Njega više voliš!

Deluje neverovatno, ali je istinito - deca su nam najveći dušmani! I što nas više muče, muštraju, drkaju, zlostavljaju... sve smo im privrženiji. Roditeljima deca dođu kao neki prirodni neprijatelji. Psi imaju mačke, ovce vukove, a roditelji - decu.

Da ne bude zabune, ni jednog jedinog trenutka ne radi se o pomanjkanju ljubavi. S roditeljske strane je velika i prevelika, a s dečje je velika, ali promenljiva. Ko bar u pubertetu makar jedan minut nije iz bilo kog razloga mrzeo svoje roditelje, još uvek nije odrastao. Bunt protiv autoriteta je normalna etapa sazrevanja, nešto neminovno, tako da uopšte ne treba obraćati pažnju na povremene izlive netrpeljivosti. Ali, dok je deci dopušteno sve (deca su), roditelji ne smeju da naprave grešku ni u tragovima. I uvek su za sve krivi - i kakav im je ljubavni život, i kakvi su u školi, i kako se ponašaju, i kako izgledaju... Spisak se odnosi na sve segmente života, kako one krupne, tako i na najsitnije detalje. Jeste to ljubav, ali mnogo liči na sado-mazo odnos, majke mi. Ko ne veruje, još uvek nema decu. Ili ih ima, ali se njima ne bavi. Ako ih vaspitava baba, onda je ona za sve kriva na početku, a posle nije kriva ni za šta jer - gde je bila ta vajna majka? Kako god da okreneš - kriv si. A ako baš ne mogu da ti nađu nikakvu grešku, ako štreberski vaspitavaš decu, onako kako bog zapoveda, onda sledi ono čuveno: "Nisam ja tražio da me rodiš." Pri tom nisi iz filma "Imala sam grozne roditelje, a tek što su mi deca grozna!"

U većoj ili manjoj meri, sa svakim svojim sinom (rodila sam tri komada istih) preživela sam nešto iz repertoara "za sve si ti kriva". Nosila sam se s tim kako sam znala i umela. Vremenom čovek ojača, makar spolja. Na prvo pijanstvo najstarijeg sina reagovala sam burno - mislila sam da ću kao Nioba da se pretvorim u stub soli i izumrem na licu mesta. Prvo pijanstvo srednjeg manje me je uzbudilo spolja, a unutra sam već ranije umrla, tako da je on samo odvučen u krevet da se naspava. A kako je meni bilo? Za mene nema veze. Ko sam pa ja? Najmlađi još nije došao kući pijan, strepim od toga.

Moram da pazim i na rečnik. I na to šta ću koga da pitam. Ne smem baš svašta da pitam i da ih uznemiravam. Još pre neku godinu sam pričala kako bih mnogo volela da "na pošten način postanem baba", odnosno da imam unuke:
"Red je, u svojoj generaciji prva sam rodila decu, a izgleda da ću poslednja da postanem baba", a onda udarim na jaču patetiku:
"Odmah ću da se prijavim za Mis baba. Zamislite mene s unučicom (dobro de, nek bude i unuk, samo da se rodi), kako je to lep prizor!", pa, kako niko ne reaguje, kao pretim a u stvari vapim:
"Odavno nismo imali malo dete u kući. Ako niko neće da ga napravi, ja ću pod stare dane da rodim još jedno. Ako vas bude sramota, setite se da vi niste hteli!"

Najstariji sin me pita, valjda mu smeta galama:
"Miljo, šta ti u stvari hoćeš?"
"Unuče!"
"Dobro, javi kad ga dobiješ."
Gotova priča. Više ništa u vezi s tom temom ne smem ni da pitam. Gledali su me kao da sam pala s Marsa, a ako opet počnem, bojim se da će me poslati u Lazu. Zato mudro ćutim.

Niko neće da napravi dete, nema veze. Ima vremena. To se ja tešim. S druge strane, stvarno sam dosadna, oni dete treba da prave za sebe a ne za mene. S treće strane, ne bih bila dosadna kad bi neko napravio dete.

A tek ona muka koga najviše volim. Naravno da uvek više volim onog drugog ili trećeg. Najviše briga mi je zadavao srednji sin, ali je uvek prolazio "s razumevanjem", pa ga je najstariji prozvao "ljubimac": "Njemu se sve prašta, kao da je zaštićen zakonom." Ne lezi vraže, i srednji je najstarijeg zvao "ljubimac": "Da, ja sam najgori, nikad nećeš da se ponosiš kao što se ponosiš ljubimcem." A najmlađi, kad god ga grdim, sevne očima i kaže: "Njih više voliš!" Prva dvojica su "ljubimci", najmlađi je "mezimče": "Šta radi mezimče? Samo se njime baviš." Idite, bre, deco, u peršun! Sve vas volim - najstarijeg najduže, i to je jedina razlika.

Od psihologije kao nauke digla sam ruke - obično šarlatanstvo, tako da odgovore za šta sam sve kriva sigurno neću tražiti na toj strani. Kad su mi deca bila mala, važilo je pravilo da decu nikako ne stavljaš u krevet da spavaju s tobom. Oglušila sam se o to pravilo jer su sva deca spavala sa mnom - na moje insistiranje. Ne znam da li su oni imali potrebu za mnom, ali sam ja imala veliku za njima. Sad čitam kako je preporučljivo imati što više fizičkog kontakta s decom. Stara škola je puj-pike-ne-važi, pa ko je slušao, grdno se zajebao.

Kako god da okreneš, svako se zajebao. Jedna bivša koleginica, poprilično starija od mene, imala je probleme sa sinom koji se drogirao. Na svu sreću, primećeno je na vreme, i dete se izvuklo (sad mu je oko 40 godina). Psiholozi i psihijatri u Palmotićevoj će reći da je to njihova zasluga, ali pouzdano nije. Ta moja bivša koleginica radila je dva posla ne bi li preživeli grozne devedesete (muž ostao bez posla, senilna majka, dvoje dece), pa skoro nikad nije bila kod kuće, s jednog posla letela je na drugi kako bi živeli normalno, bez odricanja. Kad je nastao problem, sve je prekinula i porodica se potpuno okrenula rešavanju situacije. Čak i njena majka najednom više nije bila senilna i više je ništa nije bolelo. Na tim seansama u Palmotićevoj upoznala se s drugom majkom u identičnoj situaciji, jedino što je ova prestala da radi kad je rodila dete i potpuno mu se posvetila. Razgovaraju one tako, i ova "moja" joj kaže kako joj zavidi što ni za šta nije kriva jer je bila posvećena detetu. Odgovor je bio, recimo -  čudan: "Ne, i meni su rekli da sam za sve kriva jer nisam imala svoj život već sam živela detetov."

To je ta primenjena psihologija - uvek si za sve kriv, šta god da uradiš. Možeš da imaš i "svoj" život i da živiš tuđ, da tučeš decu ili da im budeš krpa, da im postavljaš ograničenja ili im sve dopuštaš... svejedno će na kraju za sve upirati prstom u tebe i uvek ćeš "njega voleti više". A voliš ih sve, i što te više okrivljuju i više ti mana nalaze, još više ih voliš. Zar to nije definicija sado-mazo ljubavi?