmaram.
- Kako šta da radimo? Evo, ne moramo ništa, ali ćemo šetati. Pojma nemaš kako je lepa priroda.
- I?
- Kako "i"? Šetamo se po čistom vazduhu, gore, dole, kroz šumu... Uživamo. Ima na Durmitoru i jezera.
- Mogu da se šetam i u Beogradu. Odem u Košutnjak, Topčider...
- Nije to isto.
- Kako nije? Šuma ovde, šuma tamo.
Odemo najmlađi i ja na Durmitor, on ostane u Beogradu. Šetao se od kuće do kafića i nazad. Mi savladali sve vrhove i vratili se kao novi.

Njegova ekipa svake godine ide na Zlatibor, zimi. Kad smo se još zabavljali, ja oduševljena krenem s njima. Naravno, oni kakvi su - nema skijanja, nema ni sankanja. Šetanje je ujutro od hotela do centra Zlatibora, do Dvojke. Tu sede do ručka, a neki tu i ručaju. Onda se vrate u sobe, da se odmore (naporno je sedeti i bistriti politiku u velikom društvu) i spreme za večeru i izlazak. Izlazak je Kod Đore: muzika, klopa, pričanje, igranje i, naravno, pijenje i napijanje. U zavisnosti od toga ko je u kakvom stanju, neki odlaze na spavanje, a neki, iako smo duboko zagazili u noć, idu u kockarnicu. Sutra sve Jovo nanovo. I kao - bili na planini.

Jednoj od drugarica iz društva sin je rekao:
- Lepo mi izgledaš kad kreneš na Zlatibor, a vratiš se ko sasušena mušmula.

Super je u prirodi, ko je voli.

недеља, 25. јун 2017.

S'Agapo

Nije nikakva tajna da Srbi vole Grčku i Grke. Rekla bih da i oni vole nas, toliko puta su dokazali, ako izuzmem ono zviždanje na košarci. Mada, izbacili smo ih iz trke za medalje, pa nije ni čudo, iako su susJedi to shvatili kao podršku svom silasku s postolja. Nacionalni kompleks, šta da se radi.

Već sam pisala kako je moj deda, prešavši Albaniju, dospeo na Krf sa svojih dva metra visine i manje od 50 kilograma težine, i kako ga nije spasila nikakva francuska pomoć (koju smo uredno isplatili, sve do poslednje pertle) niti neko čudo, već je pretekao zahvaljujući - Grkinjama. Seljankama s Krfa, obučenim u crno, s maramama na glavama, koje su živele skromno, ali im nije bilo teško da u korpama za izmrcvarene Srbe donesu neku lepinju, komad fete i masline. Da nije bilo njih, ne bi bilo nikoga iz naše porodice. U tom svetlu, običaj da se deda prekrsti, pa poljubi, pa tek onda zagrize fetu, uopšte nije neobičan. Nama, unucima, stoput je ponovio: "Od moji', niko nikad s Grci da se ne zamera!"

I ne samo da se ne zameram, već mi je usadio duboko poštovanje i veliku ljubav prema tom narodu i zemlji. I pre nego što sam otišla u Grčku, volela sam je. Mislila sam, a mislim i sad - ako ikad ikome od Grka mogu da pomognem, punog srca ću pomoći, da se makar malo odužim za sve ono što su učinili za mog dedu, što su ga sa same ivice smrti vratili među žive. Takve stvari se ne zaboravljaju.

Ima onih koji pričaju kako je ta ljubav, prava i jaka, samo zato što smo i jedni i drugi pravoslavci. Neviđena glupost. Pravoslavci su i Bugari, pa nekako s njima kroz istoriju nikako da budemo na istoj strani, nikako da se ispomažemo, naprotiv. Na jugu Srbije još se može čuti od starih "krvoločan ko Bugarin". Doduše, i "buni se ko Grk u apsu".


Pesma "Ne ljuti mi se, oko moje" ili poznatija kao "Plavi bosiljče" govori o ljubavi. U Grčkoj je zovu i "srpska pesma". Naime, srpski vojnik, neki jadničak poput mog dede, iscrpljen, pola mrtav, pola živ, zaljubljuje se u Grkinju i očigledno su mu osećanja uzvraćena. Međutim, oporavljen, mora da ide dalje s vojskom i moli svoju ljubav da se ne ljuti na njega. Želi da je vidi, možda i posledni put, a ako se ne vrati, pretvoriće se u pticu i ponovo joj doći. Ova pesma je poput himne ljubavi i stradanja Grka i Srba.

Da li je Grcima sve to na pameti kad kao turisti dođemo kod njih, ne znam, ali slutim da jeste. Istorijski su osvešćeni i mentalitet im je - dobar. Slični su nam, ali naravno bolji. U vreme najgorih sankcija, kad je bilo potrebno da dreždite ispred raznoraznih ambasada ne biste li dobili papirče na osnovu koga možete da izvadite gomilu ostalih kako biste se mrdnuli iz zemlje (sećate se, bili smo dežurni zlikovci kao nekad Indijanci - neka im je bogom prosto koliko su se ogrešili), rešila sam da nikud ne idem. Ni na kraj pameti mi nije padalo da se stavljam u ulogu prosjaka. To se nije odnosilo jedino na Grčku. Jedna moja drugarica je to lepa sročila: "Idem tamo gde me vole." Naravno, išla je u Grčku.

I ne samo zbog toga - u Grčkoj je stvarno lepo. Dobri domaćini, lepo more, odlična hrana, ima šta da se vidi... Što se cena tiče, bez obzira na to što je nama sve skupo, ipak u Grčkoj može da se letuje za stvarno male pare, a da se ne pravi salata od paradajza na plaži. Može i za velike pare. Grčka ima sve, ne samo more. Odnosno - mora. I ostrva. I plaže svih vrsta. I mir i gužvu, šta ko voli. Najvažnije je da ima Grke.

Kako nisam neki ljubitelj mora i ne mogu da provedem duže od dve nedelje gledajući u jednu te istu beskrajnu plavu pučinu a da ne skviknem od dosade, začuđujuće je da jedino u Grčkoj zaželim da ostanem koji dan duže. Kad dođe vreme da se krene kući, meni žao. Rekoh već da Grčka nije samo more.



Pre nešto jače od godinu dana, na putu za Vranje, dve drugarice i ja stajemo kod Predejana. Tražimo parking. Spazimo slobodno mesto, ali... Parkirao čovek kola zauzevši dva mesta. Počnemo mi da grakćemo: kreten, idiot, đubre, smrad... Kad, u neko doba spazim registraciju. Grčka. A, pa to bitno menja situaciju. Kažem drugaricama: "Nema veze. Sigurno je umoran. Mislite da bi ovako stao da je sve u redu? Jadan, ko zna u kakvom je stanju bio." One se promptno složile. Objektivne smo, nema šta.

Nedavno su Grci imali neku promociju, a možda i nisu, nego se predstavljalo neko kulturno-umetničko društvo, možda i neka muzička grupa, a nije ni važno. Šta god da je bilo, bilo je nasred Trga republike, kuda je trebalo da prođem posle bezveznog sastanka koji me je doveo u isto takvo raspoloženje. Na prve zvuke grčke muzike malo sam se odobrovoljila. Onda vidim grčku nošnju, pa mi bilo nešto lepo. Na idiotski sastanak sam već i zaboravila kad su ljudi počeli da igraju. Stanem malo sa strane, i vidim na ovalima naizmenično poređane redove kockica fete i maslina. Setim se dede, srce mi poskoči i stvori mi se knedla u grlu. Feta i masline! Grčka! Volim je, nego šta!


субота, 03. јун 2017.

Turbo

Oduvek sam imala sklonost ka neobičnim, skoro neverovatnim događajima. Ne da slušam o njima već da mi se dešavaju u stvarnom životu.

Daleke 1984. radila sam u alternativnom pozorištu i knjižari Magaza. Ljuba Tadić i Snežana Nikšić vodili su Magazu, ali sam nekako kontakt imala samo s Ljubom.

Te nedelje radila sam popodne. U ponedeljak rano ujutro, čim sam odvela decu u jasle i vrtić, krenem kod Elvire koja je tad stanovala na Petlovom brdu i imala mašinu za šivenje, sa hrpom materijala. Plan je bio da šijemo koliko možemo, vratim se kući da sve to ostavim i odem na posao. Međutim... Međutim, Sava je poplavila za to prepodne toliko da se nije moglo pored Ade, autobus je išao okolo-naokolo i naravno kroz neverovatnu gužvu, pa sam sa skoro sat vremena zakašnjenja, sa sve kesama kao neka švercerka, došla na posao.
Gleda me Ljuba, kaže:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali poplava je oko Ade i Sajma, nisam mogla da se vratim s Petlovog brda na vreme. Putovala sam više od tri sata.
- Kakva poplava? O čemu to pričate?
Gleda me prilično namrgođeno.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno juče bila - poplava. Bože, kakav užas!

U sredu sam krenula na vreme na posao. Stanovali smo u Džordža Vašingtona, i išla sam tramvajem dvojkom do Kalemegdana, pa onda peške do Magaze u Knez Mihajlovoj. Idem ja tako tramvajem, i na krivini, kad je tramvaj skrenuo iz Dušanove u Parisku, maltene stigao do stanice na Kalemegdanu, jedinica ispred nas se - prevrne. Haos! Mi svi izađemo iz dvojke, počnemo da pomažemo ljudima da se iskobeljaju iz tramvaja, neki vrište... Ostanem ja tu s jednom ženom koja je očigledno bila u šoku i s malim mlazom krvi koji joj curi po licu, neznano iz koje povrede na glavi. Pridržavam je, smirujem, vidim da će pasti. Dolazi Hitna pomoć, ali ona nije prioritet. Ostala sam uz nju dok je nisam predala lekaru u ruke.
Žurim na posao, opet kasnim skoro sat vremena, opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali tramvaj ispred mog se prevrnuo.
- Kakav tramvaj, kakvo prevrtanje? O čemu to pričate?
Opet me gleda prilično namrgođeno, ali i kao da mu se glava pretvorila u jedan veliki upitnik.

Sutradan dolazim na vreme na posao, a Ljuba će:
- Miljo, dušo, izvinite. Gledao sam vesti, čitao novine, stvarno se juče tramvaj - prevrnuo. Bože, kakav užas!

U petak opet kasnim, opet skoro sat vremena. Opet Ljuba:
- Pa, dobro, na šta ovo liči? Koliko to kasnite?
- Izvinjavam se. Znam da kasnim, ali...
Taman ja da ispričam još jednu neverovatnu epizodu iz svog života, a Ljuba me prekida, sav usplahiren:
- Uopšte me ne zanima, nisam radoznao! I verujem Vam, sve Vam verujem! Unapred!
Ovaj put me gleda skoro uplašeno, a glava mu izgleda kao ogroman upitnik.

Pod pretnjom smrću ne bih mogla da se setim šta se desilo tog petka. Ali da je bilo nešto neobično, skoro neverovatno i svakako dramatično - to je sigurno.

Otprilike kao te nedelje odigravali su se događaji i poslednjih desetak dana. Prvo me je na pešačkom prelazu udario ni manje ni više nego - kamion, i to ogroman, točak mu je visine skoro do mog ramena, pa sam tako sva sluđena otišla za Kragujevac, pa tamo u Hitnu, oni me poslali u Urgentni, tu mi stavili kragnu, dodatno mi ukrali i telefon...

Krađa telefona je tragikomična. Kradljivac lepo stavio svoju fotku na viber. On je - ja. Na svu sreću, bio je genijalno glup jer sam na sve mreže i glasila postavila tu njegovu fotku, pa su se javili silni ljudi koji su ga prepoznali. Uz pomoć drugarice brže smo ga locirale nego policija.

Pisali mi ljudi: Šta te briga za telefon, kupićeš novi; ma, jebeš telefon; da l' je moguće da ganjaš telefon, a udario te kamion; batali telefon, ima važnijih stvari...

Nije što sam telefon tek počela da otplaćujem, već što mi je u telefonu - sve! Namestila sam i sve tri imejl-adrese, bez lozinke, da ne gubim vreme... Divota! Kad sam došla kući, ja na komp, a tamo - nema nijednog mejla od 4. maja. Kao da punih 15 dana nisam primila nijedan mejl, a na dnevnom nivou dobijem oko dvadesetak u proseku. Ko mi je pisao, pisao je, ja o tome pojma nemam. Koliko je to važno za posao ne treba ni pričati.

A ovaj bliski susret s kamionom, to ću tek videti šta će se dešavati. Naravno, očekujem neke dogodovštine dostojne Riplija. Kako i ne bih kad mi se život odvija turbo tempom.

Inače, prijatelji me već deru od zajebancije - malo te udario kamion, ali dobro, ništa mu ne fali.

петак, 24. фебруар 2017.

Ide Mile, gori mu cigara




Kampanja protiv pušača sve je gora. Da se zabrani pušenje ovde i onde i tamo i 'vamo, to je u redu, ali predstavljati pušače kao đavole... Preteraše ga! Nisam neka cvećka, ali Sotona sigurno nisam.

Pre nekoliko godina stojim na autobuskoj stanici kod Doma omladine, čekam autobus, i po narodnom verovanju da autobus dođe čim zapališ cigaretu, zapalim i ja. Posle nekoliko dimova gospođa pored mene, prilično histerično, kaže mi: "Zar ne vidite da sam ovde s detetom! Odmah ugasite cigaretu!" Kakva sam bezobrazna, naravno da nisam bacila cigaretu, već sam uvukla novi dim i ispuštala ga polako, s uživanjem, ne obraćajući pažnju na nju. Ni na dete, naravno. Nek se sklone ako im toliko smeta, to je bilo pušenje na ulici, nije u zatvorenom prostoru, pa da me optuže za kriminalne aktivnosti. Po ovogodišnjem sloganu Nacionalnog dana bez duvanskog dima Odrasli puše i mene guše (31. 1. 2017), ispada da su pušači neki teški kriminalci koji udaraju tamo gde je najtanje - u decu. Kao ja tog dana čekajući autobus.

Skoro svi oko mene prestali su da puše - većina drugarica, muž, neki poslovni saradnici s kojima sam svojevremeno ispijala silne kafe uz obaveznu cigaretu, a sad mi zakazuju sastanke na mestima gde je No smoking... Ranije su nam sastanci trajali po sat-dva, sad sve završimo za dvadesetak minuta. Od tog No smoking! smaranja, ovo je jedina vajda.

Od svih, ipak, najgori su bivši pušači. Poput mog muža, na primer. Nekad se dimio kao kafanska furuna. Ne znam ni sama koliko je cigareta pušio dnevno, mada je bolje meriti na paklice. Čak i meni, strastvenom pušaču, njegov tempo bio je nedostižan. A onda je 2005. imao probleme sa srcem. Dok se majao po lekarima, kako-tako je živeo, odnosno pušio, uobičajenim ritmom. Pričali su mu i lekari i svi ostali kako bi trebalo da se malo smiri: no-no kafane, izlasci... i pogotovo no-no-no-no pušenje. Ništa od toga on nije čuo. Ako ćemo pravo, te savete ponavljaju kao pokvarena ploča. Kao da su jednom snimili, pa samo puštaju jednu te istu traku za sve prilike, odnosno bolesti. Zaboravih da pomenem onaj zlata vredan savet: oslobodite se stresa! Ma, odma' ću. Evo, ovog trenutka prestajem da se nerviram, rekao mi je lekar.

Međutim, onog trena kad su mu rekli da mora na operaciju, na o-p-e-r-a-c-i-j-u, bacio je cigarete. Izašli smo iz ordinacije, izvadio je paklicu iz džepa, bacio je u đubre, tražio mi još dve njegove paklice koje su bile kod mene u tašni, dam mu, on i njih baci.
- Šta to radiš, 'leba ti?
Treba li reći da sam ga u tom trenutku mrzela! Ni na kraj pameti mu nije palo da svoje cigarete ostavi meni. Ne, on je bio uveren da ću sad i ja prestati s pušenjem. Kakva sam naopaka, tek tad sam počela da pušim. Gde sam ja, tu se dimi.

Tako je on ostavio cigarete. I ne samo što je ostavio, nego je sad najveći lobista No smoking! svetske kampanje. Preko zime, kad ne možemo da držimo sve otvoreno i da se luftiramo neprestano, ulazim u kupatilo, penjem se na kadu, jedna noga na jednom zidu, druga na drugom, onom tanjem, pribijenom uza zid, ja uspravljena, u nivou glave mi otvoreno prozorče, i tamo duvam. I još mlatim cigaretom gore-dole, da ne dimi mnogo. Ko je pušio u školskom toaletu, zna o čemu pričam.

Eto, tako pušim u toplom porodičnom gnezdu. Svaku zapaljenu cigaretu prati tekst: "Ma, nosi se. Ima da pušim!", a kad je gasim: "Ma, nosi se. Ima da pušim!"

Kod ljudi kod kojih se ne puši retko idem, a i kad odem, ponašam se kao i prema onima koji zahtevaju izuvanje kad im ulaziš u kuću - kao prema seljoberima. Izuzetak su samo oni s malom decom.

Nije da nisam razmišljala da prekinem s pušenjem. U nekoliko navrata i nisam pušila, jednom čak godinu i po dana. Povremeno, u proseku na dve godine, donosim odluku kako ću od tamo nekog ponedeljka prestati. Ništa se ne desi da bih "morala" da zapalim, već obično bude neka zabrana, ili neko lupetanje kako je duvan u rangu najsmrtonosnije droge, a pušači su kriminalci. E, tad lepo sednem i zapalim cigaretu. I pušim baš onako od meraka.

Dok sam radila u školi, bila je ko zna koja po redu akcija No smoking!, prikazivali su neki horor film s razorenim plućima od duvana. Možda to i jesu duvanska pluća, ali pre bih rekla da su koristili foto-šop ili snimali neku crkotinu. Deca ono gledaju, naravno s gađenjem, a ja se gledam s koleginicama, dogovaramo se kojim ćemo redom izlaziti napolje i duvaniti. Deca i ne treba da puše, a odrasli nek sami odluče da li će ili neće pušiti.

Nek mi niko ne preti, zbog pretnji neću prestati. Kad se potrefi da u taj ponedeljak kad ja "prestajem da pušim" na TV ili u novinama ne bude nikakve pretnje ili kvalifikacije pušača kao najgorih zlotvora, možda stvarno i prestanem da pušim.

Do tada, zapevajmo:
"Ide Mile lajkovačkom prugom
(...)
Ide Mile, gori mu cigara..."