Napravite sami sebi pakao, što drugi da vam ga prave

Valjda je i ostalima tako - najviše te iznerviraju oni koje voliš. Do kojih ti je stalo. Moja pokojna majka, možda baš zato što se trudila da "nikad svađe ne bude", izluđuvala me je kao niko. Ona je umela da me dovede do stanja kad ne vladam sobom. Čini mi se da mi tad ni mozak nije radio, a mozak valjda poslednji umire. U glavi mi je totalni vakuum. "Iz najbolje namere" kaže mi nešto što me baci kao s neke visoke litice, pa propadam, propadam... dok ne dostignem bestežinsko stanje. I onda tako lebdim, a u grudima me steže. Boli, nema šta. Ona, na kraju krajeva, nije ni umela da se svađa. Kaže tako nešto što me izvede iz takta, pa onda ćuti, još gore je kad počne da me "smiruje", a u stvari tek tad uđem u "uznemirenu" fazu, takozvano belo usijanje. Ona uvredi, i to baš onako junački, za srce ujede.

Obične svađe, koje bih pre nazvala raspravama, i ne računam. Tu je razbijem, obrišem očas posla, mada često i preteram, a pošto ona ćuti, dobijem grižu savesti, pa joj se onda udvaram narednih nedelju ili dve, nekad i tri - ako sam mnogo zasrala, pa se ona opusti, pa počne bez kočnice da se "ponaša", pa ja opet dreknem, pa ona ućuti, pa se ja kajem... i tako nam je prošao maltene ceo život. Izluđivalo me je njeno "vi ste udovička deca, pazite kako se ponašate". Kao da smo sestra i ja neki izrodi. A kad sam u gimnaziji dobila titulu Naj noge, očekujući da ću se ponositi titulom Pametnica, onako razočarana kažem kako su mi očekivanja potpuno izneverena, ona počne da me teši rečima: "Ko zna kakav utisak ostavljaš, umesto da te gledaju kao pametnu i ozbiljnu devojku." Bolje da me je tresnula maljem po glavi, iz sve snage, manje bi bolelo. Tad sam se baš osećala jeftino. I jadno. I to je trajalo danima.

Bez obzira na to koliko me je nervirala (kaže jedna moja drugarica da majke tome i služe), volela bih da je živa, pa makar me neprestano "častila" komplimentima.

Pored nje, i najstariji sin je kandidat za mesto "ujedača za srce". Za razliku od moje majke a njegove nane, on ne ćuti, nego počne da sipa, kao da mu rafalna paljba na usta izlazi. I ne zna da stane. On je živi dokaz da perpetuum mobile postoji. Priča polako, sve je logično, ali ta količina reči... A da je rečit, jeste. Još kao mali, umeo je da me dovede u nedoumicu da li su mi u porodilištu podmetnuli neko starije dete. I kad mu je bilo pet godina, raspravljali smo se kao matori. Od sve moje dece, iako on jedini fizički ne liči na mene (nažalost, ima i oca, bio je neophodan), po svemu ostalom nekako je najviše na mene. Možda me zato toliko i nervira. Lepo je rekao Duško Radović: "Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas." Međutim, samu sebe sam iznenadila kad sam otkrila da imam mazohističku crtu - ja njega toliko mnogo volim... Ako, sine, udri, bolje pakao od tebe nego od nekih nepoznatih.

S ostalom decom se raspravljam, svađam, ludim od njih... ali me ne boli srce. To je samo nerviranje, manje ili više žestoko, ništa više. Od toga nisam bolesna danima.

Muž... on me više čak i ne nervira. Kad rešim da se isključim, može da radi ili priča šta god hoće. Ko bi rekao da je u takvim situacijama moguće dostići nirvanu... Dobro, sad, nije baš nirvana... A pre dvadeset godina, kad on nešto kaže, ili samo nagovesti, ili napravi neki pokret za koji pomislim da u sebi krije neko skriveno značenje... danima i nedeljama razmišljam šta li to znači, šta on misli, kako sad ja treba da se postavim, da li se nešto promenilo... To je bilo pre dvadeset godina. Tad sam gorela na trojci, a sad mi je potrebno oživljavanje ne bih li se uključila u polemiku.

S ovima s posla i sličnim "usputnim ljudima", skoro da sam uspela da dostignem nirvanu. Nije bilo lako i nije kratko trajalo, ali - uspela sam. Godinama, ma, šta godinama - decenijama, govorim sebi kako "tamo neki" nisu vredni ni mog vremena ni mog nerviranja. Od tolikog ponavljanja "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem", na kraju sam i napredovala.

I tako sam se opet vratila na ono da samo "moji" mogu da me iznerviraju i samo "moji" imaju pravo da me izlude i samo "moji" mogu da me muče. Ostalima je zabranjeno. Odbij! Privatan pakao, pardon - posed.