Kad prevalite pedesetu, kupite šator i - obucite ga

Negde od svoje 45. (a krajem godine napuniću 54) sestra mi svako malo žvanjka kako za moje godine nisu majice i haljine bez rukava. Zašto? Pa, to nije za žene u "ozbiljnim" godinama. Kad god me vidi razdrljenu, uvek mi pridikuje. Pošto je videla da sam izgubljen slučaj, "dozvolila" mi je do 50. bezrukavnu garderobu. Da ne bi ispalo kako su joj argumenti beznačajni, rekla je: "Dobro, do 50. Nisu ti opuštene ruke." Ne znam da li su mi opuštene ruke, znam šta mi piše na krštenici, ali - meni je vruuuuće, i ne bih nosila rukave sve i da mi je stotinu ljeta ko starcu Foči i ruke kao balvani. Ona moje razloge ne razume, a ja njene ne priznajem. Za nju mi je lako, to je moja sestra, s njom mogu da izađem na kraj. Izgleda da će morati da prolongira rok na neograničeno vreme, odmakla sam od pedesete.

Međutim, ima nadobudnih sa strane čiji su razlozi za inspekciju tuđeg izgleda kritika radi kritike i nekakvi obziri za koje pojma nemam gde, kako i kada su propisani. Na kraju krajeva, odnose se samo na žene poput mene, u "ozbiljnim" godinama. Tako mi se fućka za godine. Svesna sam ih, ne izigravam nikakvu mladost niti mi pada na pamet zato što svoje godine ne osećam kao neki teret, već naprotiv - kao nešto lepo, zrelo, za poštovanje. I zašto bi mi jedna majica ili haljina bez rukava, kad mi je već vruće, sve to upropastila? Delujem smešno? Ne znam kome jer sam naučila da normalan čovek, dobro vaspitan, kulturan i dobronameran, nikad ne komentariše nečiji izgled, garderobu... Meni ne bi bilo čudno ako bi se neko pojavio i s nokširom na glavi - ako voli, nek ide kako hoće. Meni ne smeta, tom s nokširom lepo, i svi srećni i zadovoljni.

A tek kad se skine grudnjak! Bože me sakloni, kao da sam đavo. Jedna bivša koleginica mi je išla na živce sa stalnim podsećanjem na to koliko mi je godina i kako je tako nešto u "mojim godinama" zabranjeno. A mogu da se kladim da je jedino ona primetila kako nemam "oklop" na sebi kad su velike vrućine. Još me pita, onako bezobrazno i prostački: "Ti to zavodiš nekog?" Ako nekog budem zavela grudima, sigurno je nastran. Kod mene su grudi deficitarni deo tela, izuzev u trudnoći i tokom dojenja. E, pa ako nekog zavedem onim što nemam, sigurno je slepac! S druge strane, zar nije bezobraznije to njeno pitanje od mog izgleda koji, hajde sad da pomislim da je to zabranjeno u "ovim" godinama, samo govori kako mi je vruuuće. Ako već govori o godinama, zar ne pomisli da mi takve stvari ne padaju na pamet i da sam završila s karijerom? Možeš misliti, zavodnica s preko pola veka! Sad sam se tek setila kako bih u životu mogla i to da budem, a svašta sam bila do sada. Da upišem i tu ulogu u životopis.

Kratka suknja? E, pa to mi se hoće! Osećam se bolje u kraćoj suknji i volim da je nosim. Naravno, nisu te suknje nikakvi "dopičnjaci" već normalne, malo iznad kolena. Valjda makar na to imam pravo. Opet moja sestra: "Dobro, nemaš vene, i to može do pedesete." Ne znam da li ne čuje ili neće da me čuje, ali nosila bih takve suknje i da imam vene debele kao koren hrasta.
Haljine uz telo? Ne tesne nego komotne, ali da prate liniju tela? Obožavam ih! Ni to ne može! Nije to za "ove" godine.
Šorts? Samo za odlazak na plažu!
Uske pantalone? Taman posla.
Treger majica? Šta ti pada na pamet!

Negde osamdesetih godina u novinama je bila fotografija Rouz Kenedi, kojoj je tada bilo više od 90 leta, kako igra tenis. Naslov nešto kao "Prkosi godinama" ili slično. U čemu bi mogla da igra tenis? Naravno, u kratkoj beloj suknji (baš "dopičnjak"), tu su i dokolenice, tenisice, majica bez rukava... čak je imala i onu traku oko glave... Gledam ja novine s jednom drugaricom i pomislim: "Čoveče, kako je vitalna!", a moja drugarica podsmešljivo primeti: "Da l' je normalna" Vidi na šta liči! Sve na njoj visi." Da je Rouz znala kakve će reakcije da izazove, možda bi izašla u šatoru - tad niko ne bi imao nikakve primedbe. Ne znam samo da li bi tad mogla i reket da drži u ruci, a kamoli da opauči lopticu. Baš me interesuje da li je do smrti, u 105. godini, i dalje bila aktivna. Kladila bih se, skoro na "siguricu", da jeste.

Istini za volju, imala sam ja i bisere, ali mi nije žao. Tako sam se na jednoj večeri pojavila u crnoj haljini od saten svile, prilično razgolićenoj, a kad sam dobila sva komplimente, odala sam tajnu - to je bio kombinezon moje nane, krojen "iz šreha", s debelim bretelama, kao saliven... Da nisam rekla, ne bi ni znali. Zato sam sutradan slušala koleginicu koja je sedela do mene: "Ti nisi čista u glavu! Da se pojaviš u kombinezonu!" Da su mi tad bile ove godine, samo bih se nasmejala, ali sam tada, sa tridesetak, žestoko počela da se raspravljam objašnjavajući da niko ništa ne bi ni primetio da sama nisam rekla. Stvarno, to je kombinezon iz tridesetih godina prošlog veka... Tad se šilo drugačije i stvari su mogle da se čuvaju decenijama, poput kostima iz pozorišta.

Kako god, drage moje, pogotovo ispisnice, a i ove mlađe koje će tek dospeti u "ove" godine, kupite nekoliko šatora u raznim bojama, a možete i samo crne, pa izađite na ulicu kako biste bile "pristojne" žene. Ko zna, možda će do moje šezdesete ženama u "ozbiljnim" godinama biti zabranjeno i na ulicu da izađu. Možda će biti proglašeno za bezobrazluk da još dišeš a prevalio si "neke" godine.

P. S. Namerno sam stavila svoju fotku s Igorom Todorovićem, od pre nekoliko nedelja, u njegovom ateljeu - ako se neko razume u modu i šta ide a šta ne ide od garderobe, onda je to on, a on nikad nije imao nikakvu primedbu na moj izgled i oblačenje. Naprotiv!
A ova druga fotka? Valjda ću i to da dočekam. Gospođa je obučena po propisu, makar u gornjem delu - ima rukave.