понедељак, 29. децембар 2014.

Kakva galerija likova

Kad je gdin muž počeo da upoznaje moje drugarice, ponašao se uobičajeno, ili bar ja nisam primetila da mu je tu nešto čudno, ali me je posle otprilike dvadesete predstavnice mog ženskog društva pitao: "Jeli, lutko, kako biraš društvo? Mislim, po kom kriterijumu si skupila ovakve drugarice?" Zamislim se ja - stvarno, možda moj izbor nije homogen, ali nekako liči na mene. Podrazumeva se, valjda, da se družim s ljudima koji mi prijaju. Ima tu raznih godišta - od onih koje su starije od mene i po 20 godina, do onih koje su mlađe i više od 20 godina; socijalni status je posebna priča - imam drugaricu čiji muž prodaje avione i kamione (nije nikakava šala, stvarno to radi), do onih koje nemaju 'leba da jedu; obrazovanje im baš i nije toliko šaroliko - sve su završile makar srednju školu, a ima i doktorki (ne lekarki, nego pravih doktora nauka). Ima ih plavih, crnih, jedna je prirodno vatrenonarandžanstvena, visokih, niskih, debelih, mršavih, lepih i manje lepih, feministkinja i "dobrovoljnih robinja muškaraca" (kako to izražajno reče jedna poklonica ove vrste ropstva), raznih nacija i veroispovesti, ženstveno otmenih i pravih muškarača, pričljivih i ćutljivih, vedrih i namćorastih... Jedino nemam nijednu prostu drugaricu. Stvarno, prostakluk ne mogu da podnesem. Moguće da i nemam neki bogzna kakav kriterijum, ali, eto, pronađoh jedan - prostaci ne mogu da mi se umuvaju u život, pogotovo ne mogu srcu da mi prirastu, čak i kad sam prinuđena svakodnevno da ih gledam. Bilo je takvih spodoba, na primer na poslu, i mada s njima provedem i po deset sati dnevno, uspem da ih apstrahujem. Komuniciramo mi, ali nismo "društvo".

Za prvu slavu gde sam bila domaćica (postala sam gđa Lukić, jelte), bilo je skoro smešno - na jednoj strani njegovo društvo, sve sami ugledni ljudi, a na drugoj moje, od svake fele po jedan primerak. 

Isto mi se dešava i na fejsu. Ljudi oko sebe skupe manje-više slično društvo, sličnih interesovanja i pogleda na svet. Naravno, izuzimam one koji skupljaju "prijatelje" zbog (što većeg) broja. Tačno je da se "sličan sličnom raduje", ali je tačno i da nas uvek zainteresuju ljudi koji u nama prodube radoznalost iz bilo kog razloga. Nekome želite da odgovorite jer ste ushićeni onim što je napisao, a videli ste ga na zidu svog prijatelja, pa vam onda i prijatelj prijatelja postane prijatelj. S nekim se ne slažete, pa i tu odgovorite, i tako prijatelj prijatelja kao takav dospe i kod vas na listu... Ima tu raznoraznih kombinacija. Doživela sam da me jedan takav "prijatelj prijatelja koji postaje prijatelj" uznemirava telefonom, a uradi to vešto da stvarno deluje kao zabuna. Doživela sam i mnogo prijatnih stvari - obradovali su me mnogi ljudi na nebrojeno mnogo načina. Najlepše od svega je što sam skoro sve upoznala i lično. Sedeli smo gledajući se licem u lice i "govorili bez tastature".

Od tih "prijatelja prijatelja koji postaju prijatelji" neki su mi odmah bili bliski, imala sam utisak da se poznajemo sto godina. S nekima sam na distanci, ali uz dužno poštovanje ih pratim, a bogami prate i oni mene. Ima i onih s kojima je bilo neminovno da postanem prijatelj na fejsu, a gorko se kajem zbog toga i samo čekam da dobijem dovoljno dobar razlog da ih skinem s liste, ili da prođe dovoljno vremena pa da ih skinem, a da to ne bude primetno (rekoh da su neminovni). Tu se posebno izdvajaju ovi koji mnogo srbuju. Iako nikome ne gledam (ne)pismenost, njihova je od one ideološke nepismenosti - pišu srBski, i svaki put kad vidim to B umesto P, digne mi se kosa na glavi. Kažu ljudi da se vremenom otupi na ono što te nervira, a kod mene je obrnuto: samo mi raste kamata nerviranja. Ima i "opasnih" - onih zmijurina-prijatelja koji su se kao puvanjak umuvali na listu, pa pokazali da su pakosni a mogu da naprave nepopravljivu štetu svojom podlošću. Treba biti mudar i navesti ih da se sami "izbrišu".

Kod mene na zidu mogu da se dese burne rekacije i na bezazlene komentare. Ne smeta mi kad ljudi drugačije misle, ali mi smeta kad se uvrede što ne mislimo isto, a čak i od toga ima gore - kad pokušavaju da svoje mišljenje nametnu kao "neutralno". To su oni koji sebi daju za pravo da ti skrenu pažnju kako se baviš "glupostima", a njih to ne zanima, imaju oni mnogo lepše stvari o kojima će razmišljati. Pa što se onda javljaš, prijatelju? Napiši da se ne slažeš, i ne "prevaspitavaj" me pokazujući kako je tvoje mišljenje jedino "ispravno". Ah, da, zaboravih - on nema mišljenje povodom teme za koju se javio, to su gluposti. OK, ne slažeš se, meni ne smeta, ali nemoj mi se tu mrštiti i pametovati. Pogotovo što te "ne zanima".

I tako, dok je kod nekih sve "ja njemu vojvodo, on meni serdare", kod mene uspeju da se isposvađaju. I da mene isprozivaju. Neka, bar znam kakav je ko. I ne smeta mi. Iako su svi odreda sve same dušice od ljudi, kosmopolite itakoto, офкорс.

Da li je to sposobnost, veština, (ne)sreća... da oko sebe skupim takvu galeriju likova, ni sama više ne znam. Počinjem da sumnjam kako je to genetski kod. Moja majka je imala neverovatnu sposobnost da oko sebe skuplja ljude. Nije ih vukla za rukav, naprotiv, ljudi su se jednostavno lepili za nju. Sa svima je razgovarala na isti način, i uvek je bila posvećeni slušalac. Nikad se nije postavljala s visine, mada je mogla, većini onih s kojima se družila. Ali isto tako nije nikad ustuknula ni pred onima koji su "iznad" nje, po bilo kom osnovu. Kod nas se trošio po kilogram kafe dnevno. Ko god dođe, popije makar kafu. A dolazili su svi. Dok je radila, makar s jednom koleginicom s posla dođe kući. Tu je i komšiluk - ko god ne vidi, ne čuje, ne razume šta državna administracija od njega hoće, ili je potrebno sastaviti neko pismo, zvanično ili nezvanično... eto Mire da to uradi. Pa bivši učenici. Plus njihove nove porodice. Mesar, piljar, seljanka od koje je kupovala kajmak, regionalni prosvetni inspektor, direktor bolnice, advokati... svi su dolazili kod nas. Ko čeka autobus, ko nema šta da radi, ko je u problemu, ko želi da objavi srećnu vest... svi, ali baš SVI, dolazili su kod Mire, moje majke. Poveravale su joj se i moje drugarice. Neke stvari sam saznavala s 15-20 godina zakašnjenja. Čuvala je tajne. Zajmila je pare, čak i kad je znala da joj neće vratiti. Ali... poštar je za Novu godinu nosio jednu torbu za ulicu, a jednu za Trifunku, kako su je neki zvali (Mirjana Trifunović).

Dok sam bila dete, to mi je nekako bilo normalno, tek u gimnaziji sam shvatila da nekim ljudima u kuću niko ne uđe i po nekoliko nedelja. Tad su i počeli neki mamini "pacijenti" da mi smetaju, pogotovo oni koji se grebu. Međutim, nije dala ni na koga. Kažu: Kako zračiš, tako i privlačiš. Kako li je onda moja majka zračila? Kao nuklearka? Privlačila je - sve.

Počinjem da se brinem da li ličim na nju. Ne, ne ličimo, ona je bila krotka, ja sam mnogo temperamentnija i jezičavija. A opet... kad nam pogledaš društvo, ne bi mogao da se nađe tipični predstavnik ni kod nje ni kod mene. To je takva galerija likova, "niđe veze" među njima. I obe se prema svima ponašamo isto. Ipak je genetika u pitanju, ništa mi drugo ne pada na pamet kao objašnjenje. Dovoljno je da mi čovek pogleda samo kumove, a imam ih za izvoz.

Jedna drugarica mi je rekla: "Najlakše mi je s tobom, tebi mogu sve da kažem." Možda je u tome moja (ne)sreća.

субота, 29. новембар 2014.

JBT Dan Republike

Dođu tako neki dani kad čovek nije ni za šta. Jednostavno - tako. Kao da je izduvan balon. Naizgled je s razlogom bezvoljan. Međutim, svi ti "razlozi" deluju bezvezno jer i nisu tako jaki niti neobični. Sve to što sad tera u neraspoloženje niti je novo niti je bolnije, pa ni drugačije nego ono što se i ranije dešavalo. Pre će biti da je to stvar kvantiteta, ne kvaliteta. Toliko se svega nakupi, da i najmanja kapljica može da bude ono "previše" i počne da se preliva. A kad se prelije...

Ta poslednja kap meni je danas nekadašnji Dan Republike. Ne, nisam jugonostalgična, da me neko ne shvati pogrešno. Bilo mi je lepo u staroj državi ne zbog države već zbog moje mladosti. Bilo bi mi isto i da sam živela na Tibetu ili u Zanzibaru, pretpostavljam. Ili bi bar bilo slično. Ništa mi ta "sređena država" nije dala, naprotiv - mojoj porodici oduzela je tako mnogo, da se nećemo oporaviti za nekoliko generacija, a najverovatnije - nikad. I ta "sređena država" bila je "original falsifikata", sve je u njoj bilo ili napola ili potpuno netačno. Neprijatne stvari gurale su se pod tepih, a sve to kad-tad dođe na naplatu. Eto, došlo je mojoj generaciji, mojoj deci, unucima i praunucima. Uostalom, sve što nastane na laži ne može dugo da traje. Ovo je trajalo predugo, pa imamo i kamatu.

Ne interesuje me Jugoslavija, ni u kakvom obliku. Međutim, praznik... On je dolazio posle mog rođendana, i to je bila prva velika žurka u školskoj godini. Posle mog rođendana bilo ih je još nekoliko, pa veliko finale - Nova godina. Uvek sam se osećala nekako praznično za svoj rođendan - svi su tu, svi čestitaju, ja sam domaćin... Moj rođendan otvarao je sezonu žurki. Sad mi je ostalo samo sećanje. Utoliko tužnije što se u međuvremenu sve raspalo. Ne znam da li postoji lepši način da se nešto raspadne, ali sigurno postoji pristojniji. Ovo je bio nejnepristojniji način da se stavi tačka na i. I najbolniji. I najodvratniji. Prava patriotska pornografija. A najgore od svega je što još nije gotovo. Postali smo lešina koju još uvek komadaju jer je nasred puta, pa smrdi li smrdi. A što je tek neprijatna za oko!

Gledam objave na FB, tekstove na blogovima... svi nešto žale za starom Jugom. Ja ne žalim, ali se za svaki nekadašnji Dan Republike setim (zdravog) smejanja, (bezbrižnog) provoda i (opuštenih) ljudi. To nije bilo zbog Jugoslavije, niti zbog Dana Republike već zbog praznika - to je bio jedan veliki produženi vikend, kako god da se zvao. Uostalom, jedan moj tadašnji drug a sadašnji kum taj praznik je zvao "Miljina žurka".  Sad je to horor-žurka, prisetiš se svih jada koje si proživeo. Kao da smo kolektivno proglasili Dan kuknjave. Ili je možda bolji naziv - Dan umobolne nostalgije? Ili - Dan sećanja na JBT? Pa nek neko tumači da skraćenica JBT znači "jebote", a ovi drugi nek čitaju "Josip Broz Tito". Zli Zagorac kriv je za sve!!! Okrene mi se želudac kad mu vidim fotku, a ako to preživim bez odlaska u toalet i pročitam hvalospevni tekst ispod, onda nastaje pakao u mojoj glavi. Strada i srce. Ukoliko sam sama u kući, ispsujem se za sve pare. Kažu da je to dobro jer se čovek prazni od nagomilanog stresa. Meni je malo, potrebno mi je najmanje dva i po dana psovanja da se "očistim". Ma, i to je malo, nego moram da popijem makar vodu, i tako prekinem izliv emocija.

Posle ovoliko godina podsećanja na Dan Republike nisam više raspoložena ni da psujem. Došla sam u stanje kad mi je tužno, pretužno, bezvoljna sam kao da sam mrtva. Možda i jesam, samo me još niko nije obavestio. To je ta kapljica, taj jebeni Dan Republike koji prelije čašu i počne da se preliva.

 Ko je razumeo, shvatiće.

субота, 25. октобар 2014.

Gastroigrica

Ima tome skoro dve nedelje, Negoslava me je nominovala kao učesnika ove igrice. Isto to veče sednem ja za komp, nešto malo pišem... i sutradan sve obrišem - greškom! Malo umor, malo brzopletost... šta god da je, vidim da nije suđeno da to uradim odmah i rešim da bude onako kako treba, kad budem spremna da se tome posvetim, a ne da "odradim". Zakasnila sam, izvinjavam se, ali... neću više da se posipam pepelom po glavi. Kriva sam, tačno, nek mi Nega odredi kaznu, i - тхе крај.

Nega mi je postavila sledeća pitanja (samo da primetim - odlična, inspirativna):

1. Kolika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite?
Moja zbirka? Ogromna! Kad god vidim neki novi začin, odmah ga isprobam, kad čujem da postoji neki za koji ne znam, ne mogu da dočekam da ga nabavim.
Začini - to je ona tanka granica između običnog i vrhunskog kuvanja, ako isključim veštine koje se stiču dugogodišnjom praksom. Ne ide svaki začin u svako jelo. Šta ide s graškom? Naravno, mirođija. A s boranijom? Naravno, peršun. A s brokolijem? Naravno, majoran. A s celerom? Naravno, timijan iliti majčina dušica. I tako redom.
Moj omiljeni začin je... ne mogu da se opredelim za jedan. Imam nekoliko, idu ovim redom: cimet, biber, bosiljak, peršun.
Najlešće koristim so i biber. Mešavine, poput vegete i sličnih stvari, ne koristim. Ako nešto treba kombinovati, to uradim sama, na licu mesta.

2. Jeste li probali tartar biftek i jeste li ga spremali?
Da ne zvučnim nadmeno, ali... moram da ispravim grešku - nije taRtar već tatar biftek. Postoji i priča zašto je to tatarski biftek. Naime, Tatari su kao nomadi stalno bili u pokretu i za hranu su se snalazili tako što su nosili sa sobom sušeno meso i povrće. Kad bi usput lovili ili otimali od onih koje pobede, to jedino presno meso do kojeg su dolazili, stavljali su ispod sedla konja, i tako ga gnječili da omekša... pa mešali s raznim začinima i jajetom... i tako je nastao tatarski biftek, pravi kulinarski delikates. 
Probala sam ga, i dopada mi se, samo što treba standardizovati ukus i način pripreme - nije svuda bio isti. Pravila sam ga nekoliko puta, a recept koji koristim dobila sam od kuvara u jednom hotelu. Svidelo mi se, zamolila sam konobara da me upozna s kuvarom, i tako sam došla do odličnog recepta.

3. Da li više verujete receptima s blogova ili onima koje dobijate od prijateljica?
Nisu svi blogovi isti. Ima onih kojima i naslepo verujem, a ima i onih gde svako stavlja šta stigne. Naravno, prijateljice su "zakon". Kad me počaste nečim što mi se svidi, podrazumeva se da ću tražiti i dobiti recept.

4. Koja su jela najzastupljenija u vašoj kuhinji leti, a koja zimi?
Ovo je odlično pitanje! Uglavnom se rukovodim zdravim razumom, pa poštujem i pratim sezonu. Leti su tu paprike, paradajz... zimi kiseli kupus... Međutim, dešavalo se i da žestoko promašim. Na primer, prošle godine sam kupila "svež" paradajz kad mu vreme nije, očarana njegovim savršenim izgledom, ne treba zanemariti ni da mi je voda pošla na usta kad sam ga videla... toliko sam bila zadivljena da sam glat progutala i cenu (kao da ima zlatne niti)... a kod kuće je usledilo veeeeliko razočarenje. Paradajz kao da je bio od plastike. Nije imao nikakav ukus. Čak ni miris. Ništa. Samo izgled.

5. Kako pripremate jelovnik za svečane ručkove, slavlja i za veći broj gostiju?
Ukoliko je gostiju relativno malo a poznajem im ukus, trudim se da budu jela koja oni vole, i naravno nešto kao iznenađenje. Ako je mnogo ljudi ili su mi nepoznati, idem na "siguricu" - da bude raznovrsno: nešto poznato (više),  nešto manje poznato ili nepoznato (manje). I uvek su to jela koja sam već ranije pravila. Za slavlja nikad ne eksperimentišem, čak i ako sam recept dobila od prijateljice za jelo kojim me je ona oduševila. 
Trudim se da "moje" slavlje ne bude "kulinarski dosadno". U to računam isti jelovnik kod svih: za predjelo oval sa suhomesnatim proizvodima i sirom, ruska salata, supa, sarma, pečenje (ili meso s krompirom), torta i kolači. Nešto mora da bude drugačije, da me gosti ne pomešaju s nekim drugim.
Jednom sam tako za slavu, kad je u tri dana prodefilovalo kroz kuću oko 80 gostiju, spremala - svašta. Sve što mi padne na pamet i sve što sam smatrala za lepo i ukusno. Gleda me moj srednji sin, samo što nije bilo "od 'tice mleka", pa pita: "A što ti ne spremiš svečani ručak?" "Kakav svečani ručak, pa ovo je, sine, gozba! Šta je tebi svečani ručak?" "Pečeno pile i krompirići." Toliko o tome.

6. Imate li neki standardni jelovnik i u kojim prilikama i za koje goste se njega latite?
Nekad sam za sva slavlja uvek pravila panj tortu. To mi je kao bio znak raspoznavanja, standardna poslastica. Poslednjih godina je nekad i preskočim.
Standardni jelovnik predviđen je samo za moju decu, kad dođu na ručak. Na primer, za najstarijeg sina "rezervisana" je markiza torta, za srednjeg pečeno meso i krompiri, za najmlađeg sarma zimi a leti punjene tikvice. Eto, to je neki standard. Omiljeno jelo "mog čoveka", takozvanog muža - pihtije, pravim samo za njega. I za slavu, ali samo kad ima mnogo gostiju. Ja pihtije ne jedem, a on ih jede i za sebe i za mene.

7. Šta obično spremate (ili biste spremali) kad imate strance na ručku-večeri-u gostima?
Strancima, kao i našim ljudima koji ne žive u domovini, uvek spremim nešto ovdašnje. Rukovodim se time šta bih ja volela da probam da sam strancima u gostima - svakako bih, da sam u Japanu na primer, više volela da probam originalni suši ili alge, nego da mi ponude pljeskavicu s kajmakom.

8. Postoji li jelo-kolač-pecivo... koje ne uspevate da napravite?
Kad pročitate post koji se time bavi, biće vam jasno zašto nikad više nisam pravila slatko, mada sam tu i tamo bila asistent pri pravljenju.

9. Da učestvujete na takmičenju za najukusnije jelo od samo četiri namirnice po svom izboru, šta biste skuvali?
Interesantno je da su meni najukusnija jela ujedno i jela sa četiri namirnice - vranjansko tavče i ototma. Doduše, vranjansko tavče u tom slučaju mora da bude u vegetarijanskoj varijanti, bez mesa. Za tavče su potrebni: luk, pirinač, spanać i paradajz; a za ototmu: luk, spanać, pirinač i jaja. Fotke oba jela (koje sam postavila) ukusne su mi i na gledanje.

10. Vaš izbor između - kafe i čaja, kolača i voćke, sladoleda i čokolade, mesa i ribe, cezar salate i pice, boze i gaziranog soka, piva i vina?
Za prvo ne mogu da se odlučim. Slede: kolač, definitivno; ipak čokolada; svakako cezar salata; boza, gazirano piće nikad; ni pivo ni vino, alergična sam na alkohol.

11. Za koju poslasticu biste dali i poslednji dinar?
Bogami, davala sam poslednji dinar, nije to samo hipotetički. Za čokoladu, uvek!

Poslednji deo igrice podrazumava da nominujem druge igrače, a pre toga bi trebalo da im postavim pitanja. Nominujem sve kojima je ovo zanimljivo i koji vole i igrice i kulinarstvo. Pitanja koja slede namenjena su njima.

1. Smatrate li da je spremanje hrane kreativno?
2. Vaše omiljeno jelo? Da li znate da ga napravite?
3. Koje jelo nikad ne jedete? Koji je razlog?
4. Najveći peh u kuhinji?
5. Kad ste toliko bili zadovoljni sobom zbog uspeha u kuhinji, da vam je došlo da sami sebi čestitate? Šta ste spremali?
6. Koji su vam kulinarski uzori?
7. Da li pratite kanale i emisije o kuvanju? Ako pratite, koji je vaš omiljeni gastroprogram? A omiljeni TV kuvar?
8. Da li recepte zapisujete ili sečete iz novina ili kopirate s neta?
9. Koja vam je omiljena svetska kuhinja i zašto?
10. Da li više volite slatkiše ili slaniše?
11. Kakav je vaš odnos prema ljudima koji "ne izlaze iz kuhinje" ni bukvalno ni u priči?

Prijatno vam bilo, gde god da jedete i šta god da jedete! Hrana je najveće zadovoljstvo, mnogo veća divota od svega ostalog u životu. Ko je pomenuo seks? Ma, kakav seks, to je ništa spram blaženog osećaja uživanja u mirisu, ukusu, izgledu... Što reče moja drugarica Jasmina Jovanović Verkić za ljubav: "Hoću da me on gleda kao ja burek!" Gde ćete bolji opis prave ljubavi!

1. lika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite? - See more at: http://negoslava.blogspot.com/2014/10/blogerska-gastro-igrica.html#sthash.zqtl60dt.dp

уторак, 30. септембар 2014.

Ljubica i ja

Za početak, da predstavim Ljubicu. Gospođica Ljubica je moja bicikleta, jedna lepa i dobra plavušica koju sam kupila posle dve godine promišljanja i premišljanja. Kupiću - neću kupiti - ma, kupiću, nek ide život - ne mogu da kupim, sad ima prečih stvari - kupiću je, potrebna mi je... I tako (skoro) pune dve godine. Kad god bih videla nekog na biciklu, uzdahnula bih: "Eto, da imam bicikl, sad bih ga i ja vozila."

Kad sam krajem 2012. zamolila u firmi da mi daju otkaz, i kad sam stavila na papir šta ću posle raditi, jedna od prvih pet stavki na spisku bio je - bicikl. Doduše, tad još nisam znala da ću upoznati Ljubicu, pa je "ta stvar" još uvek bila u muškom rodu. Desilo se da uđem u radnju u Zagrebačkoj ulici (koja je sad dobila drugo ime) i da se zaljubim na prvi pogled. Kad sam je ugledala, imam utisak da mi se udvarala, očijukale smo kratko i odmah sam znala da je - moja. Naravno, ime Ljubica samo po sebi se nametnulo. Nudili su mi i nekog Žućka, ne mogu da kažem, nije bio loš, ali Ljubica... ma, znam šta hoću. Kad ti se nešto mnogo svidi, odmah uzmi, ne premišljaj se. Jeste da je Žućko bio malo jeftiniji, i istina da su mi Žućka preporučivali profesionalci, kao "više će mi odgovarati", ali ništa nije vredelo. U mislima sam već bila u simbiozi s Ljubicom.

Od nekadašnje Zagrebačke (ne znam kako se sad zove) do kuće malo sam je vozila, malo smo šetale barabar, dobro, možda ne baš barabar, ja sam izvukla deblji kraj, ali dođosmo. Odmah sam je uslikala, onako postavljenu uz zgradu. Slaže se i po boji s grafitom. A onda sam je nosila dva sprata i nisam je odnela na terasu već stavila na mesto s kog mogu da je gledam dok perem sudove.

I razmišljam nešto koliko Ljubica i ja imamo zajedničkog. Iako u tom trenutku još nije bilo promenjeno ime ulice iz koje potiče, čak i to nam je slično. Ja sam rođena u jednoj zemlji koje više nema, u ulici koja je promenila ime (od Milana Blagojevića postala je Stojana Protića), samo je grad ostao pod istim nazivom. I onda se setim Bate, druga koji je imao administrativnu jebadu u Italiji. Rođen je u Jugoslaviji, u gradu Bitolju, otac mu je tada tamo radio, a prijavljen je na Beograd, u kojem je i živeo... samo što je sad vadio italijanska dokumenta, pa su se u njegovu priču umešale četiri države - Italija, Jugoslavija, Makedonija i Srbija. Kao da je neka varalica. Mojoj ljubljenoj Ljubici to se neće desiti. Što pre ću saznati kako se sad zove nekadašnja Zagrebačka. Ima neke pravde - red je da na neke nazive zaboravimo.

Isto nam je i kakav utisak ostavljamo na one kojima se dopadamo. Setim se prvog muža koji kaže da se još u avionu, čim me je video, zaljubio, a upoznali smo se tako što sam mu opalila šamar ispred hotela u Rimu. Bez obzira na to, on je "znao da ćemo biti zajedno". Setim se i drugog muža kojeg sam upoznala na Adi, a prvi susret je protekao u svađi. Iznervirano sam napustila "bojno polje", a on je zajedničku drugaricu koja nas je upoznala (iako je ona počela da se izvinjava: "Obično je mnogo fina, ne znam šta joj je...") upitao: "Mogu li ja s njom da se oženim?" Kako su oni izabrali mene, tako sam i ja izabrala nju! Sad mi je tek jasno kako to ide. Kad odmah znaš šta hoćeš.

Prva vožnja, prava avantura. Kako sam ja jedno neumereno biće i ništa ne radim napola, tako je i prva vožnja bila preko Pančevačkog mosta. Upoznala sam se s još jednom devojkom i dva momka, takođe na biciklima, pa su me vodili do kumodraškog nasipa, a do tamo imaaaa... i videli smo restoran koji svi znaju pod imenom Brod, a zvanično se zove Ribnjak. Nisam imala para kod sebe, jedino ličnu kartu i ključeve, verovatno ni moja nova ekipa, pa smo popili samo po jedno piće. Naravno, prvom prilikom kad sam mogla da odem tamo da jedem, uradila sam to. Oduševljena sam. Ljubici hvala!

Međutim, posle te vožnje bolelo me je - sve! Ponajviše dupe i butine. Kad sam došla kući, nije mi bilo tako loše, ali, kako je vreme odmicalo, bilo je sve gore. Nisam mogla ni da sednem ni da ustanem, noge mi se tu i tamo tresu kao od Parkinsona, a posle su, pored dupeta i butina, počeli i listovi da me bole. To je bila jedina kriza u ljubavnom odnosu između Ljubice i mene. Nisam mogla da je gledam ceo dan. Sutradan, iako me je i dalje sve bolelo, nisam više bila toliko ljuta na nju.

A posle nekoliko dana sam ukapirala da je ta upala mišića u stvari bila za moje dobro. Zateglo se dupe, i noge, moje sopstvene noge, posle dugo vremena počele su da mi se sviđaju. Kako mi je malo potrebno. Hvala, Ljubice! I izvini što sam bila mrzovoljna prema tebi onaj dan i po.

A kad smo Ljubica i ja u zanosu, ona podnoseći moju težinu, a ja okrećući njene pedale, u najboljem sam izdanju. Ne samo fizičkom, nego i mentalnom. Divne ideje padaju mi na pamet u tim trenucima, kao da mi se mozak pročisti. Donela sam i neke važne odluke držeći guvernal. Opet - hvala Ljubice!

I sad, iako je povremeno vozim, nezadovoljna sam što nismo stalno zajedno. Po ceo dan žudim za njom, a ne mogu baš sve vreme da budem na bicikleti. Ako to nije ljubav, kad na nekog misliš non-stop, onda ja stvarno ne znam šta ta reč ljubav znači.

четвртак, 31. јул 2014.

Đuro će ti oprostiti što te je tukao




Nedavne poplave izbacile su na površinu štošta, i dobro i loše. U nesreći, jedino što je bilo lepo, to je da smo pokazali kako umemo da budemo solidarni. I te kako solidarni. I to ne samo ovde, već svi u regionu.

Ali su isplivale i sve one manje lepe stvari. Između ostalih, lepo je što su neki Hrvati (u stvari Hrvaćani), koji su bili u blizini, spasavali ljude iz Srbije. To je hvale vredan gest, human i normalan. Ali, zašto je to bitno za one "manje lepe stvari"? Zato što je hrvaćanska štampa prvo tu vest plasirala kao i svaku drugu informaciju, pa su onda počeli da joj dodaju... i dodaju... nalik Falstafu koji na kraju priče potpuno sam savlada celu četu, tako bi i Srbija bila potopljena da nije bilo tih nekoliko spasilaca Hrvaćana tog prvog dana. Čak ni to nije bilo dovoljno - propratni tekstovi su bili, kad se parafraziraju: Eto, mi "njih" (a svi znaju kakvi smo, štedeli su one gadljive) spasavamo! Između redova trebalo je pročitati: Bože, koliko smo mi dobri!

U to vreme su se pojavljivali i tekstovi, doduše, najviše ovde i u Bosni, koji su obavezno imali onu fotku spojenih ruku na kojima su zastave svih republika bivše Jugoslavije, o tome kako se "rađa nova Juga", kako se "narodi nisu ni svađali, mi želimo da živimo zajedno"...  da se barata čak i takvim idejama da nam je najbolje - zajedno! Nećemo da idemo tako daleko, haj'mo prvi korak - pomirenje. Da, pomirenje je jedina normalna opcija, jedina stvar koja može da doprinese normalnom životu. Neki se nismo ni sa kim ni svađali, ali 'ajde sad, da ne cepidlačimo. Međutim, na Hrvaćane se to ne odnosi. Oni nemaju čak ni pravo na šansu da se bilo s kim mire, prvo moraju sami sa sobom. Ta nemogućnost je zapečaćena 16. novembra 2012. godine i nema šanse da se vrati vreme i to se ispravi. Čak, ako hoćemo sasvim objektivno - može da bude samo gore, iako deluje da ne može biti gore nego što je bilo.

Ta sramna presuda iz novembra bila bi samo još jedna u nizu nepravdi, na koje se ovde čovek tako lako navikne i zaboravi ih dok kažeš keks, ali nije reč samo o presudi. Reč je o slavlju i gubljenju kontakta s realnošću s druge strane. O licemerju ne treba ni govoriti. Dovoljno je što svakog avgusta, na mestu zločina, slave nacionalni praznik "oslobođenja" (čitaj: genocida) i što "razularenu bandu koja ne bi mogla da osvoji ni kiosk, a kamoli Knin da nije bio pust" (tako ih je nazvao američki general koji ih je obučavao) proglašava "herojima". Tu se priča završava i ništa joj ne treba dodavati, dovoljno je grozna i kad se samo nabroje činjenice.

Nije pravedno sve Hrvaćane stavljati pod istu kapu. Neki ne misle tako i nisu izgubili ni čovečnost ni onaj elementarni moralni osećaj. Ali, u tome i jeste problem. Niti se vide niti se čuju. Ako ih i ima (možda ja to samo želim pa mi se priviđa), biće ih sve manje, i manje, i manje...

Budala ima na sve strane. Meni su najpoznatije ove domaće, spodobe koje se diče time što pišu "srbski", kunu se u Mladića i Karadžića, pričali su im stari da su prvo nastale amebe, pa Srbi, pa posle sve ostalo... Neke i lično poznajem. Šta da kažem? Žao mi ih je... Nisu ni svesni koliko su jadni, ali je dobro što su sasvim bezopasni. Da je kojim slučajem donesena neka oslobađajuća presuda gde bi se zločini kvalifikovali kao "borba za slobodu"... uh, kako bi digli glave! I imali bi pravo, što je najgore! Kao Hrvaćani sada. Ono za šta su samo naslućivali da je sramotno i bojali se da će se nazvati pravim imenom  - genocid - sad su prisvojili kao herojski čin. Čak i oni najpomirljiviji. Čak i oni za koje sam nekad mislila da su nadnacionalni, pa čak i oni za koje sam mislila da im je mozak prepun sivih ćelija...

Da ne bude zabune - za Šljivančanina, na primer, ljudi od struke kažu da je presuda sramotna zato što je proglašen krivim bez dokaza. Meni se jebe za pravo, nisam pravnik, ali mi je stalo do pravde. Nije mi žao što su ga osudili - pravda je da onaj ko komanduje bude osuđen, pa makar i ne bio kriv! Ima takvih presuda još, ali me ne zanimaju. Međutim, zanimaju me govnari, pardon - generali, koji su prvo dobili 24 i 17 godina, pa, kako nikako nije moglo drugačije, a da bi se spasla američka dupeta koja u tome imaju značajnu ulogu, jednostavno su dokaze - odbacili. Mogu da zamislim kako je izgledalo u toj "poštovanja vrednoj" instituciji - ovo će ga koštati dosta, pa dobro, to nećemo navoditi kao dokaz, odbacićemo; i ovo će ga koštati još više, uh, pa i to mora da se skine sa spiska... i tako redom... ostaviše samo neke domete paljbe... i govnari, pardon - generali, postadoše nevini. Ko francuske sobarice. U to vreme, netom je kružio post jednog "dobronamernog" Hrvaćanina koji nije podlegao opštoj euforiji u Hrvatskoj. Svi ga kačili na fejs, srećni što ima i "normalnih", pravili s njim intervjue, hvalili ga... Uzmem da pročitam, i već u prvom pasusu zapnem - ne raduje se čovek, kaže da "nema zašta", ali mu je žao porodica govnara, pardon -generala, koji su čamili u tamnici a nevini. Nisam mogla sebi da dođem od čuda. Ljudi, šta vi lajkujete? Šta pozdravljate? Zar je moguće da i najmanju "lepu reč" (to što se ne raduje kao svi ostali u Hrvatskoj) dočekujete kao nešto epohalno? Čovek je jednostavno - licemer!

Posle svega, zašto se čudimo da je "za dom spremni" samo "odraz ljubavi prema domovini" kod susJeda? Retardiranog fudbalera mogu da progutam, ma mogu i ceo stadion (masa te ponese), ali podršku... to je neverovatno! Za jedan dan više od 200.000 potpisa podrške!!! O čemu mi pričamo? Čega se pametan stidi, time se lud ponosi. Opasno! Crvena zona! Prvi stepen opasnosti! Na najvišem nivou se sprovodi ovo "rodoljublje" iliti "domoljublje", opšte je prihvaćeno... tako se vaspitavaju buduće generacije, a "ljubav" prema Srbima svodi se na to da imaju rodbinu u Beogradu, da su bili na Exitu i da ih "ne zanima politika". Oni su obični ljudi. Kao iz onog vica "znaš li kako je fin čovek, malo krvoločan".

I onda se sve slegne, valjda ljudi ne mogu da podnesu toliko zlo... pa se prave da nisu čuli ono što su čuli i da nisu videli ono što su videli i navijaju mozak da misli tuđom glavom. Aman! U Hrvatskoj je zato normalno da se ruše ćirilične table, da i običan svet misli kako je sasvim u redu ubijati, proganjati, vređati, pljačkati, lagati... ako je to usmereno na Srbe... i na kraju potpuno izgube kompas, pa postane normalno. Zato nema pomena ni da im se dâ šansa za pomirenje. Ma ni šansa za šansu!

Za vreme poplava pojavio se Drito Konj (na fejsu je pod imenom Jebem Mater) koji je svojim postom o tome kako ne mrzi nikoga i kako želi da pomogne poplavljenima uzdrmao region. Dostigao je veliku popularnost. I zaista je pomagao. Ne onako folerski, kako to rade političari, već puna srca i bez ikakve koristi za sebe. Čak mislim da je i na njegovu štetu jer, koliko znam, ostao je bez kola. Zbog njega sam gledala "Nedeljom u dva" posle dugo vremena (u međuvremenu sam isprala želudac od Stankovića i njegove nadobudnosti). Dritu su "intelektualci" iz Hrvatske zamerili rečnik. Da, psovao je... Na televiziji... Meni nije smetalo jer je bio iskren. Više bi mi smetalo da je bio blagoglagoljiv, a da ne kaže ništa i plus da se folira kao humanitarac. I sam je rekao da nije nikakav humanitarac (bravo!), ali ja ga doživljavam kao humanog. Dobro, svako ima svoje kriterijume šta mu se dopada a šta ne.

I tako, Drito jednom na fejs stavi objavu kako će ići i u Obrenovac i kako će s njim poći i neki (zaboravila sam ime) koji se "ne ljuti zbog rata"... A? Kako? Molim? Burazeru, molim te, ne dolazi! Nadam se da nisi dolazio... Ako si bio, valjda se od tvoje zlobe nije poremetilo nešto glede tektonskih karakteristika Zemlje. Međutim, indikativno je da tu objavu stavi Drito. To je ono o čemu pričam. Čak i oni koji zaista nisu zadojeni mržnjom, koji iskreno žele da pomognu (i pomažu), tako nešto ne osete kao moralnu sprdačinu.

Stvarno - oprostiće nam Đuro što nas je tukao! U, jeee, baš se (ne) radujem.

петак, 30. мај 2014.

Čarapice jednog dečaka

Poplava je prošla, bar onaj udarni deo, a ja i dalje mislim na decu, posebno na jednog dečaka u prihvatnom centru. Nije nikakva priča od koje se streseš, ništa dramatično... ali... nekako mi je tužno i imam knedlu u grlu.

"Volontera je previše", reče mi bivša učenica kad sam se prijavila da pomognem. I dodade da će me upisati na spisak, pa će me zvati. Ona će popuniti šta znam da radim, zna i moj broj telefona, ma sve zna... Posebno me je dirnulo, kad sam je pitala može li da me uputi na neko drugo mesto, na primer u neki gerontološki centar, da pomažem starima (oni su mi, pored dece, slaba tačka): "Mislim da ste najbolji s decom. Evo, vidite nas kakvi smo ispali." Nisam zaslužna za to kakvi su ispali, ali sam deo njihovih života, i na to sam ponosna do neba. Čast mi je što su mi prošli kroz ruke, što sam bila svedok njihovog odrastanja, prvih ljubavi i pijanstava, što sam ih uputila na neke knjige, što sam ih upoznala s enklitičkim oblicima zamenica ili s pravilnim akcentovanjem imperfekta, što sam čitala njihove prve spisateljske pokušaje... Ko misli da sve to nije važno, grdno se vara. To je najvažnije! To su mesta na kojima se istrese duša, onako naglavačke i bez ostatka.

A "moje" dece - svuda! Po prihvatnim centrima; po fejsu s konkretnim pitanjima i ponudama i akcijama u kojima učestvuju; oni razvoze, dovoze, odvoze; udomljavaju životinje; nose pakete pomoći; animiraju druge da pomognu; razgovaraju sa starima i decom koji su evakuisani; grade nasipe; pune džakove s peskom... Gde god da se okrenem, naletim na nekog od njih. Deco moja dobra i lepa, nemate pojma kakvom ste me srećom ispunili u proteklih desetak apokaliptičnih dana. Hvala vam na tome. Bolji ste od moje generacije milion puta! Nek samo neko pokuša da kaže nešto protiv vas!

U prihvatnom centru u kome su odbili moje usluge jer je bilo previše onih koji su želeli da pomognu, oko mi je zastalo na dve devojčice. Jedna u ruci drži lutku, a druga medu. Tog dana dobili su igračke. Devojčica s medom ljubomorno gleda devojčicu s lutkom. Očigledno je. I razumem kako joj je. Bila sam i ja nekad mala. Lepa lutka... to je stvar identifikacije. Stvar položaja u društvu koje ti je u tom uzrastu ceo svet.

Igraju se one, sede na jednom dušeku. Kaže ova s lutkom (bolje pozicionirana) devojčici s medom (niže pozicionirana): "Morate da svratite kod mene da vidite kako sam sredila kuću. Napraviću kolače. Šta voli vaše dete?" Sledi odgovor: "Gospođo, šta pričate! Nije mi to dete, to mi je muž." Osmehnem se - muž može da bude kakav god, ali dete... nikako. Ono mora da bude lepo. Ako je prvoj devojčici dete lutka s dugom kosom i lepom haljinicom, ne dolazi u obzir da ovoj drugoj dete bude - meda.

U njihovoj blizini sedi dečak povijenih nogu i malo po malo, približava im se vukući se po parketu. On je bez igračke. Ne da nije lep, nego je... šaka jada. Mršav, premršav, majica mu landara i oko ručica i oko vrata. Usko lice, i ono mršavo, nema obraza karakterističnih za decu, ali ima lepe tamne oke i s pažnjom usmeren pogled, onaj dečji, radoznao i neodoljiv. Međutim, na njemu su karakteristične uši - velike, prevelike, pogotovo za ono usko lišce. Baš nije lep, ali je prekrasan! Preplavile su me i tuga i sreća pri pogledu na njega. Mogla bih da ga vodim kući, nahranim i lepo ga obučem. Mogla bih da ga upoznam sa Cekijem, mojim psom, mislim da bi se lepo igrali. Mogla bih da ga vodim na Kalemegdan i tamo mu ispričam kako je od kastruma postao municipij ili kako su ga za vreme Prvog srpskog ustanka oslobađali ustanici - gde je ko bio, šta se dešavalo na kojoj kapiji, šta je uradio Karađorđe... Da, mislim da bi ga to zanimalo, dečak je, dečaci više vole takve priče nego o Cvijeti Zuzorić.

Gledam ga i razmišljam, a on u tom trenutku ispruži nožice, takođe mršave, i pojaviše se stopala u različitim čarapicama. Jedna teget, sa sivom bordurom, a druga bordo-braon, sa - roze cvetićima. Ne znam kakav mi je bio pogled, ali verovatno bezvezan jer je odmah ponovo podvio nožice. Digao je i onu malu glavicu, nekako kočoperno. Ko ne zna šta dečaku znači da nosi bilo šta žensko, ne shvata ni koliko mu je ovo bilo teško. Najmlađem sinu, kad je bio mali, navlačila sam hulahopke ako je bilo ledeno vreme i tako ga vodila u obdanište. Bunio se, skidao ih, ja mu ih ponovo navlačila, otimao se... "Neeeeću! Nisam ja devojčica! Smejaće mi se!" Tad je bilo sve po mom, pa je ipak u obdanište odlazio u hulahopkama. Međutim, čim stignemo, on počne da zapomaže: "Kaki mi se!" i ode u toalet, a ja, budući da žurim na posao, odlazim. Kad dođem po njega, hulahopke su, naravno, bile u ormariću. Po cenu da cvokoće od zime, hulahopke nisu dolazile u obzir. A njegove su bar bile jednobojne... ne smem ni da pomislim kako bi reagovao da su imale - cvetiće!

Postideh se ja, pa priđoh dečaku u raznobojnim čarapicama.
- Kako se zoveš?
Ne odgovara mi, najednom je našao da mu je džep trenerke neobično zanimljiv.
Ponovim pitanje, opet ništa. Onda mu kažem kako ima verovatno neko mnogo lepo ime. A on će: "Nije." Tad vidim da je i bez dva donja zuba. Malo šuška.
- Pa kako se zoveš?
- Igor.
- Baš lepo ime. Znam nekoliko Igora. I svi su dobri, jedan je malo onako... ali ni on nije loš.
- Nije lepo ime.
- Jeste, meni se sviđa.
- E, ne sviđa ti se!
- Sviđa mi se...
- Ružna si!
Ustade. I ode.

Došla sam i sutradan, ovaj put s namerom samo njega da nađem. Ponela sam i čokoladu, onu koju ja volim, s karamelom. Nadam se da će se i njemu svideti. Međutim, nije ga bilo. Ništa o njemu ne znam, osim da se zove Igor. Možda je i to slagao. Videla sam neke devojčice, sve su imale lutke, a jedna čak i kompletnu kuhinju. Njega nema. Nigde ga nema.

Ne znam kako će pamtiti poplavu, da li je uopšte svestan šta se desilo. Nadam se da boravak u prihvatnom centru neće pamtiti po tome kako ga je jedna ružna i bezobrazna i blesava teta postidela. Dušice moja lepa, pojma nemaš koliko mislim na tebe i kako bih volela da ti je sad dobro, gde god da si.

субота, 24. мај 2014.

U lice cenzuri



U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.



Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović - Piskaralo
Anita Mitić
Biljana - Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult - B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin'
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija - blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski - B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas - blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica - 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa's Blog
Vladan Slavković - Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović - B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić
Sanja Zrnić

среда, 30. април 2014.

Izgleda da smo ni krivi ni dužni dobili ministra koji zna u kom grmu leži zec (samo još da ga istera)

Kažu da nema ničeg slađeg nego kad ne učiš, a dobiješ dobru ocenu. Kreneš na ispit, i pojma nemaš da li ćeš uopšte položiti, a ako položiš, moguće su i šestica i desetka. Šestica ako ti je "dobar" dan, ako ti je profesor naklonjen, ako si obukao/la "one" srećne pantalone... Nema veze što je junski rok, a pantalone od punog, vunenog štofa, onako prave zimske... bitno je da ti donose sreću. I onda dobiješ šesticu, preznojiš se (faktor: vrućina plus štofane pantalone) i odeš kući sve udarajući nogom u dupe od radosti. A ko zna, možda dobiješ i desetku ako padnu "tvoja" pitanja, i, mada se takva kombinacija granični s naučnom fantastikom, ipak se ponekad desi. Zaboravih - za taj сајнс фикшн podrazumevajuća stavka je da si "dobro dete iz dobre kuće", da ti se roditelji poznaju s profesorom ili dekanom ili su neko mudo, da si dete roditelja kojih se ostali plaše, da dolaziš džipom u školu, da ti je tata kupio ulicu... ili se sve to zajedno podrazumeva. I, naravno, Srbija je zemlja čuda, pa nisu deficitarna. Dešavaju se.

Nije nikakva tajna da nam je obrazovanje odavno otišlo u krasni i da se to ponajbolje vidi kad naša deca rade PISA testove kao i u nekim drugim zemljama, pa pokažu katastrofalne rezultate. Ispostavi se da su "funkcionalno" nepismeni. S druge strane, naša deca svako malo osvajaju neke nagrade na takmičenjima gde je potrebna "prirodna pamet" i nemali broj vrhunskih svetskih stručnjaka školovao se ovde. Da mu jebem mater ko laže! Nešto se tu ne slaže.

Iako već jednu deceniju nisam aktivno u prosveti, imam privatne đake, imam, na kraju krajeva, i svoju decu, pa ponešto i znam od onog što se dešava iznutra. Usudiću se da kažem kako znam - sve, jer znam ono što je suštinski bitno. Nalazim se i s jedne i s druge, pa i s treće strane - i kao profesor, i kao roditelj, i kao državljanin ove zemlje kog je stid što je sve naopako u prosveti.

Da krenemo od osnova - sasvim je pogrešno očekivati od jednog ministra ili jedne vlade ili jedne politike, jednog programa... da popravi stanje. Kako je juče lepo rekao novoizabrani ministar prosvete gdin Verbić u emisiji "Oko": "Ono što uradimo danas, daće rezultate tek za 30 godina." Ne ulazim u to kakav će ministar biti - tek je počeo da radi - ali sam mu stavila u plus što je jedini koji je izgovorio istinu koja bode oči i koju mogu da znaju samo ljudi koji istinski poznaju i osećaju sistem obrazovanja. Obrazovanje je sporohodan proces, i bojim se da niko od ministara koji su se smenjivali za mog života, to uopšte nije shvatao. Reći ćete - bili su praktični, bavili su se aktuelnim pitanjima... Neće biti, još od vremena Markovića, čudnog "bitja", koji ni pet para nije davao što deca ne idu u školu, što se gube časovi... On jednostavno - ne da pare! Da ne pominjem Jovanovića koji je pao na ispitu za malu maturu, na najjednostavnijim pitanjima, ili onog, čijeg lika i dela ne mogu ni da se setim (valjda sam od sramote zaboravila) koji je pomešao stihove i autore. Ti i takvi vodili su - prosvetu! To je očigledno bio resor za potkusurivanje, gde postave čoveka kao da mu daju utešnu nagradu jer je u raspodeli ispao iz svih ostalih kombinacija.

Olivera Jovićević, voditeljka za koju sam mislila da ima veze s mozgom, od juče je kod mene na crnoj listi. Nema šanse da joj oprostim pitanje: "Vi nemate vremena za reforme, matura je na pragu. Šta ćete raditi?" Očigledno je navikla na senzacionalističke odgovore supermenskog tipa... Koje glupo pitanje!!! Što je najgore, ne zna da se zaustavi, pa sledi nešto u stilu "šta će nam taj ispit, nema ga ni Hrvatska, koja je u EU". Majko moja, da li je moguće da ovakva bujica gluposti može da izađe za tako kratko vreme s ekrana? (Koja Hrvatska? Šta nas se tiče da li imaju ili nemaju malu maturu. Hrvatska je jedino nama neki reper normalnosti, što pokazuje da smo - nenormalni.) I sad, s jedne strane govori se o poklanjanju ocena, a s druge ih pametnica Jovićević smatra validnim ako misli da mature ne treba da bude.

Da se sad popnemo na drugi nivo i "osetljiviji" teren - šta je s prosvetarskim platama. Bez ovog pitanja  nijedan razgovor o stanju u prosveti ne može da prođe. Zaista je bruka i sramota koliko su te plate male. Ali to nije jedini problem. Međutim, nekim profesorima, nažalost, to je jedini problem. Čitam po raznoraznim prosvetarskim forumima, imaju i grupe i stranice po FB, i svi samo o platama razglabaju. Ne videh u skorije vreme da razmenjuju informacije bilo koje druge vrste.

Činjenica je da se malim platama teraju kvalitetni ljudi iz škole. Činjenica je i da je još veća bruka iznos njihove plate. Na kraju krajeva, ja to najbolje znam - iz voljene škole otišla sam samo zbog veće plate. A isto tako je činjenica i da nam škola nije kvalitetna. Za to su istom merom krivi i profesori i pogrešna politika, loši planovi i programi.

I opet se vrtimo u krug. Hajde onda da se fokusiramo na najbitnije - kvalitet obrazovanja. Lepo reče novi ministar da je plan da učimo u hodu. Ja sam to razumela da uvek učimo. Ne samo za ocenu, tu lekciju, tog dana. I da malu maturu koristimo kao putokaz šta treba popraviti.

Jedan moj kolega imao je, po mnogima, groznu naviku da uopšte ne pregleda kontrolne. Meni je to bilo užasno, tad, ali sad već... premišljam se šta da mislim. Imao je dvočas jednom nedeljno. Zakaže on deci kontrolni, urade deca kontrolni, sledeće nedelje očekuju da ih donese, on kaže da će sledeće, pa onda sledeće nedelje otključa fioku, a tamo kontrolni - nepregledani. Uzme on jedan s gomile, prozove ime koje je na njemu, pa pita dete: "Hajde ti meni lepo reci šta si odgovorio na prvo pitanje." Da, bitno je i da uopšte nije gledao da li deca prepisuju tokom kontrolnog, sedne kraj prozora i gleda ko prolazi pored škole. Da li je bilo surovo što ih tako propituje? Jeste? Da li je on bio lenj? Jeste. Ali, da li je ovo efikasna metoda za "pravo znanje"? I pored svih manjkavosti, iz ovoga su naučili da je znanje - znanje, da se ne isplati prepisivati... U tom smislu, metoda je efikasna.

Kad budemo došli do toga da je bitno znanje a ne ocena (u bajke verujem, bez obzira na sve), imaćemo kvalitetno obrazovanje. Imaćemo funkcionalno znanje. Kad hoćete da pohvalite rad nekog profesora, onda obično nabrojite koliko je njegovih učenika bilo na takmičenjima, šta su osvojili... Bitno je i to, ali je mnogo bitnije da ih je SVE nečemu naučio, potakao da razmišljaju, a ne samo tog jednog ili dvoje koji bi i bez njega (možda teže a možda i ne) došli do istog rezultata. Za najveći kompliment u celom svom profesorskom radnom veku računam kad je učenica koja je kod mene imala trojku, povremeno četvorčicu, na prijemnom ispitu za srednju školu osvojila 18 bodova iz srpskog. Naravno, pomislila sam da je prepisivala, a ona će: "Nisam, nisam mogla. Samo sam se sećala svega sa časa." Ne smem da joj pomenem ime, sad je poznata glumica, model i  voditeljka. Ona je uspeh! Onaj pravi.

Kad dostignemo svest da je bitnije nešto znati, između ostalog i znati razmišljati, naučiti tome decu... a ne samo kolika nam je plata (mada je bitna, ali ne najbitnija)... sve ostalo doći će samo po sebi. Ali - tek za tridesetak godina. Naravno, pod uslovom da počnemo sad, ovog trenutka.

среда, 02. април 2014.

Poznati zato što su - poznati

Iznenađena sam kad se neko od mojih prijatelja iznenadi (ma, šta iznenadi - šokira se!) kad ne znam neke osobe koje su "poznate". Smatram sebe dobro obaveštenom - čitam novine, gledam TV, razgovaram s ljudima, nešto me više nešto manje interesuje, ali i kad me ne interesuje uopšte, bar znam gde da smestim ono što mi je nepoznato, znam bar u koju fioku to da odložim. Ne znam niti jednu jedinu pesmu Džastina Timberlejka, ali znam da je pevač, pa ću ga "rasporediti" dvojako - i u pevače i u glumce. To, da je glumac, to već znam, gledala sam dva filma u kojima igra. E, sad, kakav je glumac, to je druga priča.

Znam i ko su Stanija i Soraja. Starlete, šta god to značilo. I jedna od njih je imala burnu romansu, u stilu raskidali-mirilise-verili-rastajali-opetmirili-unedogled, s nekim Filipom (kako sve znam!), ali šta je ta devojka još uradila u životu, osim što je namestila sise, stvarno mi nije jasno. I nije mi jasno zašto je ona poznata. Valjda je poznata zato što je - poznata. Ovaj Džastin Timberlejk, koliko god da je bledunjav, neubedljiv... bar je radio nešto. Šta je gđica Stanija radila, van svog privatnog života... to valjda niko i ne zna. Nije važno. Ima slikâ s njom gde su grudi, naravno, u prvom planu, ali malo razmaknute iako onako baš cementne, kako i treba. Za slikanje.

Seka Aleksić bar zna da peva, mada su tekstovi sačuvajmebože, a izgled neću ni da komentarišem. Pevačica je, pobogu, šta me se tiče da l' posećuje teretanu i da l' trenira boks ili ne trenira. Pogotovo me boli uvo u šta joj je obučen pas. Ili ima dva? Ceca - isti slučaj, samo bez pasa, ali sa sisama. Ko voli, nek sluša. Ima dovoljno mesta za sve nas. Za njih dve "kolaj rabota" što kažu moji Vranjanci, one imaju neko zanimanje. "Kolaj rabota" i za sve ostale koji imaju neku profesiju i plivaju u njoj, kako god da plivaju.

Ali mi nisu jasne ove pojave "poznatih", a niko ne zna zbog čega su poznati. Tako mi se jedan "prijatelj" pohvalio kako je u Americi upoznao izvesnu gospođicu, rekao mi je njeno puno ime i prezime... i očekivao od mene neku reakciju. Stvarno, ko je to? "Kako ne znaš? Bila je u 'Velikom bratu'!" Iz "Velikog brata" poznat mi je samo prvi pobednik i tragedija koja se nekoliko godina kasnije desila drugim učesnicima. Ne znam, čoveče, ni ove "poznate" iz "Velikog brata" (uglavnom su to oni s izdisajem karijere, pa da je malo ožive očajnički podsećaju javnost na svoju malenkost učestvovanjem u ovakvim bezvezarijama), a tek kako ne znam nepoznate koji misle da će ulaženjem u "izlaganje sebe na izvol'te" da postanu poznati... Hajde, pomislim ja, da se malo raspitam, možda sam propustila nešto, možda devojka zaslužuje pažnju. I saznam sledeće - prva se skinula (bila kao malo pripita), seksepilno jela bananu (!), davala savete iz mazanja kreme po licu... i svima koje sam pitala o njoj jer su gledali i pokušali da se sete te sezone VB - nije bila simpatična. Nekima "seljančica", nekima "drocla", nekima "licemerna", nekima "sve bi dala da postane poznata", nekima "sisata a bez dupeta"... Iznerviram se - ma, šta se to mene tiče? Šta sam propustila?  Šta sam dobila ovim saznanjem? Da je bar bilo zabavno... a bilo je otužno. I bila sam gadna sebi - kao da sam gvirila nekome kroz ključaonicu, ne shvatajući da se to očekuje od mene, a onda mi se spočitava što to radim.

Ipak, iskustvo istraživanja "ko je ta nepoznata poznata devojka" donelo mi je prosvetljenje kako to u stvari funkcioniše kod nas. Velike sise - neophodne; manji ili veći "slučajan" gaf - obavezan; nasmejano lice - poželjno; profesija - nevažna, može i bez nje; "stav", u stvari nadrnditis manjeg ili većeg stepena - poželjan; rivalitet i "pljuvanje" s rivalom/kom - poželjni... Sve to čini da "trajete", ali je kičma svega da se dovoljno često pojavljuju vaše fotke gde god je moguće - u novinama, na netu, TV... Postajete poznati zato što ste... pa, poznati. I onda možete da dozvolite sebi i ovakvu izjavu: "Privatni život držim daleko od očiju javnosti." Čoveče!!!

четвртак, 20. март 2014.

Personalni bedeker, bez ikakve turističke vrednosti

Ovo je potpuno lično viđenje zemalja i gradova. Moj doživljaj mestâ koja sam posetila. Mnogi se neće složiti jer su se sasvim drugačije osećali i imaju drugačije uspomene, ali... nekad volimo i smatramo lepima i neku zapuštenu prugu usred ničega ili prljav, mračan, možda i smrdljiv haustor. Teško je objasniti zašto je tako. Univerzalna lepota jednostavno ne postoji!

Pritom, u gradove koje sam obišla ne računam one kroz koje sam samo prošla. Računam samo gradove u kojima sam spavala, išla na lokalnu pijacu, vozila se gradskim prevozom, hranila se domaćom kuhinjom, po kojima sam lunjala bez cilja, ali sa smislom... One turističke obilaske uopšte ne računam, kao što su mi smešni ljudi koji samo upišu recku smatrajući da je dovoljno ako obiđu muzej. To me podseća na psa koji zapiša svaku banderu - eto, sve je "njegovo".

Nažalost, ne mogu da pišem o Amsterdamu jer sam u njemu bila samo jedan dan, niti o Ženevi kroz koju sam samo prošla, kao ni o Nici, iako sam tamo spavala, pa ni o Barseloni u kojoj sam obišla sve ono što se pokazuje turistima, ili Tbilisiju u kojem sam imala jedan fenomenalan ručak s lokalnim specijalitetima, udahnula malo mirisa Gruzije i osetila toplo gostoprimstvo... Nije da u tim gradovima ništa nisam videla, ali nisam ih "osetila", a to ne računam.

U ovom postu neće biti ni reči o znamenitostima, to ćete sve naći u bedekerima. Kupite ih, pročitajte, a posle utvrdite gradivo kad otputujete i sve vidite svojim očima.

Gradove sam potpuno personalizovala i doživljavam ih kao osobe, često i kao književne likove. Na primer, Beč - toliko hvaljen i uglavnom percipiran kao gospodski grad - ne mogu da smislim i osećam se grozno u njemu. Meni je on gospođica Hevišam iz Dikensovih "Velikih očekivanja": našminkana do karikature, čuva svoje čipke, otmene haljine i venčanicu, ali je - sterilna, žuta kao kalofonijum i smrdi na starost koja se veštački opire smrti. Iako se čisti, ustajala, starinska prašina svud unaokolo, zagušljiv vazduh natopljen parfemom koji iritira nozdrve, miris peciva koji odbija samo zato što znaš da je svako dobio svoje strogo propisano parče... Jedino što mi je u Beču bilo lepo, to su kolači. Predivni, stvarno, ali sam uglavnom žmurila dok ih jedem.

London - pored Istanbula, jedini zaista kosmopolitski grad od onih koje sam posetila. Prvi put sam bila 1977, u poseti deda-stricu koji je navodno bio na samrti, pa da ga neko obiđe. Iako mu je bilo stotinu ljeta, nije bio na samrti, možda i zato što ga nebesko veće nije htelo. Redak namćor. U London je otišao 1941, sasvim mlad, sa dvojicom starije braće. Nije se ženio, nije radio... pretpostavljam da je život proveo prodajući ono što je poneo od kuće, verovatno nakit. U međuvremenu je uspeo i da se posvađa s braćom, oni su već bili pokojni kad sam ja došla, i tako... sam samcijat na celom svetu. Dolazila je neka žena, ne znam da li je to zdravstvena ili socijalna služba, ali je država slala te "domaćice" kod Metuzalema koji žive sami. I tako, sretala sam se samo s njom, i s njim, koji mi je već drugog dana rekao da nam ništa neće dati i da zna zašto sam došla, da vidim ima li štogod da se nasledi. Tad mi je fitilj bio duži nego sad, a i imala sam veliko poštovanje prema starijim ljudima, kolike god da su budale, da ne pominjem što mi je rod. A tek kad sam ga videla zaspalog, onako starog - užas! Pa to sam ja! Za jedno stotinak godina. Imamo isti nos, usta, oči, čak i uši. Sva sam se stresla.
Odlazak u London bio je po mnogo čemu - šok. Pre svega deda, a onda i sve ostalo.
Treći dan sam otišla malo da se prošetam, da vidim nešto od grada jer sam non-stop sedela u kući ili išla s tom ženom u nabavku (sećam se komada mesa koje je kupila - ličilo je na đon, i po obliku i po tvrdoći i po boji - to nam je posle spremila za ručak, preliveno ananasom!). I tako, izađem ja iz kuće, procunjam okolo, onako kako volim, bez plana i smisla, i sad treba da se vratim. Strahota! Sve mi je bilo isto - sve kuće, sve ulice, čak i lica. Tad sam bila zgodnjikavo devojče, pa sam odbijala ponude da me neko doprati ili odveze. Smenjivale su se panika i pokušaji "diši, polako, razmišljaj" sistema. Nekako se dokobeljam do kuće, uske, a na sprat, s potkrovljem... u ranim večernjim satima, a trebalo je da dođem do ručka. Tad smo uspeli i deda i ja da se posvađamo. Na moje veliko iznenađenje, kad sam mu se izvikala i svašta mu rekla, deda je postao - divan. Dobila sam pare za taksi i lunjala po Londonu... Prvi pogled na dabl-deker bio je čudo! Susret s pijacama, trgovima, raznim kulturama... ceo svet slio se u taj London. Sve živi jedno pored drugog i to je ono što ga čini tako fascinantnim. Bila sam kao Alisa u zemlji čuda. I bilo je divno. London, to je jedan mangup, momak s kojim možete i na fensi žurku i na akademsko predavanje i na bal i u kupovinu i da sedite u kući s isflekanom majicom i čarapama iz kojih vam je upravo izvirio palac, sve gledajući filmove i jedući kokice... i da vam nikad ne bude dosadno, da se - provodite i osećate dobro. S ovim momkom sve je doživljaj, čak i rutinske stvari.

Istanbul - takođe fascinantan, cela planeta je u njemu. Ma, ceo kosmos. Sećam se nane koja ga je zvala "carski grad" ili Konstantinopolj, i stvarno, do 1930. tako se i zvanično zvao. Ne znam da li još negde na svetu postoji takvo mnoštvo stilova u arhitekturi i takva razlika između siromaštva i bogatstva... Verovatno, na primer u Latinskoj Americi; pričali su mi da je Meksiko Siti upravo takav. Međutim, ono što ga razlikuje od svih drugih gradova na svetu, čak i od Rima, Atine, bilo kog grada na Bliskom istoku, ne samo Jerusalima, to je - istorija. Ovde nisu razne kulture i osvajači samo prolazili ili vladali, ovde su te kulture živele i razvijale se, osvajači postajali domicilno stanovništvo. Na primer, ko proučava antiku, ne može da ga zaobiđe, kao ni onaj kome je predmet Vizantija, pa srednji vek, pa otomanska osvajanja, pravoslavlje, Jevreji, Jermeni... Ovde ima svega. Stvarno svega. Planiram da još nekoliko puta posetim taj grad. On ima "ono nešto" i nikad ne može da se upozna do kraja. To je misteriozna otmena dama burne prošlosti od koje svaki put čujete nešto novo. Ona nije stara već zanimljiva, iskusna, puna razumevanja ali i tajni.

Taškent, Buhara, Samarkand - staviću ih zajedno jer su bili u okviru jedne te iste ture, ali doživljaj svih ovih gradova sasvim je različit. Taškent je veliki, lep, zanimljiv. Buhara mesto nabijeno istorijom koja živi. Nigde kao tu nisam osetila prisustvo ranijih vekova. A Samarkand - čudesan. Ovo je jedini grad od svih u kojima sam bila da je neophodno obići sve ono čime se turistički diči, i shvatiti ga. Od posete Uzbekistanu mrko gledam ove naše dinje, a grožđe maltene i ne jedem. Zaboli vas glava samo od nabrajanja koliko vrsta imaju, s toliko različitih ukusa da se pitate ima li kraja. U Buhari sam se postidela šta sam mislila pre nego što sam došla, u Samarkandu sam revidirala stav evropskog tumačenja istorije i značenje pojma civilizacija, a u Taškentu... tamo sam shvatila da su svi ovi gradovi neotkriveno blago. To su lepotice koje nemaju nikakvu protekciju pa završavaju u utešnom izboru od "deset najlepših", a realno zaslužuju da budu makar prva pratilja.

Moskva i Petrograd - ko dobro poznaje ove gradove, začudiće se, a njihovi žitelji možda i uvrediti što ih stavljam zajedno. Međutim, baš zato što je među ovim gradovima tako veliki rivalitet, mislim da se jedan bez drugog ne mogu dobro shvatiti. Moskva je ipak u prednosti jer ona bez Petrograda možda i može da se sagleda kakva jeste, ali Piter (kako ga zovu rođeni Petrograđani) bez Moskve ne može. Moje lično i najličnije viđenje - Moskvu više volim, ali je Petrograd lepši. U Moskvi sam jednom bila na -25 stepeni, i nije bilo hladno - samo se zarumene obrazi, kao na matrjoškama (što smo ih bezvezno krstili - babuške), svud unaokolo sneg, a jednom sam, posle prvog velikog padanja snega, šetala Petrovkom kao da sam u nekom tunelu od bleštavog belog snega. U Piteru se i na -2 stepena smrzneš jer duva, vlaga je velika od onolikih reka i kanala... Nos procuri istog momenta i stvarno je hladno. Čak i meni. U Moskvi je vazduh suv, kad je hladno osećam se kao na Kopaoniku, a ne da sam u gradu. Zimi je sve belo i zaista izgleda kao neka bajka. Kad u martu i aprilu sneg počne da se topi, to je kataklizma - potoci i reke prljave vode svuda su po ulicama, samo šljapkaš i proklinješ sebe što nemaš kaljače. U Piteru nema ni te lepote ni tog užasa otopljenog snega - uvek duva, i duva, i duva... i svuda se oseća vlaga. U tom gradu zaista ne bih mogla da živim. Ne znam za svet, ali u Evropi je to grad s najviše kostobolnika. Mislim da se njima vlaga uvukla i u kosti. Moskva je jedna zdrava devojka, dobra drugarica, sportski tip, iz siromašne ali čestite kuće, a Piter - lepa devojka iz bolje kuće, ali ne tako omiljena, ne tako dobra učenica, ne tako dobar drug... i ljubomorna je na svoju drugaricu iz klupe. Misli da je iznad nje i tako se i ponaša.
Međutim, nešto drugo je prva asocijacija na ova dva grada. Poznato je da Rusi, kao i Amerikanci, sve posmatraju u grose-varijanti. Dok sam radila kao turistički vodič, kukala sam kolegi koji je radio s Amerima na "svoje" Ruse - šta god da im pokažeš i koliko god da imaš zanimljivu priču, obavezno te pitaju "je l' to najstarije", "je l' to najveće", jel to naj...", a on mi odgovori da su "njegovi" još gori - na sva ta "naj-pitanja" dodaju još i šok-saznanje da je civilizovan svet postojao i pre otkrića Amerike.
Povodom veličine - kad sam prvi put bila u Moskvi, sećam se da sam negde na Leninskim gorama zapalila cigaretu tik pred prelaženje ulice, i onda sam prelazila ulicu, prelazila... i ostao mi je još tek dim-dva kad sam je prešla.  

Pariz - nisam ni ksenofobična ni rasista, da ne budem pogrešno shvaćena, ali u Parizu sam najmanje osetila Pariz. U metrou sam imala osećaj da sam u Africi, na pijaci da sam u nekoj arapskoj zemlji... a htela sam francuski Pariz. Ništa od toga. Doduše, taj osećaj francuskog doživite samo u boljim buticima, u boljim restoranima... ali kad vidite cene, onda više niste u Francuskoj već u Lopovskoj zemlji. Nije zanemarljivo ni što su vrlo fašistoidni kad je njihov jezik u pitanju. Prvih deset mesta francuski, pa onda ovi manje važni, poput engleskog. Smešno je kako Pariz percipira sebe i značaj koji ima, a u stvari ga nema. Tome mogu da se dive samo malograđanski Amerikanci, za ostale ne važi. Pariz se zaglavio u vremenu, trebalo bi da mu neko kaže kako ovo nisu dvadesete i tridesete godine prošlog veka, da je Hemingvej mrtav, kao i svi slikari s Monmartra (ostali su samo oni što slikaju portrete i od vas naprave grafitnu filmsku divu), a pogotovo da je prošlo doba vladavine Burbona. Dok u Londonu sve to što je "različito" uspešno egzistira s onim što je "isto", u Parizu je sve strogo odvojeno, nema suživota, i samim tim je folirantsko, pa u vezi s tim i - primitivno. Pariz je udavača koja se svima obećala, iznenađena što nije baš svima prvi izbor.

Prag - Kad sam saznala da je Hitler planirao da mu glavni grad novostvorene države (cela Evropa pod nazivom Nemačka) bude upravo Prag, bila sam prilično iznenađena. Međutim, susret s Pragom bio je još veće iznenađenje. Onaj ko očekuje čisto turistički grad, prešao se, kao i ako očekuje grad u kome se oseća dugogodišnji sovjetski uticaj, takođe se prešao, a prešao se i ako očekuje metropolu. Prag nije ništa od toga, a ujedno je sve to. Iako su Česi malo stegnuti, malo ljigavi, malo gostoljubivi... u ovom gradu osećam se lepo. Sve mi odgovara, pogotovo hrana. Ovo je jedini evropski grad u kojem brza hrana nije kao u ostalim gradovima (izuzev Istanbula, ali rekoh da tamo postoji - sve), ovde je ta brza kao domaća, i to lokalna. Pravi pogodak! Prag je jedna dobro vaspitana žena koja bi da postigne sve - i karijeru i ljubav, i da se bavi decom i da bude slobodna, i da se odmara i da se provodi... Teško stiže, ali stiže. Ponekad je malo smetena, ali je uvek u toku.

Berlin - ne znam kako je sad u Berlinu, ali pretpostavljam da može da bude samo lepše nego kad sam ja bila, a tada su još uvek postojala dva Berlina. Vozila sam se onim tunelom između dva dela grada, videla svojim očima Checkpoint Charlie... Ovo je grad u kojem bih mogla da živim. Prosto mi je neshvatljivo da su nacisti ovde vladali jer odiše miroljubivošču. Ili je reč o disciplini - uvek sam u nedoumici što se tiče bilo kog dela Nemačke. Istočni Berlin trebalo bi da je sasvim drugačiji od Zapadnog, ali nije bio. Sad tek sigurno nije drugačiji. Volela bih još jednom da odem. Dobra prijateljica s burnim životom, i možda baš zbog toga, puna razumevanja - to je Berlin.

Madrid - u nekom od ranijih postova pisala sam kako sam te prve večeri, u stvari noći, u Madridu, mislila da sam u Zoni sumraka ili Skrivenoj kameri (šanse za jedno i drugo jednake). Bilo je oko 11 uveče, izašla sam iz hotela da peške odem do drugarice koja ovde živi. Grad je pun, ima ljudi, što je karakteristika svakog zaista velikog grada, ali... parkovi su prepuni - dece. Male dece, na sve strane ljuljaške, klackalice, penjalice... pod veštačkim svetlom. Sva sluđena (ipak je nemoguće da po celom gradu postave skrivene kamere), odem ja kod Jelene koja mi lepo objasni da zbog velikih vrućina decu izvode napolje samo rano ujutro ili kasno uveče. "A šta deca rade preko dana?" "Pretpostavljam da spavaju."
Madrid je pun boja. Dobro, Barselona, koju sam samo razgledala, šarenija je, ali Madrid je obojen i spolja i unutra. U tim bojama oslikao se i španski temperament, buran ali suzdržan. Nije čudo što mi je pala na pamet prepiska između Bunjuela i Dalija, kad mu prvi piše, sumirajući razlike između Španaca i Francuza, da će "Francuz prvo skinuti košulju, a Španac ostati u njoj do kraja". Ko razume, shvatio je. Budući da sam u Madridu, kad sam drugi put bila, imala na raspolaganju ceo jedan dan slobodan, sela sam u gradski prevoz i vozila se kojekuda, od prvih do poslednjih stanica, presedajući... Pojma nemam gde sam sve bila, ali sam obišla i predgrađa, videla decu koja na poljančetu pikaju loptu, žene koje sede ispred kuća, ljušte povrće i čavrljaju, male prodavnice u kojima se prodaje samo šunka (ali kakva - svaka čast!), osetila miris paelje, one prave, s pimetom, piletinom, kobasicama i morskim plodovima... Još nešto mi je bilo interesantno - iako je bila nesnosna vrućina, žene u okolini imali su suknje od laganog štofa i džemperčić. Ili, ove mlađe, šarene haljine, stegnute u struku, a široke na svim drugim mestima, s kopčanjem koje nije dosledno sprovedeno u predelu grudi, crnokose ljude, izduženih lica i jakih noseva... U jedan mah postalo mi je jasno zašto Španija ima toliko mnogo vrhunskih slikara - ovde je sve vizuelizacija, čak se i mirisi mogu doživeti kao slike na ovom jarkom suncu. Madrid je jedna gostoljubiva domaćica, sve će učiniti da vam bude prijatno i da se ne osećate kao stranac.

Atina - iako Grčku obožavam, Atina, pogotovo prvi put, nije ostavila sjajan utisak. Svaka čast svim spomenicima i istorijskom značaju koji ima, ali - prljava je. Međutim, ako to zanemarim, odlazak u Atinu je kao poseta rođacima. I da, Atina je upravo to - rođaka kojoj sam nenajavljeno banula u posetu, a ona usred sređivanja kuće. Ipak smo mi rod, ovde mi je dobro.

Sofija - i ovo su mi rođaci, ali nisu baš dobronamerni. Stalno se nešto prozivamo, preispitujemo, ispipavamo kako je kod onog drugog. Ovo mi je ipak neka dalja rodbina. Međutim, lepo su me ugostili. Kuhinja je baš onakva kakvu volim - puna povrća, a jogurt... takvu divotu nigde nisam probala. Sofija je dalja rođaka, malo zlobnjikava, ali šta ću, moja je.

Keln - prababa na koju ličim rodila se u ovom gradu. Da li zbog toga ili ne znam ni ja kakvih razloga, ali ovde sam se osećala kao kod kuće. Katedrala, koja je, kao i sve slične građevine, pravljena da se u njoj ili pored nje osetiš malo, sitno, ništavno, na mene nije ostavila takav utisak. Jedina katedrala u kojoj je bilo prijatno, po meri čoveka, da ga čuva i štiti. Ne znam, možda je deja-vu, ali ovde mi je sve poznato i potaman. Keln je neki moj prošli život koji nesvesno osećam, ali ne mogu da ga definišem, objasnim. Keln - to sam ja, u nekom paralelnom univerzumu.

Vladivostok - možda bi ovom gradu trebalo posvetiti ceo post. Iako sam bila tek jednom, samo tri dana, imala sam priliku da cunjam, pa sam puna utisaka. Bilo je lepo vreme, iz luke se jasno video Japan. Luka - posebna priča unutar priče. Prljavo, puno svega i svačega, ali bučno i živo. Bilo je trenutaka u kojima sam se i uplašila pri pogledu na pojedine face. Shvatila sam značenje "po pogledu mu se vidi da je kriminalac". Bilo je pojedinih lica koja bi lako mogla da posluže kao stereotip za takvo viđenje. Zatim, prvi i jedini put videla sam takozvanu "mornarsku majicu" - tipa tetoviranog kao da ima majicu, i znam da je tetovaža a ne majica zato što posao nije bio završen, na drugoj ruci tek je bila započeta jedna pruga. Grad je siv, povremeno i sumoran po najsjajnijem suncu, ali je zato užurban, radan, živahan... Išla sam i u neki super restoran, i jedina neprijatnost je bila što sam išla sama. Kad sam s konobarom popričala na lepom ruskom, odobrovoljio se... a onda su mi prišle neke devojke sa susednog stola, pa sam odslušala njihove životne priče. Ovde svi dolaze zbog posla, i makar da u Vladivostoku provedu ceo život, gledaju na ovo mesto boravka kao privremeno. Svi su odnekud došli, ili oni ili njihovi roditelji, i svi će se vratiti tamo otkud su došli ili idu negde drugde... najčešće u Ameriku ili Japan. Tako bar planiraju. Žao mi je što nisam videla ulice "crvenih fenjera", ali bilo me je strah. Ako sam se prenerazila facama, rečnikom i ponašanjem pojedinih mornara usred bela dana, mislim da bi večernji špacirung bio previše. Vladivostok je drug koji mašta o boljem životu. Interesantan, ali naporan, stalno u nekim planovima... a dok ne ugrabi šansu, pije pivo ispred trafike s pajtosima.

Budimpešta - nije nikakva tajna da ravnicu ne podnosim (potpuno shvatam dijagnozu - ravničarska depresija) i nije mi nimalo čudno što je u Mađarskoj najveća stopa samoubistava u Evropi. I tako, kad se od Novog Sada krene za Budimpeštu, udahnem duboko, trudim se da što manje gledam krajolik i jedva čekam da se dokopam Budimpešte. I da je samo to, da mi više nije sve ravno pred očima, Budimpešta bi mi bio super grad. Kao neka oaza. Međutim, Budimpešta ima još mnogo toga da ponudi. U svakom smislu. To je devojka koja diše punim plućima. Interesantna ali tradicionalna.

Rim - jedina mana ovog grada je što sam u njemu upoznala prvog muža. Kad se vratim, kao da se vraćam na mesto zločina. Ali, dobro, svako ima neku manu. Cela Italija - odgovara mi potpuno. I sever i jug. I sredina. Naravno, i Rim. Fascinantan grad. Po svemu. Mada ja nisam imala nikakve neprijatnosti, mnogi su mi rekli da Rimljani vole da kraduckaju, zato - oprez. Mene nekako odmah prihvataju, iako ne govorim italijanski. Ovde ljudi znaju da žive. Zavidim im na tome. Ujutro pojedu nešto slatko, sasvim malo, odu na posao, rade do podneva, dođu kući, svi zajedno ručaju (sve je, naravno, sveže, spremljeno tad za tad), malo se odmore, pa oko pet opet na posao negde do osam, pa se malo prošetaju i onda opet svi zajedno večeraju. Nekad i izađu. Lepo je i samo se prošetati po gradu, i to je provod. Rim mi je rođaka kojoj se divim, s ponosom je pominjem i na nju se ugledam.

Bari - pričali su mi svašta o Bariju, ali ništa nije istina. Slobodno se uputite u ovaj grad, uživaćete. Isti stil života kao i u Rimu, možda i kvalitetniji jer je grad manji pa je sve jednostavnije i brže. Začudilo me je što (skoro) niko nema zamrzivač. Kad pomislim da nisu nikakva retkost porodice sa četvoro i više dece, odmah zamišljam kako kolju prase, pa u zamrzivač, onda tele, pa i njega u zamrzivač... Ma kakvi! Ovde se sve kupuje samo za taj dan. Sve sveže, kvalitetno, lepo... Ako se preselite u Bari pa poželite da kupite zamrzivač, pitaće vas: "Koliki vam je restoran?" U celom gradu postoji samo jedan Mek u kome se - pije kafa. Ovde zaista takvo đubre od hrane ne može da opstane. Ko bi jeo to što oni nude, kad je navikao na mnoooogo bolje i ukusnije, a jeftinije i zdravije? Ma, cela regija Pulje je divna. Ko je propustio, imam o tome post. Bari je drugarica s kojom obnavljate prijateljstvo na proslavi desetogodišnjice mature. Nije zanemarljivo ni što u ovom gradu žive ljudi koje mnogo volim (Obradovići), pa valjda želim da vidim samo njegove lepe strane.

Venecija - Iako sam u Veneciju odlazila uglavnom kad sam imala neke prelomne trenutke u životu (razvod, kupovina stana, važne vesti koje je trebalo svariti...), nemam osećaj da mi je neki sudbinski grad poput Kelna ili Rima. Meni je Venecija pomagala da sredim misli. Jednom sam to uradila kupujući (jedini put kad sam depresiju lečila kupovinom), drugi put šetkajući se bezveze po gradu i razmišljajući, treći put na žurci u Mestrama (okolina Venecije). Stereotipno je, ali je stvarno bilo tako - kad dobiješ pravi kompliment a bez ikakvog interesa, trgneš se iz bedaka. To mi se uvek dešavalo u Veneciji. Zašto baš tamo? Ne znam. Venecija u nekima izaziva depresiju, ali je meni bila onaj slučajni poznanik koji ti saspe istinu u lice, poput hladnog tuša, a onda ti ponudi rešenje. Da, to je to, bilo ti je ispred nosa, ali nisi video.

Minhen - nije baš da sam luda za Nemcima i Nemačkom, ali, i ovde mi je bilo kao kod kuće. Tamo mi ništa nije strano. I osećam se dobro. Kao svoj na svom. Govore neki čudan nemački, imaju palanački mentalitet, ali su kočoperni, vredni, postojani... Ovo je kao da opisujem rodnu Šumadiju. Ko zna, možda je to ta veza. Minhen je osoba o kojoj sam imala predrasude, ali koja me je iznenadila normalnošću i neposrednošću. Lepo mi je kad se setim pivnica s onim stolovima kojima je uštinut polukružni deo, da se lepo smesti stomak pivopije. Simpatično.

Kijev - tamo se sad dešava sve i svašta, i neću o svom viđenju situacije jer imam mnogo prijatelja Kijevljana koji me s vremena na vreme iz prve ruke obaveste šta je i kako je, pa me "zvanične verzije" mnogo podsećaju na izveštavanje devedesetih o stanju u bivšoj nam državi. Poznajem Kijev kako diše i kakvi su ljudi. Rusi Ukrajince podsmešljivo zovu "hahlihi" jer, svuda gde je pravilno reći G, Ukrajinci kažu H. Kad govore ruski, kao da šuškaju. Kad govore ukrajinski, ne šuškaju, ali zvuči kao umekšani ruski tamo gde je tvrd, i kao tvrd ruski tamo gde je mek. Pošto je ukrajinski novokomponovani jezik, pogotovo otkad su se osamostalili gledaju da su što dalje od ruskog, mada nisu stigli do apsurdnosti i karikature kao neki naši susedi. Prosečan Kijevljanin je dobrodušan, voli dobro da pojede, uživa na Dnjepru (reka je zaista impresivna u Kijevu) i - za sve su mu krivi Rusi. I što nema para, i što nema more, i što ga boli glava, i što mu je veliki nos. Iako je grad lep, iako sam uvek imala fantastične domaćine, iako je uvek sve bilo u najboljem redu... nije prijatno kad znaš da ima tema o kojima se ne sme govoriti. Ili sme, ali nije preporučljivo, da ti neko u restoranu ne bi pljunuo u hranu. Kijev je poput domaćina koji te je odlično ugostio, ali ako izostane divljenje, ogovaraće te do kraja života.

Solun - mnogo bolji utisak nego Atina. Grad je čist, čuva sve staro, ali zna da se od toga ne živi, pa se trudi iz petnih žila da bude moderan. Solun je trendseterka koja nemanje para nadoknađuje velikom željom i totalnom upućenošću u sve tokove. Ne smetaju joj kratke noge da nosi helanke, važno je da nosi "sve što nose mladi". Grad bez kompleksa, vedar.

Bratislava - mislila sam da ću dva dana provesti čitajući knjige jer ovde ništa nije zanimljivo. Međutim, ovo je grad od kojeg ne očekujete ništa, ali doživite sve lepo. Stari deo grada u kome se živi podseća me na Vračar, a stari deo koji pokazuju turistima izuzetno je prijatan. Ovo je jedan lep, zelen i cvetan grad. Bratislava je omiljena komšinica za ispijanje kafe.


Da obiđem malo i regiju. To se sad tako zove, zar ne?
Slovenija je lepa, u njoj se prijatno osećaš, Ljubljana je mala ali slatka, međutim, nikog nema na ulici posle 10 uveče, subotom posle 11... Lepo je, ali ne bih mogla tamo da živim. Kao kad odeš nekome u posetu i sve je u redu, samo ne poželiš da ostaneš duže.
Bosna i Hercegovina - žal za onim kako je bilo ranije. Nemam pojma otkud bilo kome pravo da na ovu zemlju gleda s visine. Banjaluka - šećer-grad; živ, duhovit, radan, gostoljubiv. To je najbolja drugarica kojoj se uvek obraduješ. Sarajevo - ko bi rekao da sam Novu 1991. dočekala baš u Sarajevu! Kako je moglo da bude? Prelepo, naravno. Od rata nisam uopšte bila u Bosni, a tako bih volela da obiđem još jednom ovaj grad. Ima mnogo toga lepog u Sarajevu, ali ono kako ga ja pamtim, što je najvrednije u njemu, to su - ljudi. Smisliću neki način, otići ću makar još jednom, makar se i razočarala. A sumnjam da ću se razočarati. To je takođe moja najbolja drugarica, mnoge lepe trenutke provela sam s njom. Mostar - lep grad, ali... i u "najbolja" vremena ovde je bilo važno koje si nacionalnosti; svi su bili sa "svojima". Džaba most, džaba bazar... džaba sve kad ne znaš na šta smeš da se nasmeješ. Ovo je dečko kog se treba kloniti. Upoznala sam mnoge rođene Mostarce koji sad žive ovde i skoro da su uvređeni što mi Mostar nije top-grad. Razumem ja njih, i ja volim Kragujevac, iz meni znanih razloga, kao što svako voli svoj rodni grad, ali se ne vređam kad mi kažu da im nije bilo lepo u njemu. Žao mi je, ali se ne ljutim, razmišljam kako bi se moglo popraviti to što nije bilo u redu. A Mostarci sve primaju lično.
Crna Gora - lepote prirode i strahote ljudskog faktora. Eto, toliko u najkraćem. Najlepše mesto na svetu - Durmitor, jedan od najlepših pejzaža - Skadarsko jezero, i tako redom, ali... ovde žive Crnogorci. Nema sredine: ili su fenomenalni ili su gola govna. Moj favorit je Cetinje - gospođica kojoj je porodica krojila kapu, pa, iako ima kvaliteta, ostala je u pozadini. Pomenuću i Nikšić, jedini grad u Montenegru koji liči na - grad, kao i Herceg Novi - najmanje crnogorski grad, zato je valjda i prijatan. Samo u njemu me nikad niko nije udavio pričama o "čojstvu i junaštvu".
Makedonija deluje kao zombi-zemlja kad kroz nju prolazite na putu za Grčku - nigde nikoga i ničega. Ali ako vam se posreći (da, baš posreći) da zavirite u Skoplje ili Bitolj, bićete bogatiji za jedno novo, lepo iskustvo. Ne znam nikoga kome u Skoplju nije bilo lepo, ko je doživeo nešto neprijatno. I nikoga ko nije rekao makar jednu lepu reč za Bitolj. Interesantni su ostaci cincarske kulture, a po starim zanatima jedino mu je nalik Sarajevo. I nekako je po meri čoveka pravljena Bitola. Ohrid kao da je neka ličnost koju bi trebalo da poznajete. To je mesto koje svakako morate obići, a kad se tamo nađete, znaćete i zašto. Svako ima svoj razlog.

Svako ima svoj razlog zašto nešto voli ili ne voli, ali kad ne zna ni razlog a voli, onda to stvarno voli. Tako ja volim da putujem, pojma nemam zašto. Nekad volim tek da se pomerim s jednog mesta na drugo, samo da se krećem, da pratim onu belu traku posred auto-puta, ali po mogućstvu - ne po ravnici.