D'umrem od fascinacije

U poslednje vreme često izlazim, tako se namestilo. Kao da je vreme slava, pa s jedne na drugu, pa na treću i četvrtu, tokom iste večeri, dan za danom. Sad nešto idem po kafanama, ljudi slave svašta - i godišnjice, i rođendane, i diplomiranja, i odlaske u penziju, i poslovne uspehe... Kad izlazim, volim da sam s društvom koje me zasmejava ili da vodim razgovore koji me interesuju, a bogami - volim i da igram. Tako zamišljam izlazak i provod. Međutim... Iako sam redovna po kafanama i znam skoro sve žive muzike po gradu, repertoar mi je, naravno, poznat... niti pričam, niti mi je zabavno, niti igram. Borim se sa zevanjem junački, i stalno kontam po glavi kako bezvezno gubim vreme. Zabavnije mi je i lepše, a tek koliko je korisnije, kad u iznošenim velikim majicama svojih sinova sedim ispred TV-a i pletem. Ako mi se baš ne sviđa program, onda je super i čitanje knjige u večernjim satima, mada to obično radim danju, zbog svetla.

Zašto mi je tako dosadno? Zato što je dosadno društvo. A i kad bih htela da se s nekim zanimljivim ispričam, od muzike ništa ne bih čula. Kao u inat, muzika je non-stop za našim stolom. Kako i ne bi bila, kad sedim s ljudima koji im daju pare i naručuju pesme. Volim ja muziku, imam i svoje omiljene pesme, ali, čoveče, napravite makar jednu pauzu, mrdnite se s našeg stola, izaći ću gluva odavde, a možda i ne preteknem normalna, u jednom komadu.

Kulminacija je bila pre neko veče. Veliko društvo, spojeni stolovi, sve "moj do mojega", muzika kao dragstor, a dobra, hrana odlična... Kako je i red, sedim prekoputa muža. Do mene s jedne strane gospođa koja non-stop šalje poruke, a kad joj telefon nije u rukama, zauzeta je viljuškom kojom mlati po vazduhu u ritmu aktuelne pesme (nož ne koristi, a gospoDŽa s brilijantima) ili drži čašu i pije, pije, pije... Kad se opasuljila da bi sa mnom mogla da prozbori koju, već je saplitala jezikom. S druge strane sedi uvaženi gdin advokat koji džentlmenski počinje priču. Naravno, kao i svi ljudi kojima je profesija da i te kako odlučuju o nečijem životu, priča o sebi. On je u tom sporu ovo, pa su oni pokušali ono, a onda je on rekao to i to, pa je na kraju ispalo "ono". Teško sam hvatala konce, a to mi se retko dešava. Odustala sam na polovini prvog slučaja. Ja sam pričalica, i kad se ja ućutim, to je znak da slušam zadivljena ili uopšte ne slušam. Nije teško pogoditi koja je opcija ovde verovatnija. Međutim, kao i svako društveno a vaspitano biće, moram i ja s vremena na vreme nešto da priupitam. A s vremena na vreme gdin advokat vrti rukom i nekako nameće da se u tu ruku pogleda. A na ruci - veliki sat, meni ružan do bola, kao da je stavio budilnik na kaiš. Onako, reda radi, jer ne hvatam priključak s glavnom temom, pomenem: "Kako Vam je interesantan sat..."

Uh, kakav zajeb! Da sam bilo šta drugo rekla, bilo bi bolje. Sledi priča ozarenog čoveka koji mi saopštava koja je to marka i čega sve tu ima: i neki titanijum i neki dijamanti, pa, čini mi se, beše i neka keramika... pa ciferblat je ovakav i ovakav... a otporan je i na ovo i na ono... i pokazuje vreme ne znam ni ja gde sve ne... i oznaka se vidi po tome i tome... Izvinjavam se onima koji se razumeju u te stvari, ali nisam ništa zapamtila. Ličila sam na učenika koji je napamet naučio lekciju, ali, kako je ne razume, vlada s tek nekoliko pojmova i neprestano ih vrti u krug ne bi li ostavio utisak kako je nešto ipak radio. I, kao da sve to nije bilo dovoljno, sledio je svečani trenutak: "Izrađen je u seriji od samo 80 komada!" Ja zbunjena, da l' sad treba da se divim ili da zanemim... Šta ja sad treba da radim? Da mu se poklonim ili da se nasmejem? Napravi on tu značajnu pauzu, uzdignute glave, izvijenog vrata, krutih i pod konac postavljenih ramena... Čeka... Znam za taj psihološki momenat. Ovo je verovatno dramska pauza, sad sledi vrhunac... Da l' treba da se userem tu, na licu mesta... To traje tek nepun minut, ali ja, kao biće s izoštrenom socijalnom inteligencijom (valjda sam, majku mu, nešto i naučila od tolikog izlaženja i od tolikog pričanja s ljudima!), prozborim: "Stvarno?"

Mislim da nisam dobro podesila pogled i izraz lica, nije to sve tako dobro uvežbano... nije ni on glup, pa sledi dodatno pojašnjenje... Šta sad da radim? Bože, ima li te? Neću valjda početi da zevam? Neće mi se valjda oteti smešak, onaj moj, bezobrazni... Da mi je neko rekao da ću se radovati muzici, ne bih verovala. Tik na moje uvo, da ogluvim, zacvile violina "Eh, da imam, ko što nemam..." od Vlatka Stefanovskog (inače, moj kafanski favorit) i za trenutak sam poverovala da ima Boga. Izgleda da je Bog bio moj muž koji je pesmu naručio. Staviću mu ovo u plus, i dodati na spisak razloga ZA brak.

Pričam ja sutradan drugarici ovaj događaj, a ona će na to: "Ma, on te muvao, hteo je da ostavi utisak." Bogami, nije me muvao, ne samo zato što mi je muž tu, i ne samo zato što je mlađi od mene, i ne samo zato što sam ja završila karijeru... nego i zato što valjda niko tako ne muva nekog. Ako i muva, interesuje me ko pada na to. Možda devojka pripravnik u sajdžijskoj radnji?

Sad mi je jasno - trebalo je da budem fascinirana i da otvorim usta kao dete pred poslastičarnicom. Izneverila sam očekivanja. Uostalom, advokati se viđaju s kriminalcima, oni su navikli na taj soj. Koliko god raznorazne bitange, lopovi, razbojnici, prevaranti... mislili da su namazani svim mastima, advokati imaju najmanje jedan premaz te "znam znanje" masti više. I, naravno, razgovaraju s visine. Vremenom i sami pomisle kako je ta "visina" na kojoj su - normalan poredak stvari. I kladim se da gdin advokat misli kako sam glupa. Na pamet mu ne pada da je priča dosadna. I ni teoretski ne može da se desi da sat nije lep. A nije. Onakvu budžu, kao omanji nokšir na ruci... to ne bih nosila nikad.


Napomena u vezi s fotkama: Pojma nemam kakav je prvi sat, ali drugi je izrađen u samo 88 primeraka, a treći  u - 28! Našla sam na netu, a net - sve zna! Ovaj koji je meni bio pred očima (80 primeraka!), stvarno ne znam koji je.