Ko li nas sastavi u ovoj tami od života?

Kažem ja pre neki dan svom bračnom saputniku da je dete (najmlađe, naravno) dobilo jedinicu iz hemije, a on će na to:
- Ma, boli te kurac!
- Nisi me slušao. Nisam ja dobila keca, on je dobio keca.
- Ma, i njega boli kurac.

Razgovori odgovornih roditelja (njega i mene) o školi uglavnom ovako teku.

I ne samo o školi, već i o drugim pitanjima koje ja smatram za vrlo važna, a on niti me sluša niti se trudi da čuje šta mu kažem. Toliko je nezainteresovan da imam utisak i kad bi slušao, uopšte ne bi shvatio zašto tome pridajem toliki značaj. U nekom od ranijih postova već sam pisala kako ga jedino zanima da dete "bude srećno". U tom smislu, ako ga škola zamara ili čini nesrećnim, nek "ide u kurac" - njegov univerzalni odgovor.

Stvarno mi nije jasno ko je nas dvoje, ovako različite, sastavio. Ako Bog postoji, nema pojma. 

Stalno mi govori: "Ne znaš da živiš, opusti se malo", a ja njemu: "Tebi je ceo život jedna velika žurka." Ne mogu da se opustim, ne mogu da prepustim slučaju da mi uređuje život. Ovako gledano, mnogo sam pametnija od njega i sigurno mi je bolje u životu. To je samo na prvi pogled. U stvari - njemu je mnogo bolje i, nažalost, mnogo je pametniji. Kao da ga čuva neka viša sila. Ako ne plati struju, nema veze, platiće je sledećeg meseca. Ako ostane bez para, "ma, nek idu u kurac, kao da su pare najvažnije u životu". Kad ima para (a ume i te kako dobro da zaradi, za razliku od mene), onda čašćava sve koje vidi, troši nemilice i mnogo podseća na pijanog milionera. Samo - ipak nije milioner. To je ta sitnica koja pravi veliku razliku.

Čim se nešto loše desi, ja odmah premrem i dajem se u akciju. Šta mi se dešava u glavi i stomaku najbliže odgovara opisu tajfuna. Spolja sam mirna. A on? Prvo sedne, pa onda ćuti. Dubokoumno ćuti. Ako će posle toga nešto da uradi, obično mu zaigra vilica. Moram da priznam da se tog poigravanja vilice s desne strane pomalo i bojim - deluje opasno. A ako ništa ne preduzima, što je češći slučaj, onda prokomentariše: "Ma, nek ide sve u kurac!" I onda traži da jede, pita me šta ću da obučem za izlazak... Kao da se ništa nije desilo! E, tad ja imam zločinačke misli na pameti usmerene na njega, i to krajnje sadističke - kako ću onu njegovu veliku glavu da mu razbijem kao lubenicu, ma ne, neću to, neće da se muči, bolje da ga okrenem naglavačke i mučim ga polako nečim... čime god, samo da prokomentariše nešto drugo, a ne neprestano: "Ma, u kurac!" Valjda bi rekao makar: "Jao!"

I kad su lepe stvari u pitanju, ponovi isti "kurac". Kad je dete jedino dobilo peticu na pismenom iz matematike, i ja mu onako srećna to saopštavam, on će: "Dobro to, nego - ja sutra idem na pecanje."

Zabrinut je kad dobijem alergiju ("uh, kako izgledaš"), kad kafanske cene skoče, kad nema njegove omiljene muzike u kafani, kad poskupi taksi, kad poskupi benzin, kad mora da obnavlja ribolovačku dozvolu, kad je gibanica slana, kad je pečeno meso previše pečeno, kad je pečeno meso nepečeno, kad mu daju pogrešan viski, kad mu ne vrate kusur (ali zato časti konobara kao da ga je sve vreme hladio lepezom), kad mu konobar donese mokru pepeljaru, kad neko srče, kad neko pije vodu a još nije progutao zalogaj, kad prvi ne otvori novine, ako primeti da sam nabacila neko kilo, ako obučem dugačku suknju, kad neko misli da može da ga pređe, ljudi koji ne znaju razliku između jer i je l'... Sve te stvari izazivaju u njemu bes ili duboku depresiju.

I on meni posle priča kako "ne umem da živim"! Kao da se život sastoji od kafane i pecanja! U njegovom slučaju, i od slikanja.

Poslednji put kad nisam znala da li da plačem ili se smejem, bio je 5. maja, na mojoj književnoj večeri u Kući "Đure Jakšića". Pitam ga kako je bilo, a on će:
- Što nisi malo prošetala noge, da te ljudi vide?
- Budalo jedna, koga zanimaju moje noge, došli ljudi da me čuju.
- Ne pali se, niko te nije slušao.

Apsolutni hit mu je: "Što me nisi podsetila da te podsetim?"

Toliko o podršci koju imam i našim različitim pogledima na život i svet. A zajedno smo 20 godina!