Kad prevalite pedesetu, kupite šator i - obucite ga

Negde od svoje 45. (a krajem godine napuniću 54) sestra mi svako malo žvanjka kako za moje godine nisu majice i haljine bez rukava. Zašto? Pa, to nije za žene u "ozbiljnim" godinama. Kad god me vidi razdrljenu, uvek mi pridikuje. Pošto je videla da sam izgubljen slučaj, "dozvolila" mi je do 50. bezrukavnu garderobu. Da ne bi ispalo kako su joj argumenti beznačajni, rekla je: "Dobro, do 50. Nisu ti opuštene ruke." Ne znam da li su mi opuštene ruke, znam šta mi piše na krštenici, ali - meni je vruuuuće, i ne bih nosila rukave sve i da mi je stotinu ljeta ko starcu Foči i ruke kao balvani. Ona moje razloge ne razume, a ja njene ne priznajem. Za nju mi je lako, to je moja sestra, s njom mogu da izađem na kraj. Izgleda da će morati da prolongira rok na neograničeno vreme, odmakla sam od pedesete.

Međutim, ima nadobudnih sa strane čiji su razlozi za inspekciju tuđeg izgleda kritika radi kritike i nekakvi obziri za koje pojma nemam gde, kako i kada su propisani. Na kraju krajeva, odnose se samo na žene poput mene, u "ozbiljnim" godinama. Tako mi se fućka za godine. Svesna sam ih, ne izigravam nikakvu mladost niti mi pada na pamet zato što svoje godine ne osećam kao neki teret, već naprotiv - kao nešto lepo, zrelo, za poštovanje. I zašto bi mi jedna majica ili haljina bez rukava, kad mi je već vruće, sve to upropastila? Delujem smešno? Ne znam kome jer sam naučila da normalan čovek, dobro vaspitan, kulturan i dobronameran, nikad ne komentariše nečiji izgled, garderobu... Meni ne bi bilo čudno ako bi se neko pojavio i s nokširom na glavi - ako voli, nek ide kako hoće. Meni ne smeta, tom s nokširom lepo, i svi srećni i zadovoljni.

A tek kad se skine grudnjak! Bože me sakloni, kao da sam đavo. Jedna bivša koleginica mi je išla na živce sa stalnim podsećanjem na to koliko mi je godina i kako je tako nešto u "mojim godinama" zabranjeno. A mogu da se kladim da je jedino ona primetila kako nemam "oklop" na sebi kad su velike vrućine. Još me pita, onako bezobrazno i prostački: "Ti to zavodiš nekog?" Ako nekog budem zavela grudima, sigurno je nastran. Kod mene su grudi deficitarni deo tela, izuzev u trudnoći i tokom dojenja. E, pa ako nekog zavedem onim što nemam, sigurno je slepac! S druge strane, zar nije bezobraznije to njeno pitanje od mog izgleda koji, hajde sad da pomislim da je to zabranjeno u "ovim" godinama, samo govori kako mi je vruuuće. Ako već govori o godinama, zar ne pomisli da mi takve stvari ne padaju na pamet i da sam završila s karijerom? Možeš misliti, zavodnica s preko pola veka! Sad sam se tek setila kako bih u životu mogla i to da budem, a svašta sam bila do sada. Da upišem i tu ulogu u životopis.

Kratka suknja? E, pa to mi se hoće! Osećam se bolje u kraćoj suknji i volim da je nosim. Naravno, nisu te suknje nikakvi "dopičnjaci" već normalne, malo iznad kolena. Valjda makar na to imam pravo. Opet moja sestra: "Dobro, nemaš vene, i to može do pedesete." Ne znam da li ne čuje ili neće da me čuje, ali nosila bih takve suknje i da imam vene debele kao koren hrasta.
Haljine uz telo? Ne tesne nego komotne, ali da prate liniju tela? Obožavam ih! Ni to ne može! Nije to za "ove" godine.
Šorts? Samo za odlazak na plažu!
Uske pantalone? Taman posla.
Treger majica? Šta ti pada na pamet!

Negde osamdesetih godina u novinama je bila fotografija Rouz Kenedi, kojoj je tada bilo više od 90 leta, kako igra tenis. Naslov nešto kao "Prkosi godinama" ili slično. U čemu bi mogla da igra tenis? Naravno, u kratkoj beloj suknji (baš "dopičnjak"), tu su i dokolenice, tenisice, majica bez rukava... čak je imala i onu traku oko glave... Gledam ja novine s jednom drugaricom i pomislim: "Čoveče, kako je vitalna!", a moja drugarica podsmešljivo primeti: "Da l' je normalna" Vidi na šta liči! Sve na njoj visi." Da je Rouz znala kakve će reakcije da izazove, možda bi izašla u šatoru - tad niko ne bi imao nikakve primedbe. Ne znam samo da li bi tad mogla i reket da drži u ruci, a kamoli da opauči lopticu. Baš me interesuje da li je do smrti, u 105. godini, i dalje bila aktivna. Kladila bih se, skoro na "siguricu", da jeste.

Istini za volju, imala sam ja i bisere, ali mi nije žao. Tako sam se na jednoj večeri pojavila u crnoj haljini od saten svile, prilično razgolićenoj, a kad sam dobila sva komplimente, odala sam tajnu - to je bio kombinezon moje nane, krojen "iz šreha", s debelim bretelama, kao saliven... Da nisam rekla, ne bi ni znali. Zato sam sutradan slušala koleginicu koja je sedela do mene: "Ti nisi čista u glavu! Da se pojaviš u kombinezonu!" Da su mi tad bile ove godine, samo bih se nasmejala, ali sam tada, sa tridesetak, žestoko počela da se raspravljam objašnjavajući da niko ništa ne bi ni primetio da sama nisam rekla. Stvarno, to je kombinezon iz tridesetih godina prošlog veka... Tad se šilo drugačije i stvari su mogle da se čuvaju decenijama, poput kostima iz pozorišta.

Kako god, drage moje, pogotovo ispisnice, a i ove mlađe koje će tek dospeti u "ove" godine, kupite nekoliko šatora u raznim bojama, a možete i samo crne, pa izađite na ulicu kako biste bile "pristojne" žene. Ko zna, možda će do moje šezdesete ženama u "ozbiljnim" godinama biti zabranjeno i na ulicu da izađu. Možda će biti proglašeno za bezobrazluk da još dišeš a prevalio si "neke" godine.

P. S. Namerno sam stavila svoju fotku s Igorom Todorovićem, od pre nekoliko nedelja, u njegovom ateljeu - ako se neko razume u modu i šta ide a šta ne ide od garderobe, onda je to on, a on nikad nije imao nikakvu primedbu na moj izgled i oblačenje. Naprotiv!
A ova druga fotka? Valjda ću i to da dočekam. Gospođa je obučena po propisu, makar u gornjem delu - ima rukave.

Liebster nagrada

Jedna izuzetna mlada žena, po mnogo čemu izuzetna, poznata i kao Ana Štepalica, juče mi je, između ostalih, dodelila nagradu, a trebalo bi da odgovorim na pitanja koja mi je postavila. Vrlo rado - volim kvizove, brzalice, blic-pitanja... pogotovo ovako interesantna pitanja kao njena. 

1. Najranije sećanje iz detinjstva?
   Iako su me odveli kod nane i dede pred mamin porođaj, moj prvi susret s bebom, svojom rođenom sestrom (bravo, nisam više sama!) mislim da mi je najranije sećanje - jeste ono u fragmentima i više se sećam svog uzbuđenja nego bilo čega drugog... ali, sećam se toga. Bilo mi je dve godine.
2. Da li vas je, zašto, i kada, vaš hobi doveo do ludila?
   Imam nekoliko hobija. Već to je dovoljno da se pretpostavi kako sam svako malo - luda.
3. Volite li da pričate sa životinjama/kućnim ljubimcima? Da li im tepate dok pričate?
   Pričam ja i sa televizorom, a kamoli sa svojim psom! Naravno da mu tepam, volim ga. Nekad se i blesavim, a on me gleda, gleda, gleda...
4. Koliko poslova ste promenili do sada? Koji vam je bio omiljeni, a koji omraženi?
   Ovo nije pitanje za mene - morala bih da pišem do prekosutra. Promenila sam mnogo poslova, a i u mnogim profesijama sam se ogledala, često i sasvim različitim. Najdraži mi je profesorski, i u duši sam profesor, biću to do kraja života. Drag mi je i sadašnji posao, izdavački. Najomraženije mi je bilo da radim kao komercijalista, što sam, na svu sreću, radila vrlo kratko. 
5. Da li ste introvertni ili ekstrovertni? Pričate li mnogo ili ste ćutolog?
   Ja? Ekstrovertna, svakako. Na "lakat bih progovorila"!
6. Kako ste rešili da pišete blog?
   Imala sam nameru da se bavim samo pitanjima jezika, pre svega pravopisom, ali se namera izrodila u nešto drugo. Nije mi žao. I dalje se bavim jezikom, ali na mom blogu ima i mnogo drugih stvari.
7. Da li ste živeli u inostranstvu, ili razmišljali da odete iz svoje zemlje? Šta je bio razlog tome?
   Nisam živela u inostranstvu, ali sam često odlazila u Rusiju na duže i kraće vreme, tako da imam utisak da sam u toj zemlji provela dobar deo života. Radila sam s Rusima, to je razlog. Groznih devedesetih ozbiljno sam razmišljala da odem odavde, čak sam preduzela i neke konkretne korake. Moj izbor bio je Novi Zeland, i sećam se da me je majka usplahireno pitala: "Zašto tako daleko?", a moj odgovor je bio: "Da ne mogu da se vratim ako me uhvati nostalgija." U to vreme radila sam tri posla (novinarski do pet, od pet do uveče kao prevodilac u ordinaciji ruskih lekara, a uveče u galeriji slika), i jedva smo sastavljali kraj s krajem. Mislim da je to dovoljno ilustrativno za stanje u kojem se nalazila ova zemlja i koliko mi je bilo teško sa (tada) dvoje dece. Međutim, zaljubila sam se, ponovo se udala, rodila još jedno dete i - ostala u Srbiji. Nije mi krivo zbog ostanka.
8. Koju hranu nikako ne volite?
   Iako ih spremam, ne jedem pihtije.
9. Bez kog komada garderobe, cipela ili asesoara ne biste mogli da živite?
   Omiljen modni detalj su mi marame, ešarpe, šalovi... A od garderobe najviše volim haljine. One obične, ali savršeno krojene.
10. Da možete da birate, koga ili šta biste poveli tj. poneli sa sobom na pusto ostrvo?
    Jedan dobar kremen, da mogu da zapalim vatru. A za ostalo bih se valjda snašla. 
11. Koliko Vam je godina?
    Krajem godine (25. novembra) napuniću 54. Imam još mnogo planova kad porastem. :)

Lista blogera kojima prosleđujem nagradu:

 1. Dragana

 2. Zelena

 3. Negoslava

 4. Čarobna

 5. Stefan

 6. Kristina

 7. Hana

 8. Miodrag

 9. Đorđe

10. Nebojša

11. Eto tako

Moja pitanja za njih:

1. Otkud želja da plivate u blogerskim vodama?

2. Omiljena knjiga.

3. Omiljen film.

4. Da ste jedan dan na vlasti u ovoj zemlji, šta biste uradili?

5. Najlepši trenutak u životu. Kad ste bili toliko srećni da Vam je sve bilo lepo?

6. Najteži trenutak u životu. Kad ste bili toliko nesrećni da vam je sve izgledalo beznadežno?

7. Opišite sebe u tri reči. Koje su osobine vašeg karaktera dominantne?

8. Da li postoji osoba na čijem biste mestu voleli da budete makar neko vreme?

9. Imate li uzor, nekog na kog se ugledate? Ako imate - zašto ste baš tu osobu izabrali?

10. Da li ste zadovoljni poslom koji radite? Ako jeste - zašto; ako niste - koji biste drugi izabrali?

11. Gde biste voleli da živite? Zašto?

Opet o VIP-u (ovaj put s Karaburme, mada je svuda isto)

Čekam ja tako da mi isteknu ugovori s VIP-om, što će se desiti tek u aprilu i maju sledeće godine, pa da počnem da živim kao čovek. Bila sam rešena da do tog dana (koji bih možda kasnije i slavila) ćutim i trpim, sve brojeći kao zatvorenik u bajboku koliko mi je još ostalo. Međutim, VIP je - VIP! I kad nikakve potrebe nema, on te čačne.

Malo podsećanje - imam dva broja telefona u njihovoj mreži, u stvari to su brojevi mojih sinova, srednjeg i najmlađeg. Kako njima nisu hteli da daju telefone za 1 dinar (taj 1 dinar ispade nekako mnoooogo veći) jer je jedan maloletan, a drugi zvanično ne radi, onda je sve išlo preko mene. Zato imam dva ugovora, tek da mi muka bude dupla.

S VIP-om ljubav ne može da se raskine tek tako, da svako ode na svoju stranu. To nije raskid, to je jedna mučna brakorazvodna parnica u kojoj je jadni VIP uvek oštećena strana. Čak i kad te bije po ušima i šiša ti promaju, on ti naplati i što uopšte postojiš... što s tobom "mora" da ima posla, umesto da lepo samo plaćaš i mažeš se govnima kad god njemu padne na pamet... nekako si uvek kriv, a kad se pobuniš da nisi, e, onda jednostavno ne razgovara s tobom. Može mu se. I da se uvredi što si primetio da tu nešto nije u redu. Ko koliko-toliko prati ovaj blog, zna da je ovo treći post posvećen mom "mračnom životnom drugu" - VIP-u. Gde god je mogao da me zezne, zeznuo me je. I ne samo da me je zeznuo, nego me čak nije udostojio ni odgovora kad sam se žalila. Pismeno. Pečatirano. I (kao) zavedeno. O svemu tome piše u ranijim postovima, ovde i ovde.

Tešila me je jedino misao o relativno skorom izlasku iz tog zatvora u kojem se nadam da će mi "Đura oprostiti što me je tukao". Sad je to već kraće od godinu dana. Valjda ću dočekati taj april i maj koliko-toliko u normalnom stanju. Ako mi dozvoli svemoćni VIP.

Priča mi juče drugarica koja je napokon uspela da se razvede od VIP-a, sve uredno ispoplaćala, pa i ono što pojma nema zašto plaća, nije ni važno, samo da ga se oslobodi i prestane da sanja kako se s njim raspravlja, ali, ne može to tek tako. Počeli su i dalje da stižu računi (da, u množini), na koje nije obraćala pažnju, ali je onda stiglo i ljubavno pismo s obaveštenjem da će se tužiti. Ode ona u VIP da to raspravi, a ljubazni radnici joj posle sat i po čekanja (inače, prosek ostajanja u njihovim poslovnicama) kažu kako je sve u redu i da uopšte na to ne obraća pažnju. Pita ona, normalno, da li to znači da će prepiska prestati, a ljubazni dečko počne da joj objašnjava kako je to druga služba do koje možda nije došlo njihovo obaveštenje i nastavi da raspreda o organizaciji unutar VIP-a. On na to ne može da utiče, ali zato ona može da okrene neke telefone... mada ništa ne može da joj garantuje... a možda se radi i o uterivaču dugova ("da, gospođo, i to je moguće")... Izađe ona sva zašašavljena odatle i tek posle nekoliko sati, kad joj se razbistrio mozak, donese odluku da ih ili tuži (ali tek posle odlaska lekaru koji će joj dati potvrdu da je pretrpela duševne patnje i da su očigledne posledice stresa) ili da ih stvarno ignoriše. Ovo drugo učinilo joj se kao bolja varijanta, ali i dalje je u strahu da neko ne dođe i počne da joj odnosi stvari, pa da posle ispadne "da, gospođo, i to je moguće" ili "raspravite vi to kasnije s kim treba da raspravite, mi radimo svoj posao".

Moram da priznam da je i mene zabrinula. Pomislim kako taj april i maj možda i nisu tako blizu.

Pod tim utiskom odem danas da platim regularne račune, rešena da budem što neprimetnija, da im ne upadam u oči. Međutim, plašim se da je tamo, pored mog imena neka mrtvačka glava s onim unakrst kostima ili nešto slično, jer svako kome se obratim, kad ukuca moje ime, malo zastane. Na to zastajkivanje čekala sam duže od sat vremena. U poslovnici na Karaburmi postoje dva šaltera. Radi samo jedan. Za njim devojka koja prodaje novi telefon, ali to traje, i traje, i traje... Red sve veći. Neki odlaze. Ja se pomeram napred. Prodaja još traje... Počnu ljudi da pitaju da li radi drugi šalter. Da, radi, svakako, tu je kolega, evo, iza, rešava nešto... Dolazi kolega. Taman smo mi jadnici u redu pomislili da se pregrupišemo, kad on pita: "Je l' ima neko neki problem?" On je samo za to zadužen. Ma, daj,  čoveče, samo da platimo. Ne, ne, ne može. Pa piše da je onaj drugi šalter za plaćanje. U prevodu: Čitaj, stoko, nisi valjda nepismena?! Onda ja pitam (a ko me vukao za jezik) zašto normalno ne rade oba šaltera, i on počne da mi objašnjava kako oni rade. Ja se prisetim kako je mojoj drugarici objašnjavano isto to (druge službe, princip rada, ma, piše da je onaj tamo za plaćanje, ne može on to...), pa primetim: "Vi ste jedini koji uzimaju proviziju kad se za vaše usluge plaća kod vas, a sad još treba čekati i da se uopšte plati..." Da je oćutao ili dao neki smislen odgovor, na ovome bi se i završilo, pa da se čeka koliko se čeka. Međutim, počne on: "Znate, ovo je austrijska firma..." i dalje u istom stilu. Ma nemoj! Možda treba da sam ponosna! E, baš me je čačnuo gde ne treba.

Tu ja počinjem s držanjem časa, sa svim prosvetarskim elementima, kao i s ponavljanjem gradiva (pitanja na koja je on morao da odgovori kako bih videla da li je išta zapamtio od onog što sam rekla). Suština je u sledećem, kad sve svedem samo na temu: Upravo to što je austrijska firma, ispunjava me zebnjom jer sam deceniju radila u stranoj firmi i znam kako ovde posluju - ono na šta ne smeju ni da pomisle kod kuće, ovde i te kako primenjuju. Šišaju nas kao ovce, tretiraju kao budale, plaćaju mizerno, uslovi rada su ponižavajući (pogotovo prekovremeni rad i obim posla), koga su sve slali da nam bude nadređeni (očigledno su dolazili po kazni), a kad se setim kakvih sam se budalaština naslušala i ko je sve bio "autoritet"... i nek se mane tih gluposti da je strana firma garant nečeg dobrog i kvalitetnog. Upravo sve suprotno! Ne radi se ni o kakvoj ksenofobiji već o ličnom iskustvu - sve sam to prošla, samo moja grbača zna šta je preturila preko sebe. I za to nije kriva ta strana firma nego ova zemlja koja nema državu jer, da je ima, ne bi mogao da radi ko šta hoće, pogotovo stranci.

Da l' što je video da sa mnom neće lako izaći na kraj zbog rečitosti ili što se prepao od ostalih ljudi u redu koji su počeli da mi daju za pravo, tek - reče on meni da ću se najbolje rešiti te provizije ako otvorim trajni nalog za plaćanje računa... i opet me čačne, a taman sam mislila da je stvarno dosta, nekako mi ga je bilo žao, kao đaka koji očekuje peticu a sad se trese da li će dobiti prelaznu ocenu. E, čoveče, ovo je već bezobrazluk! Nemoj ti meni da pričaš šta ja treba da radim nego odgovori na pitanje: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade. Nije problem šta ću ja raditi - sa svojim parama radiću šta ja hoću - već: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade. Jesam li već pitala: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade? Za tih 50 dinara mesečno neću da propadnem, ali ćeš se ti obogatiti od tolikog broja korisnika. I nije mi krivo što ćeš se obogatiti nego što ćeš se obogatiti na tome što me tretiraš kao budalu.

Najbolje je rekao jedan čovek iz reda, inače taksista: "Tebi baš lepo prošlo radno vreme, a ja izgubio čitav dan. Je l' tvoje vreme vrednije od mojeg?"

Kako smo glupi - pa piše gde se plaća, u čemu je problem? I ovo je, na kraju krajeva, austrijska firma. Čoveče, austrijska! Usrala sam se - austrijska, kažeš. U, jebote!

Poletarac - prava stvar!

Ima kuća u kojima je TV non-stop upaljen, gledali ga ukućani ne gledali. Takva je i moja kuća. Niti ga gledam niti slušam, bitno je da radi. Tu i tamo odgledam vesti ili kad mi baš nešto zapadne za oko, odnosno uvo. Tako sad u nedelju sedim za kompom i čujem "Crep, cipela, cucla, car... poletarac - prava stvar"! Prava stvar! Sve prekidam, nameštam se ispred ekrana, samo što ne uđem u njega. Ovo je ujedno jedina repriza kojoj sam se obradovala. Baš obradovala! I ne mogu da prežalim što je ovo ko zna koja epizoda po redu, a ja... sve do sada sam propustila. Da sam znala, samo da sam znala...

Zašto jedna žena od (skoro) 54 leta toliko voli "Poletarac"? To je dečja serija. Da, jeste dečja. Ali, kad je nešto dobro, važi za sve generacije. Ako ponovo budu reprizirali "Poletarac", makar mi bilo i 104 godine, samo ako budem pri svesti i zdravoj pameti, i mogu da mrdam vilicom, sigurno ću otpevati špicu kao što sam je pevala i u nedelju, sa sve imitiranjem Laboratorije zvuka, a ta imitacija u mom izvođenju liči na kreveljenje. Kako sam se samo kreveljila, i kako mi je bilo lepo... kao kad dete uživa... Pa, da! To je odgovor! Ova serija jeste za decu, a gledaju je i odrasli, čak i matori kao ja jer u njima budi dete. Ono najlepše što u detetu postoji - čista radost.

Da ne ispadne sad kao da je ova serija čista zabava, mada ni to nije loše. Međutim, ono što je čini bezvremenom, kvalitetnom, fenomenalnom... jeste i lakoća kojom uči decu važnim stvarima. Sve što izgleda krajnje jednostavno u stvari je napravljeno bez greške, bez ikakve mane, i ceo sat prođe kao jedan minut. Epizoda koju sam gledala učila je decu gledanju na sat, protoku vremena, brojevima, imenima ulica, kako je svaki kraj u stvari jedan novi početak... I to na zabavan način, neprimetno i neosetno naučili su mnogo, usput se i zabavili, a bilo je i smeha. Zarić ima "neme skečeve" kojima se prekidaju celine, i to je onaj takozvani "fizički humor" - upada u vodu, češe se po glavi, pokaki ga ptica... ali nema u tome nikakve zluradosti, ne smejemo se onome kome se desilo nešto mnogo loše već je to ono što se dešava svima, svakog dana... i pokazuje nam taj pametni, zabavni, šarmantni i neodoljivi Bajford, kako ni to nije strašno.

Da ne ponavljam ono što već svi znaju, da je prvo postojao list Poletarac, čiji je glavni urednik bio Duško Radović, neprevaziđen, legenda još za života, koji se s lakoćom nosio s popularnošću ne priznajući je, i da su saradnici bili sve bolji od boljega... da je časopis bio pravo umetničko remek-delo, s koje god strane da se gleda - i po tekstovima, i po ilustacijama, i po edukaciji, i po koncepciji... I sve to radio je iz tako malene kancelarije u Borbi, da je saradnike primao po hodnicima, dok su se druge direktorčine i "veliki" urednici listova od kojih nas je danas sramota što su uopšte izlazili, baškarili po kancelarijetinama kao omanji sportski teren, s kožnim nameštajem, naravno.

Časopis je izlazio samo dve godine, ali će trajati do kraja večnosti. Međutim, tad se pojavio Timoti Džon Bajford u našim životima (hvala Bogu na tome, sklona sam da verujem kako Gospod postoji, makar samo zbog ovog čuda), pa je snimio seriju. Mogu samo da pretpostavim kako je Bajford, snimajući "Neven" sigurno u rukama imao i Poletarac. Vremenski su se poklopili. Poletarac je ugašen 1975, a već 1979. počinje snimanje serije po njemu. Negde sam čitala, još u to vreme, da je svoju dramatizaciju odneo Dušku Radoviću da je pogleda i odobri, a on, kakav je već bio, stalno namrgođenog izraza lica, izjavio je kako je očajan i da ne želi da ga povezuju s onim što će se snimati. Ali, kakav je već bio - namrgođen, a duša od čoveka - nije stavio nikakvu zabranu niti je javno nešto izjavljivao protiv serije. Kad su se sreli, posle nekih godinu dana, usred prikazivanja "Poletarca", Radović je prišao Bajfordu, iskreno mu čestitao i navodno izjavio: "Očigledno ne umem da procenim scenario!"

U "Poletarcu" se pojavljuju, pored glumaca (sve same veličine), i tada najpoznatiji sportisti, muzičari... I to ne samo iz Srbije, već iz cele nekadašnje, mnogo veće, zajedničke države. Takav podatak verovatno je dobar zbog reklame i produkcije, deluje onako "baš", ali je to u seriji najmanje bitno. Oni kojima je namenjena, sigurno nisu ni znali ko su Veljko Rogošić ili Dule Savić, na primer. U epizodi koju sam gledala, jedan Dragan Nikolić pojavljuje se kraće od jednog minuta, i samo se smeje... Interesantno. Nela Eržišnik javlja se iz stana, Čkalja šparta po gradu, Dušanu Petričiću ubrzanim snimkom pratimo ruku kojom crta sat, pa brojeve... Još interesantnije. Skečevi su dodeljeni Draganu Zariću. Interesantno, maestralno. Ma, ne znam šta je od čega bolje.

Još pre "Poletarca" Bajford je kod mene stekao doživotni kredit "Nevenom". On se prikazivao pred kraj moje osnovne škole, i ja sigurno nisam bila ciljna grupa serije, ali sam jednu epizodu pogledala zato što me je mama zainteresovala rečima: "Divotkica - nikad nisam gledala ništa bolje. Savršeno!" Odgledah ja tu epizodu kao hipnotisana, otvorenih usta, a posle ciljano, posadim se ispred TV-a kao fikus i ne mrdam: "Sad će 'Neven'!" Kad bi se iznenada zatreslo, recimo počne zemljotres, mislim da se ni tad ne bih pomerila dok se ne završi. I ova serija rađena je po istoimenom časopisu, ali starom časopisu Jovana Jovanovića Zmaja. I dan-danas, kad pitam nešto dubokoumno, za šta mislim da i ne postoji smislen odgovor ili je pak previše očigledan, počnem kao Olivera Marković: "Pitam se, pitam se..." sa sve onom dubinom u glasu, stisnutih usana i praveći se da imam brkove kao ona - pozamašna autoritativna kuvarica. Ili Petar Kralj: "Da, da... To sam ja, Nikola Kirić... Javljam se iz daleke Australije... Jeste li znali..." Đurović kao učitelj - ko bi tome starinskom šarmu mogao odoleti? Milja Vujanović kao nemirna devojčica... I Marina Koljubajeva... Svi imaju po nekoliko uloga. Zmaj je Mića Tomić... Ako neko ko ima veze s RTV Beograd čita ovo, apelujem da se i "Neven" reprizira! Kad već reprizirate, dajte nešto lepo!

Dubokim glasom: "Pitam se, pitam se... Gde će Milja Lukić biti u nedelju?"
A sad piskavo: "Ne bih znala reći gde će Milja Lukić biti u nedelju."
Opet dubokim glasom: "Milja Lukić će biti ispred televizora i gledaće - 'Poletarac'!"

Napravite sami sebi pakao, što drugi da vam ga prave

Valjda je i ostalima tako - najviše te iznerviraju oni koje voliš. Do kojih ti je stalo. Moja pokojna majka, možda baš zato što se trudila da "nikad svađe ne bude", izluđuvala me je kao niko. Ona je umela da me dovede do stanja kad ne vladam sobom. Čini mi se da mi tad ni mozak nije radio, a mozak valjda poslednji umire. U glavi mi je totalni vakuum. "Iz najbolje namere" kaže mi nešto što me baci kao s neke visoke litice, pa propadam, propadam... dok ne dostignem bestežinsko stanje. I onda tako lebdim, a u grudima me steže. Boli, nema šta. Ona, na kraju krajeva, nije ni umela da se svađa. Kaže tako nešto što me izvede iz takta, pa onda ćuti, još gore je kad počne da me "smiruje", a u stvari tek tad uđem u "uznemirenu" fazu, takozvano belo usijanje. Ona uvredi, i to baš onako junački, za srce ujede.

Obične svađe, koje bih pre nazvala raspravama, i ne računam. Tu je razbijem, obrišem očas posla, mada često i preteram, a pošto ona ćuti, dobijem grižu savesti, pa joj se onda udvaram narednih nedelju ili dve, nekad i tri - ako sam mnogo zasrala, pa se ona opusti, pa počne bez kočnice da se "ponaša", pa ja opet dreknem, pa ona ućuti, pa se ja kajem... i tako nam je prošao maltene ceo život. Izluđivalo me je njeno "vi ste udovička deca, pazite kako se ponašate". Kao da smo sestra i ja neki izrodi. A kad sam u gimnaziji dobila titulu Naj noge, očekujući da ću se ponositi titulom Pametnica, onako razočarana kažem kako su mi očekivanja potpuno izneverena, ona počne da me teši rečima: "Ko zna kakav utisak ostavljaš, umesto da te gledaju kao pametnu i ozbiljnu devojku." Bolje da me je tresnula maljem po glavi, iz sve snage, manje bi bolelo. Tad sam se baš osećala jeftino. I jadno. I to je trajalo danima.

Bez obzira na to koliko me je nervirala (kaže jedna moja drugarica da majke tome i služe), volela bih da je živa, pa makar me neprestano "častila" komplimentima.

Pored nje, i najstariji sin je kandidat za mesto "ujedača za srce". Za razliku od moje majke a njegove nane, on ne ćuti, nego počne da sipa, kao da mu rafalna paljba na usta izlazi. I ne zna da stane. On je živi dokaz da perpetuum mobile postoji. Priča polako, sve je logično, ali ta količina reči... A da je rečit, jeste. Još kao mali, umeo je da me dovede u nedoumicu da li su mi u porodilištu podmetnuli neko starije dete. I kad mu je bilo pet godina, raspravljali smo se kao matori. Od sve moje dece, iako on jedini fizički ne liči na mene (nažalost, ima i oca, bio je neophodan), po svemu ostalom nekako je najviše na mene. Možda me zato toliko i nervira. Lepo je rekao Duško Radović: "Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas." Međutim, samu sebe sam iznenadila kad sam otkrila da imam mazohističku crtu - ja njega toliko mnogo volim... Ako, sine, udri, bolje pakao od tebe nego od nekih nepoznatih.

S ostalom decom se raspravljam, svađam, ludim od njih... ali me ne boli srce. To je samo nerviranje, manje ili više žestoko, ništa više. Od toga nisam bolesna danima.

Muž... on me više čak i ne nervira. Kad rešim da se isključim, može da radi ili priča šta god hoće. Ko bi rekao da je u takvim situacijama moguće dostići nirvanu... Dobro, sad, nije baš nirvana... A pre dvadeset godina, kad on nešto kaže, ili samo nagovesti, ili napravi neki pokret za koji pomislim da u sebi krije neko skriveno značenje... danima i nedeljama razmišljam šta li to znači, šta on misli, kako sad ja treba da se postavim, da li se nešto promenilo... To je bilo pre dvadeset godina. Tad sam gorela na trojci, a sad mi je potrebno oživljavanje ne bih li se uključila u polemiku.

S ovima s posla i sličnim "usputnim ljudima", skoro da sam uspela da dostignem nirvanu. Nije bilo lako i nije kratko trajalo, ali - uspela sam. Godinama, ma, šta godinama - decenijama, govorim sebi kako "tamo neki" nisu vredni ni mog vremena ni mog nerviranja. Od tolikog ponavljanja "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem", na kraju sam i napredovala.

I tako sam se opet vratila na ono da samo "moji" mogu da me iznerviraju i samo "moji" imaju pravo da me izlude i samo "moji" mogu da me muče. Ostalima je zabranjeno. Odbij! Privatan pakao, pardon - posed.

(I)Legalna krađa recepata

Dok sam radila u Lisi i, pored ostalog, imala kao zaduženje rubriku Milja kuva za vas, a pogotovo sada, kad sam se osamostalila, javljale su se čitateljke da me hvale, pitaju za savet, ali i one koje su me optuživale za - krađu. U početku sam se branila iz petnih žila jer zaista ništa nisam ukrala, uglavnom je sve rađeno tako što prepisujem iz svoje sveske, svezaka svojih nane i staramajke (prababe), retko kad i iz mamine sveske, a sve ostalo, što je bio mnogo manji deo, bili su ili prevodi s nemačkog i ruskog (recepti koje smemo da koristimo zato što imamo licencu) i ono što mi daju drugarice. Receptima koje sam dobijala od drugarica, naravno, nisam proveravala poreklo, i ako je neka jednostavno prepisala nešto s nekog bloga, sajta, iz novina... ja to nisam mogla da znam, a nisam ni nešto detektivski raspoložena. Sve ostalo - ne da optužbe ne piju vodu, nego...

Ako uzmemo u obzir da sam tamo za svaki broj Recepata, koji su izlazili mesečno, skupljala po stotinak recepata, i još za Lizu, koja izlazi nedeljno, morala da "rodim" po tridesetak, sa sve propratnim tekstom, savetima i svime što uz to ide, onda je mesečni minimum bio - 200-250 recepata! Različitih! I tako svaki mesec. Na godinu, ako uzmem da je mesečni minimum minimuma 200 recepata, onda se brojka popne na 2.400 recepata! Različitih! Malo li je? Uz sve to, nisam šljuskala recepte kako mi koji padne pod ruku, nego sam uvek imala neku temu, pa sve to treba i osmisliti i iskopati... Iako volim da kuvam, i kulinarstvo mi je jedan od hobija, malo je nedostajalo da zamrzim i hranu uopšte, onu neophodnu, da se tek održim u životu.

Naročito pamtim jednu gospođu iz centralne Srbije (nije važno koji je grad) koja je ne znam ni ja koliko puta zvala i tražila da se navede njeno ime uz reform tortu jer je "skinuto s njenog bloga". Ili možda fejsa? Ili sa stranice? Ne sećam se više, samo znam da je - "njen recept". Budući da je reform torta jedna od bazičnih torti koju je svako pravio makar jednom u životu, nju sam preuzela iz staramajkine sveske - jedne kupusare, sastavljene od masnih papira koje je sama prošivala i lepila, pisanu plajvazom i umrljanu svime što je u kuhinji moglo da je zadesi, a bogami i protok vremena joj je naudio, kao i što se šetanje iz ruke u ruku ne treba zanemariti. To je sveska koju ću kad-tad prepisati u celosti. Staramajkini recepti su čudo jedno! Nema boljih. Pisala je ćirilicom, ali, kako je bila Nemica, neka slova, pogotovo K, M i N neodoljivo podsećaju na latinicu. I sa strane je pisala neke svoje napomene, na primer šta joj se desilo a nije trebalo da se desi (pored "italijanske torte s kafom", za koju se koristi zagrejana slatka pavlaka, piše velikim slovima i s nekoliko uzvičnika: da struji, ne sme da provri!!!). Zamišljam je kako je verovatno nekad imala pehove u kuhinji, pa ih je ovekovečila kroz ovakva upozorenja - vidi se da su pisana naknadno. Njen recept za rozen tortu je najjeftiniji, a najbolji. Doduše, u glazuru je dodavala "na vrh noža karmina", ali pretpostavljam da se to tada tako radilo, a i da su karmini bili "prirodni".
 

To su njeni najstariji recepti, iz perioda pre, tokom i malo posle Prvog svetskog rata.  Između dva rata već ima bolju svesku, mada je i ona dozlaboga zamazana, a i obeležavala je stranice i počela da piše latinicom. Kao namirnica pojavljuje se i margarin koji je bio pravi hit zbog posta. Tu i tamo vidi se neka dečja žvrljotina. Njena deca? Unuci? Prvo dete rodila je sa 19, a poslednje sa 52, pa je moguće da je to bio zajednički rad. Njoj je uvek bila puna kuća i kuvala je za vojsku. Njene sveske - to je moje najveće blago! I počastvovana sam što su završile kod mene. Dala ih je svojoj snaji, mojoj nani, a ona - meni. Počastvovana sam.

Kod mnogih recepata, uz naslov, stoje i napomene: prija Nata, gđa Olga, lepa Lepa, sudinica Mara, učiteljica Cveta, jetrva Rada... Koliko li su ti recepti putovali, šetali se od ruke do ruke, probani pa prepisani na slavama, rođendanima, svadbama... možda i na sahranama... I te žene imale su svoje potomke, i oni su nasleđivali sveske, pretpostavljam. Međutim, izgleda da se važi jedino era interneta. Pre neta -  ništa nije postojalo.

A bogami, postojao je i toster,  koji je moja nana zvala - pegla za biskvite. Ima recepata koji se prave i u "tostu". Kad sam taj čuveni "tost" videla uživo, doduše posle skoro pola veka nekorišćenja, kad je mama sređivala tavan, nisam mogla da se načudim - imao je isti princip kao i sadašnji tosteri, samo što su se ploče grejale na šporetu (kao starinske pegle), imale velike ručke kako bi mogle da se podignu i spuste, bile teške kao tuč i... stvarno su bile vredne truda ako u njima ispečete najmanje vanglu galeta ili da prepečete nekoliko kilograma hleba. Onu grdosiju dizati i spuštati za nešto malo... to se uopšte ne isplati. Jedino ako taj rad shvatite kao vežbanje u teretani s tegovima.

Recept za reform tortu je staramajkin. Prepisan od slova do slova. Iz one je najstarije sveske, kad se možda nisu rodili ni moji babe i dede, a roditelji sigurno nisu. I sad me proziva ta gospođa da sam joj - ukrala recept! Moguće je, ali u nekoj paralelnoj realnosti. Kojim li se putevima šetao taj recept, i zar je moguće da ga baš niko nije izmenio ni za slovo? Pa, hajde da je moguće. Čuda se dešavaju. Ono što je sigurno, to je da su sastojci - isti. Staramajkine mere su povelike, zato njene recepte menjam tako što uglavnom prepolovljujem količine, nekad smanjim i za dve trećine. Ipak, ona je imala desetoro svoje dece i dvoje usvojene, s tim ne mogu da se takmičim jer mojih troje naspram njenog broja deluju smešno.

Očekujem još neku prozivku. Sva sreća te radim ono što volim i u šta se razumem, pa mogu da se setim odakle je koji recept, ali... ko zna. Sad radim za sebe, još me je lakše prozvati - iza mene više nema one velike mašinerije nemačko-srpske firme. Mada, to mi nekako dođe kao (srpska) sudbina - sama protiv svih. Navikla sam. Od "mojih" recepata prepoznaću jedino Miljinu tortu i Miljin sladoled koje ću objaviti kad budem spremala takva tematska izdanja, a posle toga ih neko objavi kod sebe. Miljin sladoled je moj, izmišljen kad su mi deca bila mala, a Miljina torta je staramajkina. Kažu da je volela badem, pa je napravila jednu tortu za svoju dušu. Koristim i ja taj recept, samo što je ona u testo stavljala neoljušten badem, a u fil oljušten, a ja na oba mesta stavljam oljušten. Volim badem, ali ne baš toliko da mi malo i gorči. Koliko li je ona volela badem kad joj je i to bilo - slatko?

Staramajka se rodila kao Eleonora, ali se, prešavši u pravoslavlje i udavši se za pradedu Miloša prekrstila u - Milju. Volim što nosim njeno ime. Volim i što ličimo. A i ona bi volela, nadam se, što su njeni recepti kod mene. Volela bi i što ih drugi prave. Zato, prepisujte ih slobodno i uživajte za sve pare i trud, i do - poslednjeg slova.

D'umrem od fascinacije

U poslednje vreme često izlazim, tako se namestilo. Kao da je vreme slava, pa s jedne na drugu, pa na treću i četvrtu, tokom iste večeri, dan za danom. Sad nešto idem po kafanama, ljudi slave svašta - i godišnjice, i rođendane, i diplomiranja, i odlaske u penziju, i poslovne uspehe... Kad izlazim, volim da sam s društvom koje me zasmejava ili da vodim razgovore koji me interesuju, a bogami - volim i da igram. Tako zamišljam izlazak i provod. Međutim... Iako sam redovna po kafanama i znam skoro sve žive muzike po gradu, repertoar mi je, naravno, poznat... niti pričam, niti mi je zabavno, niti igram. Borim se sa zevanjem junački, i stalno kontam po glavi kako bezvezno gubim vreme. Zabavnije mi je i lepše, a tek koliko je korisnije, kad u iznošenim velikim majicama svojih sinova sedim ispred TV-a i pletem. Ako mi se baš ne sviđa program, onda je super i čitanje knjige u večernjim satima, mada to obično radim danju, zbog svetla.

Zašto mi je tako dosadno? Zato što je dosadno društvo. A i kad bih htela da se s nekim zanimljivim ispričam, od muzike ništa ne bih čula. Kao u inat, muzika je non-stop za našim stolom. Kako i ne bi bila, kad sedim s ljudima koji im daju pare i naručuju pesme. Volim ja muziku, imam i svoje omiljene pesme, ali, čoveče, napravite makar jednu pauzu, mrdnite se s našeg stola, izaći ću gluva odavde, a možda i ne preteknem normalna, u jednom komadu.

Kulminacija je bila pre neko veče. Veliko društvo, spojeni stolovi, sve "moj do mojega", muzika kao dragstor, a dobra, hrana odlična... Kako je i red, sedim prekoputa muža. Do mene s jedne strane gospođa koja non-stop šalje poruke, a kad joj telefon nije u rukama, zauzeta je viljuškom kojom mlati po vazduhu u ritmu aktuelne pesme (nož ne koristi, a gospoDŽa s brilijantima) ili drži čašu i pije, pije, pije... Kad se opasuljila da bi sa mnom mogla da prozbori koju, već je saplitala jezikom. S druge strane sedi uvaženi gdin advokat koji džentlmenski počinje priču. Naravno, kao i svi ljudi kojima je profesija da i te kako odlučuju o nečijem životu, priča o sebi. On je u tom sporu ovo, pa su oni pokušali ono, a onda je on rekao to i to, pa je na kraju ispalo "ono". Teško sam hvatala konce, a to mi se retko dešava. Odustala sam na polovini prvog slučaja. Ja sam pričalica, i kad se ja ućutim, to je znak da slušam zadivljena ili uopšte ne slušam. Nije teško pogoditi koja je opcija ovde verovatnija. Međutim, kao i svako društveno a vaspitano biće, moram i ja s vremena na vreme nešto da priupitam. A s vremena na vreme gdin advokat vrti rukom i nekako nameće da se u tu ruku pogleda. A na ruci - veliki sat, meni ružan do bola, kao da je stavio budilnik na kaiš. Onako, reda radi, jer ne hvatam priključak s glavnom temom, pomenem: "Kako Vam je interesantan sat..."

Uh, kakav zajeb! Da sam bilo šta drugo rekla, bilo bi bolje. Sledi priča ozarenog čoveka koji mi saopštava koja je to marka i čega sve tu ima: i neki titanijum i neki dijamanti, pa, čini mi se, beše i neka keramika... pa ciferblat je ovakav i ovakav... a otporan je i na ovo i na ono... i pokazuje vreme ne znam ni ja gde sve ne... i oznaka se vidi po tome i tome... Izvinjavam se onima koji se razumeju u te stvari, ali nisam ništa zapamtila. Ličila sam na učenika koji je napamet naučio lekciju, ali, kako je ne razume, vlada s tek nekoliko pojmova i neprestano ih vrti u krug ne bi li ostavio utisak kako je nešto ipak radio. I, kao da sve to nije bilo dovoljno, sledio je svečani trenutak: "Izrađen je u seriji od samo 80 komada!" Ja zbunjena, da l' sad treba da se divim ili da zanemim... Šta ja sad treba da radim? Da mu se poklonim ili da se nasmejem? Napravi on tu značajnu pauzu, uzdignute glave, izvijenog vrata, krutih i pod konac postavljenih ramena... Čeka... Znam za taj psihološki momenat. Ovo je verovatno dramska pauza, sad sledi vrhunac... Da l' treba da se userem tu, na licu mesta... To traje tek nepun minut, ali ja, kao biće s izoštrenom socijalnom inteligencijom (valjda sam, majku mu, nešto i naučila od tolikog izlaženja i od tolikog pričanja s ljudima!), prozborim: "Stvarno?"

Mislim da nisam dobro podesila pogled i izraz lica, nije to sve tako dobro uvežbano... nije ni on glup, pa sledi dodatno pojašnjenje... Šta sad da radim? Bože, ima li te? Neću valjda početi da zevam? Neće mi se valjda oteti smešak, onaj moj, bezobrazni... Da mi je neko rekao da ću se radovati muzici, ne bih verovala. Tik na moje uvo, da ogluvim, zacvile violina "Eh, da imam, ko što nemam..." od Vlatka Stefanovskog (inače, moj kafanski favorit) i za trenutak sam poverovala da ima Boga. Izgleda da je Bog bio moj muž koji je pesmu naručio. Staviću mu ovo u plus, i dodati na spisak razloga ZA brak.

Pričam ja sutradan drugarici ovaj događaj, a ona će na to: "Ma, on te muvao, hteo je da ostavi utisak." Bogami, nije me muvao, ne samo zato što mi je muž tu, i ne samo zato što je mlađi od mene, i ne samo zato što sam ja završila karijeru... nego i zato što valjda niko tako ne muva nekog. Ako i muva, interesuje me ko pada na to. Možda devojka pripravnik u sajdžijskoj radnji?

Sad mi je jasno - trebalo je da budem fascinirana i da otvorim usta kao dete pred poslastičarnicom. Izneverila sam očekivanja. Uostalom, advokati se viđaju s kriminalcima, oni su navikli na taj soj. Koliko god raznorazne bitange, lopovi, razbojnici, prevaranti... mislili da su namazani svim mastima, advokati imaju najmanje jedan premaz te "znam znanje" masti više. I, naravno, razgovaraju s visine. Vremenom i sami pomisle kako je ta "visina" na kojoj su - normalan poredak stvari. I kladim se da gdin advokat misli kako sam glupa. Na pamet mu ne pada da je priča dosadna. I ni teoretski ne može da se desi da sat nije lep. A nije. Onakvu budžu, kao omanji nokšir na ruci... to ne bih nosila nikad.


Napomena u vezi s fotkama: Pojma nemam kakav je prvi sat, ali drugi je izrađen u samo 88 primeraka, a treći  u - 28! Našla sam na netu, a net - sve zna! Ovaj koji je meni bio pred očima (80 primeraka!), stvarno ne znam koji je.