Hiršl, Arsenijević, Mladenović

Pre neki dan završila sam čitanje "Žvake za ludaka" Radovana Hiršla. Knjigu mi je dao Đorđe Kalijadis, koji je napisao (kao i uvek) odličan prikaz. U svemu se slažem sa Kalijadisom, jedino bih dodala da odavno nisam pročitala iskreniju knjigu, u kojoj nema ni trunke pozerstva. Bez obzira na (ipak) mučnu temu, (ipak) turbulentan život s nekoliko reinkarnacija tokom jednog bitisanja i (ipak) brojna poniženja koja je autor preturio preko glave, ova knjiga je toliko duhovita da mi blagi smešak nije silazio s usana maltene od prve do poslednje stranice, i toliko je živopisna sa mnoštvom likova i odlično dočaranim vremenom i (naročito) Beogradom, čemu je posebno doprineo jezik "s kaldrme", da sam samo uplovila kao u neki film sastavljen od kratkih fragmenata. Ako se ikad bude snimio film po ovom delu, naslov bi mogao da bude "Kratki rezovi (po mozgu)".

Logično je pretpostaviti da jedan takav neisfolirani čovek, umetnik ne samo po zvanju već i po životnom stavu, prepozna veštačko cveće odmah, po izgledu, a ne samo zato što ne miriše. U "Žvaci" su dve sekvence u vezi s ovim naročito upečatljive: "Pankrti u SKC-u" i "Poznati mladi književnik". Ima i jačih, koje vas dublje prodrmaju da se zamislite nad "intelektualnim" licemerjem i kvaziintelektualcima beogradske elite, ali izdvajam ove dve zato što su povezane istim akterima, iako je vremenska razlika među njima punih 14 godina. Hiršl je vaspitan čovek, s tananim osećajem za pristojnost u građanskoj suštini, u najlepšem i najboljem smislu te reči, pa nije pominjao imena (u celoj knjizi i nema imena, svi imaju nadimke, čak i o sebi piše u trećem licu - s Manijakom se odmah saživite). Međutim, iako su me lepo vaspitavali, nisam vaspitana, pa ću ja prostački da otkrijem puna imena aktera. O čemu se radi?

U sekvenci "Pankrti u SKC-u" Hiršl piše o predgrupi na koncertu. Beše to Limunovo drvo.
"(...) Krenuli su Limunovo drvo, dve gitare, bas i bubnjevi, poletno, zanimljivo, novo, nije samo lajanje, moglo je i da se otfura uz tu muziku, ali, jebiga, publika, koja je najvećim delom došla da vidi i čuje Pankrte, poče da isijava netrpeljivost prema Limunovom drvetu. Obojica gitarista su furali grive, a to u beogradskoj varijanti pankerske estetike nije moglo da prođe nekažnjeno, i sranje poče da se zaljuljava. Sve se dešavalo ispred nosa Otrova, Manijaka i Krdže, klinci su pljuvali bend masovno, a ekipica u kožnim jaknama, koji su sebe nazivali 'Urbana gerila', a još su se brijali gumicama za brisanje olovke, počeše da pljuju u praznu plastičnu čašu od piva i da je pune, i kad su je napunili šlajmarama, prosipali su je po muzičarima, naročito po jednom gitaristi koji je imao grivu i bradu, videlo se kako mu šlajm curi po grivi na bradu, kako se sa brade cedi na gitaru, a on svira i gleda u pod. Bina mokra i klizava, sa strane se lepo vidi na svetlu reflektora kako pljuce u rojevima kao osice lete ka bini. Onda basista poludi, prozva pičke koje pljuju da iziđu na binu ako smeju, i tu izlete par njih. To su bili baš ti bubuljičavi u kožnim jaknama, kojima su pljuvačne žlezde žešće pojačano lučile, i onda je bilo još nekog guranja, natezanja, onda se dogovoriše da svi vole pank, neko viknu: 'Živeo pank!' i Limunovo drvo se pokupi sa bine.
'Jeste videli budale?', Krdža gleda kao da ne veruje svojim očima, 'Plate da uđu na koncert, a onda teraju bend sa bine, budale koje ne kapiraju dobru muziku i pljuju muzičare kao da oni ne znaju da sviraju, koje kretenčine, koje glupo zezanje!'
(....) 'Ajd' palimo', reče Otrov. 'Jebeš Pankrte, dosta smo doživeli!' i zapališe napolje, na ulicu. Ulica ih usisa kao dragocenu poslasticu." (str. 125/126)
Grupu su osnovala dvojica Milana, Stefanović i Mladenović, što Hiršl ne pominje. Oni su bili popljuvani, bukvalno. Nisu deca došla da slušaju domaće seljačine - sic!

U sekvenci "Poznati mladi književnik", Hiršl (već poodavno u Cirihu) ovako reaguje na vest o dodeli književne nagrade (očigledno je reč o NIN-voj, a pisac je očigledno Vladimir Arsenijević - poslednja provera pred konačno utvrđivanje identiteta su lenonski cvikeri, mada ih je sad zamenio).
"(...) 'Sećaš se onog pljuvanja u SKC-u, kad su pljuvali Limunovo drvo, ono, koncert Pankrta, bili smo Krdža, ti i ja, je l' se sećaš?'
'Sećam se', reče Otrov, 'ali zašto pitaš, otkud ti sad to, gde si iščupao to pljuvanje?!'
'Pa ovaj mladi, nagrađeni pisac, dobio je upravo nagradu za roman, video sam u Vremenu njegovu fotku i prepoznao sam ga, on je jedan od onih što su pljuvali u čašu i polivali Limunovo drvo, sećaš se tih klinaca u kožnim jaknama, stajali su ispred nas!'
'Gde se toga seti, ima sigurno više od dvadeset godina', mrmlja Otrov.
'Siguran sam da je on jedan od onih pljuvača', reče Manijak, 'pamtim face ludački, tu sam neprejebiv!'
'Pa ti si lud, zoveš me zbog toga iz Ciriha.' Ovaj je sto posto lud, misli Otrov. 'Jednom lud, uvek lud, lud si bio i još luđi postao.'
'E, kurac sam lud, nego palo mi nešto na pamet, pazi ovo, ovaj što je pljuvao, što je sada pisac, sigurno ima negde promociju romana, znaš ono uvaljivanje i potpisivanje knjiga. Zamisli, kao, čita on odlomak iz svog romana, a u publici u prvom redu sede preživeli iz Limunovog drveta, Kvarni Kutnjak i Mali, sede i pljuju u čašu i polivaju mladog, talentovanog, nagrađenog pisca. Njemu se šlajmara cedi sa Džon Lenon cvikera i pada na otvorenu knjigu, a on čita, čita, čita, čita!'" (str. 253/254)
I za još jednu potvrdu identiteta - roman je očigledno "U potpalublju", godina je očigledno 1994 - godina u kojoj je Arsenijević dobio nagradu i godina u kojoj je Mladenović umro.

Moglo bi da se kaže i - Popljuvani i Nagrađeni. Koja ironija! Popljuvani je onaj koji je u stvari pobedio, sećaju ga se još uvek, njegova vrednost, ne samo popularnost, ne smanjuju se vremenom, naprotiv. A Nagrađeni, pisac od jedne napisane knjige (jedine koja ipak spada u beletristiku, mada je pitanje da li je zaslužila baš NIN-vu nagradu), pljuje sam sebe. Toliko se trudi da bude intelektualan, tolerantan, civilizovan... da je postao pravi sveCki čovek.

Možda bi naslov trebalo da dopunim još jednim prezimenom - Domanović. U "Mrtvom moru" pojavljuju se pesnik, slikar i naučnik, a kao da je Domanović pisao o slikaru, piscu i muzičaru, samo što novo vreme ima i drugačiji zaplet - u duhu sadašnjice pisac pljuje muzičara jer ne prepoznaje vrednost pred nosem (mada je "intelektualac", "civilizovan" i "urban"), a slikar ne može da istrpi nepravdu pa ima osvetoljubive ideje koje ostaju samo ideje.