Š'a ima na Sajmu?

Svake godine rešavam da više ne idem na Sajam knjiga, pa opet odem. I rešim da niti jednu knjigu ne kupim, pa kupim. A ima i izdavača čijim štandovima ne prilazim, pa sam čak uspela ove godine i to pravilo da prekršim. Sve u svemu, nisam karakter. Nikakav.

Možda sve ove odluke koje sam uspela da prekršim deluju suludo, ali je razlog da ih donesem krajnje jednostavan i razumljiv - novac. Ko kupuje knjige zna da i nisu baš tako jeftine. Međutim, kupuju se. Da se ne kupuju, ne bi bilo ovoliko izdavača, poodavno bi se svi pozatvarali. Uspevaju da se izdržavaju, znači da posao ipak ide. Slabije nego što bi trebalo, ali ide.

Staro pravilo, kojeg se držim još od fakulteta, i dalje važi - ako želite zaista da pročitate nešto novo i ako vam je stalo do knjige kao knjige, popnite se na galeriju, idite u one poprečne hodnike i u isturene prostore Sajma. Donji prostor, glavna galerija, koju smo prozvali - arena (gladijatorska, svakako), rezervisan je za velike izdavače, monopoliste, popularnu literaturu, čeda države... Ima onih koji su se sa sprata preselili u donji i najdonji prostor, ali to su neke druge priče i snalaženja koja po svojoj složenosti odgovaraju težini izračunavanja najkomplikovanijeg matematičkog zadatka.

Prošle godine su na velikom štandu najveće izdavačke kuće knjige potpisivale Isidora Bjelica, s velikim dekolteom, Vesna Radusinović, s velikim dekolteom, gđa Alimpić Bačić, s velikim dekolteom, Vesna Dedić, s velikim dekolteom... i tako pade na pamet jednoj književnici (ne spisateljici) da predloži urednici svoje izdavačke kuće (smeštenoj visoko na galeriji), da i one urade isto, na šta joj ova odgovara: "Ćuti, bre, nemamo mi te resurse."

Sad će vas sve te iste gospodže kojima su se u međuvremenu pridružile i Suzi (Suzana Mančić) i Sonja (Marinković), dočekati na samom ulazu, na velikim bilbordima, s prigodnom reklamom: "... autorka bestselera...". To je udarno! Ko na Sajam dolazi zbog njih, alal mu ćufte. Ako mislite da mi je njihov rad nepoznat, varate se. Ove najnovije književne zvezde (Suzi i Sonju) još nisam stigla da pročitam, ali ću sigurno njihove knjige imati u rukama. Ja nikad ne pričam napamet. Ostale spisateljice sam čitala, makar po jedno delo, mada je čitanje trajalo dugo i bilo je mukotrpno. Tek da ne bude da ih unapred odbacujem, što mi je mrsko a što je u Srbiji uobičajena praksa. Sačekaću još deceniju ili nešto duže, da se opet poduhvatim čitanja njihovog opusa - verujem u čuda, pa će i one možda u međuvremenu napredovati u stilu. Dedićevu ipak moram da izdvojim, makar za nekoliko nijansi - zna da piše, ali voli da šokira šoka radi i mnogo podseća na novine. Previše sam im prostora dala, ali i one su zauzele previše prostora na Sajmu.

Kod tog istog izdavača štampane su i neke lepe knjige, ali na njihov štand ne zalazim, ako mogu i široko ga zaobiđem. Nikad nijednu knjigu neću kupiti kod njih jer smatram da su veće zlo za ovaj kulturni prostor od Cece Ražnatović, Jelene Karleuše i Bokija 13 zajedno. Zašto? I kako? Zato što kod estradnih ličnosti u startu znaš s kim imaš posla, a ovi se lažno predstavljaju; a kako - pa lako - otfikariš nekome muda i prodaš ih kao bubrege. Ta izdavačka kuća neće propasti jer ja ne kupujem knjige kod njih, ali neću ni jednim jedinim dinarom da učestvujem u njihovom profitu. Ovaj put sam se s gađenjem probila do dečje literature i po zadatku kupila knjige za drugaricu. Ne znam da li je svesna kolika je to bila žrtva s moje strane, ali za drugarstvo sve, pa i preko blata ako treba.

Ne da sam išla na Sajam, nego sam išla dva puta! U ponedeljak sam potpisivala svoju sopstvenu knjigu. Nisam imala dekolte (a nemam šta ni da pokažem); doduše, imala sam plakat, ali samo to. Jedna devojka mi je rekla da sam lepša uživo nego na plakatu, na šta sam se nasmejala. Godi, nema šta. Prodaja nije bila spektakularna, ali sam zadovoljna kako je sve proteklo. Jedna moja ispisnica (gospođa u ozbiljnim godinama), zastala je, pa mi se obratila: "Jao, nisam znala da potpisujete knjigu. Kupila sam, donela bih je da sam znala da danas potpisujete." Ja je pitam da li joj se knjiga svidela, a ona će: "Da, blisko mi je to. Ja sam Beograđanka, ali moj muž je s juga, iz Leskovca. Javili su nam prijatelji za roman." To mi se već manje svidelo jer sam počela da se plašim "geografske opredeljenosti". Ali je zato jedan postariji gospodin sa svojim komentarom bio dovoljan da mi ceo dan bude lep: "Znate, prvo mi je omiljena bila Mana, ali kad sam završio sa čitanjem, predomislio sam se - ipak su Boske i Cona najbolje." Došlo mi je da ga poljubim, ali sam odustala, da ne budem pogrešno shvaćena. Čitao je, razmišljao je o tome, saživeo se s likovima... Hvala mu na komplimentima jer ovo jesu komplimenti koji me najviše obraduju.

Druga poseta Sajmu bila je juče, u subotu. Mnogo više sveta nego u ponedeljak, mnogo više se kupuje, mnogo umorniji prodavci na štandovima, mnogo više pušača na izlazu za pušače. Imam nameru samo da gledam, da pozdravim ljude koje poznajem a koji ovde rade, da kupim ono što mi je naručeno (dišem suboko, moram da idem t-a-m-o, na t-a-j štand)... Umalo da kupim Jergovića, iako i njega izdaje kuća koju baš i ne volim, ali nije na crnoj listi. Da li na sreću ili na žalost, ne primaju kartice. Gotovinu nemam. To je završeno. I dalje ću da ga čitam uzimajući iz biblioteke ili proseći od onih koji knjige redovno kupuju i nemaju probleme s gotovinom ili se nadajući da će mi ih neko (možda, nekad...) pokloniti. Najbolje bi bilo da poklon stigne direktno iz Zagreba. Već sam napisala da verujem u čuda? E, pa verujem. 

Zamalo da kupim i Matičin rečnik, pikam ga već nekoliko godina. Prvi put kad sam htela da ga uzmem, koštao je oko 8.000 dinara, pa je prošle ili pretprošle bio nešto malo preko 5.000, da bi sad, na Sajmu, iznad njega stajalo: Veliki sajamski popust. Nigde ne pišu cene, pa pitam gospodina na štandu koliko košta, a on će na to:  
- A koliko dajete?
- Ozbiljno Vas pitam - koliko košta?
- Pa evo, 3.200 za Vas.
Ala sam se ušeprtljala, odmah mi je krv jurnula u obraze i sva ozarena iščekujem pozitivan odgovor na čuveno pitanje ljudi poput mene: "Primate kartice?" 
- Nemam aparat. Ali mogu da ti dam Rečnik i za 3.000.
Prvo sam pomislila da je reč o nekoj Skrivenoj kameri, možda je čovek onako, od prirode, šeret, a ko zna... u takvim situacijama spremna sam i da orobim nekoga. Međutim, istovremeno mi je sinulo i da je sa persi prešao na pertu, pa pomislim da ipak misli ozbiljno. U tom trenutku društvo mi je pravio jedan fin gospodin, direktor izdavačke kuće iz Zagreba koja ima podružnicu u Beogradu (ne znam da li smem da mu pomenem ime, pa nek ostane ovako), kojeg sam pozvala u pomoć misleći da će on rastumačiti da li je Skrivena kamera ili živa istina. Nijednog trenutka nije se dvoumio oko toga da je to "najbolji popust za koji je čuo" uz smešak. Ne znam, možda i on učestvuje u Skrivenoj kameri. Kao da smo u nekoj komediji apsurda ili sam ja izgubila smisao za humor ili za realnost, ili i jedno i drugo. 

Kako god, dva puta sam posetila Sajam, kupila sam Vedraninu "Dabogda te majka rodila" (koju sam čitala, ali da imam), posetila štand najomraženije izdavačke kuće, čak i pazarila na njemu... Miljo, Miljo, šta li će od tebe biti kad porasteš?

Potpisi za fotke:
1. Petričićeva karikatura u Politici pred Sajam knjiga
2. autor: Momčilo Grbić

Lekari, opismenite se

Povremeno radim lekture. Prijateljima. I prijateljima prijatelja. I prijateljima prijatelja prijateljâ. I na osnovu bogatog stručnog, profesionalnog, honorarnog i zanatskog iskustva, odgovorno tvrdim - lekari su najnepismeniji! Džaba im akademsko zvanje, diploma uramljena i okačena na zid, kao i titula dr (uz koju najčešće zalepe tačku, što, istini za volju, najviše i odgovara stvarnom stanju stvari - oni su (neko) drugi). Džaba im sve to kad su - nepismeni.

Nije stvar samo u tome što imaju nečitak rukopis koji je već postao poslovičan, već su nepismeni i kad kuckaju po tastaturi. Jedino što ne znam da li je to pravilno nazvati kuckanjem kad je žestoko udaranje, kao što je verovatno udarao i Maksim po diviziji, primereniji izraz. To su tako visokoparni izrazi, nerazumljive reči, začkoljice koje samo oni sami među sobom mogu da rastumače (to je jedan specijalan krug, predviđen samo za dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... od titula). Što nerazumljivije, to bolje. Što više izraza koji su jasni samo dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... osobama ispred imena, to okrenutije širem čitalačkom krugu. A, vidite li vi kako smo mi pametni? I šta sve znamo? 

Kome se oni obraćaju?

I onda takvi tekstovi dođu kod mene. Da ih sredim. Bože blagi, ima li veće muke?! Susretala sam se s tekstovima inženjera i očekivala da ću naleteti na ko zna šta - oni su "po definiciji" mutavi, takvo je neko opšte mišljenje; pa tekstovi o performansama automobila, aviona, kamiona; pa neke silne preporuke za još silnije uređaje "čuda tehnike" (šta zamisliš, telefon ti iskuca, pravi ti supu kad je hladno i hladi te lepezom kad je toplo); pa neka kozmetička uputstva (a ja svu kozmetiku kupujem u apoteci i blage veze nemam sa tim zvučnim imenima)... i sve to preživim, čak se i iznenadim kako su ljudi pismeni i kako lepo umeju da sroče ono što je većini nepoznato da svima bude i razumljivo i interesantno i edukativno... ali preživeti lekare - to je noćna mora! U redu je što proliv nazivaju dijareja, pogotovo što ta reč ima i prenesena značenja i često se koristi u drugim, uvredljivim diskursima i kontekstima, pa i pneumoniju mogu da progutam umesto upale pluća (ali pneumoniu - ne mogu), i pretilost umesto debljine ili gojaznosti, i demenciju umesto ludila, međutim... 

Kad je tekst namenjen širokoj populaciji, da li je primereno napisati: "Pregled pacijenta na špaltu vrlo je važan. Pre stavljanja fluoresceina treba proveriti visinu suznog meniska, izgled ivicâ kapaka, otvore meibomian žlezda, poziciju i veličinu punkta i kvalitet i bistrinu suznog filma. Posle toga treba obojiti fluoresceinom i uraditi TBUT test, i posmatrati da li postoje površinski tačkasti keratitis (SPK) i palpebralni konjunktivalni nabori obojeni fluoresceinom (LIPCOF). Potom treba uraditi Schirmer 1 test (bez anestezije). Ako Schirmer 1 test daje refleksno suzenje, onda treba uraditi Schirmer 2 s anestetikom, kako bi se eliminisalo refleksno suzenje"? Samo da napomenem - ovo je sređen tekst, sredila sam ga lično ja, uz pomoć rečnika stranih reči, medicinskog rečnika i znanja pravopisa. Inače, na nekoliko mesta bilo je grešaka i u padežu, šta tek reći o slovnim greškama koje se smatraju za uobičajene! Ali, palpebralni konjunktivalni nabori moraju da ostanu tu gde jesu. Kad sam htela da ih prevedem, naišla sam na takvo zapanjenje s lekarske strane, da sam brže-bolje predložila stavljanje u zagradu njihovog omiljenog izraza. Ni to mi nije prošlo. Odgovor je bio: "Kad piše primarijus, prof, dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... to je tako!" Važi, brate, na kolegu verovatno nećeš ostaviti nikakav utisak jer i on sve to već zna (osim ako nije kupovao ispite ili je priučeni mesar), ali ovi kojima si to namenio pomisliće da ćeš im vaditi oči čarne naživo. Doduše, uvek postoji procenat koji se divi lekarima i na koje beli mantil sa sve dr (dr. ostavlja još jači utisak) na reveru ushićuje koliko i žestok seks.

Da ne ispadne sad da prozivam lekare zato što ih ne volim. Tačno je da ih ne volim (iz sve snage), ali ovaj put pišem o pravopisu kroz koji odmeravam njihovo stanje svesti. Ni o pameti ovaj put neću. Jesu sve to stvari koje im zameram, ali ako ne mogu (i ne žele) druge stvari da promene, bar mogu da se opismene. Elementarno. Da ne bih više slušala gluposti poput: "Kad je Dr, to znači da je doktorirao medicinu, a kad je dr, onda je samo doktor." Aman, bre, branšo u belim mantilima, bratijo lekarska, sekto čeprkatelja po ljudskim organizmima i njihovim izlučevinama, imajte bar toliko milosti prema meni - ne provocirajte infarkt! Ako mogu od inženjera mašinstva da dobijem tekst u kome ne ispravim ni jedno jedino slovo, a pri tom je razumljiv čak i laiku poput mene, još je i zanimljiv, valjda mogu i od vas da očekujem više od jednog normalno napisanog pasusa. Ipak ste i vi neki akademski građani.

Gde su oni nekadašnji lekari, obrazovani, fini, servilni... Dobar lekar jednostavno mora da bude servilan po prirodi, kao i svako ko pruža pomoć drugima. A trenutno stanje je - želim da budem lekar kako ne bih bio servilan. Kao kad bi daltonista završio likovnu akademiju! Iskrena želja da se nekome nađe na usluzi, da pomogne, objasni, umiri... sve se to podrazumeva. Ali, moderni lekar sapiens želi da se njemu pomogne, da mu se svi okolo dive, da mu gledaju samo u dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... i da to bude početak i kraj svega. I da nisam imala posla s lekarima, samo na osnovu tekstova koje pišu, mogla bih sve isto da zaključim. Pobogu, lekar je bio jedan Čehov! I Jovan Jovanović Zmaj! I Laza Lazarević!!! Da li uopšte više takvi lekari postoje?

O majicama koje ne korespondiraju s kukovima i animal printovima koje treba smatrati za monohromatske

Emisije koje se bave modom na praktičan način nisu nikakva novost na našoj televiziji, pardon - našim televizijama. Ima ih raznih - od ocene kako se neko od javnih ličnosti obukao, preko najnovijih trendova do saveta kako da se obučete ne biste li izgledali moderno, a da vam to ujedno i dobro stoji. U tom smislu, Kupoholičarke na ružičastoj TV pokušale su sve to da objedine. Imaju javnu ličnost kao gosta, koja komentariše zajedno s Igorom Todorovićem i Snežanom Dakić Mikić, kao stalnim komentatorima, modnim kritičarima; imaju i dve devojke koje se svojim stilom i snalažljivošću bore za nagradu; imaju i korpu u koju se baca garderoba iz ormarâ koja devojkama, po oceni tri mudraca, ne odgovara... Emisija ima sve elemente da se gleda čisto zabave radi, a pretenduje i na edukativni karakter. Ni na kraj pameti mi ne pada da se bavim modom kao modom -  niti mi je struka niti imam afiniteta. Ali, jezik mi jeste struka, a ova emisija dušu je dala za proučavanje. S vremena na vreme me zainteresuje zbog onoga što čujem.

Tako u jednoj od emisija čuh i ovo: "Majica ti ne korespondira s kukovima i animal printom koji treba smatrati za monohromatski." Reče to Snežana Dakić Mikić i - ostade živa. Ko nije razumeo o čemu se radi, ništa nije propustio. Na stranu to što je pitanje da li ta majica uopšte odgovara kukovima, to je lični stav gđe Dakić Mikić, ali - zašto je upotrebila baš izraz korespondirati. Mora biti da je želela da zvuči - vau, da ne napišem wow! Korespondencija je izraz koji se pre svega odnosi na prepisku, sekundarno značenje je poslovna veza (mnogi misle da se odnosi jedino na to), a tek je tercijarno značenje da se nešto - slaže, odgovara nečemu, da se nešto s nečim podudara. Eto, izvuče gđa Dakić Mikić to značenje iz bunara i - proglasi se za pametnu. Vau, pardon - wow! A tek animal print! Koji treba smatrati za monohromatski (odnosno - jednobojan)! To me je raspametilo. Wow, wow, wow!

Da sumiram - animal print mogu da nosim u kombinaciji s desenom prugica, tufnica, cvetića... Naravno, pod uslovom da mi se majica slaže s kukovima. Wow! Na šta li bih ličila, pitam se, ali ako "stručnjaci" kažu da to ide - nek ide.

Ovu emisiju kojoj ništa ne bi nedostajalo da se zove i Kupoholičarke (ali Šopingholičarke zvuči - mnoooogo bolje, u skladu s izrazima poput korespondencija i monohromatski), gledam tu i tamo, ali samo zbog jezika (to je onaj zabavni deo), i Igora Todorovića i njegovih duhovitih i smislenih komentara. Uostalom, njemu je dizajn i struka i ljubav. I to se oseća. Pri tom je i dobronameran prema takmičarkama, uljudan prema gostujućim "kolegama"... Mada, upravo njemu se desilo da Zorica Brunclik kaže: "Ja Vas ništa ne razumem", međutim, nije to što nije razumela neka visokoumna nepoznata reč, već joj nije bilo jasno zašto je ovo bolje od onog. A devojci koja je rekla kako je super što se njen stil ne sviđa tetki, uzvratio je:

- Zašto?
- Pa, tetki da se sviđa... mislim... tetka...
- Samo ti poslušaj tetku, pogrešno misliš da je tetku pregazilo vreme.
Inače, devojka je imala stil "danju se oblačim kao one što noću vise na šipci".

Ne znam šta je Snežana Dakić Mikić rekla za ovaj stil, ali je jednoj od devojaka održala predavanje: "U tim nabudženim štiklama izgledaš kao 'Drake queen'. Ako neko nije čuo, to su muškarci koji se za potrebe javnog nastupa i šou programa oblače kao žene. S takvim stilom izgledaš kao muškarac koji se obukao u ženu." Opet ostade živa, mada je ovaj put bila razumljiva.

Na stranu to što ova emisija imitira slične s američkih kanala (tamo izaberu jednu ženu neuglednog izgleda, pa je ne samo obuku i posavetuju, nego joj poprave i zube, ispeglaju joj lice, našminkaju je i srede joj kosu), ipak bi mogla da bude zanimljiva i autentična kad bi se više bavila onim što je primereno sadašnjem trenutku koji se odvija ovde. Ne u Americi. Halo, ovo je Srbija! Sokole, javlja se Orao, u Srbiji ste! U programu.

Da neko ko nikad nije prošetao ulicama srpskih gradova o Srbiji treba da donese sud samo na osnovu sličnih emisija, pomislio bi da se ovde neguje jedan stil (pogledajte bilo koju emisiju na Pinku, svi imaju "европски енд американ стајлинг") i da se "prati moda" sve u šesnaest, pod budnim okom "modnih gurua", i da nema mesta nikakvom ličnom stilu niti improvizaciji. Wow!

U prošli utorak bila sam na otvaranju jedne divne izložbe na Terazijama. Mlad autor, zanimljivo igranje s perspektivom... U skladu s temom (pardon - korespondirajući temi), gledam svet koji je došao na izložbu - mladi, stari, debeli, mršavi, loknavi, ispeglane kose, ćelavi... svakakvi. Nema brendova, nema jeftinog koketiranja sa seksepilom... Niko nije obučen moderno, a svi su moderni; skoro da ništa na njima nije skupo, a opet... Na ovom mestu, individualnost je ispred i iznad svega. I shvatam da mi "likovnjaci" najviše leže, među njima se osećam najbolje. Jedna devojka imala je obrijanu polovinu glave, a drugu polovinu kose u nepravilnim krugovima skupljala je raznobojnim šnalama, pri tom su joj neki pramenovi nehajno padali. Ima baš dugu kosu. Na njoj je nešto kupljeno kod Kineza, nešto sašiveno, nešto uzeto iz maminog ili bakinog ormara (na primer, čipkane rukavice bez prstiju)... Jedino što je stvarno bilo wow!, bile su čizme. Kad se ovako opiše, za devojku se može pomisliti da je neko čudo. Ne, nije. Naprotiv, simpatična je i - svoja.

Ovo je sasvim drugi svet, daleko od korespondiranja majice s kukovima i animal printa koji treba smatrati za monohromatski. Predaleko od šopinga kao životnog stila.

Jedna bivša učenica ovako mi je to objasnila: "Kupovina - to Vam je kad odete u prodavnicu ili na pijac. Znate, ono kad kupite šećer ili papriku. Ali, šoping - to je kad iz tržnog centra izađete s lepim kesama i posle toga sednete u taksi da Vas vozi kući. Kapirate?" Jedino što sam shvatila, to je da mi dete naginje svemu onom što joj ne želim. Bila je divna!!! Bar u vreme dok sam joj predavala. Ona je i moje dete - uložila sam u nju znanje, volju, vreme, ljubav... I da mi se ovako vrati! Od najrođenijih.

Ko li nas sastavi u ovoj tami od života?

Kažem ja pre neki dan svom bračnom saputniku da je dete (najmlađe, naravno) dobilo jedinicu iz hemije, a on će na to:
- Ma, boli te kurac!
- Nisi me slušao. Nisam ja dobila keca, on je dobio keca.
- Ma, i njega boli kurac.

Razgovori odgovornih roditelja (njega i mene) o školi uglavnom ovako teku.

I ne samo o školi, već i o drugim pitanjima koje ja smatram za vrlo važna, a on niti me sluša niti se trudi da čuje šta mu kažem. Toliko je nezainteresovan da imam utisak i kad bi slušao, uopšte ne bi shvatio zašto tome pridajem toliki značaj. U nekom od ranijih postova već sam pisala kako ga jedino zanima da dete "bude srećno". U tom smislu, ako ga škola zamara ili čini nesrećnim, nek "ide u kurac" - njegov univerzalni odgovor.

Stvarno mi nije jasno ko je nas dvoje, ovako različite, sastavio. Ako Bog postoji, nema pojma. 

Stalno mi govori: "Ne znaš da živiš, opusti se malo", a ja njemu: "Tebi je ceo život jedna velika žurka." Ne mogu da se opustim, ne mogu da prepustim slučaju da mi uređuje život. Ovako gledano, mnogo sam pametnija od njega i sigurno mi je bolje u životu. To je samo na prvi pogled. U stvari - njemu je mnogo bolje i, nažalost, mnogo je pametniji. Kao da ga čuva neka viša sila. Ako ne plati struju, nema veze, platiće je sledećeg meseca. Ako ostane bez para, "ma, nek idu u kurac, kao da su pare najvažnije u životu". Kad ima para (a ume i te kako dobro da zaradi, za razliku od mene), onda čašćava sve koje vidi, troši nemilice i mnogo podseća na pijanog milionera. Samo - ipak nije milioner. To je ta sitnica koja pravi veliku razliku.

Čim se nešto loše desi, ja odmah premrem i dajem se u akciju. Šta mi se dešava u glavi i stomaku najbliže odgovara opisu tajfuna. Spolja sam mirna. A on? Prvo sedne, pa onda ćuti. Dubokoumno ćuti. Ako će posle toga nešto da uradi, obično mu zaigra vilica. Moram da priznam da se tog poigravanja vilice s desne strane pomalo i bojim - deluje opasno. A ako ništa ne preduzima, što je češći slučaj, onda prokomentariše: "Ma, nek ide sve u kurac!" I onda traži da jede, pita me šta ću da obučem za izlazak... Kao da se ništa nije desilo! E, tad ja imam zločinačke misli na pameti usmerene na njega, i to krajnje sadističke - kako ću onu njegovu veliku glavu da mu razbijem kao lubenicu, ma ne, neću to, neće da se muči, bolje da ga okrenem naglavačke i mučim ga polako nečim... čime god, samo da prokomentariše nešto drugo, a ne neprestano: "Ma, u kurac!" Valjda bi rekao makar: "Jao!"

I kad su lepe stvari u pitanju, ponovi isti "kurac". Kad je dete jedino dobilo peticu na pismenom iz matematike, i ja mu onako srećna to saopštavam, on će: "Dobro to, nego - ja sutra idem na pecanje."

Zabrinut je kad dobijem alergiju ("uh, kako izgledaš"), kad kafanske cene skoče, kad nema njegove omiljene muzike u kafani, kad poskupi taksi, kad poskupi benzin, kad mora da obnavlja ribolovačku dozvolu, kad je gibanica slana, kad je pečeno meso previše pečeno, kad je pečeno meso nepečeno, kad mu daju pogrešan viski, kad mu ne vrate kusur (ali zato časti konobara kao da ga je sve vreme hladio lepezom), kad mu konobar donese mokru pepeljaru, kad neko srče, kad neko pije vodu a još nije progutao zalogaj, kad prvi ne otvori novine, ako primeti da sam nabacila neko kilo, ako obučem dugačku suknju, kad neko misli da može da ga pređe, ljudi koji ne znaju razliku između jer i je l'... Sve te stvari izazivaju u njemu bes ili duboku depresiju.

I on meni posle priča kako "ne umem da živim"! Kao da se život sastoji od kafane i pecanja! U njegovom slučaju, i od slikanja.

Poslednji put kad nisam znala da li da plačem ili se smejem, bio je 5. maja, na mojoj književnoj večeri u Kući "Đure Jakšića". Pitam ga kako je bilo, a on će:
- Što nisi malo prošetala noge, da te ljudi vide?
- Budalo jedna, koga zanimaju moje noge, došli ljudi da me čuju.
- Ne pali se, niko te nije slušao.

Apsolutni hit mu je: "Što me nisi podsetila da te podsetim?"

Toliko o podršci koju imam i našim različitim pogledima na život i svet. A zajedno smo 20 godina!

Mini-drama u šesnaestici

Vraćala sam se s posla juče oko devet sati i, kao i uvek u to vreme, autobus je pun onih koji odlaze u provod. Ne sećam se kad sam poslednji put izašla u pet po podne, kako bi trebalo da bude kad bi sve bilo u redu i kad bih radila na normalnom poslu, ali kažu mi da su tad autobusi puni radnih ljudi koji se vraćaju s posla nadrndani, umorni, smrdljivi... Oko sedam je već manja gužva, a od osam pa nadalje opet je autobus pun kao ujutro, samo što su svi mahom čisti, namirisani, lepo obučeni i ima mnogo mladog sveta. Tako sam i juče bila okružena devojkama sa svežom šminkom na licu, svaki karnerić na svom mestu, malo jače su se naparfimisale, ali nema veze...

Uvek se spretno izborim za sedenje jer odmah otvaram knjigu i čitam. I ovaj put sam je otvorila, ali sam pročitala možda dve rečenice, i to nekoliko puta. Pažnju mi je obuzelo nešto drugo. Pored mene je sedela žena obavijena mirisom roštilja (možda radi u nekoj ćevabdžinici na Novaku?), pored mene su stajale tri devojke od kojih su dve imale toliko napumpana usta da je bilo nemoguće ne zagledati se u njih. Naravno, imale su i savršeno ispeglane kose, duboke dekoltee, bleštave šnalice u kosi, fine torbice i firmiranu garderobu, ali onako seljački firmiranu - jeste sve to neko dizajnersko ime, ali sa sve etiketom. Bljak! Međutim, devojke su mlade, vesele, igraju im oči i stalno se nešto smejulje. Dok sam se probijala za mesto, mislila sam da se od mladosti i od radosti zbog izlaska smejulje onako kako to rade sve devojke na svetu (momci to ne umeju), da bih, tek kad sam sela, shvatila da se smeju paru koji je sedeo prekoputa.

A prekoputa je bila devojka u svemu suprotnost njima trima - u farmerkama, jednobojnoj majici bez ikakvih natpisa i etiketa, u baletankama, nenašminkana. Pored nje momak u istom fazonu. Šta je tu toliko smešno? Očigledno su oboje bili drogirani, s tim što je on imao samo onaj staklast pogled, usporene kretnje i sav je bio znojav. Kosa mu se ulepila od znoja. A ona? Sasvim stondirana. Zabacila glavu, kosa joj pala na ramena, žmuri, telo opušteno i zavaljeno kao kod krpene lutke. Njegova ruka je preko njenih ramena, ponekad je pomiluje po licu. Dok smo prelazili most, pokušava da je probudi, pretpostavljam da će uskoro sići. Možda na mostu, možda na Zelenjaku. Međutim, ona ne može da otvori oči. Tu i tamo malo se prene, ali oči ne otvara.

Kad se autobus zaustavio, što od kočenja, što od buke, što od momka, ipak otvara oči. Prelepe. Krupne, crne, sjajne, kao dva grozda. Bože, kako je ova devojka lepa! I odmah me nešto štrecne oko srca kad pomislim da je njena lepota u ovakvom stanju velika mana. Da je manje lepa, možda ne bi bila toliko primetna. Možda se ove tri pripravnice za sponzoruše ne bi toliko kliberile i ne bi imale tako zlobne komentare da im ova devojka ne budi zavist. Žena-pljeskavica pored mene mrmlja: "Jao, majko božja...", a ove napucane sve se više smeju i sve glasnije komentarišu: "Trpaće je ko stigne. Vidi na šta liči."

Utom momak i devojka pokušavaju da se podignu. On je mnogo stabilniji i jači, drži se na nogama. Ona se tetura, umalo mi nije pala u krilo. Momak je drži oko struka i nešto joj šapuće, ali ona opet žmuri. Otvara kapke kao da su od olova i opet ih spušta. Sad se, u pokušaju da se održi na nogama, malo naslonila na jednu od "finih" devojaka, a ona će: "Beži, bre, budalo nadrogirana!" Ubacuje se mlad momak, s podebelim naočarima: "Ćuti ti, budalo! Vidi na šta ti ličiš." Došlo mi je da ovom momku čestitam.

Devojka odvraća potpuno zapanjena: "Molim..."

- Šta moliš, stavila si pičku na usta i misliš da si riba.

Sve tri horski odgovaraju: "Molim..."

- Je l' se ti nekad gledaš u ogledalo?

Narkomanski par već je kod vrata, ceo autobus sluša, na svim licima je neka reakcija: neki odobravaju, neki očekuju tuču, neki bi da se sklone... Vrata se otvaraju na Zelenjaku, par izlazi i pratim ih pogledom. Devojka bi mogla da bude manekenka - vitka, dugih nogu, prelepe kose i lica. On je drži, skoro da je nosi. I dalje joj nešto šapuće.

U autobusu momak s naočarima osipa paljbu po "finim" devojkama, a one se čude, čude, čude...

Zapamtila sam samo: "Ona je sigurno pročitala makar jednu knjigu, a tebi je glavna literatura uputstvo sa šampona." Odgovor je bio glup i prostački da gluplji i prostačkiji ne može biti: "Bubuljičavi idiote s ćoroskopima!" Nisam primetila da momak ima bubuljice.

Izlaze i oni kod Doma omladine. One će, pretpostavljam, u lov na muškarce, a on... u biblioteku sigurno neće u ovo doba.

Sklopila sam knjigu i gledala kroz prljavi prozor autobusa. Žena-pljeskavica izašla je na Pančevcu, verovatno stanuje preko Dunava i čeka novi bus. Kad sam ušla u kuću, pita me najmlađi sin: "Bila si na nekom roštilju?"

Nekorektna politička korektnost

Reči poput: urbano, civilizovano, politički korektno, tolerantno i demokratski, toliko su rabljene, uglavnom u pogrešnom kontekstu, da sam postala alergična na njih. Možda to ima veze još s vremenom "Urbane gerile", pank bendom koji je pokušao da unese nešto novo u prestoničku muziku (samo beogradsku, Srbija je verovatno bila mnogo seljoberska za njih). S izuzetkom Arsenijevića, foliranta od glave do pete, spolja kao i iznutra, članovi su ljudi koji su kasnije nastavili da se razvijaju u skladu sa svojim interesovanjima i uglavnom uspeli u tome. Kad sam prvi put čula naziv, svideo mi se. Međutim, gde su te pesme, koja je to muzika, šta su uradili... Ništa. Od tog vremena reč "urbano" počela je da mi zadaje muke, a sad mi se kosa digne na glavi kad je čujem - uglavnom je koriste oni koji nemaju ništa drugo da ponude osim "taštine praznine", pa 'ajd sad, neka bude da je to - urbano. 

Sličan je slučaj i s "civilizovanim", najčešće u sintagmi "civilizacijski tokovi". Ko nije u "civilizacijskim tokovima" veze nema sa životom. On je primitivan, nepismen, ružan, glup i - Srbin. Ne dao bog (namerno koristim malo slovo iako nije pravopisno ispravno, ali nisam vernik i ovo je moj blog) da u bilo kom kontekstu pomenete da ste srpskog roda, odmah ste nacionalista. Posle rasprave koju sam imala u komentarima na jedan moj post, Anonimni se javio preko mejla i nastavili smo prepisku (poštovaću želju Anonimnog da ostane anoniman). Rasprava nam nije "jarka i žarka" kao na blogu, oboje smo vrlo civilizovani (možemo mi to), ali mi je simptomatičan njegov komentar na poreklo: on je 100 % Hrvat, a ja sam jednom šesnaestinom Nemica. To ga je mnogo začudilo budući da sam "srpski nastrojena". Zamolila sam ga da mi to pojasni - da li je to neka mana ili je vrlina, i uopšte, šta to u stvari znači? Da li je takva kvalifikacija rezervisana za nenormalne? Ili sam se rodila kao nacionalista budući da sam se rodila kao Srpkinja? Odgovorio je da bi bilo bolje da mi je prababa Ruskinja, ali Nemica... Šta da radim, na poreklo ne mogu da utičem. Da su me pitali, izabrala bih da budem kraljica Danske, ali eto... tu sam gde jesam i to sam što jesam. Ta glupava fascinacija svime što je "stransko" najduhovitije je prikazana kod Gogolja, kad jedan od njegovih junaka u "Ženidbi" kaže kako "u Italiji svi govore italijanski, i najobičnije seljančice". Na to se njegov sagovornik čudi i komentariše nešto u stilu: "E, to ti je civilizacija!"

Šta reći o političkoj korektnosti i toleranciji kad postanu svoje suprotnosti? Kao da su karikature same sebe. Politička korektnost postala je toliko ograničavajuća i zadrta, da je vrlo nekorektna prema slobodi izražavanja. Ko ima nameru, može i zarez da protumači za politički nekorektan. Evo, na primer, ispalo je da je politički nekorektno Cigane nazivati - Ciganima. Da sam kojim slučajem Ciganka, mnogo bi me vređalo da budem - Romkinja. Na njihovom jeziku (ciganskom ili romskom, birajte izraz koji vam se više dopada), Rom znači - čovek. Pobogu, onda Romi znači - ljudi. A šta bi drugo mogli da budu? Izuzev što su Cigani i što treba da se ponose svojom kulturom koja traje nekoliko hiljada godina.
Politički je nekorektno kad nas nazivaju Srbijancima, i o tome zaista može da se raspreda (uradila sam to na više mesta, nadugačko i naširoko, s istorijskim činjenicama i jezičkom analizom; ne mogu više), ali o tome niko ni slovca. To je najveći razlog zašto verovatno više nikada neću otići u Hrvatsku - da odem da letujem, ostavim pare i nerviram se što me non-stop vređaju, umesto da se odmorim i uživam. Ubeđena sam da bi Hrvati (Hrvaćani, po analogiji sa Srbijanci), kad bi im se objasnilo, prestali da koriste taj višestruko negativni pridev, ali ovako - ne znaju ni otkud to i misle da je ispravan jer nikakav drugi i ne slušaju na TV-u, čitaju po novinama... Naravno, ima tamo javnih ličnosti koje su jezički potkovane, istorijski svesne i "politički korektne", pa koriste reči srpski i Srbi umesto srbijanski i Srbijanci, poput Igora Mandića i Mani Gotovac. Verovatno ih ima još, iskreno se nadam, ali navodim samo njih dvoje na osnovu knjiga koje su napisali.

A tolerancija i demokratija? Nije to više ono poštovanje različitosti i uspostavljanja poretka na osnovu mišljenja većine. To je ono kad ti bombarduju kuću, a ti se smeškaš i kažeš: "Shvatila sam lekciju. Od sutra sam tolerantna i poštujem demokratiju." Tolerancija i demokratija imaju veze s Klarkom, Olbrajtovom, Kušnerom... Ko si ti da staneš na put Klarkovom dobijanju koncesije na rudnike ili da baciš sumnju na kosovske akcije telefonije koje su u rukama drugo dvoje? Milosrdno su ti pokazali da je to no-no. Albanci? Da, čoveče, oni su odličan alibi - za takve ekonomske planove (nažalost, jednim delom su i ratni) potrebna im je nova država i, baš zgodno, sve se lepo poklopilo. Ruku na srce, dok te bombarduju ti još uvek samo pretpostavljaš, sumnjaš... da je to - to, ali se kasnije uveriš da je sve na svom mestu. Osim tvoje kuće.
Naravno, smeškaš se i zato što samo Amerika ima pravo da bude demokratska zemlja u kojoj vlada tolerancija. Svi ostali su zatucani. Zato, ako kancelarka Klinton otvoreno pozove na ubistvo i linč (za Gadafija), onda je to demokratski, a kad to isto učini Bin Laden, onda je to - govor mržnje. Što se mene tiče, oboje su primitivci, s tim što debelguza gospodža "ima pravo i unapred i unazad", i pre nego što otvori usta, a Bin Laden nema nikakvo pravo. Nikad. Doduše, pokojni je. Kad bi sad Ahmadinedžad, na primer, došao u posetu Americi i rekao: "Uhvatite je, živu ili mrtvu, svejedno", ne bi ni mogao da izađe iz zemlje, pa ne bi bio ni u prilici da uživo posmatra hvatanje i egzekuciju koju je naredio. U čemu je razlika? Ona je Amerikanka, pa da. Ne bi trebalo da smetnem s uma aksiom da je Amerika božja ruka na Zemlji.

Dakle... znači... nisam politički korektna, ne razumem razliku između tolerancije i demokratije na jednoj strani i razbojništva na drugoj, tražim novo značenje reči urbano, i samim tim, nisam ni civilizovana. Ovaj opis baš mi se dopada.

Džejmijeva škola iz snova

Iako se Džejmijeva škola iz snova (Jamie's Dream School) zvanično završila krajem 2010. godine, kod nas se tek sada prikazuje. Da ne budem nepravedna, nisam reper jer gledam TV "s mene pa na uštap". Kutija sa slikama stalno je uključena, međutim, sve gledam iseckano, retko me šta prikuje za stolicu, a Džejmijeva škola iz snova ima upravo tu moć. I nikako da ukapiram kad se tačno prikazuje i šta se prikazuje - neke epizode gledala sam dva, neke i tri puta, a verovatno postoje i neke koje sam propustila. Pročešljala sam net i videla da imaju pobednicu (zasluženo je pobedila), ali britanska štampa nije baš bila naklonjena ovom serijalu. Jedan naslov je "školu snova" nazvao "školom noćne more", drugi piše "Najzad je gotovo!" i tako redom. Verovatno postoji bar jedan pozitivan prikaz, želim da verujem u to jer ovaj serijal je otvorio mnoga pitanja, ne samo u vezi s prosvetom i psihologijom, već i odnosom društva prema deci koja prekidaju školovanje, pitanju autoriteta, funkcionalnom znanju... A sva ta pitanja stub su razvoja društva i mentalne higijene jedne nacije.

Zapanjila sam se podatkom da u Velikoj Britaniji u proseku polovina tinejdžera prekine školovanje oko 16. godine. Nije to samo stvar obrazovanja, znam mnoge koji imaju fakultet, a ne znaju bukvalno (bukvalno!) ništa i ni jednu jedinu knjigu nisu pročitali u životu. Čak ni one koje su bile obavezne za lektiru. Neko im prepriča, pa se snalaze kako znaju i umeju, a očigledno umeju. Stvar je u tome što ta deca ne idu u školu a još uvek ne mogu da rade, ne samo zato što nisu kvalifikovana već nisu ni punoletna. Kako onda provode vreme? Ko se seća tinejdžerskog doba, seća se i divljanja hormona, pobunâ protiv autoriteta, prvih susreta sa stvarnim životom... Nije lako, potrebno im je usmerenje, iako oni toga nisu svesni, ali - deca su.

U Džejmijevoj školi iz snova neki su sami prekinuli školovanje, neke su iz škole izbacili jer nisu bili dobro socijalizovani... Koji god da su razlozi, svako od njih sigurno se oseća izdano, kako je rekao jedan momak. I sam Džejmi Oliver kaže da mu škola nije išla i da je jedino bio dobar u kuvanju. Kad imaš slično iskustvo, očigledno je da znaš kako stvari funkcionišu iznutra, pa je tako i on okupio profesore za koje je smatrao da će biti inspirativni za učenike da shvate koliko je obrazovanje važno i da ih privole da nastave školovanje. Nisam gledala sve epizode (a možda i jesam?), možda ima i upečatljivijih profesora, ali odabrala sam samo dvoje: Čeri Bler, advokaticu koja je vrlo često vodila sporove protiv države Velike Britanije, čija je specijalnost borba za ljudska prava i suprugu bivšeg premijera Tonija Blera, i univezitetskog profesora Dejvida Starkija, istoričara svetskog glasa, autora brojnih knjiga koje su popularisale istoriju kao nauku a iz kojih uče i budući istoričari.

Čeri Bler je na čas dovela čoveka koji je proveo skoro dve decenije u zatvoru i koji je po izlasku tužio vladu svoje zemlje sudu u Strazburu zbog oduzimanja prava glasa zatvorenicima i - dobio spor. Sad je pravnik (neke vrste) koji pomaže zatvorenicima. Taj potez nije neuobičajen u nastavi, poput odvođenja dece u prirodu na časove biologije. Ono što je neobično jeste da je za moderatora tog časa (onog ko će usmeravati diskusiju) izabrala devojku koja očigledno ima probleme s ponašanjem i vrlo je agresivna. Kako mudar potez! Dala joj je priliku da pokaže kako nije samo "proizvođač buke i nevolja". Devojka se snašla, uz malo više vike nego što je potrebno, međutim, to joj je prvi put. I tema je zainteresovala decu. Podelili su se u one koji podržavaju odluku da i zatvorenici imaju pravo glasa i one koji to pravo osporavaju. Očekujete da je većina bila ZA pravo glasa? Velika većina je bila PROTIV, i kad su ušli u diskusiju, videlo se da su o tom problemu razmišljali i doneli odluku na osnovu tih promišljanja i svojih uverenja. Da li mislim da su dobro presudili? Ne mislim, čak suprotno - pokazali su koliko su nezreli i ne mogu da sagledaju život iz svih uglova, ali diskusija je vredela i očigledno je pozitivno uticala na njih. Ako izuzmem činjenicu da je gospođa Bler supruga karijeriste bez skrupula (retko odvratnog, i kao političar i kao čovek), svidela mi se. Da ja pravim školu, pozvala bih je da predaje građansko vaspitanje.

Sa profesorom Starkijem bila je prava drama! Započeo je u svom, akademskom maniru, jer on zanimljivo priča, to je činjenica. Kakve to veze ima kad ga niko ne čuje? Neki su počeli da pričaju naglas kad je izgovorio više od dve reči koje ne razumeju. Da bi umirio odeljenje, mogao je da izabere nekoliko načina: da se izviče (nije taj tip), da preti ocenama (što ovde ne može, a što profesori po našim školama često primenjuju), da se moli i očekuje spasenje od Boga ili da izvređa nekog učenika (što je on i učinio). Poslednju opciju sproveo je u delo na najgori mogući način. Učenika koji je bio najglasniji prvo je pitao zašto ne sluša, a kad je ovaj odvratio da ga ne razume, rekao mu je da je debeo. Dečko jeste debeo, ali to nikakve veze nema ni s galamom ni s istorijom. Deca ko deca, a pogotovo ovako buntovna i "problematična", odmah su reagovala. 

Istini za volju, način koji je izabrao da umiri razred jeste najdelotvorniji, ali nije preporučljiv za neiskusne. Profesor Starki navikao je na studente koji upijaju svaku njegovu reč i za njega je ovaj čas verovatno bio noćna mora. Dok sam radila u školi, kad uđem u slično odeljenje, pribegavala sam istom triku, ali sam, za razliku od profesora Starkija, bila uspešna. Izaberem najglasnijeg, najbezobraznijeg, kolovođu... pa sednem pored njega i počnem da pričam s njim. Štos je da ga ubediš, da on sam dođe do saznanja kako je ono što radi glupo, a najčešće do toga dođe tako što mu postane jasno da je on sam - "glup" i nevaspitan. Naravno, nikad se to deci ne saopšti eksplicitno. Kao što se nikad ne poteže pitanje izgleda, oblačenja, socijalnog statusa, porekla, načina govora... ničeg što bi moglo zaista da ih povredi. Uostalom, to je njihova stvar. A profesor koji ne može na duhovit način da ispreskače učenika, nikad nije ni trebalo da uzima dnevnik u ruke. I koliko god da detetu pokazujete kako je "glupo", ni u nano sekundi ne sme da dođe u pitanje vaša dobronamernost. Taj metod sam zvala "pravljenje prijatelja od neprijatelja". Odeljenje se začas umiri. To je tek osnova, suština je da čas bude zanimljiv i da deca misle svojom glavom.

Kako sam predavala srpski, meni su odgovarala deca koja mnogo pričaju, ali o onome što je tema časa. Kad bi ispričali "svoje", nekad sam namršteno odgovarala: "A šta ti misliš o tome? Sad si mi prepričao ono što sam ja rekla. Nismo u pačjoj školi pa da stalno ponavljate za mnom jedno te isto." Kad sam otišla iz škole, dobila sam jednu drvenu patkicu na poklon! Obožavam je. Obožavala sam i decu kojoj sam predavala. I sad ih obožavam. To je poenta!

Međutim, reći učeniku da je debeo... stvarno je neoprostivo. Profesor Starki nije glup, kod kuće se presabrao i došao do zaključka da mora da ima kreativniji a jasniji pristup (što je na sledećem času i uradio, deca su mu priznala i čestitala mu), a sa "debelim" se pomirio.

Dejvid Starki, profesor istorije

Klinac s kojim je u sukobu

Pomirenje

Ako Džejmijeva škola iz snova nije uspela (po mom mišljenju je uspela), barem je otvorila mnoga pitanja o kojima svi moraju da razmišljaju. Možda pre svih roditelji - da vide kako je teško biti profesor, odmah posle njih i obrazovne institucije. Šta tek reći za državu koja brine za svoju budućnost! Deca jesu budućnost! Škola iz snova bila je za britanske tinejdžere, ali tinejdžeri su svuda isti. Ova škola inspirativna je na svim meridijanima i važi za sve društveno-političke sisteme.