четвртак, 08. август 2013.

Opet o VIP-u (ovaj put s Karaburme, mada je svuda isto)

Čekam ja tako da mi isteknu ugovori s VIP-om, što će se desiti tek u aprilu i maju sledeće godine, pa da počnem da živim kao čovek. Bila sam rešena da do tog dana (koji bih možda kasnije i slavila) ćutim i trpim, sve brojeći kao zatvorenik u bajboku koliko mi je još ostalo. Međutim, VIP je - VIP! I kad nikakve potrebe nema, on te čačne.

Malo podsećanje - imam dva broja telefona u njihovoj mreži, u stvari to su brojevi mojih sinova, srednjeg i najmlađeg. Kako njima nisu hteli da daju telefone za 1 dinar (taj 1 dinar ispade nekako mnoooogo veći) jer je jedan maloletan, a drugi zvanično ne radi, onda je sve išlo preko mene. Zato imam dva ugovora, tek da mi muka bude dupla.

S VIP-om ljubav ne može da se raskine tek tako, da svako ode na svoju stranu. To nije raskid, to je jedna mučna brakorazvodna parnica u kojoj je jadni VIP uvek oštećena strana. Čak i kad te bije po ušima i šiša ti promaju, on ti naplati i što uopšte postojiš... što s tobom "mora" da ima posla, umesto da lepo samo plaćaš i mažeš se govnima kad god njemu padne na pamet... nekako si uvek kriv, a kad se pobuniš da nisi, e, onda jednostavno ne razgovara s tobom. Može mu se. I da se uvredi što si primetio da tu nešto nije u redu. Ko koliko-toliko prati ovaj blog, zna da je ovo treći post posvećen mom "mračnom životnom drugu" - VIP-u. Gde god je mogao da me zezne, zeznuo me je. I ne samo da me je zeznuo, nego me čak nije udostojio ni odgovora kad sam se žalila. Pismeno. Pečatirano. I (kao) zavedeno. O svemu tome piše u ranijim postovima, ovde i ovde.

Tešila me je jedino misao o relativno skorom izlasku iz tog zatvora u kojem se nadam da će mi "Đura oprostiti što me je tukao". Sad je to već kraće od godinu dana. Valjda ću dočekati taj april i maj koliko-toliko u normalnom stanju. Ako mi dozvoli svemoćni VIP.

Priča mi juče drugarica koja je napokon uspela da se razvede od VIP-a, sve uredno ispoplaćala, pa i ono što pojma nema zašto plaća, nije ni važno, samo da ga se oslobodi i prestane da sanja kako se s njim raspravlja, ali, ne može to tek tako. Počeli su i dalje da stižu računi (da, u množini), na koje nije obraćala pažnju, ali je onda stiglo i ljubavno pismo s obaveštenjem da će se tužiti. Ode ona u VIP da to raspravi, a ljubazni radnici joj posle sat i po čekanja (inače, prosek ostajanja u njihovim poslovnicama) kažu kako je sve u redu i da uopšte na to ne obraća pažnju. Pita ona, normalno, da li to znači da će prepiska prestati, a ljubazni dečko počne da joj objašnjava kako je to druga služba do koje možda nije došlo njihovo obaveštenje i nastavi da raspreda o organizaciji unutar VIP-a. On na to ne može da utiče, ali zato ona može da okrene neke telefone... mada ništa ne može da joj garantuje... a možda se radi i o uterivaču dugova ("da, gospođo, i to je moguće")... Izađe ona sva zašašavljena odatle i tek posle nekoliko sati, kad joj se razbistrio mozak, donese odluku da ih ili tuži (ali tek posle odlaska lekaru koji će joj dati potvrdu da je pretrpela duševne patnje i da su očigledne posledice stresa) ili da ih stvarno ignoriše. Ovo drugo učinilo joj se kao bolja varijanta, ali i dalje je u strahu da neko ne dođe i počne da joj odnosi stvari, pa da posle ispadne "da, gospođo, i to je moguće" ili "raspravite vi to kasnije s kim treba da raspravite, mi radimo svoj posao".

Moram da priznam da je i mene zabrinula. Pomislim kako taj april i maj možda i nisu tako blizu.

Pod tim utiskom odem danas da platim regularne račune, rešena da budem što neprimetnija, da im ne upadam u oči. Međutim, plašim se da je tamo, pored mog imena neka mrtvačka glava s onim unakrst kostima ili nešto slično, jer svako kome se obratim, kad ukuca moje ime, malo zastane. Na to zastajkivanje čekala sam duže od sat vremena. U poslovnici na Karaburmi postoje dva šaltera. Radi samo jedan. Za njim devojka koja prodaje novi telefon, ali to traje, i traje, i traje... Red sve veći. Neki odlaze. Ja se pomeram napred. Prodaja još traje... Počnu ljudi da pitaju da li radi drugi šalter. Da, radi, svakako, tu je kolega, evo, iza, rešava nešto... Dolazi kolega. Taman smo mi jadnici u redu pomislili da se pregrupišemo, kad on pita: "Je l' ima neko neki problem?" On je samo za to zadužen. Ma, daj,  čoveče, samo da platimo. Ne, ne, ne može. Pa piše da je onaj drugi šalter za plaćanje. U prevodu: Čitaj, stoko, nisi valjda nepismena?! Onda ja pitam (a ko me vukao za jezik) zašto normalno ne rade oba šaltera, i on počne da mi objašnjava kako oni rade. Ja se prisetim kako je mojoj drugarici objašnjavano isto to (druge službe, princip rada, ma, piše da je onaj tamo za plaćanje, ne može on to...), pa primetim: "Vi ste jedini koji uzimaju proviziju kad se za vaše usluge plaća kod vas, a sad još treba čekati i da se uopšte plati..." Da je oćutao ili dao neki smislen odgovor, na ovome bi se i završilo, pa da se čeka koliko se čeka. Međutim, počne on: "Znate, ovo je austrijska firma..." i dalje u istom stilu. Ma nemoj! Možda treba da sam ponosna! E, baš me je čačnuo gde ne treba.

Tu ja počinjem s držanjem časa, sa svim prosvetarskim elementima, kao i s ponavljanjem gradiva (pitanja na koja je on morao da odgovori kako bih videla da li je išta zapamtio od onog što sam rekla). Suština je u sledećem, kad sve svedem samo na temu: Upravo to što je austrijska firma, ispunjava me zebnjom jer sam deceniju radila u stranoj firmi i znam kako ovde posluju - ono na šta ne smeju ni da pomisle kod kuće, ovde i te kako primenjuju. Šišaju nas kao ovce, tretiraju kao budale, plaćaju mizerno, uslovi rada su ponižavajući (pogotovo prekovremeni rad i obim posla), koga su sve slali da nam bude nadređeni (očigledno su dolazili po kazni), a kad se setim kakvih sam se budalaština naslušala i ko je sve bio "autoritet"... i nek se mane tih gluposti da je strana firma garant nečeg dobrog i kvalitetnog. Upravo sve suprotno! Ne radi se ni o kakvoj ksenofobiji već o ličnom iskustvu - sve sam to prošla, samo moja grbača zna šta je preturila preko sebe. I za to nije kriva ta strana firma nego ova zemlja koja nema državu jer, da je ima, ne bi mogao da radi ko šta hoće, pogotovo stranci.

Da l' što je video da sa mnom neće lako izaći na kraj zbog rečitosti ili što se prepao od ostalih ljudi u redu koji su počeli da mi daju za pravo, tek - reče on meni da ću se najbolje rešiti te provizije ako otvorim trajni nalog za plaćanje računa... i opet me čačne, a taman sam mislila da je stvarno dosta, nekako mi ga je bilo žao, kao đaka koji očekuje peticu a sad se trese da li će dobiti prelaznu ocenu. E, čoveče, ovo je već bezobrazluk! Nemoj ti meni da pričaš šta ja treba da radim nego odgovori na pitanje: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade. Nije problem šta ću ja raditi - sa svojim parama radiću šta ja hoću - već: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade. Jesam li već pitala: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade? Za tih 50 dinara mesečno neću da propadnem, ali ćeš se ti obogatiti od tolikog broja korisnika. I nije mi krivo što ćeš se obogatiti nego što ćeš se obogatiti na tome što me tretiraš kao budalu.

Najbolje je rekao jedan čovek iz reda, inače taksista: "Tebi baš lepo prošlo radno vreme, a ja izgubio čitav dan. Je l' tvoje vreme vrednije od mojeg?"

Kako smo glupi - pa piše gde se plaća, u čemu je problem? I ovo je, na kraju krajeva, austrijska firma. Čoveče, austrijska! Usrala sam se - austrijska, kažeš. U, jebote!

6 коментара:

  1. Genijalno napisano!
    Moja mama uvek sve placa, kaze da je najgore drzavi i takvim firmama ostati duzan. I sad evo oprastaju dugove i za tv pretplatu, pa cak i za struju umanjuju...
    I ko je onda lud i budala? VIP-u nikada necu platiti 75000din!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoja mama kao da mi je sestra bliznakinja! :)

      Biću mnogo ponosna na tebe ako uspeš da im ne platiš te pare!

      Избриши
  2. Ovo me podseti na jedan tatin komentar na racun moje recitosti: "Ti bi i Seselja iz skupstine izbacila!"
    Ceka Vas nagrada na mom blogu
    http://stepalica.blogspot.com/2013/08/liebster-nagrada-liebster-award.html

    ОдговориИзбриши
  3. Истина је, VIP је фирма од које треба дићи руке. У почетку су били добродошли јер су својим присуством оборили цене друга два оператера. Касније су показали своје право лице. Да се не лажемо, нису ни остали оператери цвећке, али, данас не причамо о њима. И ја имам негативна искуства. Ипак, о нечем другом ћу. Ауторка прича о свом искуству са иностраним фирмама. Радила је за њих. Чуди ме да се тога није сетила када је "оплела" по запосленом (са другог шалтера). Он је, сасвим сам сигуран, исто тако слабо плаћен, ама баш ништа се не пита, никако не креира пословну политику фирме у којој ради, није увео плаћање тих 50 динара, нити може да утиче да се то укине. Тачка. Очито је то расипање енергије, фрустрирање себе, тог запосленог, људи около.

    Не бих да дајем нетражене савете, али човек може читавог живота да се бори са неправдеом, и то није лоше ако му је то животни циљ, али чак и тада треба да зна где може а где никао не, да промени нешто. Шалтерски службеници могу да буду одговорни ако су аљкави, нељубазни, нестручни, неодговорни... али нису за много тога другог, у нејчешћем случају, онога што нас боли.

    Ја сам се те беде решио тако што сам н свој телефон поставио апликацију своје банке. Седнем кући, када ми одговара, не стојим у реду, не губим време и плаћам све рачуне без провизије. Људима је тешко да се прилагођавају чак и када им та промена доноси олакшање. И данас се чудим огромним редовима у банкама, а банкомат испред зврји празан. Ваљда је лакше чекати сатима него прићи тој страшној справи и научити пар команди.

    Све је писано у доброј намери. Не замерите. Једноставно не волим неправду, па и ону коју ми чинимо да би се од исте одбранили.

    Горан

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nije namera nikome, pa ni meni, da se raspravlja sa šalterskim službenikom. Ali... on u tom trenutku predstavlja firmu. Može bar toliko da bude ljubazan da ne pravi od ljudi budale. To je ona tanka linija koju taj službenik pređe.

      Избриши