Džejmijeva škola iz snova

Iako se Džejmijeva škola iz snova (Jamie's Dream School) zvanično završila krajem 2010. godine, kod nas se tek sada prikazuje. Da ne budem nepravedna, nisam reper jer gledam TV "s mene pa na uštap". Kutija sa slikama stalno je uključena, međutim, sve gledam iseckano, retko me šta prikuje za stolicu, a Džejmijeva škola iz snova ima upravo tu moć. I nikako da ukapiram kad se tačno prikazuje i šta se prikazuje - neke epizode gledala sam dva, neke i tri puta, a verovatno postoje i neke koje sam propustila. Pročešljala sam net i videla da imaju pobednicu (zasluženo je pobedila), ali britanska štampa nije baš bila naklonjena ovom serijalu. Jedan naslov je "školu snova" nazvao "školom noćne more", drugi piše "Najzad je gotovo!" i tako redom. Verovatno postoji bar jedan pozitivan prikaz, želim da verujem u to jer ovaj serijal je otvorio mnoga pitanja, ne samo u vezi s prosvetom i psihologijom, već i odnosom društva prema deci koja prekidaju školovanje, pitanju autoriteta, funkcionalnom znanju... A sva ta pitanja stub su razvoja društva i mentalne higijene jedne nacije.

Zapanjila sam se podatkom da u Velikoj Britaniji u proseku polovina tinejdžera prekine školovanje oko 16. godine. Nije to samo stvar obrazovanja, znam mnoge koji imaju fakultet, a ne znaju bukvalno (bukvalno!) ništa i ni jednu jedinu knjigu nisu pročitali u životu. Čak ni one koje su bile obavezne za lektiru. Neko im prepriča, pa se snalaze kako znaju i umeju, a očigledno umeju. Stvar je u tome što ta deca ne idu u školu a još uvek ne mogu da rade, ne samo zato što nisu kvalifikovana već nisu ni punoletna. Kako onda provode vreme? Ko se seća tinejdžerskog doba, seća se i divljanja hormona, pobunâ protiv autoriteta, prvih susreta sa stvarnim životom... Nije lako, potrebno im je usmerenje, iako oni toga nisu svesni, ali - deca su.

U Džejmijevoj školi iz snova neki su sami prekinuli školovanje, neke su iz škole izbacili jer nisu bili dobro socijalizovani... Koji god da su razlozi, svako od njih sigurno se oseća izdano, kako je rekao jedan momak. I sam Džejmi Oliver kaže da mu škola nije išla i da je jedino bio dobar u kuvanju. Kad imaš slično iskustvo, očigledno je da znaš kako stvari funkcionišu iznutra, pa je tako i on okupio profesore za koje je smatrao da će biti inspirativni za učenike da shvate koliko je obrazovanje važno i da ih privole da nastave školovanje. Nisam gledala sve epizode (a možda i jesam?), možda ima i upečatljivijih profesora, ali odabrala sam samo dvoje: Čeri Bler, advokaticu koja je vrlo često vodila sporove protiv države Velike Britanije, čija je specijalnost borba za ljudska prava i suprugu bivšeg premijera Tonija Blera, i univezitetskog profesora Dejvida Starkija, istoričara svetskog glasa, autora brojnih knjiga koje su popularisale istoriju kao nauku a iz kojih uče i budući istoričari.

Čeri Bler je na čas dovela čoveka koji je proveo skoro dve decenije u zatvoru i koji je po izlasku tužio vladu svoje zemlje sudu u Strazburu zbog oduzimanja prava glasa zatvorenicima i - dobio spor. Sad je pravnik (neke vrste) koji pomaže zatvorenicima. Taj potez nije neuobičajen u nastavi, poput odvođenja dece u prirodu na časove biologije. Ono što je neobično jeste da je za moderatora tog časa (onog ko će usmeravati diskusiju) izabrala devojku koja očigledno ima probleme s ponašanjem i vrlo je agresivna. Kako mudar potez! Dala joj je priliku da pokaže kako nije samo "proizvođač buke i nevolja". Devojka se snašla, uz malo više vike nego što je potrebno, međutim, to joj je prvi put. I tema je zainteresovala decu. Podelili su se u one koji podržavaju odluku da i zatvorenici imaju pravo glasa i one koji to pravo osporavaju. Očekujete da je većina bila ZA pravo glasa? Velika većina je bila PROTIV, i kad su ušli u diskusiju, videlo se da su o tom problemu razmišljali i doneli odluku na osnovu tih promišljanja i svojih uverenja. Da li mislim da su dobro presudili? Ne mislim, čak suprotno - pokazali su koliko su nezreli i ne mogu da sagledaju život iz svih uglova, ali diskusija je vredela i očigledno je pozitivno uticala na njih. Ako izuzmem činjenicu da je gospođa Bler supruga karijeriste bez skrupula (retko odvratnog, i kao političar i kao čovek), svidela mi se. Da ja pravim školu, pozvala bih je da predaje građansko vaspitanje.

Sa profesorom Starkijem bila je prava drama! Započeo je u svom, akademskom maniru, jer on zanimljivo priča, to je činjenica. Kakve to veze ima kad ga niko ne čuje? Neki su počeli da pričaju naglas kad je izgovorio više od dve reči koje ne razumeju. Da bi umirio odeljenje, mogao je da izabere nekoliko načina: da se izviče (nije taj tip), da preti ocenama (što ovde ne može, a što profesori po našim školama često primenjuju), da se moli i očekuje spasenje od Boga ili da izvređa nekog učenika (što je on i učinio). Poslednju opciju sproveo je u delo na najgori mogući način. Učenika koji je bio najglasniji prvo je pitao zašto ne sluša, a kad je ovaj odvratio da ga ne razume, rekao mu je da je debeo. Dečko jeste debeo, ali to nikakve veze nema ni s galamom ni s istorijom. Deca ko deca, a pogotovo ovako buntovna i "problematična", odmah su reagovala. 

Istini za volju, način koji je izabrao da umiri razred jeste najdelotvorniji, ali nije preporučljiv za neiskusne. Profesor Starki navikao je na studente koji upijaju svaku njegovu reč i za njega je ovaj čas verovatno bio noćna mora. Dok sam radila u školi, kad uđem u slično odeljenje, pribegavala sam istom triku, ali sam, za razliku od profesora Starkija, bila uspešna. Izaberem najglasnijeg, najbezobraznijeg, kolovođu... pa sednem pored njega i počnem da pričam s njim. Štos je da ga ubediš, da on sam dođe do saznanja kako je ono što radi glupo, a najčešće do toga dođe tako što mu postane jasno da je on sam - "glup" i nevaspitan. Naravno, nikad se to deci ne saopšti eksplicitno. Kao što se nikad ne poteže pitanje izgleda, oblačenja, socijalnog statusa, porekla, načina govora... ničeg što bi moglo zaista da ih povredi. Uostalom, to je njihova stvar. A profesor koji ne može na duhovit način da ispreskače učenika, nikad nije ni trebalo da uzima dnevnik u ruke. I koliko god da detetu pokazujete kako je "glupo", ni u nano sekundi ne sme da dođe u pitanje vaša dobronamernost. Taj metod sam zvala "pravljenje prijatelja od neprijatelja". Odeljenje se začas umiri. To je tek osnova, suština je da čas bude zanimljiv i da deca misle svojom glavom.

Kako sam predavala srpski, meni su odgovarala deca koja mnogo pričaju, ali o onome što je tema časa. Kad bi ispričali "svoje", nekad sam namršteno odgovarala: "A šta ti misliš o tome? Sad si mi prepričao ono što sam ja rekla. Nismo u pačjoj školi pa da stalno ponavljate za mnom jedno te isto." Kad sam otišla iz škole, dobila sam jednu drvenu patkicu na poklon! Obožavam je. Obožavala sam i decu kojoj sam predavala. I sad ih obožavam. To je poenta!

Međutim, reći učeniku da je debeo... stvarno je neoprostivo. Profesor Starki nije glup, kod kuće se presabrao i došao do zaključka da mora da ima kreativniji a jasniji pristup (što je na sledećem času i uradio, deca su mu priznala i čestitala mu), a sa "debelim" se pomirio.

Dejvid Starki, profesor istorije

Klinac s kojim je u sukobu

Pomirenje

Ako Džejmijeva škola iz snova nije uspela (po mom mišljenju je uspela), barem je otvorila mnoga pitanja o kojima svi moraju da razmišljaju. Možda pre svih roditelji - da vide kako je teško biti profesor, odmah posle njih i obrazovne institucije. Šta tek reći za državu koja brine za svoju budućnost! Deca jesu budućnost! Škola iz snova bila je za britanske tinejdžere, ali tinejdžeri su svuda isti. Ova škola inspirativna je na svim meridijanima i važi za sve društveno-političke sisteme.