недеља, 30. децембар 2012.

Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri!

Uvek bilo i biće - mogućnosti određuju želje. To važi za sav normalan svet izuzev za građane Srbije. Iako prosečan čovek prima minimalac i jedva sastavlja kraj s krajem, želje su mu kao da - može sve. I kao da ima para da udovolji svim tim svojim željama. Voleo bi da letuje na Bahamima, zimuje u Alpima, menja kola na svake dve do tri godine a nameštaj na pet do šest... Voleo bi, ali - ne može. Objektivno ne može, međutim, ovo je zemlja iz Zone sumraka gde može sve što ne može, a ono što može - ne može.

Poznajem ljude koji su dužni na sve strane, ali letovali su na Bahamima. Imam i drugaricu kojoj su isključili struju, što je nije sprečilo da posle dva dana časti društvo od desetak osoba u kafani. Nije častila samo piće, bilo je tu i neko meze. Nije ni trepnula. Da li se kaje? Kakvo glupo pitanje, naravno da se ne kaje!

Imam mnoooogo prijatelja koji i dalje kupuju firmiranu garderobu, ali krpe gaće. Gaće se ne vide, a ako baš i dođe do seksa, ugase svetlo, pa to obave u pomračini. Uostalom, gaće u toj situaciji samo smetaju, neophodno je biti bez njih.

Kad imamo goste, kupujemo biftek i pravimo kolače od slatke pavlake i nekih tajnih sastojaka koji koštaju kao Sv. Petra kajgana, a onako za svaki dan jedemo paštetu na hleb i frižider nam je Nemac. Za slavu ugostimo i do stotinu ljudi, ne žalimo ni pare ni vreme ni trud, a posle slave jedemo... u stvari, tad se bacimo na rigoroznu dijetu. Uostalom, dobro je to za detoksikaciju organizma. A najbolje je da se pije samo voda i da se po mogućstvu ne jede ništa. Em gubiš kilažu, em ne trošiš pare. A i niko ne vidi.

Ko god od stranaca dođe ovde, misli da samo sedimo po kafanama, idemo jedni kod drugih u goste i pravimo žurke, slavimo praznike svih veroispovesti (ne pravimo razliku među religijama, tek da se zna), dobro se hranimo, oblačimo još bolje, imamo sva čudesa moderne tehnike (koja znamo da koristimo - ipak je Tesla bio Srbin, to nam je u genima), obišli smo ceo svet, boravili po najboljim hotelima... Malo li je?

Hoće li neko da mi objasni tu logiku? Ili da se manem ćorava posla i razmišljam kako što brže da spiskam pare koje sam dobila da mi traju do kraja meseca? Po sistemu - gde svi Turci, tu i mali Mujo.

уторак, 18. децембар 2012.

I mi Zoru za trku imamo

Znate onaj vic o tri drugarice koje godinama i godinama idu jedna kod druge na kafu, i održavaju tradiciju kad su već zašle u neke godine. Jedna od njih - Zora, potpuno svesna prolaznosti vremena, videvši da je počela da zaboravlja, pred dolazak svojih drugarica, kaže sebi: "Moram sve lepo da zapišem. Pod jedan: kafa, pod dva: kolači, pod tri: sokić...Tako, sve sam lepo zapisala, ako nešto zaboravim, ni Dunav ni Sava neće me oprati od ogovaranja kako sam izlapela." I stavi ona svoj spiskić na vidno mesto u kuhinji. Došle drugarice, malo popričale, ona ih ponudi kafom, ode u kuhinju, skuva kafu, posluži kafu, popiju kafu, krene ona sa šoljicama u kuhinju. Kad tamo, spisak: "Jao, ni kafom ih nisam poslužila!" Skuva ona opet kafu, posluži kafu, popiju kafu, krene ona sa šoljicama u kuhinju. Kad tamo, spisak: "Jao, ni kafom ih nisam poslužila!" Opet skuva kafu, posluži kafu, popiju kafu, krene po treći put sa šoljicama u kuhinju. Kad tamo, spisak... I tako, skuva ona kafu tri-četiri puta, popiju one kafu tri-četiri puta... Krenu drugarice kući, i čim su izašle, kaže jedna drugoj: "Jesi videla Zoru kako je sklerotična, ni kafom nas nije poslužila!" A druga će na to: "Koja Zora?"

Na vic me je podsetila Zelena postom "Curi mi mozak" i podstakla me na razmišljanje da li stvarno počinjemo da zaboravljamo zato što starimo ili smo prepuni informacija pa više ne možemo da primamo nove, a ako neku i primimo, onda stare moraju da lete napolje. Kao da imamo limit na kapacitet memorije, poput računara.

Nije nikakva tajna da se skleroze užasno plašim. Moja nana i njene tri sestre - sve su umrle od skleroze. Moja majka je pred smrt, doduše retko, i doduše kratko, imala trenutke gubljenja. Na primer, kad dođem u bolnicu, a ona me pita zašto moje sestre nema danima, a sestra i ja smo išle svakodnevno u bolnicu - jedne nedelje ja ujutro a ona uveče, sledeće nedelje obrnuto. Ili bi me pitala nešto iz svog detinjstva, kao da sam joj drugarica. Posle nekoliko minuta, sa smeškom bi rekla: "Ne boj se, samo te plašim." I nikad nisam bila načisto da li se šali ili je stvarno izlapetis. S mojom sestrom nije imala te momente, ali njih dve su manje pričale kad ostanu nasmo, obično su plakale. Ali, zato, kad dođe luda Milja, pa digne sve sestre na gotovs, pa majci promeni i posteljinu i očisti sobu, i nahrani je... Jedino mi se plakalo što nije htela da jede, a posle i zato što se gubila, ali sam se samo smeškala. Kao, šali se ona, hajde da se šalim i ja. A da mi je smešno - i nije baš. Nana, mamina majka, što je bivala starija, kao nekom regresijom, bivala je sve mlađa u glavi. Pred sam kraj, i svoje sestre je doživljavala kao devojčice. Ako je pitaš: "Gde su nana Dara, nana Vuka i Majkica?", odgovorila bi: "Sigurno se lizgav." Lizganje je klizanje, ono najobičnije, na ledu u ulici, u običnoj zimskoj obući... I sad te bakute od po "stotinu ljeta" izašle napolje i klizaju se kao i sva deca. Mada, najgori slučaj je bio kad je blago lupila po ramenu najstarijeg ujaka, čoveka u penziji, koji je za neki mesec postajao deda, i rekla mu: "A što ti opet nisi otiš'o u školu?"

Ima ovakvih pričica u okviru porodice i-ha-ha, valjda sad nije ni čudno što se plašim skleroze.

Kad sam honorarno prevodila kod ruskih lekara (devedesete godine, radila sam tri posla), budući da su oni mogli da odrede i predispozicije za određene bolesti (gledanje u zenicu), odmah sam pitala da li imam sklonosti ka sklerozi. Doktorka mi je odgovorila: "Ne, to je sklonost s majčine strane, kao i kardio-problemi, a vi ste povukli na oca." Kao iz topa! Sve, bre, znaju! Ovi tatini mnogo su žilaviji. Imaju samo alergije na sve i svašta, ali 'ajde, nešto mora.

I počeh da razmišljam da li sam sklona zaboravljanju. Jesam. Radim nešto po kuhinji i hitno mi je potrebno brašno ili ulje, pustim jedan korak (samo jedan) do tih namirnica i - pojma nemam po šta sam pošla. Onda se vratim unazad, kao usporeni snimak, ne bih li se setila... Neki put se setim, neki put ne. Jednom nisam mogla da se setim kako se kaže "fioka". Bili smo na plaži, bilo je pokazivanja "ono" i "ovo", "što se izvlači", "u ormaru", "ma, i u kuhinjskim elementima"... Setila sam se tek kad smo se kasno popodne vratili u sobu.

Međutim, sve ostalo pamtim, i kao da nemam ograničenje za memoriju. Pamtim čitava predavanja, čak i s dramskim pauzama profesora, nema te stvari koju ne mogu da ponovim. Verovatno bih završila i mašinstvo, iako ništa ne bih razumela, samo zato što sve mogu da reprodukujem. Ponekad je zamorno. Ali, ako je bilo zanimljivo, imalo početak, sredinu i kraj koji su vodili jedni u druge... ništa lakše nego sve prepričati. Sedim tako s drugaricama i ja ih podsećam šta su govorile pre 20 ili 30 godina. Ma, sećam se svakog detalja. Prokletstvo!

Ima i prečica za pamćenje - na primer, nema šanse da ikad zaboravim površinu Egipta: okruglo milion kvadratnih kilometara. Ili Japana - 369.000 kvadratnih kilometara (3, 6, 9 - baš je prosto). Ali sam zato uvek ponavljala dužinu Dunava - 2.850 km. Taj broj nema nikakvog smisla, čak ni kad bi se zamišljeno iscrtavao kao da se biraju brojevi na telefonu. Bila bi to jedna kuka s razdrndanom udicom. Dužinu kroz Srbiju znam, nekako mi je smisleniji broj - 588 km. Te začkoljice za lakše pamćenje nekad su baš kao igra. Da ne pričam kako sam deci pomagala da pamte dosadne lekcije koje su morale da se znaju, na primer da pobroje zvučne konsonante: Baba Grdi Decu i Đake, Željku i Zorana, Džabe. Glupa rečenica? Nego šta! Što je gluplja, lakše se pamti. Imali smo rečenice za sve glasove. Smišljali ih na licu mesta. Pobeđuje najgluplja ili najsmešnija, mada to obično bude zajednička karakteristika. Da li je neko imao šanse da zaboravi glasove? Ma kakvi!

I tako, znam svašta. Pored potrebnog, imam i nepotrebno znanje, ali neće da me napusti. Ja mu sve vreme pričam: "Iš, marš od mene, za koj' ćeš mi...", ali nikako da se skloni.

Pamtila sam i lica, savršeno. U tome me je malo poremetio rad u školi jer je bilo i roditelja, i baba, i deda, i tetaka, i kumova... Sad kad vidim nekog kog pouzdano poznajem (nema greške da zaboravim lice), a ne mogu da ga smestim u neku "fioku" sećanja, automatski ide u pregradak: roditelj. Toliko je roditelja bilo...

Verovatno neću biti kao moja nana da decu lupkam po ramenu što nisu otišli u školu sa 60 godina, ali ću, pretpostavljam, biti živi vremeplov - ako bude bilo nekog ko će hteti da me sluša. Mada ću možda praviti kafu sa solju, za razliku od Zore. Koja Zora?

недеља, 09. децембар 2012.

Tragom tužne pesme

 
Skoro ceo dan potrošila sam tražeći ime bega ili age koji je direktno odgovoran za pesmu "Petlovi pojev, Morava dzmni". Ko pesmu ne zna, mnogo je propustio. Teška je za pevanje i samo punokrvni pevači, uz to još i s glumačkim sklonostima, mogu da je otpevaju kako treba. Ima tek dve strofe i u njima se ništa spektakularno ne dešava. Čak reči nisu toliko ni tužne, koliko melodija ujeda za srce. Mnogo je obrada, i mnogo različitih instrumenata korišćeno, ali ono osnovno - bilo da su izmene u tekstu ili u instrumentalu - ostaje: čežnja, čežnja i čežnja... i na kraju - tuga. Pevali su je svi pevači koji su hteli da pokažu raskoš svog talenta, ali nije svima isto legla. Velika je razlika između Staniše Stošića (Vranjanac, pesma je iz Vranja) i na primer Sonje Čoko. Iako je njen glas kristalno čist, ima i emociju dok peva, nešto nedostaje. To je ona proživljenost koju mlada devojka ne može da iznese. Madam Piano je takođe peva savršeno, ali utisak posle njene intepretacije je samo tuga, čežnje nema. Čeda Mirković me je iznenadio koliko je dobro otpevao. Mislim da su njemu verovatno rekli kako je nastala pesma jer se baš uživeo. Pevalo je tu pesmu mnogo njih, ne zna se ko je od koga bolji pevač, ali moji favoriti su Bilja Krstić i Toma Zdravković. Stanišu ne računam, on je etalon, osnovni obrazac ove pesme. 


U te dve nevelike strofe muškarac govori svojoj voljenoj da je zora svanula i da ga pusti, mora da ide. To je sve što se dešava u prvoj strofi. U drugoj mu ona odgovara da su petlovi "l'žovi" i da legne kraj nje, odnosno da ostane gde je i dotad bio. Ono što se ne kaže, a jasno je - ljubavnici su, u krevetu su, proveli su celu noć zajedno i on mora da ide, što će reći da baš i nije u redu da budu zajedno. O čemu li se tu radi? Zabranjena ljubav? Zvuči zanimljivo.

Sećam se da sam kao dete uvek bila u čudu zašto malo zasuze oke devojkama u Vranju dok se peva ova pesma. I onda mi je mama objasnila. Reč je o Turčinu, janjičaru, koji je bio s ovih prostora, koji je zbog ratnih zasluga dobrio čin i tražio da službuje u Vranju jer se sećao ponečeg iz detinjstva. I pronašao je rodbinu u Rataju, selu nadomak Vranja. Kako je odlazio u selo, tamo se zagledao u devojku (da l' je Zlata?) u koju se zaljubio. I tako - eto nemoguće ljubavi. Tragedija se već naslućuje. A onda je 1878, kad je general Jovan Belimarković oslobađao Vranje, sva turska vojska pobegla u noći između 30. i 31. januara. Taj momak čijeg imena ne mogu da se setim, a kojeg nigde na netu niti u knjigama nema (ja ga znam samo iz usmenog predanja), proveo je svoju poslednju noć s voljenom. I znao je da mora da se povuče, ako ga srpska vojska zatekne, s njim je gotovo. Kolika je to ljubav kad ni u smrtnoj opasnosti ne može da se odvoji od dragane i izvuče se iz njenog zagrljaja! I "petlovi pojev" i "Morava dzmni*"... a i ona je svesna šta ih čeka... i ostaju zajedno jedno drugo lažući. U pesmi se ne zna kraj, samo da nisu mogli da se odvoje, a završilo se tako što su oboje ubijeni.

Pored pretraživanja istorijskih podataka po netu, zvala sam i svu rodbinu... i niko ne zna kako se taj Turčin zvao (tek za devojku ni pomislila nisam da pitam), i onda krenem da bazam po sociološkim i etnološkim radovima... i svašta razno saznam, samo o ovoj pesmi nema podataka. Nađem i potvrdu da nam je Karakoca rod (Kude si, mori, pošla, Karakoco), kao i Mile pile (Šano, dušo, Šano mori), i kako naučno stoje stvari s Belim mostom... Glava mi je bila puna nepotrebnog znanja, u stvari skoro da ništa novo nisam ni saznala, pre će biti da sam utvrdila gradivo koje sam zakopala odavno i duboko, možda i u kičmenoj moždini.

Pesma je nova, s kraja 19. veka, ali je narodna. Mnogim pesmama ne zna se poreklo, mnoge "narodne" imaju autora, i mnoge "autorske" u stvari su narodne. A šta tek reći o onima o čije se poreklo otima nekoliko nacija? Sećate se filma "Whose is this song?", u kojem je Adela Peeva obišla region, i svi su za "Ruse kose, curo, imaš" tvrdili da je njihova. Gledajući taj film nisam mogla da se otmem utisku da smo mi ispali najgori, i, na moj užas, mi - iz Vranja. Međutim, kopajući po netu u potrazi za Turčinom, nabasam i na etnografski rad Sanje Zlatanović u kojem je objašnjeno kako je to snimano. Stvarno sramota! I mene je gospođa Peeva uspela da pokoleba, ali nek joj je na čast. Očigledno je bilo mnogo popularno blatiti nas. I najlakše. Iz tog rada izdvojiću samo deo koji se odnosi na sramotu Peeve, a nakon čega je meni bilo lakše: "У потрази за информацијама о песми и Коштани, ауторка се нашла на прослави празника Hidirellez/Ђурђевдан у ромском насељу Горња Чаршија. Случај је хтео да у исто време и ја тамо будем. Видела сам да је телевизијска екипа управљала игром уз блех оркестар на тргу у Горњој Чаршији, а затим кретањем поворке ка реци изнад града. Спонтаност празника била је подређена телевизијском снимању и темпирању времена. Из жеље да сазнам о којој телевизији се ради, пришла сам госпођи Адели Пеевој и представила се као етнолог из Београда. Она ме је само погледала и удаљила се. У Врању се тих дана причало о новинарки из Бугарске која је са многим људима обавила разговор. Од локалног професора, стручњака за фолклор јужне Србије, сазнала сам да јој је он показао свој текст о овој песми објављен у локалним новинама. У његовом чланку говори се о томе да је ова песма турског порекла, као и о могућим начинима њеног преношења. Мене је, а како сам сазнала – и њу, упутио на њему познату литературу о овој песми. Међутим, у филму није приказан поменути професор, као ни други саговорници који су толерантним тоном говорили о песми, допуштајући могућност да се она пева и у другим земљама и крајевима и на другим језицима. Уместо тога, емитован је инцидент у врањској крчми, када ауторка грешком пушта снимак песме са неког другог подручја. Да ли је ова грешка намерно начињена или не – не знам. Али јасно је да је ситуација у крчми пре инцидента, судећи према саставу гостију који није могао бити случајан (кустос музеј-куће „Бора Станковић“, глумац – првак драме позоришта „Бора Станковић“, два угледна новинара који се баве културом Врања, итд.) и избору Ромкиња које играју (што се у врањским крчмама у данашње време не дешава), била инсценирана.
Прича филма “Whose is this song?” конструисана је тако да подвуче ‘нарцизам малих разлика’ и да прикаже Балкан у оријенталистичком кључу – као подручје вечите мржње и лако запаљиво буре барута. Конструкција продата као деконструкцијa."

Gospođi Peevoj veliki pozdrav. Trebalo bi da dobije jednu veliku novinarsku nagradu za novinarsku patku. Što nas je prikazala kako je prikazala, očigledno je poželjno za one kojima će film prezentovati. Onima koji umeju da razlikuju original od lažnjaka sigurno je jadna.


Pričalo se da je u Vranje došla kako bi snimila dokumentarac o Belom mostu, ali joj se više svidela senzacija koju bi mogla da proturi - ništa lakše nego prikazati nas kao divljake. A možda joj se ni Beli most nije svideo. Jeste mali i ide preko Vranjske reke (teško da je reka, pre je po dimenzijama potok), međutim, priča o Belom mostu zaista je fascinantna. I ona zaslužuje pesmu.
Na mostu je na arapskom ispisano kako ga podiže Ajša zbog svojih i grehova svojih predaka. Ne znate tu priču? Ajša je bila kćer bogatog Selim-bega i živeli su odmah pored Vranjske reke. Velikim zidom, kao i sve žene tog doba, bila je udaljena od ostalog sveta, ali je svakog dana slušala frulu u određeno doba dana. Prvo se zaljubila u muziku, a onda, gonjena radoznalošću, popela se na najviši prozor da vidi ko tako lepo svira. Bio je to Stojan, mladi čobanin koji je tim putem vodio ovce. Zagledala se ona u njega, zagledao se on u nju. Kad ih je moćni Selim-beg našao zagrljene pored potoka, izvadio je kuburu s namerom da ubije Stojana, ali ga je Ajša zaklonila svojim telom. Posle je ubio i Stojana. Po legendi, ocu je rekla samo: "Volim ga!" Mučen grižom savesti, otac je podigao most od belog kamena 1844, i on je i danas na istom mestu. Dok sam bila dete, sećam se da su povremeno dolazili ljudi koji bi prelazili most prvo s jedne strane, pa se onda vraćali da ga pređu još jednom - kažu da je to dobro za ljubav. I sama sam upoznala ljude kojima je "pomogao". A moja familija taj most prelazi svakodnevno, i po nekoliko puta. Valjda za domoroce ne važi, kao ni za članove porodice. U Vranju i danas posle ili pre svadbe mladenci pređu Most ljubavi, kako su ga u međuvremenu krstili. Po legendi, Ajša i Stojan stradali su u septembru, pa je tada iznad mosta tako svetlo i posebno zasijaju dve zvezde. Dok sam išla u školu, nikad to nisam mogla da vidim jer sam imala nastavu. Ali sam zato otišla tek što sam upisala fakultet, i stvarno - vedro noćno nebo i dve zvezde sijaju jače od svih ostalih! Da li sam ja htela da ih vidim, da li sam mislila da ih vidim... ne znam, ali se sećam tog trenutka.

Vranje je puno legendi, od svake note bilo koje pesme, pa sve do kamenja. Kao da uplovite u bajku. Naravno, ako imate dušu i srce za san na javi.


* Za one koji ne znaju - dzmni je glagol koji opisuje izmaglicu koja se javlja iznad reke u svitanje. Traje tek toliko koliko je potrebno da dan zarudi iz mraka.

недеља, 25. новембар 2012.

Neka budala zaspala u snegu


Malo je čudno da osoba alegična na alkohol piše o alkoholizmu. Kakav li je to pogled na one koji malo popiju, koji se nacvrcaju, veseliji su...  Dok se ja zacrvenim kao bulka i od torte s mnogo ruma, ali junački je jedem (šta ću kad je lepa), preko puta mene sedi neko ko je u sebe ulio skoro celu flašu votke i čudno me gleda. Gledamo se mi tako, pa ne znamo ko je kome čudniji. Ja onome s votkom u sebi izgledam kao invalid, a on meni kao Superhik. To nam ništa ne smeta da se družimo. Suprotnosti se privlače, pa tako i ja oko sebe imam sve same alkos-veterane. Šta li je to? Da li je reč o međusobnom divljenju ili je kosmos rešio da u svemu uspostavi ravnotežu... ko zna.

Iz tih meni nepojamnih razloga često sam jedina trezna u celom društvu. Stepeni pijanstva su različiti - neko ne može da stoji na nogama, neko se smeje bez prestanka, neko plače, neko priča i ne može da se zaustavi, a nagonsko povraćanje i nekontrolisano mokrenje dođu mu kao neki poslednji stepen. Kad se pripravnici pijanci oporave i "unormale", sve ono što se desilo dok nisu vladali sobom, predmet je opšte šale. Dok sam radila u školi, jedno dete je u pismenom s temom šta mu je bilo najsmešnije u životu opisalo kako je tata, kad je bio pijan, zaspao u kontejneru ispred kuće, a kad je komšija ujutro otvorio kontejner da baci đubre, prvo mu je rekao: "Dobar dan!", a spavač mu odvratio: "Dobar dan, komšija, šta ćete vi ovako rano kod mene? Zatvorite prozor, molim Vas, bije mi svetlo." Inače, tata je u to vreme bio uvaženi direktor jedne multinacionalne kompanije.

Svako pamti svoje prvo pijanstvo - na žalost ili na sreću, takvo iskustvo nemam. To prvo bilo bi mi i poslednje. Ko želi da me ubije, eto mu načina, a da se eventualno izvuče na neznanje. Unutrašnji organi počnu da se nadimaju, počinjem da se gušim, poplavim, ukočim se kao drvo... i kraj. Jednom sam bila u takvom stanju, od šampanjca kojim sam nazdravljala za punoletstvo. Moj otac takođe je jednom bio plav kao indigo i ukočen kao daska za peglanje - kolega mu je sipao malo rakije u sok, šalio se čovek. Jedna tetka je u pozorištu počela da se guši i drveni, sedela je iza gospođe kojoj je frizura bila kao beton zahvaljujući neverovatnim količinama laka. Sećate se onih tapiranja i lakiranja kose s  kojima je glava izgledala kao Cocin bubanj? E, to je bila takva kreacija, zauzela je pola prostora sledećeg reda. Smešno? Meni nije, ali ako je nekom zabavno, neka bude.

I dok moj otac nije pio, mama je bila Superman, pardon - Superwoman. Pila je gospodski, nikad se nije napila, ali... Rakijica? Odlična je za cirkulaciju, pogotovo šumadijski čaj. Vino? Piće bogova, dobro za srce. Pivo? Vitamin B. I tako redom. Uz gibanicu se služilo pivo, uz ribu vino... Kad sam joj donela samovar iz Rusije, u njemu je kuvala rakiju, ponekad i vino, ali čaj... samo jednom, kad sam joj pokazala kako to funkcioniše. Sestra je nastavila maminu tradiciju gospodskog ispijanja, a tata i ja ličimo na lečene alkoholičare - nikad ni kap.

Nažalost, tanka je linija od jedne čaše vina posle ručka do obeznanjivanja od alkohola. Jedno obeznanjivanje vuče u drugo, pa u treće, i tako u beskraj. A taj beskraj - tamna je strana ljudskosti. Ništa više nije smešno, ostaju samo čemer i jad. Jedna moja, sad već pokojna drugarica, imala je oca alkoholičara. Kad je trezan, nije bilo prijatnijeg čoveka od njega. Pričao je vrlo zanimljivo i u suštini - bio je predobar. Posle teškog pijanstva pričali su mu šta je sve radio i kako se ponašao, i neretko je plakao, onako pokajnički obećavao da nikad više, nikad više, nikad više... neće to ponoviti. Onda bi poduži period bio sasvim miran, i od svih očeva, najbolji otac na svetu. Međutim, periodi kad je trezan bili su sve kraći, da bi na kraju i u treznom stanju po tremoru ruku moglo da se pretpostavi kako nešto nije u redu. Svaki naš razred pamtili smo po njegovim stepenima alkoholičara. A napredovao je brzinom geometrijske progresije. Kad sam ja bila u osmom razredu, a ta moja drugarica u prvom gimnazije, došao je do stanja da su ga odveli u bolnicu. Dijagnoza - trovanje alkoholom. U mom prvom a njenom drugom dvaput je bio na odvikavanju. U mom trećem a njenom četvrtom, kad je uveliko razmišljala o studijama, desilo se nešto, po mom mišljenju, najstrašnije. Strašnije i od toga što je pijan kasnije i umro, strašnije i od toga što je celu porodicu maltretirao sve te silne godine... a svi se vole. Vole oni njega, voli on njih.

Radila je maturski iz istorije, tema su bili Balkanski savezi u 19. veku. Ništa lakše nego da se s mojom majkom posavetuje. I tako su njih dve počele da se druže i van mene. Toliko su se družile da je počela da spava kod mene ne zato što ja molim mamu da drugarica ostane, nego mi ona saopštava ko noćas spava kod nas. Tako smo se to jutro zajednički spremale za školu. Prešle smo ulicu, zaobišle osnovnu školu, stigle do Ćiftine ćuprije... Nas dve na početku mosta, a na kraju, tamo gde je autobuska stanica, neka gužva. Obe malo požurimo, koliko smo mogle od snega i klizavnog mosta. Ona jednom rukom drži kapu, u drugoj joj je torba i napreduje brže od mene. Pokušavam da je stignem, a ona najednom zastaje i udaram u nju. Naglo zaokreće prema meni i u jednom dahu, drhtavim glasom, kaže:
- Slušaj, ovo je neka budala, ima već dosta ljudi, haj'mo...
- Hoću da vidim ko je...
- Pusti sad to, neka budala zaspala u snegu.
Hvata me za ramena, okreće, opet prelazimo most, i idemo u školu drugim, dužim putem.
Potpuno sam zaboravila na događaj, mada mi je ona bila čudna. Tek uveče, kad sam se videla s majkom, rekla mi je kako ceo Kragujevac bruji - otac moje drugarice je u bolnici, ujutro su ga ljudi našli zaspalog u snegu. I onda mi je rekla kako moram da se pravim da ništa ne znam o tome, da joj nikad to ne pominjem... Prekinem je i ispričam joj šta je bilo to jutro. Jedini komentar moje majke bio je: "Koliko je njegovoj duši teško! A kako li je tek nju sramota, kad nije želela da ti vidiš ko je u snegu."

I dan-danas sam u čudu šta se u stvari desilo. Da je bilo koja druga ćerka u pitanju, pomislila bih da je nezahvalna i bez srca, ali ona svog oca voli, znam to. Koliko li je bilo sramota kad nije ni prišla?

Kasnije je, kao udata, živela u istoj zgradi s mojom sestrom i povremeno su zajedno pile kafu. Tako je moja sestra prisustvovala sceni kad je njen muž došao kući pijan. Kaže mi sestra da nije bio uopšte toliko pijan da ne vlada sobom, ali je tu i tamo saplitao jezikom. Međutim, ona je ustala i histerično počela da ga udara, šutira, viče... Tih dana je ulazila u deveti mesec, pa je moja sestra razmišljala da li da zove Hitnu pomoć. Jedva je smirila, a muž... otreznio se u momentu. Porodila se sutradan.

A onda je i njen sin jedne večeri, sa šesnaest godina, došao kući pijan. Tad je imala prvi nervni slom. Kasnije je imala još jedan. A još kasnije su je hospitalizovali. Sin je počeo da pravi i druge probleme, međutim, pouzdano je da se bacila sa zgrade posle jednog od strašnih pijanstava svog sina.

Muk.

 
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a “Flaša nema dno” http://rtb.rs/konkursi/


недеља, 18. новембар 2012.

Iz ugla pravednika

Jednog lepog letnjeg dana 250.000 ljudi pošlo je iz Hrvatske na eksurziju ili izlet (svejedno) malo do Srbije, ali kakvi su već blesavi (eh, ti Srbi), krenuli su sasvim nespremni i navrat-nanos se spakovali pa - grlom u jagode. Kako su ostavili samo prljave gaće kod kuće (koje nikako ne može da podnese nadređeni war criminal uvaženog gospodina generala Gotovine, mada mu je smešno kad neko kaže - prljave gaće), da bi ih kaznio što su tako nemarni, war criminal uvaženi gospodin general Gotovina naredio je da granatiraju kolonu tih izletnika. Dobro ih je kaznio, da zapamte i nikad više ne ponove istu grešku. Revoltiran takvim ponašanjem (on je čovek koji voli red) i brzopletošću (uvek sve lepo isplanira, učili su ga najbolji - CIA), war criminal uvaženi gospodin general Gotovina rešio je da svaki eventualni sličan poduhvat zatre u korenu, pa je kaznio i ove malobrojne koji su ostali kod kuće i dozvolili da oni bezobraznici tako odu. Nije znao war criminal uvaženi gospodin general Gotovina na koga više da se ljuti, da li na ove što su ostali ili na ove što su otišli, pa se opravdano naljutio na - sve. Njegovi sledbenici, hrabri ljudi junačkog srca, bukvalno su shvatili zadatak, pa su pod pedagoškim kažnjavanjem vrlo revnosno počistili teritoriju, da se i sam war criminal uvaženi gospodin general Gotovina našao u čudu i oštro ih prekorio. Nije on imao na umu takvo ponašanje. On je samo hteo da ovi što vole da se šetkaju rekreativno, to urade mnogo urednije i organizovanije.

Bio je to divan dan, za pamćenje. War criminal uvaženi gospodin general Gotovina, izuzev te sitne greščice svojih sledbenika, hrabrih ljudi junačkog srca, baš se osećao dobro. A sledbenici-junaci, ne bi li se iskupili, svake godine taj dan slave kao veliki praznik. I drugi, takođe vrlo uvaženi ljudi, ali svetskog renomea, shvatili su kako je war criminal uvaženi gospodin general Gotovina učinio jedno dobro delo i odali mu počast. Sad u toj dobroj, lepoj i kulturnoj zemlji pravdoljubivih ljudi imaju dvostruki razlog za slavlje - i kad su naučili redu primitivce što ostavljaju prljave gaće za sobom i što im je svet dao za pravo da je to akcija vredna divljenja. War criminal uvaženi gospodin general Gotovina postao je ne samo heroj već i mit za života. War criminal uvaženi gospodin general Gotovina zaista je zaslužio sve počasti koje mu se ukazuju, i suze radosnice slavljenika to potvrđuju.

Kako ništa nije idealno, a ovo ipak nije bajka već istinita priča, iz života, sad će morati da traže te prave krivce, takozvane pojedince, koji su se malo zaneli jer - war criminal uvaženi gospodin general Gotovina ništa nema s takvim ponašanjem. Među svojim hrabrim ljudima junačkog srca sigurno ih neće naći, pa sad ima mali problem gde da ih traži. Inače, osim ove sitnice, sve ostalo je u savršenom redu u ovom najboljem od svih dobrih svetova, najboljem jer je iznedrio jednog takvog war criminal uvaženog gospodina generala Gotovinu. 'Ajd, uzdravlje, blago nama!

субота, 17. новембар 2012.

Pomirenje? Hvala lepo, nažalost - nemoguće je

Druženje s ljudima iz "protivničkog" plemena ume da bude i te kako zabavno. Sve misliš: "Ma, ljudi su ljudi, svuda ima i ovakvih i onakvih." Jedan mi je prijatelj na fejsu, drugi i na fejsu i na mejlu. I jednog i drugog videla sam samo jednom. Prvi mi je donosio neke knjige iz Zagreba, bio je to primopredajni sastanak od dva minuta, s drugim sam popila limunadu u ranim večernjim satima u Skadarliji. Ali je prepiska s ovim drugim vrlo vitalna. Obojica su s pogledima na život i svet koji su mi vrlo bliski. Bude tu i tamo neka priča o srpsko-hrvatskim odnosima, ali je sve vrlo kulturno i bez ostrašćenosti. Normalni smo ljudi, zar ne?

I onda se desi jedan dan kao što je jučerašnji, po mnogo čemu značajan 16. novembar 2012. godine. Generali, koje bez ikakve zadrške nazivam govnarima, proglašeni su nevinima. Vernici Hrvatske od prethodne večeri mole se bogu za "pravdu". Šta reći? Vest sam čula na poslu, sat vremena nisam bila ni za šta, uopšte nisam funkcionisala. Jednostavno, nisam mogla da verujem!

Kako je vreme odmicalo, u Haški tribunal imala sam sve manje poverenja. Kad su oslobodili Ramuša Haradinaja digla sam od tog suda ruke, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da nešto ovako može da se desi, pogotovo ljudima koji su prvobitno osuđeni na 24 i 18 godina kazne. Treba javiti Haradinaju da uopšte ne mora da ubija i zastrašuje svedoke jer govnari to nisu radili, a izašli su poput pravednika iz zgrade suda. Na fejsu je bila poplava informacija, svi su mahom u neverici odmahivali glavom, a meni se vrtela poput pijanstva slika beskrajne kolone ljudi na traktorima koje usput gađaju i ubijaju. Po podacima, od tih 250.000 izbeglih oko 10.000 netragom je nestalo ili ubijeno dok su pokušavali da se domognu Srbije. Ko se još seća priče o dečaku koji je sam vozio traktor s majkom i tek rođenim bratom? I onu o čoveku koji je vozeći svoju porodicu pogođen, pa se traktor kretao cik-cak i umalo da bude i više žrtava? I još mnogih drugih priča iz kolone, sve jedna potresnija od druge? A da li je neko ikada čuo za ljude koji su ostali u Kninu i koje su ti domoljubi ubijali kao piliće, i ne pogledavši ih? Jednom je bilo 93 godine! Koliko su bili organizovani, govori i podatak o postojanju i radu specijalnih jedinica koje su išle posle "oslobodilaca" ubijajući i paleći (73% srpskih kuća tada je spaljeno), kako bi politička elita (čuj, elita!) ušla u "oslobođene" gradove čiste i ukrašene. Sreća, sreća, radost! I sad sve to još i slave! Dobro, čega se pametan stidi, time se lud ponosi, njihova stvar. Mada, i nije. Šta je s ljudima od kojih su "očistili" teritoriju? Očigledno je da su tu bili višak, po viđenju hrvatskih domoljuba. Namerno izostavljam one najgnusnije priče o klanju staraca u svojim dvorištima. "Oslobodiocima" je bio potreban "čist teritorij". Tačka.

Posle oslobađajuće presude, knedla mi je bila u grlu, steglo se srce, u mozgu vakuum... Ne smem ni da pomislim kako je bilo onima koji su u tim kolonama došli u Srbiju. Tolika količina poniženja nije za čoveka. Jednom su proterani, drugi put izbrisani gumicom.

U svem tom očaju, pomislim i na prijatelje iz "protivničkog" plemena. Mislila sam da će im biti užasno neprijatno i već mi ih je bilo žao, pa sam rešila da uopšte ne potežem to pitanje ako se budemo čuli. Da sam na njihovom mestu, mene bi bilo sramota. Naravno, nisu oni krivi. Prvi, prijatelj samo s fejsa, mudro ćuti, a onda okači njuznetov specijal i još nekoliko članaka, sasvim neutralnih. Dobro, možda mu je malo neprijatno, ali onda, u kasnim noćnim satima, osvane tekst koji se može tumačiti kao zdravorazumski, ali u kome u prvim pasusima piše i ovo: "Jedan od razloga zašto su Gotovina i Markač nevini čamili u haškom zatvoru, upravo je taj što stvarni počinitelji zločina, 'pojedinci', kako ih se naziva, nisu procesuirani...", s akcentom na ovo - nevini! S ovim hrvatskim "prijateljem" ili prijateljem ne dopisujem se van fejsa i u velikoj sam dilemi šta stvarno misli, ali i on je, opravdano sumnjam, ubeđen u nevinost govnara. Sve što je kasnije kačio, samo je pitanje: "A ko će odgovarati?" On misli na neke druge, ova dvojica su ad acta. Tačka.

Da sam bila razočarana, jesam. Ni slutila nisam da me pravo zaprepašćenje tek očekuje. Ne samo zaprepašćenje već veliki fijasko nade. Ono što sam mislila da je ispravno i jedino moguće, da do pomirenja dođe kad-tad, ispostavilo se da je jedna naivna iluzija. Da se ispravim - nije naivna, već glupa. U ovim godinama ja stvarno više nemam prava da budem naivna već samo - glupa.

Javlja se drugi "prijatelj" mejlom u kojem mi naširoko, potkrepljeno "činjenicama" opisuje kako govnari zaista ništa nisu krivi, pri tom pišući i rečenice koje su, u najmanju ruku, diskutabilne. Na primer: "... Gotovina je dobio zadatke u sektoru Jug, i baš ništa od onog šta je radio ne spada u ratni zločin...", "... da li bi Tuđman naredio tako nešto da se riješi Srba ne znam...", "... mislim da je svima bilo jasno, i Zagrebu i Kninu i Beogradu, i to puno ranije, da će u slučaju takve akcije biti ogroman broj izbjeglica bez obzira da li se ratuje po Ženevskim konvencijama ili ne...", "... pojedinačne zločine na manjim razinama vrlo je teško spriječiti, ali logično je pitanje je li Hrvatska napravila sve u svojoj moći da se zločini svedu na minimum, i da li je krivce kaznila...", "... mnogi se naravno ne bi vratili i ovako i onako, ali nije napravljeno ništa, dapače, postalo je normalno da su Srbi otišli...", "... potpuno mi je neshvatljivo da se inzistiralo toliko godina na totalno neodrživim optužnicama, a nije se fokusiralo na to šta se može i mora dokazati, i koji to ljudi imenom i prezimenom moraju odgovarati...", "... mislim da se punih 12 godina inzistira na udruženom zločinačkom pothvatu, a cijelo to vrijeme nema ni jedan dokaz za to... osim Tuđmanove izjave na Brijunima da će Srbi nestati sa tih područja...", "... u 95% slučajeva pogođeni su vojni ciljevi, i potpuno je jasno da Gotovina nije koristio topništvo za protjerivanje civila... a na sastanku u Kninu je rekao i onu njegovu čuvenu rečenicu, sramota je kako se vojska ponaša, ovako se ne ponašaju ni oni koji su plaćeni po ratnom plijenu...", i na kraju, savršena završnica jednog logičnog i "pravednog" razmišljanja: "... iako se o ovome može dugo pričati, žao mi je šta nitko ne postavlja prava pitanja, stavovi se baziraju na ko zna čemu, a najmanje na činjenicama...". Tačka.

Šta da mu odgovorim, da li uopšte da mu odgovorim? Srce mi lupa, ne mogu da verujem! A ja očekivala da će mu biti neprijatno i bilo mi ga je žao! Nepopravljivo sam glupa. Ipak odgovorim, mejlom od samo šest rečenica, uključujući i onaj tradicionalan pozdrav i potpis na kraju. Od tolikog zapanjenja bila sam paralisana, i jedino što je bio direktan odgovor na temu, bilo je ovo: "Čitajući tvoj mejl, nisam mogla da se otmem utisku da su za tebe Srbi s tog područja kao neki veliki džak kvarne robe. Nijedna žrtva nije ti pala na pamet. Stvarno, što da se zamaraš time? Samo uživaj u svom ubeđenju da Gotovina, jadničak, ništa nije kriv. Ali ne zaboravi da je u tom slučaju kriva Hrvatska, što je, bar ja tako mislim - mnoooogo gore." Da, zaboravila sam da on svoj mejl počinje rečima kako ja reagujem emotivno, a on koristi samo činjenice. Da, "činjenice". Uopšte nisam imala želju ni u kakvu polemiku da ulazim, mada smo posle nastavili na četu, i odbijala sam svako polemisanje o tome, govoreći mu da je "savršeno hladan".

Da li da se smejem ili da plačem kad je posle tražio obrazloženje na osnovu čega ja mislim da je on hladan, kad on to uopšte nije?! Nisam se smejala. Bilo mi je neprijatno zato što njemu nije neprijatno, zato što ga nije sramota, zato što pita stvari koje pita... Poznat vam je osećaj kad se stidite umesto drugog? Završili smo četovanje glupavim formalnim pozdravima koji u prevodu znače "nikad se više nećemo ni čuti, pogotovo se nećemo videti", pa sam se posle svega - rasplakala.

Teško se rasplačem, ali kad se rasplačem... to traje. Posle dobijem temperaturu i najkraće 24 sata nisam ni za šta. Sad sam u tom stanju. Zašto sam plakala? Zbog njega sigurno nisam, dobro je da se sve ovako završilo, bar nema foliranja. Da li je moguće da sam ovoliko omašila? Da li je moguće da sam pothranjivala iluziju koja nema nikakvo uporište u realnosti? Da li je moguće da sam toliko gluuuupa i toliko ne poznajem ljude? Pre svega, bilo mi je teško zbog svoje dece i sve ostale dece što će kasnije doći. Da li je moguće pomirenje? Ne, nije. Pomirenje nije kad sednu dva predsednika ili premijera pa se dogovore da će od sutra sve biti u redu i da je kraj neprijateljstvima. Pomirenje je kad Srba i Hrvoje zajedno piju kafu kod jednog od njih, kad ne razmišljaju da li su politički korektni ako jedan drugom kažu: "Ma, ne seri, bre!" (ili bez ovog "bre"), zajedno letuju ili zimuju... Posle ovakvih dijaloga među običnim ljudima kao što smo on i ja, to definitivno nije moguće. Tačka.

Dok ne bude katarze, nema ni iskupljenja. Hrvatima je potrebno još mnoooogo vremena da se suoče sa svojom prošlošću, a kad se to desi (jednom će morati), nek im je Bog u pomoći. Sada slave, atmosfera me mnogo podseća na slike iz Zagreba kad su nas bombardovali 1999. godine. Gledam HTV juče i ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem! Ne znam da li je ovde tačka.

субота, 10. новембар 2012.

Zar ceo svet ne slavi Mitrovdan?

Juče, u stvari sad već prekjuče, bio je Mitrovdan. Pamtim svaki Mitrovdan do dedine smrti. To je devojačka slava moje majke. Deda je govorio: "Ko mi od dece ne dođe na slavu, nikad više ne mora ni da mi dođe u kuću." I mi smo dolazili svake godine, čudnim stazama i bogazama, putovali tokom noći, po snegu, kiši... kakve god da su vremenske prilike i u koji god dan u nedelji da pada. U to vreme nije se dobijao slobodan dan za slavu, a moja majka nije imala običaj da uzima bolovanje kad nije bolesna. Dolazili smo u Vranje svake godine na Mitrovdan, tačni kao sat. Bila je puna kuća. Nana i deda izrodili su osmoro dece, moju majku i ujake. Mnogi od njih već su imali svoje porodice, tako da su slavu proslavljali i unuci.

Samo mi najbliži da se skupimo, već je gužva. A nikad nismo bili sami. Koja bi to slava bila bez kumova prijatelja, komšiluka... Deda je bio lovac, kao i svi ujaci, pa se služila divljač, sva najbolja jela i sve najfinije poslastice. I svi smo bili zajedno, kao da je neko omanje mesto na okupu.

Za mene je to bio pravi praznik! A kako smo morali da krijemo da idemo na slavu, tom prazniku bila je dodata i doza tajanstvenosti. To je bila naša porodična tajna kojoj smo bili posvećeni. U naš krug ulazili su i neki drugi, posvećeni nama. Ništa slađe i lepše za jedno dete. Kad se vratimo u Kragujevac, o tome se ćutalo, ali sam danima posle slave samo razmišljala koga sam sve videla, šta je sve nana spremila, šta su mi ujaci rekli... Nije ni čudo da sam kao sasvim mala mislila da je to najveći praznik na svetu. Kao malo starija, bila sam u čudu da i ostali ne slave taj praznik nad praznicima.

I tako je trajalo sve do Svetog Nikole, slave mog oca, moje devojačke. I to je bio važan datum, veliki praznik, ali obojen nervozom i ne tako svečan i radostan kao Sveti Dimitrije. Tad bi dolazila moja druga nana, protinska ćerka, koja je dizala kuću na glavu. Sitne kolače počinjala bi da sprema nedelju dana ranije. Stavljala ih je u kutije od košulja (fino mogu da se smeste, po jedan red), i odlagala ih na skrovita mesta koja sam ja poput psa tragača uvek uspešno nalazila. Dan pred slavu kâda je bila puna ribâ koje su plivale. Tu noć spremalo se žito, pa smo se ujutro budili zaticavši ga rasprostrto na stolnjaku (da se osuši). Bilo je nemoguće prići kuhinji.
- Nano, daj mi vodu.
- Evo ti čaša, idi u kupatilo. I natoči vodu iznad lavaboa, da mi se ribe ne traumiraju.
A ona ih posle uvije u krpu i udari u ivicu stola da ih ubije - to nije trauma.

Na sve strane su neki plehovi, naslagani naizmenično poprečke jedan preko drugog. Pravo opsadno stanje. Tata se uvek posvađa sa svojom majkom, mama ćuti, ali znam da se ljuti što je morala da se umije hladnom vodom. Onako đuture svi odlazimo u školu. Svako u svoju. Sestra i ja kao učenice, a mama i tata kao profesori. Kad se vratimo, kuća ne može da se prepozna. Sve je čisto, lepo, sređeno, svečano. Odmah s vrata uzima se žito sa stočića na kome su još i slavski kolač, sveća i vino. U međuvremenu je bio i pop, vidi se po vinu i slavskom kolaču. Taj dan same slave mnogo liči na one reklame u kojima u jednom potezu cela kuća bude sređena i - blista. Kad smo jutros odlazili, svi mrzovoljni, često i posvađani, izlazili smo iz kuće koja je bila u totalnom haosu - sad se vraćamo u najuredniju kuću na svetu, zastrtu belim stolnjacima s čipkom i vezom. Čak je i nana izgledala kao da je u srodstvu s Merlinom- zatičemo je sa frizurom, obučenu i obuvenu u najbolje što ima, nasmejanu, uspravnu i ponosnu. Sve je postavljeno kao u najboljim restoranima. Božanstveno pečena riba se puši, krompir je topao, blitva je topla, pirinač je topao... Ni dan-danas, a spremila sam potpuno sama slavâ i slavâ za po 80 gostiju, nije mi jasno kako je nana sve to uspevala. Mora da je bila neka magija u pitanju! Što više razmišljam, sve sam ubeđenija da ne može biti ništa drugo.

Ni Nova godina, ni Božić, ni Vaskrs nisu se mogli porediti s ova dva slavska dana. Tek kasnije postao mi je važan i moj rođendan, koji je u međuvremenu. Nijedna moja rođendanska žurka nije mogla da se poredi s ovim svečanostima. Ipak, postoji neka kosmička pravda - Mitrovdan je i prosvetarska slava, tako da je svake godine slavim. Odem u "Drinku" (škola u kojoj sam radila) i lepo proslavim. Savladaju me osećanja i imam utisak, upečatljiv i postojan, da su svi moji preci tu, zajedno sa mnom. I drago im je što se njihova slava nastavlja i po ženskoj liniji.

Juče mi se stegla knedla u grlu kad sam počela da zovem braću od ujaka i čestitam im slavu. Nekad smo svi bili na okupu, a sad - to je mnogo različitih kuća u kojima se slavi ista slava. Baš me savladala tuga. U glavi mi je odzvanjao dedin glas, nanin blagi smešak bio mi je pred očima, i onaj njen pitomi pogled kojim nas je milovala, svu svoju decu i sve unuke... Tu su i ujaci, mene i sestru ljube u glavu i u ruke... Eh, tugo, iako spolja ličim na hercegovačko-nemačko-šumadijsku stranu, duša i srce su mi u Vranju. A ujaci... najlepši dar mog detinjstva! Ljubav koja mi je dala krila, doza svega lepog za nekoliko života. I samo sećanje na njih učini da mi bude toplo.

Dosta je. Sva sam se zarozala.

Potpis za fotku:
Nana, deda, petorica ujaka, dve ujne, moja majka, dve sestre, dvojica braće...
Neki se još nisu rodili.
Milja Lukić je devojčica ispred nane koju deda uvek imitira (i on je obgrlio drvo).

субота, 03. новембар 2012.

Saću se pargiram, идем у схоппинг, jer to OK?

Juče me zove drugarica koja drži časove matematike i fizike i, trčeći sa časa na čas, sva zadihana me pita:
- Jesi li ti ispravila ovo na PMF-u?
Pojma nemam o čemu se radi, a ona će:
- Na faksu piše: Vi sad radite za potomke, a ne za vas, a neko je uzeo crveni sprej i ovo 'vas' precrtao, pa napisao: SEBE. Sigurno nisi ti?
- Ivana, pobogu, zar si mogla i da pomisliš da ja radim takve stvari?
- He-he-he, prvo sam na tebe pomislila.
- Verovatno je neko s Filološkog, oni su prekoputa.
Iako je poruka lepa, šteta što su studenti PMF-a napravili ovakvu gramatičku grešku. Inače, "sebe" se koristi kad se odnosi na subjekat, pa ovde jednostavno MORA da bude "sebe", a ne "vas". To je gradivo za peti razred osnovne škole. I Raiffeisen ima istu grešku: Otvorite račun i osvojite 4.000 dinara za Vas. Valjda za sebe, pretpostavljam da neće nekom drugom dati tih 4.000 dinara. U ovako kratkom sloganu krije se još jedna greška: osvojIte (trebalo bi osvojte - bez I), ali da ne idem u detalje, to je već gradivo šestog razreda. A i da ne bude da su samo bankari nepismeni - svi ponavljaju taj prezent: osvojite, umesto imperativa: osvojte. Jedni od drugih prepisuju, nažalost.

Grafite smatram za savremenu narodnu književnost i ima nekih koji mi se baš dopadaju. A ima i nekih, poput "Pravda za ovog i onog", "Ubij Srbina/Hrvata" (zavisi s koje ste strane granice), "Napolje Cigani/Rumuni/Mađari/Srbi/Turci..." i tako dalje, koje ne bih ni komentarisala. U Beogradskoj ulici je dugo pisalo: "Znak Rak, podznak Kancer"; u Bezistanu je otprilike dve godine stajalo "Ivana, volim te", da bi ga smenio grafit "Ivana je kurva"; u Despota Stefana "Hoćemo u Afričku uniju"... pa je sve to prekrečeno.

Zabavno je i u vreme predizbornih kampanja, kad savremeni narodni pevači prekrajaju slogane. Tako je plakat DSS-a sa šljivom "Zrelo je" osvanuo kao "Trulo je"; na Slaviji je veliki bilbord s fotkom pokojnog Vladana Batića imao dopunu: "Joj, gubim kosu!" (ko li se popeo tako visoko i kako je uspeo sve to da ispiše?); LDP slogan "Istina" imao je onaj oblačak, karakterističan za stripove, iz Čedinih usta, koji (kao) izgovara: "Keve ti?"; da ne pominjem politički štrajk sa stiroporom i sedenjem, i sve moguće varijacije na temu, s podrazumevajućim asocijacijama na dupe, jajnike, muške i ženske genitalije...

Sve su to mala deca u poređenju s plakatima i bilbordima reklama. Žao mi je što se ne setim da sve fotografišem, ali je Opismeni se (fejsbuk stranica), lepo napisala povodom kampanje za Sweet čokoladice: Ево најлакшег начина да се јавно осрамотите. Zaista, onaj ko im je radio reklamu trebalo bi da im plati što ih je izblamirao, ako ne i da kleči na kukuruzu. Verovatno je bilo obrnuto.

Takve stvari rade marketinške agencije, i ko se na ovom blogu malo zadržao, sigurno je pročitao kakvo je moje mišljenje o njima. Nemam nameru da se izvinjavam zbog onoga što mislim (s pravom), a kad se budu opismenili i počeli da rade kao da su išli u školu (po redu: osnovna, srednja, fakultet nije obavezan) i kad budu platili lektoru da im pregleda remek-dela pisanija, promeniću mišljenje. Inače, meni neki put dođu u ruke tekstovi slične vrste, sve lepo ispravim, a oni vrate i napišu svoje "ispravke". Nekad sam se nervirala, sad se slatko smejem. Čak i nemam nikakav direktan kontakt s njima, ne rade oni sa sitnom boranijom, s proizvodnjom se ne mešaju, no-no - samo preko advertajzera ("in" reč, do bola rogobatna i odvratna). Naravno, bude po njihovom, jer oni plaćaju. A da je smešno - smešno je. Tužno mi je jedino kad se setim da sam kao profesor nekad davala i manje ocene od petice. Jadna moja deca, lagala sam ih da je pismenost važna, ali i sama sam bila u zabludi.

Da ilustrujem malo:

Komentar? Nema ga! Pred ovim može samo da se zanemi.




Pored nepravilnog "osvoji", nije stavljen ni razmak između "15" i "l". Poenta je u pečatu, ipak. Posle igranja, naravno.


Kad si otiKšo (ili možda otiMšo, ili otiPšo... šta god), onda si - otišô! A mogao si da napišeš i samo - otišo.
Nije ti bilo potrebno ni ovo "I" u "izaciju", ali imaš opravdanje - stvarno si otišô gde ne treba.


Ko voli zareze, stvarno ih voli! Ako nisu želeli da im se dvaput ponovi ista reč (mada nije ista i nije isto ni akcentovana), grafički su to mogli da reše pisanjem u dva reda ili različitim fontovima, bojama... Inače, slogan je lep. Šteta.

Autor je Kancelarija za mlade - vrlo lepo vizuelno, ima i "caku", ali - dobrodošli!
Dobro došli u Nemačku (tu ste dobrodošli).
Niste baš tako dobrodošli, ali bar naučite da se "dobro došli" piše odvojeno, isto kao i "dobar dan", "dobro veče"...
"Dobrodošli" se piše zajedno samo kad je u funkciji imenskog dela predikata (peti razred).

Kartica se zove MasterCard Shopping (u redu - brend), ali sve ostalo: shopping, pa tri tačke posle kojih treba staviti razmak, pa "sa mojim"... Koliko malo teksta, koliko grešaka!
Trebalo bi:
Bezbrižno u kupovinu (ili: šoping)...
... s omiljenim šoping partnerom (ili: partnerom za kupovinu)!


Gde su se izgubile tačke??? 






Najbolja reklama, mada joj nedostaje zarez posle "moronske" a ispred "nego". Ne smeta. Poruka je genijalna!

недеља, 28. октобар 2012.

Š'a ima na Sajmu?

Svake godine rešavam da više ne idem na Sajam knjiga, pa opet odem. I rešim da niti jednu knjigu ne kupim, pa kupim. A ima i izdavača čijim štandovima ne prilazim, pa sam čak uspela ove godine i to pravilo da prekršim. Sve u svemu, nisam karakter. Nikakav.

Možda sve ove odluke koje sam uspela da prekršim deluju suludo, ali je razlog da ih donesem krajnje jednostavan i razumljiv - novac. Ko kupuje knjige zna da i nisu baš tako jeftine. Međutim, kupuju se. Da se ne kupuju, ne bi bilo ovoliko izdavača, poodavno bi se svi pozatvarali. Uspevaju da se izdržavaju, znači da posao ipak ide. Slabije nego što bi trebalo, ali ide.


Staro pravilo, kojeg se držim još od fakulteta, i dalje važi - ako želite zaista da pročitate nešto novo i ako vam je stalo do knjige kao knjige, popnite se na galeriju, idite u one poprečne hodnike i u isturene prostore Sajma. Donji prostor, glavna galerija, koju smo prozvali - arena (gladijatorska, svakako), rezervisan je za velike izdavače, monopoliste, popularnu literaturu, čeda države... Ima onih koji su se sa sprata preselili u donji i najdonji prostor, ali to su neke druge priče i snalaženja koja po svojoj složenosti odgovaraju težini izračunavanja najkomplikovanijeg matematičkog zadatka.


Prošle godine su na velikom štandu najveće izdavačke kuće knjige potpisivale Isidora Bjelica, s velikim dekolteom, Vesna Radusinović, s velikim dekolteom, gđa Alimpić Bačić, s velikim dekolteom,
Vesna Dedić, s velikim dekolteom... i tako pade na pamet jednoj književnici (ne spisateljici) da predloži urednici svoje izdavačke kuće (smeštenoj visoko na galeriji), da i one urade isto, na šta joj ova odgovara: "Ćuti, bre, nemamo mi te resurse."

Sad će vas sve te iste gospo
dže kojima su se u međuvremenu pridružile i Suzi (Suzana Mančić) i Sonja (Marinković), dočekati na samom ulazu, na velikim bilbordima, s prigodnom reklamom: "... autorka bestselera...". To je udarno! Ko na Sajam dolazi zbog njih, alal mu ćufte. Ako mislite da mi je njihov rad nepoznat, varate se. Ove najnovije književne zvezde (Suzi i Sonju) još nisam stigla da pročitam, ali ću sigurno njihove knjige imati u rukama. Ja nikad ne pričam napamet. Ostale spisateljice sam čitala, makar po jedno delo, mada je čitanje trajalo dugo i bilo je mukotrpno. Tek da ne bude da ih unapred odbacujem, što mi je mrsko a što je u Srbiji uobičajena praksa. Sačekaću još deceniju ili nešto duže, da se opet poduhvatim čitanja njihovog opusa - verujem u čuda, pa će i one možda u međuvremenu napredovati u stilu. Dedićevu ipak moram da izdvojim, makar za nekoliko nijansi - zna da piše, ali voli da šokira šoka radi i mnogo podseća na novine. Previše sam im prostora dala, ali i one su zauzele previše prostora na Sajmu.

Kod tog istog izdavača štampane su i neke lepe knjige, ali na njihov štand ne zalazim, ako mogu i široko ga zaobiđem. Nikad nijednu knjigu neću kupiti kod njih jer smatram da su veće zlo za ovaj kulturni prostor od Cece Ražnatović, Jelene Karleuše i Bokija 13 zajedno. Zašto? I kako? Zato što kod estradnih ličnosti u startu znaš s kim imaš posla, a ovi se lažno predstavljaju; a kako - pa lako - otfikariš nekome muda i prodaš ih kao bubrege. Ta izdavačka kuća neće propasti jer ja ne kupujem knjige kod njih, ali neću ni jednim jedinim dinarom da učestvujem u njihovom profitu. Ovaj put sam se s gađenjem probila do dečje literature i po zadatku kupila knjige za drugaricu. Ne znam da li je svesna kolika je to bila žrtva s moje strane, ali za drugarstvo sve, pa i preko blata ako treba.



Ne da sam išla na Sajam, nego sam išla dva puta! U ponedeljak sam potpisivala svoju sopstvenu knjigu. Nisam imala dekolte (a nemam šta ni da pokažem); doduše, imala sam plakat, ali samo to. Jedna devojka mi je rekla da sam lepša uživo nego na plakatu, na šta sam se nasmejala. Godi, nema šta. Prodaja nije bila spektakularna, ali sam zadovoljna kako je sve proteklo. Jedna moja ispisnica (gospođa u ozbiljnim godinama), zastala je, pa mi se obratila: "Jao, nisam znala da potpisujete knjigu. Kupila sam, donela bih je da sam znala da danas potpisujete." Ja je pitam da li joj se knjiga svidela, a ona će: "Da, blisko mi je to. Ja sam Beograđanka, ali moj muž je s juga, iz Leskovca. Javili su nam prijatelji za roman." To mi se već manje svidelo jer sam počela da se plašim "geografske opredeljenosti". Ali je zato jedan postariji gospodin sa svojim komentarom bio dovoljan da mi ceo dan bude lep: "Znate, prvo mi je omiljena bila Mana, ali kad sam završio sa čitanjem, predomislio sam se - ipak su Boske i Cona najbolje." Došlo mi je da ga poljubim, ali sam odustala, da ne budem pogrešno shvaćena. Čitao je, razmišljao je o tome, saživeo se s likovima... Hvala mu na komplimentima jer ovo jesu komplimenti koji me najviše obraduju.

Druga poseta Sajmu bila je juče, u subotu. Mnogo više sveta nego u ponedeljak, mnogo više se kupuje, mnogo umorniji prodavci na štandovima, mnogo više pušača na izlazu za pušače.
Imam nameru samo da gledam, da pozdravim ljude koje poznajem a koji ovde rade, da kupim ono što mi je naručeno (dišem suboko, moram da idem t-a-m-o, na t-a-j štand)... Umalo da kupim Jergovića, iako i njega izdaje kuća koju baš i ne volim, ali nije na crnoj listi. Da li na sreću ili na žalost, ne primaju kartice. Gotovinu nemam. To je završeno. I dalje ću da ga čitam uzimajući iz biblioteke ili proseći od onih koji knjige redovno kupuju i nemaju probleme s gotovinom ili se nadajući da će mi ih neko (možda, nekad...) pokloniti. Najbolje bi bilo da poklon stigne direktno iz Zagreba. Već sam napisala da verujem u čuda? E, pa verujem. 

Zamalo da kupim i Matičin rečnik, pikam ga već nekoliko godina. Prvi put kad sam htela da ga uzmem, koštao je oko 8.000 dinara, pa je prošle ili pretprošle bio nešto malo preko 5.000, da bi sad, na Sajmu, iznad njega stajalo: Veliki sajamski popust. Nigde ne pišu cene, pa pitam gospodina na štandu koliko košta, a on će na to:  
- A koliko dajete?
- Ozbiljno Vas pitam - koliko košta?
- Pa evo, 3.200 za Vas.
Ala sam se ušeprtljala, odmah mi je krv jurnula u obraze i sva ozarena iščekujem pozitivan odgovor na čuveno pitanje ljudi poput mene: "Primate kartice?" 
- Nemam aparat. Ali mogu da ti dam Rečnik i za 3.000.
Prvo sam pomislila da je reč o nekoj Skrivenoj kameri, možda je čovek onako, od prirode, šeret, a ko zna... u takvim situacijama spremna sam i da orobim nekoga. Međutim, istovremeno mi je sinulo i da je sa persi prešao na pertu, pa pomislim da ipak misli ozbiljno. U tom trenutku društvo mi je pravio jedan fin gospodin, direktor izdavačke kuće iz Zagreba koja ima podružnicu u Beogradu (ne znam da li smem da mu pomenem ime, pa nek ostane ovako), kojeg sam pozvala u pomoć misleći da će on rastumačiti da li je Skrivena kamera ili živa istina. Nijednog trenutka nije se dvoumio oko toga da je to "najbolji popust za koji je čuo" uz smešak. Ne znam, možda i on učestvuje u Skrivenoj kameri. Kao da smo u nekoj komediji apsurda ili sam ja izgubila smisao za humor ili za realnost, ili i jedno i drugo. 

Kako god, dva puta sam posetila Sajam, kupila sam Vedraninu "Dabogda te majka rodila" (koju sam čitala, ali da imam), posetila štand najomraženije izdavačke kuće, čak i pazarila na njemu... Miljo, Miljo, šta li će od tebe biti kad porasteš?

Potpisi za fotke:
1. Petričićeva karikatura u Politici pred Sajam knjiga
2. autor: Momčilo Grbić

петак, 19. октобар 2012.

Lekari, opismenite se

Povremeno radim lekture. Prijateljima. I prijateljima prijatelja. I prijateljima prijatelja prijateljâ. I na osnovu bogatog stručnog, profesionalnog, honorarnog i zanatskog iskustva, odgovorno tvrdim - lekari su najnepismeniji! Džaba im akademsko zvanje, diploma uramljena i okačena na zid, kao i titula dr (uz koju najčešće zalepe tačku, što, istini za volju, najviše i odgovara stvarnom stanju stvari - oni su (neko) drugi). Džaba im sve to kad su - nepismeni.

Nije stvar samo u tome što imaju nečitak rukopis koji je već postao poslovičan, već su nepismeni i kad kuckaju po tastaturi. Jedino što ne znam da li je to pravilno nazvati kuckanjem kad je žestoko udaranje, kao što je verovatno udarao i Maksim po diviziji, primereniji izraz. To su tako visokoparni izrazi, nerazumljive reči, začkoljice koje samo oni sami među sobom mogu da rastumače (to je jedan specijalan krug, predviđen samo za dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... od titula). Što nerazumljivije, to bolje. Što više izraza koji su jasni samo dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... osobama ispred imena, to okrenutije širem čitalačkom krugu. A, vidite li vi kako smo mi pametni? I šta sve znamo? 

Kome se oni obraćaju?

I onda takvi tekstovi dođu kod mene. Da ih sredim. Bože blagi, ima li veće muke?! Susretala sam se s tekstovima inženjera i očekivala da ću naleteti na ko zna šta - oni su "po definiciji" mutavi, takvo je neko opšte mišljenje; pa tekstovi o performansama automobila, aviona, kamiona; pa neke silne preporuke za još silnije uređaje "čuda tehnike" (šta zamisliš, telefon ti iskuca, pravi ti supu kad je hladno i hladi te lepezom kad je toplo); pa neka kozmetička uputstva (a ja svu kozmetiku kupujem u apoteci i blage veze nemam sa tim zvučnim imenima)... i sve to preživim, čak se i iznenadim kako su ljudi pismeni i kako lepo umeju da sroče ono što je većini nepoznato da svima bude i razumljivo i interesantno i edukativno... ali preživeti lekare - to je noćna mora! U redu je što proliv nazivaju dijareja, pogotovo što ta reč ima i prenesena značenja i često se koristi u drugim, uvredljivim diskursima i kontekstima, pa i pneumoniju mogu da progutam umesto upale pluća (ali pneumoniu - ne mogu), i pretilost umesto debljine ili gojaznosti, i demenciju umesto ludila, međutim... 

Kad je tekst namenjen širokoj populaciji, da li je primereno napisati: "Pregled pacijenta na špaltu vrlo je važan. Pre stavljanja fluoresceina treba proveriti visinu suznog meniska, izgled ivicâ kapaka, otvore meibomian žlezda, poziciju i veličinu punkta i kvalitet i bistrinu suznog filma. Posle toga treba obojiti fluoresceinom i uraditi TBUT test, i posmatrati da li postoje površinski tačkasti keratitis (SPK) i palpebralni konjunktivalni nabori obojeni fluoresceinom (LIPCOF). Potom treba uraditi Schirmer 1 test (bez anestezije). Ako Schirmer 1 test daje refleksno suzenje, onda treba uraditi Schirmer 2 s anestetikom, kako bi se eliminisalo refleksno suzenje"? Samo da napomenem - ovo je sređen tekst, sredila sam ga lično ja, uz pomoć rečnika stranih reči, medicinskog rečnika i znanja pravopisa. Inače, na nekoliko mesta bilo je grešaka i u padežu, šta tek reći o slovnim greškama koje se smatraju za uobičajene! Ali, palpebralni konjunktivalni nabori moraju da ostanu tu gde jesu. Kad sam htela da ih prevedem, naišla sam na takvo zapanjenje s lekarske strane, da sam brže-bolje predložila stavljanje u zagradu njihovog omiljenog izraza. Ni to mi nije prošlo. Odgovor je bio: "Kad piše primarijus, prof, dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... to je tako!" Važi, brate, na kolegu verovatno nećeš ostaviti nikakav utisak jer i on sve to već zna (osim ako nije kupovao ispite ili je priučeni mesar), ali ovi kojima si to namenio pomisliće da ćeš im vaditi oči čarne naživo. Doduše, uvek postoji procenat koji se divi lekarima i na koje beli mantil sa sve dr (dr. ostavlja još jači utisak) na reveru ushićuje koliko i žestok seks.

Da ne ispadne sad da prozivam lekare zato što ih ne volim. Tačno je da ih ne volim (iz sve snage), ali ovaj put pišem o pravopisu kroz koji odmeravam njihovo stanje svesti. Ni o pameti ovaj put neću. Jesu sve to stvari koje im zameram, ali ako ne mogu (i ne žele) druge stvari da promene, bar mogu da se opismene. Elementarno. Da ne bih više slušala gluposti poput: "Kad je Dr, to znači da je doktorirao medicinu, a kad je dr, onda je samo doktor." Aman, bre, branšo u belim mantilima, bratijo lekarska, sekto čeprkatelja po ljudskim organizmima i njihovim izlučevinama, imajte bar toliko milosti prema meni - ne provocirajte infarkt! Ako mogu od inženjera mašinstva da dobijem tekst u kome ne ispravim ni jedno jedino slovo, a pri tom je razumljiv čak i laiku poput mene, još je i zanimljiv, valjda mogu i od vas da očekujem više od jednog normalno napisanog pasusa. Ipak ste i vi neki akademski građani.

Gde su oni nekadašnji lekari, obrazovani, fini, servilni... Dobar lekar jednostavno mora da bude servilan po prirodi, kao i svako ko pruža pomoć drugima. A trenutno stanje je - želim da budem lekar kako ne bih bio servilan. Kao kad bi daltonista završio likovnu akademiju! Iskrena želja da se nekome nađe na usluzi, da pomogne, objasni, umiri... sve se to podrazumeva. Ali, moderni lekar sapiens želi da se njemu pomogne, da mu se svi okolo dive, da mu gledaju samo u dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... i da to bude početak i kraj svega. I da nisam imala posla s lekarima, samo na osnovu tekstova koje pišu, mogla bih sve isto da zaključim. Pobogu, lekar je bio jedan Čehov! I Jovan Jovanović Zmaj! I Laza Lazarević!!! Da li uopšte više takvi lekari postoje?

субота, 06. октобар 2012.

O majicama koje ne korespondiraju s kukovima i animal printovima koje treba smatrati za monohromatske



Emisije koje se bave modom na praktičan način nisu nikakva novost na našoj televiziji, pardon - našim televizijama. Ima ih raznih - od ocene kako se neko od javnih ličnosti obukao, preko najnovijih trendova do saveta kako da se obučete ne biste li izgledali moderno, a da vam to ujedno i dobro stoji. U tom smislu, Kupoholičarke na ružičastoj TV pokušale su sve to da objedine. Imaju javnu ličnost kao gosta, koja komentariše zajedno s Igorom Todorovićem i Snežanom Dakić Mikić, kao stalnim komentatorima, modnim kritičarima; imaju i dve devojke koje se svojim stilom i snalažljivošću bore za nagradu; imaju i korpu u koju se baca garderoba iz ormarâ koja devojkama, po oceni tri mudraca, ne odgovara... Emisija ima sve elemente da se gleda čisto zabave radi, a pretenduje i na edukativni karakter. Ni na kraj pameti mi ne pada da se bavim modom kao modom -  niti mi je struka niti imam afiniteta. Ali, jezik mi jeste struka, a ova emisija dušu je dala za proučavanje. S vremena na vreme me zainteresuje zbog onoga što čujem.

Tako u jednoj od emisija čuh i ovo: "Majica ti ne korespondira s kukovima i animal printom koji treba smatrati za monohromatski." Reče to Snežana Dakić Mikić i - ostade živa. Ko nije razumeo o čemu se radi, ništa nije propustio. Na stranu to što je pitanje da li ta majica uopšte odgovara kukovima, to je lični stav gđe Dakić Mikić, ali - zašto je upotrebila baš izraz korespondirati. Mora biti da je želela da zvuči - vau, da ne napišem wow! Korespondencija je izraz koji se pre svega odnosi na prepisku, sekundarno značenje je poslovna veza (mnogi misle da se odnosi jedino na to), a tek je tercijarno značenje da se nešto - slaže, odgovara nečemu, da se nešto s nečim podudara. Eto, izvuče gđa Dakić Mikić to značenje iz bunara i - proglasi se za pametnu. Vau, pardon - wow! A tek animal print! Koji treba smatrati za monohromatski (odnosno - jednobojan)! To me je raspametilo. Wow, wow, wow!

Da sumiram - animal print mogu da nosim u kombinaciji s desenom prugica, tufnica, cvetića... Naravno, pod uslovom da mi se majica slaže s kukovima. Wow! Na šta li bih ličila, pitam se, ali ako "stručnjaci" kažu da to ide - nek ide.
Ovu emisiju kojoj ništa ne bi nedostajalo da se zove i Kupoholičarke (ali Šopingholičarke zvuči - mnoooogo bolje, u skladu s izrazima poput korespondencija i monohromatski), gledam tu i tamo, ali samo zbog jezika (to je onaj zabavni deo), i Igora Todorovića i njegovih duhovitih i smislenih komentara. Uostalom, njemu je dizajn i struka i ljubav. I to se oseća. Pri tom je i dobronameran prema takmičarkama, uljudan prema gostujućim "kolegama"... Mada, upravo njemu se desilo da Zorica Brunclik kaže: "Ja Vas ništa ne razumem", međutim, nije to što nije razumela neka visokoumna nepoznata reč, već joj nije bilo jasno zašto je ovo bolje od onog. A devojci koja je rekla kako je super što se njen stil ne sviđa tetki, uzvratio je:
- Zašto?
- Pa, tetki da se sviđa... mislim... tetka...
- Samo ti poslušaj tetku, pogrešno misliš da je tetku pregazilo vreme.
Inače, devojka je imala stil "danju se oblačim kao one što noću vise na šipci".

Ne znam šta je Snežana Dakić Mikić rekla za ovaj stil, ali je jednoj od devojaka održala predavanje: "U tim nabudženim štiklama izgledaš kao 'Drake queen'. Ako neko nije čuo, to su muškarci koji se za potrebe javnog nastupa i šou programa oblače kao žene. S takvim stilom izgledaš kao muškarac koji se obukao u ženu." Opet ostade živa, mada je ovaj put bila razumljiva.

Na stranu to što ova emisija imitira slične s američkih kanala (tamo izaberu jednu ženu neuglednog izgleda, pa je ne samo obuku i posavetuju, nego joj poprave i zube, ispeglaju joj lice, našminkaju je i srede joj kosu), ipak bi mogla da bude zanimljiva i autentična kad bi se više bavila onim što je primereno sadašnjem trenutku koji se odvija ovde. Ne u Americi. Halo, ovo je Srbija! Sokole, javlja se Orao, u Srbiji ste! U programu.

Da neko ko nikad nije prošetao ulicama srpskih gradova o Srbiji treba da donese sud samo na osnovu sličnih emisija, pomislio bi da se ovde neguje jedan stil (pogledajte bilo koju emisiju na Pinku, svi imaju "европски енд американ стајлинг") i da se "prati moda" sve u šesnaest, pod budnim okom "modnih gurua", i da nema mesta nikakvom ličnom stilu niti improvizaciji. Wow!
U prošli utorak bila sam na otvaranju jedne divne izložbe na Terazijama. Mlad autor, zanimljivo igranje s perspektivom... U skladu s temom (pardon - korespondirajući temi), gledam svet koji je došao na izložbu - mladi, stari, debeli, mršavi, loknavi, ispeglane kose, ćelavi... svakakvi. Nema brendova, nema jeftinog koketiranja sa seksepilom... Niko nije obučen moderno, a svi su moderni; skoro da ništa na njima nije skupo, a opet... Na ovom mestu, individualnost je ispred i iznad svega. I shvatam da mi "likovnjaci" najviše leže, među njima se osećam najbolje. Jedna devojka imala je obrijanu polovinu glave, a drugu polovinu kose u nepravilnim krugovima skupljala je raznobojnim šnalama, pri tom su joj neki pramenovi nehajno padali. Ima baš dugu kosu. Na njoj je nešto kupljeno kod Kineza, nešto sašiveno, nešto uzeto iz maminog ili bakinog ormara (na primer, čipkane rukavice bez prstiju)... Jedino što je stvarno bilo wow!, bile su čizme. Kad se ovako opiše, za devojku se može pomisliti da je neko čudo. Ne, nije. Naprotiv, simpatična je i - svoja.

Ovo je sasvim drugi svet, daleko od korespondiranja majice s kukovima i animal printa koji treba smatrati za monohromatski. Predaleko od šopinga kao životnog stila.

Jedna bivša učenica ovako mi je to objasnila: "Kupovina - to Vam je kad odete u prodavnicu ili na pijac. Znate, ono kad kupite šećer ili papriku. Ali, šoping - to je kad iz tržnog centra izađete s lepim kesama i posle toga sednete u taksi da Vas vozi kući. Kapirate?" Jedino što sam shvatila, to je da mi dete naginje svemu onom što joj ne želim. Bila je divna!!! Bar u vreme dok sam joj predavala. Ona je i moje dete - uložila sam u nju znanje, volju, vreme, ljubav... I da mi se ovako vrati! Od najrođenijih.

недеља, 30. септембар 2012.

Ko li nas sastavi u ovoj tami od života?

Kažem ja pre neki dan svom bračnom saputniku da je dete (najmlađe, naravno) dobilo jedinicu iz hemije, a on će na to:
- Ma, boli te kurac!
- Nisi me slušao. Nisam ja dobila keca, on je dobio keca.
- Ma, i njega boli kurac.

Razgovori odgovornih roditelja (njega i mene) o školi uglavnom ovako teku.

I ne samo o školi, već i o drugim pitanjima koje ja smatram za vrlo važna, a on niti me sluša niti se trudi da čuje šta mu kažem. Toliko je nezainteresovan da imam utisak i kad bi slušao, uopšte ne bi shvatio zašto tome pridajem toliki značaj. U nekom od ranijih postova već sam pisala kako ga jedino zanima da dete "bude srećno". U tom smislu, ako ga škola zamara ili čini nesrećnim, nek "ide u kurac" - njegov univerzalni odgovor.

Stvarno mi nije jasno ko je nas dvoje, ovako različite, sastavio. Ako Bog postoji, nema pojma. 

Stalno mi govori: "Ne znaš da živiš, opusti se malo", a ja njemu: "Tebi je ceo život jedna velika žurka." Ne mogu da se opustim, ne mogu da prepustim slučaju da mi uređuje život. Ovako gledano, mnogo sam pametnija od njega i sigurno mi je bolje u životu. To je samo na prvi pogled. U stvari - njemu je mnogo bolje i, nažalost, mnogo je pametniji. Kao da ga čuva neka viša sila. Ako ne plati struju, nema veze, platiće je sledećeg meseca. Ako ostane bez para, "ma, nek idu u kurac, kao da su pare najvažnije u životu". Kad ima para (a ume i te kako dobro da zaradi, za razliku od mene), onda čašćava sve koje vidi, troši nemilice i mnogo podseća na pijanog milionera. Samo - ipak nije milioner. To je ta sitnica koja pravi veliku razliku.

Čim se nešto loše desi, ja odmah premrem i dajem se u akciju. Šta mi se dešava u glavi i stomaku najbliže odgovara opisu tajfuna. Spolja sam mirna. A on? Prvo sedne, pa onda ćuti. Dubokoumno ćuti. Ako će posle toga nešto da uradi, obično mu zaigra vilica. Moram da priznam da se tog poigravanja vilice s desne strane pomalo i bojim - deluje opasno. A ako ništa ne preduzima, što je češći slučaj, onda prokomentariše: "Ma, nek ide sve u kurac!" I onda traži da jede, pita me šta ću da obučem za izlazak... Kao da se ništa nije desilo! E, tad ja imam zločinačke misli na pameti usmerene na njega, i to krajnje sadističke - kako ću onu njegovu veliku glavu da mu razbijem kao lubenicu, ma ne, neću to, neće da se muči, bolje da ga okrenem naglavačke i mučim ga polako nečim... čime god, samo da prokomentariše nešto drugo, a ne neprestano: "Ma, u kurac!" Valjda bi rekao makar: "Jao!"

I kad su lepe stvari u pitanju, ponovi isti "kurac". Kad je dete jedino dobilo peticu na pismenom iz matematike, i ja mu onako srećna to saopštavam, on će: "Dobro to, nego - ja sutra idem na pecanje."

Zabrinut je kad dobijem alergiju ("uh, kako izgledaš"), kad kafanske cene skoče, kad nema njegove omiljene muzike u kafani, kad poskupi taksi, kad poskupi benzin, kad mora da obnavlja ribolovačku dozvolu, kad je gibanica slana, kad je pečeno meso previše pečeno, kad je pečeno meso nepečeno, kad mu daju pogrešan viski, kad mu ne vrate kusur (ali zato časti konobara kao da ga je sve vreme hladio lepezom), kad mu konobar donese mokru pepeljaru, kad neko srče, kad neko pije vodu a još nije progutao zalogaj, kad prvi ne otvori novine, ako primeti da sam nabacila neko kilo, ako obučem dugačku suknju, kad neko misli da može da ga pređe, ljudi koji ne znaju razliku između jer i je l'... Sve te stvari izazivaju u njemu bes ili duboku depresiju.

I on meni posle priča kako "ne umem da živim"! Kao da se život sastoji od kafane i pecanja! U njegovom slučaju, i od slikanja.

Poslednji put kad nisam znala da li da plačem ili se smejem, bio je 5. maja, na mojoj književnoj večeri u Kući "Đure Jakšića". Pitam ga kako je bilo, a on će:
- Što nisi malo prošetala noge, da te ljudi vide?
- Budalo jedna, koga zanimaju moje noge, došli ljudi da me čuju.
- Ne pali se, niko te nije slušao.

Apsolutni hit mu je: "Što me nisi podsetila da te podsetim?"

Toliko o podršci koju imam i našim različitim pogledima na život i svet. A zajedno smo 20 godina!