Mini-drama u šesnaestici

Vraćala sam se s posla juče oko devet sati i, kao i uvek u to vreme, autobus je pun onih koji odlaze u provod. Ne sećam se kad sam poslednji put izašla u pet po podne, kako bi trebalo da bude kad bi sve bilo u redu i kad bih radila na normalnom poslu, ali kažu mi da su tad autobusi puni radnih ljudi koji se vraćaju s posla nadrndani, umorni, smrdljivi... Oko sedam je već manja gužva, a od osam pa nadalje opet je autobus pun kao ujutro, samo što su svi mahom čisti, namirisani, lepo obučeni i ima mnogo mladog sveta. Tako sam i juče bila okružena devojkama sa svežom šminkom na licu, svaki karnerić na svom mestu, malo jače su se naparfimisale, ali nema veze...

Uvek se spretno izborim za sedenje jer odmah otvaram knjigu i čitam. I ovaj put sam je otvorila, ali sam pročitala možda dve rečenice, i to nekoliko puta. Pažnju mi je obuzelo nešto drugo. Pored mene je sedela žena obavijena mirisom roštilja (možda radi u nekoj ćevabdžinici na Novaku?), pored mene su stajale tri devojke od kojih su dve imale toliko napumpana usta da je bilo nemoguće ne zagledati se u njih. Naravno, imale su i savršeno ispeglane kose, duboke dekoltee, bleštave šnalice u kosi, fine torbice i firmiranu garderobu, ali onako seljački firmiranu - jeste sve to neko dizajnersko ime, ali sa sve etiketom. Bljak! Međutim, devojke su mlade, vesele, igraju im oči i stalno se nešto smejulje. Dok sam se probijala za mesto, mislila sam da se od mladosti i od radosti zbog izlaska smejulje onako kako to rade sve devojke na svetu (momci to ne umeju), da bih, tek kad sam sela, shvatila da se smeju paru koji je sedeo prekoputa.

A prekoputa je bila devojka u svemu suprotnost njima trima - u farmerkama, jednobojnoj majici bez ikakvih natpisa i etiketa, u baletankama, nenašminkana. Pored nje momak u istom fazonu. Šta je tu toliko smešno? Očigledno su oboje bili drogirani, s tim što je on imao samo onaj staklast pogled, usporene kretnje i sav je bio znojav. Kosa mu se ulepila od znoja. A ona? Sasvim stondirana. Zabacila glavu, kosa joj pala na ramena, žmuri, telo opušteno i zavaljeno kao kod krpene lutke. Njegova ruka je preko njenih ramena, ponekad je pomiluje po licu. Dok smo prelazili most, pokušava da je probudi, pretpostavljam da će uskoro sići. Možda na mostu, možda na Zelenjaku. Međutim, ona ne može da otvori oči. Tu i tamo malo se prene, ali oči ne otvara.

Kad se autobus zaustavio, što od kočenja, što od buke, što od momka, ipak otvara oči. Prelepe. Krupne, crne, sjajne, kao dva grozda. Bože, kako je ova devojka lepa! I odmah me nešto štrecne oko srca kad pomislim da je njena lepota u ovakvom stanju velika mana. Da je manje lepa, možda ne bi bila toliko primetna. Možda se ove tri pripravnice za sponzoruše ne bi toliko kliberile i ne bi imale tako zlobne komentare da im ova devojka ne budi zavist. Žena-pljeskavica pored mene mrmlja: "Jao, majko božja...", a ove napucane sve se više smeju i sve glasnije komentarišu: "Trpaće je ko stigne. Vidi na šta liči."

Utom momak i devojka pokušavaju da se podignu. On je mnogo stabilniji i jači, drži se na nogama. Ona se tetura, umalo mi nije pala u krilo. Momak je drži oko struka i nešto joj šapuće, ali ona opet žmuri. Otvara kapke kao da su od olova i opet ih spušta. Sad se, u pokušaju da se održi na nogama, malo naslonila na jednu od "finih" devojaka, a ona će: "Beži, bre, budalo nadrogirana!" Ubacuje se mlad momak, s podebelim naočarima: "Ćuti ti, budalo! Vidi na šta ti ličiš." Došlo mi je da ovom momku čestitam.

Devojka odvraća potpuno zapanjena: "Molim..."

- Šta moliš, stavila si pičku na usta i misliš da si riba.

Sve tri horski odgovaraju: "Molim..."

- Je l' se ti nekad gledaš u ogledalo?

Narkomanski par već je kod vrata, ceo autobus sluša, na svim licima je neka reakcija: neki odobravaju, neki očekuju tuču, neki bi da se sklone... Vrata se otvaraju na Zelenjaku, par izlazi i pratim ih pogledom. Devojka bi mogla da bude manekenka - vitka, dugih nogu, prelepe kose i lica. On je drži, skoro da je nosi. I dalje joj nešto šapuće.

U autobusu momak s naočarima osipa paljbu po "finim" devojkama, a one se čude, čude, čude...

Zapamtila sam samo: "Ona je sigurno pročitala makar jednu knjigu, a tebi je glavna literatura uputstvo sa šampona." Odgovor je bio glup i prostački da gluplji i prostačkiji ne može biti: "Bubuljičavi idiote s ćoroskopima!" Nisam primetila da momak ima bubuljice.

Izlaze i oni kod Doma omladine. One će, pretpostavljam, u lov na muškarce, a on... u biblioteku sigurno neće u ovo doba.

Sklopila sam knjigu i gledala kroz prljavi prozor autobusa. Žena-pljeskavica izašla je na Pančevcu, verovatno stanuje preko Dunava i čeka novi bus. Kad sam ušla u kuću, pita me najmlađi sin: "Bila si na nekom roštilju?"