Nirvana za "po kući"

Protekla je prva radna nedelja posle godišnjeg odmora. Kao da sam iz jedne galaksije prešla u drugu! Što je najčudnije, prelazak bi bio manje šokantan da sam nekud putovala. Ovako, sve vreme sam bila u Beogradu, nisam otišla čak ni u Kragujevac na dva dana, kako sam planirala. Ustanem ujutro, popijem kafu na miru, odgledam jutarnji program na miru, doručkujem na miru, obično na terasi (s pogledom na Dunav!)... i tako sve do kraja dana - bez žurbe, lagano, s uživanjem.

Inače, kad je radni dan, izlazim iz kuće kao da je požar. Ponekad i požar i poplava istovremeno. Popijem kafu, obučem se i sve uradim kako bog zapoveda pred odlazak na posao, ali... trka je to neviđena, vrhunski sprint. Ako mi je još i mašina prala veš tokom noći, predstoji mi prostiranje na svih pet žica. Radim to neverovatnom brzinom. Komšinica iz druge zgrade, čija je terasa po dijagonali s mojom, jednom mi je rekla: "Kako prostirete veš, mašina vam nije ravna." Verovatno izgledam kao ubrzani snimak. Zatim izlazim, sva sluđena, pa jurim u jedan, pa u drugi, ponekad i treći autobus. Stižem u zdanje od gvožđurije i stakla, gde provedem uobičajenih devet ili deset sati, sve češće radno vreme traje mi i punih 12 sati! Uostalom, pred Novu godinu tako dugačko radno vreme je pravilo - pola dana kod kuće, pola na poslu. Vraćam se kući sluđenija nego kad sam pošla. Kako je sad leto, ponekad je i oko pola devet svetlo, pa vidim nešto od dana, ali tokom zime... pođem dok je mrak i po mraku se vraćam s posla.

Od ulaska na vrata kao da je neko vrisnuo: "Start!" Brzom brzinom se skidam, oblačim stare majice svojih sinova s nekom falinkom, meni velike. Majka mi je stalno zamerala što po kući idem tako apa-drapa, nikako nisam mogla da joj objasnim kako mi je to omiljena garderoba. Počinje rasklanjanje stvari po kući: čaše sa stola, sortiranje veša - šta ide na pranje šta u ormar, sortiranje sudova - šta ide na pranje šta u kuhinjske elemente, vađenje namirnica i spremanje hrane za sutra, ponekad i peglanje sinhronizovano s kuvanjem... Za kompjuter sedam samo ako čekam da se nešto ispeče ili opere. Ako imam goste, najviše volim one koji se ne ljute što sede i pričaju sa mnom, a ja kao muva zunzara letim naokolo. Dok se okrenem, već je ponoć prevalila. Pomazim svog psa Cekija pa sednem za komp - istovremeno prčkam po računaru i gledam televiziju. S mužem se nekad manje nekad više posvađam jer - ni posle sto godina braka još uvek ne može da se navikne na moj sistem. Više i ne slušam njegove pridike, nema on potencijal da shvati tu životnu filosofiju. Eto, tako izgleda jedan divan, uobičajen radni dan.

A onda - godišnji odmor! Kod kuće. Nisam ni znala da život može i ovako da funkcioniše. U proseku sam spavala po deset sati dnevno! U regularnim uslovima spavam oko pet do šest sati. Oko jedan po podne, kad pozavršavam sve domaćićke poslove, legnem malo, samo da "ispravim leđa" i - zaspim. Odspavam pola sata, nekad i sat i po, pa ustanem. Odmorna! Za mene je to novost, obično se budim kao da nisam ni spavala. A neki put odspavam još jednu turu, popodne, posle one popodnevne kafe. Koja divota! Dođu mi gosti, a ja sedim s njima, pričam polako... Malo-malo pa sam na terasi. Gledam onaj Dunav, prolaze brodovi, neki veliki kao hoteli, ispuste zvuk brodske trube, mukao ali prodoran, kao da dolazi iz vodenih dubina... najviše me raduju barže kojima kao da nema kraja i lagano klize po mirnoj vodi... prođe i po neki gliser koji zavija i šušti istovremeno, čamci s veselim putnicima... Pada mi na pamet kako moj muž možda ima pravo - voda smiruje. Doduše, on je to shvatio pecajući, a ja gledajući u široki Dunav s cvetne terase na Karaburmi.

Valjda se nekad ovako živelo. I sve se stizalo. Danas je život sprinterska trka. Onda se pojave neki bajni i vajni psiholozi (najupitniji "stručnjaci") i posavetuju čoveka pod konstantnim stresom kako je sve stvar organizacije. Dobro, stručnjaci, hajde vi uradite za 24 sata onoliko stvari koliko uradi jedna prosečna zaposlena žena u Srbiji. U tom vašem planu organizacije nema toliko tabela. Međutim, i pored očiglednih gluposti u vezi s "dobrom organizacijom", oni idu i dalje. Preporučuju i neke mentalne vežbice koje će, kao, dovesti čoveka u stanje nirvane. Pržim šnicle sve u šesnaest i razmišljam pozitivno - ovaj svet je divan, radeći polako samo jedan posao sve se stiže, i usput smišljam svoju mantru koja najbolje odražava moj duhovni sklop. Dok sve to preturim po glavi, šnicle mi zagore, ulje zasmrdi i - nema jela. Umesto pozitivnih misli, osećanja da je život lep i ljudi dobri, počinjem da psujem. Za takav peh još uvek u sebi, ali ako se mnogo iznerviram jebem majku majčinu svima redom. I životu kao pojavi.

Sedeći tako na terasi tokom celog godišnjeg odmora, shvatila sam za šta sam rođena - da sedim kod kuće, rađam decu, kuvam i bavim se ručnim radovima. To su jedine stvari u kojima sam uspešna i koje mi pričinjavaju istinsko zadovoljstvo. Da živim u Americi, verovatno bih imala osmoro do desetoro dece, sređenu baštu, bila član neke grupe koja se bavi humanitarnim radom... Ali, živim u Srbiji, radim kao konj, jedva preživljavam, režim na ceo svet i dođe mi da odalamim ove nirvana-majstore.