(I)Legalna krađa recepata

Dok sam radila u Lisi i, pored ostalog, imala kao zaduženje rubriku Milja kuva za vas, a pogotovo sada, kad sam se osamostalila, javljale su se čitateljke da me hvale, pitaju za savet, ali i one koje su me optuživale za - krađu. U početku sam se branila iz petnih žila jer zaista ništa nisam ukrala, uglavnom je sve rađeno tako što prepisujem iz svoje sveske, svezaka svojih nane i staramajke (prababe), retko kad i iz mamine sveske, a sve ostalo, što je bio mnogo manji deo, bili su ili prevodi s nemačkog i ruskog (recepti koje smemo da koristimo zato što imamo licencu) i ono što mi daju drugarice. Receptima koje sam dobijala od drugarica, naravno, nisam proveravala poreklo, i ako je neka jednostavno prepisala nešto s nekog bloga, sajta, iz novina... ja to nisam mogla da znam, a nisam ni nešto detektivski raspoložena. Sve ostalo - ne da optužbe ne piju vodu, nego...

Ako uzmemo u obzir da sam tamo za svaki broj Recepata, koji su izlazili mesečno, skupljala po stotinak recepata, i još za Lizu, koja izlazi nedeljno, morala da "rodim" po tridesetak, sa sve propratnim tekstom, savetima i svime što uz to ide, onda je mesečni minimum bio - 200-250 recepata! Različitih! I tako svaki mesec. Na godinu, ako uzmem da je mesečni minimum minimuma 200 recepata, onda se brojka popne na 2.400 recepata! Različitih! Malo li je? Uz sve to, nisam šljuskala recepte kako mi koji padne pod ruku, nego sam uvek imala neku temu, pa sve to treba i osmisliti i iskopati... Iako volim da kuvam, i kulinarstvo mi je jedan od hobija, malo je nedostajalo da zamrzim i hranu uopšte, onu neophodnu, da se tek održim u životu.

Naročito pamtim jednu gospođu iz centralne Srbije (nije važno koji je grad) koja je ne znam ni ja koliko puta zvala i tražila da se navede njeno ime uz reform tortu jer je "skinuto s njenog bloga". Ili možda fejsa? Ili sa stranice? Ne sećam se više, samo znam da je - "njen recept". Budući da je reform torta jedna od bazičnih torti koju je svako pravio makar jednom u životu, nju sam preuzela iz staramajkine sveske - jedne kupusare, sastavljene od masnih papira koje je sama prošivala i lepila, pisanu plajvazom i umrljanu svime što je u kuhinji moglo da je zadesi, a bogami i protok vremena joj je naudio, kao i što se šetanje iz ruke u ruku ne treba zanemariti. To je sveska koju ću kad-tad prepisati u celosti. Staramajkini recepti su čudo jedno! Nema boljih. Pisala je ćirilicom, ali, kako je bila Nemica, neka slova, pogotovo K, M i N neodoljivo podsećaju na latinicu. I sa strane je pisala neke svoje napomene, na primer šta joj se desilo a nije trebalo da se desi (pored "italijanske torte s kafom", za koju se koristi zagrejana slatka pavlaka, piše velikim slovima i s nekoliko uzvičnika: da struji, ne sme da provri!!!). Zamišljam je kako je verovatno nekad imala pehove u kuhinji, pa ih je ovekovečila kroz ovakva upozorenja - vidi se da su pisana naknadno. Njen recept za rozen tortu je najjeftiniji, a najbolji. Doduše, u glazuru je dodavala "na vrh noža karmina", ali pretpostavljam da se to tada tako radilo, a i da su karmini bili "prirodni".
 

To su njeni najstariji recepti, iz perioda pre, tokom i malo posle Prvog svetskog rata.  Između dva rata već ima bolju svesku, mada je i ona dozlaboga zamazana, a i obeležavala je stranice i počela da piše latinicom. Kao namirnica pojavljuje se i margarin koji je bio pravi hit zbog posta. Tu i tamo vidi se neka dečja žvrljotina. Njena deca? Unuci? Prvo dete rodila je sa 19, a poslednje sa 52, pa je moguće da je to bio zajednički rad. Njoj je uvek bila puna kuća i kuvala je za vojsku. Njene sveske - to je moje najveće blago! I počastvovana sam što su završile kod mene. Dala ih je svojoj snaji, mojoj nani, a ona - meni. Počastvovana sam.

Kod mnogih recepata, uz naslov, stoje i napomene: prija Nata, gđa Olga, lepa Lepa, sudinica Mara, učiteljica Cveta, jetrva Rada... Koliko li su ti recepti putovali, šetali se od ruke do ruke, probani pa prepisani na slavama, rođendanima, svadbama... možda i na sahranama... I te žene imale su svoje potomke, i oni su nasleđivali sveske, pretpostavljam. Međutim, izgleda da se važi jedino era interneta. Pre neta -  ništa nije postojalo.

A bogami, postojao je i toster,  koji je moja nana zvala - pegla za biskvite. Ima recepata koji se prave i u "tostu". Kad sam taj čuveni "tost" videla uživo, doduše posle skoro pola veka nekorišćenja, kad je mama sređivala tavan, nisam mogla da se načudim - imao je isti princip kao i sadašnji tosteri, samo što su se ploče grejale na šporetu (kao starinske pegle), imale velike ručke kako bi mogle da se podignu i spuste, bile teške kao tuč i... stvarno su bile vredne truda ako u njima ispečete najmanje vanglu galeta ili da prepečete nekoliko kilograma hleba. Onu grdosiju dizati i spuštati za nešto malo... to se uopšte ne isplati. Jedino ako taj rad shvatite kao vežbanje u teretani s tegovima.

Recept za reform tortu je staramajkin. Prepisan od slova do slova. Iz one je najstarije sveske, kad se možda nisu rodili ni moji babe i dede, a roditelji sigurno nisu. I sad me proziva ta gospođa da sam joj - ukrala recept! Moguće je, ali u nekoj paralelnoj realnosti. Kojim li se putevima šetao taj recept, i zar je moguće da ga baš niko nije izmenio ni za slovo? Pa, hajde da je moguće. Čuda se dešavaju. Ono što je sigurno, to je da su sastojci - isti. Staramajkine mere su povelike, zato njene recepte menjam tako što uglavnom prepolovljujem količine, nekad smanjim i za dve trećine. Ipak, ona je imala desetoro svoje dece i dvoje usvojene, s tim ne mogu da se takmičim jer mojih troje naspram njenog broja deluju smešno.

Očekujem još neku prozivku. Sva sreća te radim ono što volim i u šta se razumem, pa mogu da se setim odakle je koji recept, ali... ko zna. Sad radim za sebe, još me je lakše prozvati - iza mene više nema one velike mašinerije nemačko-srpske firme. Mada, to mi nekako dođe kao (srpska) sudbina - sama protiv svih. Navikla sam. Od "mojih" recepata prepoznaću jedino Miljinu tortu i Miljin sladoled koje ću objaviti kad budem spremala takva tematska izdanja, a posle toga ih neko objavi kod sebe. Miljin sladoled je moj, izmišljen kad su mi deca bila mala, a Miljina torta je staramajkina. Kažu da je volela badem, pa je napravila jednu tortu za svoju dušu. Koristim i ja taj recept, samo što je ona u testo stavljala neoljušten badem, a u fil oljušten, a ja na oba mesta stavljam oljušten. Volim badem, ali ne baš toliko da mi malo i gorči. Koliko li je ona volela badem kad joj je i to bilo - slatko?

Staramajka se rodila kao Eleonora, ali se, prešavši u pravoslavlje i udavši se za pradedu Miloša prekrstila u - Milju. Volim što nosim njeno ime. Volim i što ličimo. A i ona bi volela, nadam se, što su njeni recepti kod mene. Volela bi i što ih drugi prave. Zato, prepisujte ih slobodno i uživajte za sve pare i trud, i do - poslednjeg slova.