Kud se dede bEogradska bAndera? Evo je, ne da se!

Pre nekog vremena na fejsbuk sam postavila status: "Izgleda da je postala zaraza - na televiziji svi govore 'laborAtorija' (kratkouzlazni na istaknuto A). Jeste akcenat dobar, kratkouzlazni, zato što na unutrašnjem slogu može biti samo uzlazni, ali... na A! Kao 'bAndere', 'cElina', 'bEogradski'... Užas!" Tog dana je nekoliko puta na vestima pomenuta laborAtorija, na različitim TV stanicama... da ti se digne kosa na glavi. Čekali su se neki rezultati iz laborAtorije, pa je iz laborAtorije stigla potvrda da nema mesta za brigu... i tako je laborAtorija bila udarna vest. Jadna laboratOrija, na pravdi Boga je prekrstiše.

Meni je udarna vest bila da (skoro) niko više ne govori pravilno. U komentarima na taj moj status, Vlasta Šikić je napisala: "Retko dolazim u Beograd, ali svaki put kad dođem, muka me uhvati od novopečenih Beograđana koji na sve načine pokušavaju da imaju pravi beogradski akcenat (ili, kako ti to pišeš - bEogradski, ali razumele smo se). Oni su pokvarili ne samo beogradski, nego i zvaničan srpski, jer jezik je živ, vremenom se menja, uvode se nove reči, nastaju novi akcenti... Najbolji primer je između American English i British English koji sad, posle nekoliko vekova, bar na uvo deluju kao dva različita jezika, mada su i dalje u suštini isti jezik. Ali ovo sa srpskim je baš preterano. Ja sam otišla iz Beograda pre samo 20 godina, i to je za jezik vrlo kratak period da bi se toliko 'izobličio'. Činjenica je da na televiziji govore kriminalno, a da ne pričam o ovim novopečenim folirantima..."

Baš tako! Oni koji misle da će izgovaranjem svake reči s akcentom na prvom slogu ili makar na jednom ispred onog koji je normalan, delovati bEogradski, grdno se varaju. Sasvim je druga stvar što ni simpatičan beogradski nije pravilan. Zanemarimo to, držimo se samo ovoga da umesto kao Beograđani deluju kao BEograđani, odnosno - smešno.  

U ranijim knjižicama za prijemni bio je i primer "pomorandže". Dete meni ne veruje da je akcenat na pomOrandža, pa onda pogledamo i rešenje. Kaže mi ta učenica s privatnih časova: "Kako seljački! Kaže se pomorAndža." Ja joj kažem da je rešenje jedino validno, a ona će na to: "Ja ne govorim tako. A ja sam s Vračara." Tu mi se upalila lampica, pa joj održim predavanje da se ne bruka i bolje da to nikom ne govori, bar ne onima kojima je jezik struka. Interesantan primer je bio i s glagolom "račUnati" - moji učenici po pravilu su izgovarali "rAčunati". 

Jedna druga bivša učenica častila me je odlaskom u pozorište povodom diplomiranja, pa sam odabrala Andrejevljev "Pseći valcer" u JDP-u, gde Lečić, u nekoliko navrata ima tekst: "Vrata koja se sama otvAraju... Vrata koja se sama zatvAraju..." Pita mene moja bivša učenica: "Pravilno?" usred predstave, a ja samo klimnem glavom. U glumce ne treba sumnjati, ali opet... sve valja proveriti. Vrata se sigurno sama ne zAtvaraju niti Otvaraju, ali me podsetilo na akcentovanje reči "poslanik". Još dok sam bila aktivan profesor, dala sam deci zadatak da mi navedu najmanje jednu grešku koja im je zasmetala u novinama, na TV-u... i da obrazlože zašto je to greška, i da na kraju kažu kako je pravilno. Jedan dečko uzme za primer reč "pOslanik" i kaže kako je tužno što u Skupštini Srbije (tad su se sva zasedanja prenosila uživo i bio je to pravi rijaliti, sa sve pevanjem, pucanjem i plakanjem) svi izgovaraju tu reč "poslAnik". Deca počela da se smeju, a ja se zamislim - nisam bila sigurna da je to nepravilno. Za vreme odmora skoknem do biblioteke, otvorim veliki Rečnik srpskohrvatskog jezika Prosvete i Matice srpske i pronađem da je "poslAnik" - pravilno. To je starija varijanta, normativno sasvim odgovarajuća. Sledeći čas smo to ispravili, mada me je jedna mama posle nekog vremena pitala: "Vi ste iz Kragujevca?" Odgovor je - potvrdan. Bilo mi je smešno. I jadno.

Interesantno je da oni koji se najviše busaju u grudi povodom čistote jezike u stvari govore - nepravilno. Naravno, mislim na Užičane. Ne govore oni loše, ali njihov govor nije osnova književnog srpskog jezika, ma šta oni mislili o tome. Nauka o jeziku kaže da je za osnovu književnog jezika uzet govor Gruže. Ko ne zna, Gruža se nalazi usred trougla tri grada koji baš i ne mogu da se pohvale svojim govorom: Kragujevca, Kraljeva i Čačka.  Da mi se Gružani ne uvrede, to je uglavnom ruralni kraj, iako je Gruža varošica. Utoliko bolje i utoliko lepše. To bi bio dokaz da govor urbanih sredina nije u startu pravilan, tako da otpada i ona kvalifikacija - seljački govor. 

Rodom sam iz Kragujevca, za koji se vezuje izgovor na poslednjem ili pogrešnom slogu, poput: pasUlj, kapUt, cipEle... Pa ipak, u Kragujevac se doseljavaju i ljudi koji dolaze iz Gruže, iz Gornjeg Milanovca... a oni govore baš lepo. Dok sam išla u školu, lako je moglo da se primeti odakle su kome roditelji, pogotovo dok smo bili u nižim razredima - da li su došli s pomoravske, gružanske, šumadijske... strane. Kasnije svako izgradi svoj govor, koji, pored uticaja iz kuće, trpi i uticaje okoline i ličnog obrazovanja. Možda je ponajbolji primer moja majka, rodom iz Vranja, koja je govorila savršeno pravilno. Na kraju krajeva, bila je profesor, a za tu profesiju pravilan govor trebalo bi da se podrazumeva. Međutim, kad bi je ophrvala neka snažna osećanja ili veliko uzbuđenje, nije bilo šanse da ne "prozbori po vranjanski". A kad smo već kod vranjanskog govora, kome se neupućeni često smeju, neka se prvo ugrizu za jezik, pa tek onda naprave neku neslanu šalu. Da se ne brukaju. Vranjanski govor je dijalekat, a jedno od svojstava dijalekta je i da za njega pravila standardnog govora ne važe. To je kao neki podskup u okviru skupa "književni govor". U tom smislu, za lingvistu je veće ogrešenje o jezik pomoravski, čačanski, užički, beogradski... govor nego vranjanski. Beogradski je samo nepravilan, a vranjanski je - dijalekat. 

Jezik je poput živog bića koje se menja, trpi uticaje... pomalo je i tvrdoglavog karaktera jer ne pristaje na nametanja, makar kakva da su sila ili autoritet u pitanju... u njemu preživi samo ono što se koristi i što njemu odgovara... U poslednjih 20-30 godina demografska situacija menjala se filmskom brzinom, to se i te kako oseća u jeziku. Sećam se da sam jednom u gradskom prevozu, i to u šesnaestici, vraćajući se s posla, bila okružena (i)jekavcima kao da sam u Hrvatskoj. Svi koji su došli neminovno su promenili svoj govor, ipak su bili u manjini, ali su isto tako, mada u manjoj meri, uticali i na govor domicilnog stanovništva. Što se jezikoslovaca tiče, srpski jezik ima i ekavsku i (i)jekavsku varijantu, pa tu ništa nije sporno - svi govorimo srpskim jezikom. 

Simpatično mi je kad je Nele Karajlić objašnjavao kako se njegova bosanska ekipa trudila da izbegne (i)jekavski izgovor, pa su izbacivali slovo J i gde treba i gde ne treba. Malo su se zaneli, pa su čak i "objekat" prekrstili u "obekat". Sve u silnoj želji da se što brže i bolje uklope. Razlika između (i)jekavice i ekavice više nije postala tako očigledna, a jedina reč u kojoj mi to izuzetno smeta jeste - bljesak. Ljudi više i nemaju osećaj da je to (i)jekavska varijanta, umesto ekavske - blesak. Ne smeta mi ta reč kao reč, već asocijacija na zločin koji je ostao nekažnjen. Još se i slavi! Ta reč me vređa i nije mi lako da je čujem a da ne progunđam. 

Dakle, Vračarci i ini "jezikočistunci", pokrijte se ušima i - ćutite. A vi što biste da budete Vračarci ili slični - sakrijte se u neku mišju rupu. Nažalost, ne da se novopečeni Vračarci ne kriju, nego ih svakog bogovetnog dana ugladamo kad uključimo TV, pa onda slušamo "laborAtorija", "prOčitajte"....

Kod braće Hrvaćana

Nedavno sam opet bila u Hrvatskoj. Iako od 16. novembra prošle godine više ne pratim šta se dešava u "lijepoj njihovoj" - ne čitam vesti, ne zanima me bukvalno ništa ni u vezi s 'Rvatskom ni u vezi s Hrvaćanima - život, kao i svaki loš scenarista, napravi tako da svako malo budem tamo. Ovaj put, bila sam u Dubrobniku, Cavtatu i Zagrebu. Brzinski. Da je još moglo da bude i kraće...

Mada je moja odrednica bila Dubrovnik, do njega se avionom može stići samo okolo-naokolo, preko Beča ili Zagreba. Čilipi nisu kao nekad, česta relacija od Beograda. Najbrže, a bogami i najjeftinije, ako se uzme u obzir pošteda od maltretiranja, to je da se ode do Tivta, pa dalje kako se snađete. Avion od Beograda do Tivta, to je kao neki prigradski autobus, na primer od Beograda do Mladenovca - ide na svaki sat i pun je "ko oko". Mnogi su bez prtljaga, izuzev ručnog, poput mene. A kad sletite, uopšte nemate utisak da ste u Crnoj Gori, ma nemate utisak ni da ste na Balkanu. Sve vrvi od Rusa. Da nisam držala kartu u rukama i letela samo sat vremena, pomislila bih da smo greškom sleteli u neki omanji ruski grad. Rusi ovde nisu samo turisti, oni su i domicilno stanovništvo. Pošto sam svog domaćina čekala puna dva sata na aerodromu, prvo sam sedela s Ruskinjom koja u Herceg Novom ima stan. Posle tri meseca vraća se kući. Onda sam sedela s bakom, majkom i devojčicom koje su ovde letovale dva meseca. One su turistkinje. Kaže malena Maša, sve šuškajući, kojoj su upravo počeli da ispadaju zubići, kako je prve dve nedelje s njima bio i tata, ali "on mora da radi, pa nas je ostavio". Odleteše one za Piter (Petrograd), kažu da su se uželele kuće, mada je ovde "mnogo lepo". Rusi koriste jedan izraz - прелесть, koji se može prevesti kao - lepota, divota, krasota... ali se najčešće koristi kad su poslastice u pitanju ili bilo kakvo drugo uživanje. Pošto su mama Ana i baka Olga nekoliko puta rekle прелесть, setila sam se "Rata i mira" i Natašinog prvog bala - upravo tako je grof Rostov reagovao na izgled svoje žene koja se spremila za bal, rekavši: "Ne mogu bolje." U centru pažnje bile su devojke koje ulaze u društvo, njihova garderoba i uzbuđenje, užurbana Nataša koja je pocepala rub haljine trčeći u želji da sve budu što lepše... ali je stari grof bio ushićen jedino svojom ženom. Kako jedna reč može asocijativno da izmesti čoveka ne samo u drugi predeo nego i u drugo vreme i drugu atmosferu...

Pored novokomponovanog crnogorskog, svuda su oznake na ruskom, a negde su bogami i samo na ruskom. Svi znaju taj jezik, govore ga bolje ili gore, ali nezvanično - to je drugi zvaničan jezik u ovoj državi. Kažu da su upravo Rusi zaslužni i za izgled grada. Odavno nisam bila ovde, ali ne samo zato - grad uopšte ne bih prepoznala. Ne samo da je izgrađen i na sve strane se gradi, nego je postao - lep. Domaćin, Hrvat, samo gleda registracije: "Ovdje nema nijedne hrvatske tablice!" Gde god se okreneš, samo srpske (BG, NS, SU, KG...), ruske i nešto malo crnogorskih. To što ruskih ima manje nego srpskih, pretpostavljam da je samo zato što Rusi uglavnom dolaze avionom.

Na putu za Dubrovnik valja spomenuti trajekt Lepetane-Kamenari. I ovde odavno nisam bila, ali je ipak bilo prepoznatljivo, za razliku od Tivta, delom zato što se krajolik nije promenio (to čak ni Balkanci ne mogu da promene), već je i mentalitet ostao isti - svuda su oznake za zabranjeno pušenje a svi puše, svi su izašli iz kola... Jedino što mi je bilo neobično, to je da sam nekako uvek dolazila iz pravca Kamenara, pa išla do Lepetana. Na graničnom prelazu s crnogorske strane pređete odmah, a onda... stojite, i stojite... ugasite kola... posle pola sata ih opet upalite pa se pomerite 2-3 metra, pa opet stojite u mestu... stojite... i posle nekih četrdesetak minuta pomerite se 5-6 metara, pa opet stojite u mestu... sve Jovo nanovo. Mislila sam prvo da se desilo nešto. A onda pomislim, gledajući one silne italijanske registracije iz kojih izlaze Albanci, da ih možda proveravaju, pretresaju, ko zna šta rade... a bilo ih je baš mnogo. Hrvatska je sad u EU, tu se ulazi samo ako si čist, i s papirima i ovako. Malo te pretresu ako misle da nisi njihovo društvo, pa tako i naprave da kolona bude poduža.

U Dubrovniku sam poslednji put bila 1990. godine, i to poslom. Inače, u staroj, većoj državi, mojoj sestri je to bilo omiljeno mesto za letovanje. Išla je pet godina zaredom. Prestala je kad se udala, pa Dubrovnik zamenila Grčkom. Za nju je to najlepši grad na svetu. Jedne godine vratila se potpuno bela, ona, koja pocrni posle dva sata na suncu. Kad smo je pitali da li je sigurna da je bila na moru, opisala je to ovako: "Brčnuli smo se u more prvi dan, kad smo stigli. Posle smo izašli uveče, pa smo sutra spavali do podneva, pa onda treba spremiti nešto da se jede, i dok se okreneš, već se treba spremiti za izlazak. I tako svaki dan." Moja asocijacija na Dubrovnik je - pica. Ne sećam se koliko mi je bilo godina, možda četiri ili pet, ali tad sam prvi put jela picu i u nozdrvama mi je ostao miris origana. Svako pamti na svoj način - ja pamtim po mirisima i ukusima.

Dubrovnik je i sad lep kao što je i bio, i star, a nisu ga napravili starijim, mada pokušavaju. Posle toliko godina otišla sam na zidine, s tim što sad možete da uzmete ono sokoćalo koje uključujete na strateškim tačkama, pa vam priča o istoriji grada. Istini za volju, neke tačke sam i preskočila, ali ne zato što mi je bilo dosadno ili što nisam htela, nego je obeležavanje malo nemušto. Gledala sam na sve strane, ali posle tačke dva došla sam na četiri, i tako s još nekoliko tačaka. Zanimalo me je da čujem da li se pominje na bilo koji način Srbija i vreme Nemanjića, a tu ima toliko toga da se kaže. Zašto mi je to palo na pamet? Zato što moj domaćin u neverici vrti glavom da smo ikad na bilo koji način bili povezani. A tek da su plaćali danak Stefanu Nemanji? "Pa, to ne može biti! Odavde sam, ja bih to znao..." Žao mi je što nije star koliko i naš Krkobabić, inače bi se setio. Naravno, o tome nema ni pomena na onim sokoćalima. A tek podatak da je Gundulić bio Srbin? Umesto da im to saznanje bude interesantno, pa sam ga još potkrepila i podatkom da su Gundilićeve potomke proterali iz Dubrobnika početkom prošlog veka zato što su se izjašnjavali kao Srbi... a katolici... e, to je bila skoro pa uvreda. "Pa to ne može biti!" Šta tek reći za Ruđera Boškovića? Dotle nisam smela ni da idem. Njih u stvari ne zanima istina. To je ona suštinska razlika između domaćina i mene. Na sokoćalima nije bilo ni onog interesantnog podatka da su se kroz istoriju Dubrovčani branili od Hrvata - zamisli tek to! Kad bi im se tako nešto reklo, a istinito je, porazbijali bi sve unaokolo. Nije važno što je istina. I još jedna stvar sa sokoćalima - istorija Dubrovnika je prebogata i prelepa, ali ko god da je pisao ovaj audio-bedeker, malo se zaneo - tu ima toliko lirskih momenata, da povremeno deluje i smešno. Sa svim tim "plahtama koje se suše i presijavaju na suncu", "gostima koje je ogrejalo zlatno dubrovačko sunce", "mislima koje su jasnije od mirisa mora"... pa do ko zna koliko puta ponovljenom "a pametni Dubrovčani su se dosjetili"...  Ostavi ti, sestro slatka (ženski je glas), slušaocu da sam zaključi kako su pametni, visprenog duha. Kad mi to toliko puta ponoviš, počinjem da se brinem i mnogo me podseća na ono kad izrazito loši ljudi, sa sve rukom na srcu, neprestano ponavljaju: "Znaš li ti kakav sam ja čovek! Duša od čoveka!" Kad mi toliko puta ponoviš... znam kakva ti je duša.

Onda se spustite na Stradun i između ostalog naletite na kuću na kojoj je tabla o srpsko-crnogorskom zločinu. To je prva kuća koja je stradala u granatiranju. Naravno, treba je obeležiti. I treba objasniti šta joj se desilo. I treba sve opisati, da se pamti. I zaista je to bio zločin. Međutim, kao i sa sokoćalima, malo preterano. Stranac koji ono pročita neće usvojiti jedan istorijski podatak, biće zgađen i zgrožen - Srbima. Da, kao i kasnije, na tvrđavi Imperijal, na Srđu, samo u naslovu ima i Crnogoraca, dalji tekst odnosi se samo na Srbijance. Mada ne znam ko su ti Srbijanci. Slušam tamo vesti, pa neprestano: te srbijanski predsednik, te srbijanski premijer, te srbijansko gospodarstvo... Koja je to zemlja - Srbijana? Neka nova? A... misli se na Srbe iz Srbije? Pa, kad je tako, onda su i Hrvati iz Hrvatske - Hrvaćani. Ako to sve treba još i dodatno odvojiti, onda da znam bar kako se zovu - Hrvaćani. Dobro, to smo raščistili.

A Hrvaćani, kao i svi ljudi na svetu - nisu loši. Hotel u kojem sam bila ima normalno osoblje, niko mi nije ništa spočitavao zbog govora - beogradskog. Šefica recepcije me je dva jutra, od tri koliko sam bila tamo, zvala da zajedno pijemo kafu. Pošto sam došla navrat-nanos, sasvim nespremna, zamolila sam je da ponesem peškir na plažu, ali samo za lice. "Ručnik... Nije uobičajeno, ali ponesite. Slobodno." Kad smo se malo bolje upoznale, rekla mi je da ni oni ne govore ručnik, nego po dubrovački - šugaman. Kako mi je boravak u Dubrovniku proticao mimo svih očekivanja, bez ikakvog plana i prepun iznenađenja, a sve je bilo domaćinu na teret, i bila sam vrlo neraspoložena zbog toga (mislim da je najgori osećaj kad od nekog zavisite u potpunosti, bar je meni najgori), moram da pomenem i devojke na recepciji koje rade u noćnoj smeni. Dok sam bila s domaćinom, držala sam se kako-tako, pravila se da uživam, a onog trenutka kad sam ušla u hotel, spala mi je maska s lica. Bila sam rešena da se sutra izgubim i javim se tek kad odem. Međutim, kako da odem odavde? Postoji li neki način da se dovučem makar do Crne Gore, odasvud ću lakše da se maknem nego odavde. Mogu li to finansijski da ispratim? Ko zna na šta je ličilo to moje lice kad su me devojke u noćnoj smeni pitale šta mi je, hoću li neki kolačić, pa "ne smijete biti tako neraspoloženi ovdje, u Dubrovniku", "ne smije vam Dubrovnik ostati tako u sjećanju"... I pojedoh ja s njima jedan divan čizkejk koji su donele iz nekog obližnjeg restorana, ispričasmo se... Slatke su, fine, lepe, dobre... Međutim, informacije koje sam izokola dobila još su me više ubedačile. Stvarno ne mogu da se maknem odavde, bar ne mogu bezbolno. Rešila sam da ostanem tu gde jesam, a zavisim od domaćina, pa kad stignem u Zagreb, odatle ću lakše.

Čak sam rešila i da sutra kupim veliki peškir kad krenem na plažu. Stvarno sam imala najbolju volju da kupim šugaman, međutim, na svakom je ili šahovnica (ako su uspeli ceo svet da ubede kako to nema veze sa fašizmom i ustašama, ja bar znam šta to simbolizuje) ili karta Hrvatske. Bio je samo jedan s drugim motivom - zeka se skija. Pomislih kako ovaj baš na mene čeka, u istoj smo poziciji - ni zeka skijaš ni ja ne bi trebalo da smo tu gde jesmo. Cena? Prava sitnica! Hvala lepo, braćo Hrvaćani, ali tolika budala nisam. Ovde se sve plaća. I ležaljka (mada sam očekivala da uz nju dobijem i koktel ako uzmem u obzir cenu), i česmovača s bara na plaži... i sve. Bojala sam se da će mi i onaj kome kažem "dobar dan" reći: "Deset kuna!" Uz smešak, naravno. Inače, po ceni noćenja, Dubrovnik je četvrti na svetu: Kapri, Dubai, Njujork, Dubrovnik (s prosečnom cenom noćenja od 221 dolar!), pa slede ova manja značajna mesta poput Venecije, Rio de Žaneira, Los Anđelesa i ostalih. Na plaži sam se opet upoznala s nekim Rusima, bračnim parom iz Perma. Ručali smo zajedno, i kad sam saznala da im je to poslednji dan u Dubrovniku, a došli su džipom, a pre toga su bili u Beogradu i na Zlatiboru... srce mi je zaigralo. Pomislila sam kako ću s njima do Beograda. Koje razočarenje - vraćaju se drugim putem, nemaju nikakav plan, nameravaju da zastanu gde god im se svidi... Ništa, ostaje mi stari plan, odnosno - bez plana, kako domaćin odluči.

U vreme kad je kretanje bilo normalno po ovom delu Zemljine kugle i kad se u Dubrovnik išlo kao i u bilo koje drugo mesto, sećam se da je gužva bila neopisiva. I tad je bilo skupo, ali je vredelo. Sad u gradu ima turista, ali ne kao nekad. Domaćini su ubeđeni da je sve to posledica rata (naravno, ti zločinci Srbi, pardon Srbijanci), a meni se čini da ne mogu da shvate kako nije način da nekome skineš kožu s leđa. Ako ovako nastave, ovde će dolaziti samo snobovi, a ostali jednom i - dosta. Videli smo. Restorani i kafići su uveče poluprazni. Garantujem da samo kafići u Strahinjića Bana u Beogradu zarade više nego ovde ulica koje se sećam kao pune, krcate, što prolaznicima što ljudima koji sede i večeraju ili samo ispijaju piće. Jeste turizam i elitizam, ali i masovnost. Elitizam nisu dostigli, a mislim i da ne treba jer je ovo grad koji bi trebalo da diše punim plućima, a ne samo istorijski lokalitet ili risort, dok masovnost nema šanse da postignu s ovakvim cenama. Uostalom, njihova stvar, valjda znaju šta rade.

U vezi s tim, čitam tekst Miloša Vasića kako je u Hrvatskoj divno i kako je to najbolje od svih dobrih mesta za odmor. I kako nema nikakvih neprijateljstava, i "sve nešto lepo". A onda pred kraj pomene kako on ide kod svoje ćerke. Samo, brate, izvoli. Ne sumnjam da je tebi lepo. I jeftino. Ostalima nije. Pare koje ljudi ostave za dva dana u Hrvatskoj mogu mnogo bolje, kvalitetnije i lepše da potroše za punih nedelju do deset dana u Grčkoj. I da jedu ko kraljevi. I da se provedu. Još nas u Grčkoj i vole, pa se osećaš kao - čovek na odmoru.

Bila sam i na Srđu. Mada sam htela da se provozam žičarom (koja je takođe bila iznenađenje za mene, prijatno iznenađenje), išli smo kolima. Nažalost, fotografija je loša, ali odatle se vidi ceo Dubrovnik. Stigli smo tek uveče jer smo pre toga posetili Cavtat koji vrvi od jahti. Ima i američkih. Videla sam i Montgomerijevu kuću. Lepo. Kad smo stigli na Srđ, neizostavna tačka je i "utvrda" Imperijal, jedna od strateških tačaka rata 1991/1992. To jeste bilo strašno. Kaže mi domaćin da ih gađaju, gađaju, pa onda dva dana ništa, i ljudi počnu da izlaze iz kuća, a onda opet počne granatiranje. Preživeli su strašne stvari. Baš sam htela da vidim taj Muzej domovinskog rata. On treba da postoji, kao obeležje strašnih dana, da sve podseti kako rat ne treba ni u kakvom obliku da se ponovi. Međutim, taj muzej nije ono što sam mislila da jeste. Opet, kao na onoj kući u Dubrovniku, naslovi Srpsko-crnogorska agresija, na drugom mestu Srpsko-crnogorski zločin... a ispod tih naslova samo Srbijanci. Ovo je muzej edukativnog karaktera, ali edukacija je za mržnju. Srbi ne treba da postoje! Pardon, Srbijanci. 'Rvatska je to tako protumačila. Sve sam uredno pregledala, sve iščitala, i ostala - zapanjena. Srbi su krivi za sva zla na svetu. Na jednom mestu između ostalog piše (parafraziram): "po načinu razaranja može se vidjeti sva mržnja koju Srbijanci imaju prema Hrvatima". Čekaj, bre, malo - ko koga mrzi? I kakve veze vojska ima s običnim narodom?

Rekoh ja da mi je drago što su svi koji su napali Dubrovnik izvedeni pred lice pravde i kažnjeni, ali drugoj strani to nije dovoljno. Ja odgovorim da se u Srbiji bar sad zna gde se šta desilo i da se ne slavi genocid kao kod njih - nemamo praznik koji jedan gnusan i masovan zločin imenujemo licemerno kao Dan domovinske zahvalnosti. Jesam bila oštra, ali zabole me - dosta, bre, više! Odgovor je bio: "Pa neće slaviti oni koji su izgubili, to je sigurno, samo će ostati zapisano da su radili nešto nečasno..." Ja ne bih bila ja da ne odgovorim: "A, vi to zovete - pobeda?" Vrlo je interesantno da, kad im pomeneš bilo šta gde su očigledno krivi, odmah to prebace na drugi teren: "Ako pogledam gdje smo bili devedeset prve, i ako priznam da je tada opstanak Hrvatske visio o koncu, onda svakako, to je pobjeda... U ratu koji je bio nepravedan u startu, naravno da je pobjeda... I to da se zamislis... pobjeda protiv svih izgleda da pobjediš." "Tako govori pravi Hrvat! Bravo! Bili ste ugroženi sa svih strana, tako su vam rekli. I 'pobedom' ste sve okončali. Ja bih rekla da je ta konačna 'pobeda' zločin, a ako ćemo pravo - prava reč je genocid." Ja nastavljam svoju priču jer sam o Dubrovniku rekla šta sam imala. Međutim, ne može to tako - kod njih je sve u paketu. Pomislila sam da im predlažem da dodaju i Jasenovac - i ova "pobjeda" je jasenovačka i NDH tekovina. Oni uvek moraju da budu žrtve, šta god da su radili. Ako im kažeš da su zaista bili žrtve u Dubrovniku, nema Boga da se na to ne nedovežu Bljesak i Oluja kao "pobjeda čista kao sunce". Strašno je koliko su buduće generacije zatrovane, pokvarene, negativne i - primitivne. Žao mi je što je tako, ali - tako je. I još na kraju, u duhu koliko-toliko normalnog razgovora, reče domaćin: "Neka se srami ko treba." I ja odgovorih: "Neka se stidi. Ali se bojim da će nastaviti da slavi." Nema šanse da se ja zaustavim, pogotovo što mi je puna ona stvar sveg tog licemerja. Nemam nikakav problem da me mrze što sam Srpkinja jer su preživeli to što su preživeli bez obzira na to što ništa nisam kriva, ali imam veliki problem s tim što sebi daju za pravo da mnogo gore stvari proglase za pravedne, samo zato što su ih uradili - oni.

Dođoh do Zagreba, ko bi rekao da ću mu se toliko radovati (za taj grad vezuju me neke lepe uspomene), a tek kad sam stigla u Beograd... Nikad mi nije bio lepši! Bila mi je lepa i ona musava stanica u pola četiri ujutro. Prvo što sam ugledala kad sam izlazila iz autobusa bio je pijanac koji piša na Simpo, pa mi je čak i on bio lep: "Pišaj, brate, napio si se, sve je to za živog čoveka." Dođoh kući. Sloboda! I nema mentalnog trovanja.

Kad prevalite pedesetu, kupite šator i - obucite ga

Negde od svoje 45. (a krajem godine napuniću 54) sestra mi svako malo žvanjka kako za moje godine nisu majice i haljine bez rukava. Zašto? Pa, to nije za žene u "ozbiljnim" godinama. Kad god me vidi razdrljenu, uvek mi pridikuje. Pošto je videla da sam izgubljen slučaj, "dozvolila" mi je do 50. bezrukavnu garderobu. Da ne bi ispalo kako su joj argumenti beznačajni, rekla je: "Dobro, do 50. Nisu ti opuštene ruke." Ne znam da li su mi opuštene ruke, znam šta mi piše na krštenici, ali - meni je vruuuuće, i ne bih nosila rukave sve i da mi je stotinu ljeta ko starcu Foči i ruke kao balvani. Ona moje razloge ne razume, a ja njene ne priznajem. Za nju mi je lako, to je moja sestra, s njom mogu da izađem na kraj. Izgleda da će morati da prolongira rok na neograničeno vreme, odmakla sam od pedesete.

Međutim, ima nadobudnih sa strane čiji su razlozi za inspekciju tuđeg izgleda kritika radi kritike i nekakvi obziri za koje pojma nemam gde, kako i kada su propisani. Na kraju krajeva, odnose se samo na žene poput mene, u "ozbiljnim" godinama. Tako mi se fućka za godine. Svesna sam ih, ne izigravam nikakvu mladost niti mi pada na pamet zato što svoje godine ne osećam kao neki teret, već naprotiv - kao nešto lepo, zrelo, za poštovanje. I zašto bi mi jedna majica ili haljina bez rukava, kad mi je već vruće, sve to upropastila? Delujem smešno? Ne znam kome jer sam naučila da normalan čovek, dobro vaspitan, kulturan i dobronameran, nikad ne komentariše nečiji izgled, garderobu... Meni ne bi bilo čudno ako bi se neko pojavio i s nokširom na glavi - ako voli, nek ide kako hoće. Meni ne smeta, tom s nokširom lepo, i svi srećni i zadovoljni.

A tek kad se skine grudnjak! Bože me sakloni, kao da sam đavo. Jedna bivša koleginica mi je išla na živce sa stalnim podsećanjem na to koliko mi je godina i kako je tako nešto u "mojim godinama" zabranjeno. A mogu da se kladim da je jedino ona primetila kako nemam "oklop" na sebi kad su velike vrućine. Još me pita, onako bezobrazno i prostački: "Ti to zavodiš nekog?" Ako nekog budem zavela grudima, sigurno je nastran. Kod mene su grudi deficitarni deo tela, izuzev u trudnoći i tokom dojenja. E, pa ako nekog zavedem onim što nemam, sigurno je slepac! S druge strane, zar nije bezobraznije to njeno pitanje od mog izgleda koji, hajde sad da pomislim da je to zabranjeno u "ovim" godinama, samo govori kako mi je vruuuće. Ako već govori o godinama, zar ne pomisli da mi takve stvari ne padaju na pamet i da sam završila s karijerom? Možeš misliti, zavodnica s preko pola veka! Sad sam se tek setila kako bih u životu mogla i to da budem, a svašta sam bila do sada. Da upišem i tu ulogu u životopis.

Kratka suknja? E, pa to mi se hoće! Osećam se bolje u kraćoj suknji i volim da je nosim. Naravno, nisu te suknje nikakvi "dopičnjaci" već normalne, malo iznad kolena. Valjda makar na to imam pravo. Opet moja sestra: "Dobro, nemaš vene, i to može do pedesete." Ne znam da li ne čuje ili neće da me čuje, ali nosila bih takve suknje i da imam vene debele kao koren hrasta.
Haljine uz telo? Ne tesne nego komotne, ali da prate liniju tela? Obožavam ih! Ni to ne može! Nije to za "ove" godine.
Šorts? Samo za odlazak na plažu!
Uske pantalone? Taman posla.
Treger majica? Šta ti pada na pamet!

Negde osamdesetih godina u novinama je bila fotografija Rouz Kenedi, kojoj je tada bilo više od 90 leta, kako igra tenis. Naslov nešto kao "Prkosi godinama" ili slično. U čemu bi mogla da igra tenis? Naravno, u kratkoj beloj suknji (baš "dopičnjak"), tu su i dokolenice, tenisice, majica bez rukava... čak je imala i onu traku oko glave... Gledam ja novine s jednom drugaricom i pomislim: "Čoveče, kako je vitalna!", a moja drugarica podsmešljivo primeti: "Da l' je normalna" Vidi na šta liči! Sve na njoj visi." Da je Rouz znala kakve će reakcije da izazove, možda bi izašla u šatoru - tad niko ne bi imao nikakve primedbe. Ne znam samo da li bi tad mogla i reket da drži u ruci, a kamoli da opauči lopticu. Baš me interesuje da li je do smrti, u 105. godini, i dalje bila aktivna. Kladila bih se, skoro na "siguricu", da jeste.

Istini za volju, imala sam ja i bisere, ali mi nije žao. Tako sam se na jednoj večeri pojavila u crnoj haljini od saten svile, prilično razgolićenoj, a kad sam dobila sva komplimente, odala sam tajnu - to je bio kombinezon moje nane, krojen "iz šreha", s debelim bretelama, kao saliven... Da nisam rekla, ne bi ni znali. Zato sam sutradan slušala koleginicu koja je sedela do mene: "Ti nisi čista u glavu! Da se pojaviš u kombinezonu!" Da su mi tad bile ove godine, samo bih se nasmejala, ali sam tada, sa tridesetak, žestoko počela da se raspravljam objašnjavajući da niko ništa ne bi ni primetio da sama nisam rekla. Stvarno, to je kombinezon iz tridesetih godina prošlog veka... Tad se šilo drugačije i stvari su mogle da se čuvaju decenijama, poput kostima iz pozorišta.

Kako god, drage moje, pogotovo ispisnice, a i ove mlađe koje će tek dospeti u "ove" godine, kupite nekoliko šatora u raznim bojama, a možete i samo crne, pa izađite na ulicu kako biste bile "pristojne" žene. Ko zna, možda će do moje šezdesete ženama u "ozbiljnim" godinama biti zabranjeno i na ulicu da izađu. Možda će biti proglašeno za bezobrazluk da još dišeš a prevalio si "neke" godine.

P. S. Namerno sam stavila svoju fotku s Igorom Todorovićem, od pre nekoliko nedelja, u njegovom ateljeu - ako se neko razume u modu i šta ide a šta ne ide od garderobe, onda je to on, a on nikad nije imao nikakvu primedbu na moj izgled i oblačenje. Naprotiv!
A ova druga fotka? Valjda ću i to da dočekam. Gospođa je obučena po propisu, makar u gornjem delu - ima rukave.

Liebster nagrada

Jedna izuzetna mlada žena, po mnogo čemu izuzetna, poznata i kao Ana Štepalica, juče mi je, između ostalih, dodelila nagradu, a trebalo bi da odgovorim na pitanja koja mi je postavila. Vrlo rado - volim kvizove, brzalice, blic-pitanja... pogotovo ovako interesantna pitanja kao njena. 

1. Najranije sećanje iz detinjstva?
   Iako su me odveli kod nane i dede pred mamin porođaj, moj prvi susret s bebom, svojom rođenom sestrom (bravo, nisam više sama!) mislim da mi je najranije sećanje - jeste ono u fragmentima i više se sećam svog uzbuđenja nego bilo čega drugog... ali, sećam se toga. Bilo mi je dve godine.
2. Da li vas je, zašto, i kada, vaš hobi doveo do ludila?
   Imam nekoliko hobija. Već to je dovoljno da se pretpostavi kako sam svako malo - luda.
3. Volite li da pričate sa životinjama/kućnim ljubimcima? Da li im tepate dok pričate?
   Pričam ja i sa televizorom, a kamoli sa svojim psom! Naravno da mu tepam, volim ga. Nekad se i blesavim, a on me gleda, gleda, gleda...
4. Koliko poslova ste promenili do sada? Koji vam je bio omiljeni, a koji omraženi?
   Ovo nije pitanje za mene - morala bih da pišem do prekosutra. Promenila sam mnogo poslova, a i u mnogim profesijama sam se ogledala, često i sasvim različitim. Najdraži mi je profesorski, i u duši sam profesor, biću to do kraja života. Drag mi je i sadašnji posao, izdavački. Najomraženije mi je bilo da radim kao komercijalista, što sam, na svu sreću, radila vrlo kratko. 
5. Da li ste introvertni ili ekstrovertni? Pričate li mnogo ili ste ćutolog?
   Ja? Ekstrovertna, svakako. Na "lakat bih progovorila"!
6. Kako ste rešili da pišete blog?
   Imala sam nameru da se bavim samo pitanjima jezika, pre svega pravopisom, ali se namera izrodila u nešto drugo. Nije mi žao. I dalje se bavim jezikom, ali na mom blogu ima i mnogo drugih stvari.
7. Da li ste živeli u inostranstvu, ili razmišljali da odete iz svoje zemlje? Šta je bio razlog tome?
   Nisam živela u inostranstvu, ali sam često odlazila u Rusiju na duže i kraće vreme, tako da imam utisak da sam u toj zemlji provela dobar deo života. Radila sam s Rusima, to je razlog. Groznih devedesetih ozbiljno sam razmišljala da odem odavde, čak sam preduzela i neke konkretne korake. Moj izbor bio je Novi Zeland, i sećam se da me je majka usplahireno pitala: "Zašto tako daleko?", a moj odgovor je bio: "Da ne mogu da se vratim ako me uhvati nostalgija." U to vreme radila sam tri posla (novinarski do pet, od pet do uveče kao prevodilac u ordinaciji ruskih lekara, a uveče u galeriji slika), i jedva smo sastavljali kraj s krajem. Mislim da je to dovoljno ilustrativno za stanje u kojem se nalazila ova zemlja i koliko mi je bilo teško sa (tada) dvoje dece. Međutim, zaljubila sam se, ponovo se udala, rodila još jedno dete i - ostala u Srbiji. Nije mi krivo zbog ostanka.
8. Koju hranu nikako ne volite?
   Iako ih spremam, ne jedem pihtije.
9. Bez kog komada garderobe, cipela ili asesoara ne biste mogli da živite?
   Omiljen modni detalj su mi marame, ešarpe, šalovi... A od garderobe najviše volim haljine. One obične, ali savršeno krojene.
10. Da možete da birate, koga ili šta biste poveli tj. poneli sa sobom na pusto ostrvo?
    Jedan dobar kremen, da mogu da zapalim vatru. A za ostalo bih se valjda snašla. 
11. Koliko Vam je godina?
    Krajem godine (25. novembra) napuniću 54. Imam još mnogo planova kad porastem. :)

Lista blogera kojima prosleđujem nagradu:

 1. Dragana

 2. Zelena

 3. Negoslava

 4. Čarobna

 5. Stefan

 6. Kristina

 7. Hana

 8. Miodrag

 9. Đorđe

10. Nebojša

11. Eto tako

Moja pitanja za njih:

1. Otkud želja da plivate u blogerskim vodama?

2. Omiljena knjiga.

3. Omiljen film.

4. Da ste jedan dan na vlasti u ovoj zemlji, šta biste uradili?

5. Najlepši trenutak u životu. Kad ste bili toliko srećni da Vam je sve bilo lepo?

6. Najteži trenutak u životu. Kad ste bili toliko nesrećni da vam je sve izgledalo beznadežno?

7. Opišite sebe u tri reči. Koje su osobine vašeg karaktera dominantne?

8. Da li postoji osoba na čijem biste mestu voleli da budete makar neko vreme?

9. Imate li uzor, nekog na kog se ugledate? Ako imate - zašto ste baš tu osobu izabrali?

10. Da li ste zadovoljni poslom koji radite? Ako jeste - zašto; ako niste - koji biste drugi izabrali?

11. Gde biste voleli da živite? Zašto?

Opet o VIP-u (ovaj put s Karaburme, mada je svuda isto)

Čekam ja tako da mi isteknu ugovori s VIP-om, što će se desiti tek u aprilu i maju sledeće godine, pa da počnem da živim kao čovek. Bila sam rešena da do tog dana (koji bih možda kasnije i slavila) ćutim i trpim, sve brojeći kao zatvorenik u bajboku koliko mi je još ostalo. Međutim, VIP je - VIP! I kad nikakve potrebe nema, on te čačne.

Malo podsećanje - imam dva broja telefona u njihovoj mreži, u stvari to su brojevi mojih sinova, srednjeg i najmlađeg. Kako njima nisu hteli da daju telefone za 1 dinar (taj 1 dinar ispade nekako mnoooogo veći) jer je jedan maloletan, a drugi zvanično ne radi, onda je sve išlo preko mene. Zato imam dva ugovora, tek da mi muka bude dupla.

S VIP-om ljubav ne može da se raskine tek tako, da svako ode na svoju stranu. To nije raskid, to je jedna mučna brakorazvodna parnica u kojoj je jadni VIP uvek oštećena strana. Čak i kad te bije po ušima i šiša ti promaju, on ti naplati i što uopšte postojiš... što s tobom "mora" da ima posla, umesto da lepo samo plaćaš i mažeš se govnima kad god njemu padne na pamet... nekako si uvek kriv, a kad se pobuniš da nisi, e, onda jednostavno ne razgovara s tobom. Može mu se. I da se uvredi što si primetio da tu nešto nije u redu. Ko koliko-toliko prati ovaj blog, zna da je ovo treći post posvećen mom "mračnom životnom drugu" - VIP-u. Gde god je mogao da me zezne, zeznuo me je. I ne samo da me je zeznuo, nego me čak nije udostojio ni odgovora kad sam se žalila. Pismeno. Pečatirano. I (kao) zavedeno. O svemu tome piše u ranijim postovima, ovde i ovde.

Tešila me je jedino misao o relativno skorom izlasku iz tog zatvora u kojem se nadam da će mi "Đura oprostiti što me je tukao". Sad je to već kraće od godinu dana. Valjda ću dočekati taj april i maj koliko-toliko u normalnom stanju. Ako mi dozvoli svemoćni VIP.

Priča mi juče drugarica koja je napokon uspela da se razvede od VIP-a, sve uredno ispoplaćala, pa i ono što pojma nema zašto plaća, nije ni važno, samo da ga se oslobodi i prestane da sanja kako se s njim raspravlja, ali, ne može to tek tako. Počeli su i dalje da stižu računi (da, u množini), na koje nije obraćala pažnju, ali je onda stiglo i ljubavno pismo s obaveštenjem da će se tužiti. Ode ona u VIP da to raspravi, a ljubazni radnici joj posle sat i po čekanja (inače, prosek ostajanja u njihovim poslovnicama) kažu kako je sve u redu i da uopšte na to ne obraća pažnju. Pita ona, normalno, da li to znači da će prepiska prestati, a ljubazni dečko počne da joj objašnjava kako je to druga služba do koje možda nije došlo njihovo obaveštenje i nastavi da raspreda o organizaciji unutar VIP-a. On na to ne može da utiče, ali zato ona može da okrene neke telefone... mada ništa ne može da joj garantuje... a možda se radi i o uterivaču dugova ("da, gospođo, i to je moguće")... Izađe ona sva zašašavljena odatle i tek posle nekoliko sati, kad joj se razbistrio mozak, donese odluku da ih ili tuži (ali tek posle odlaska lekaru koji će joj dati potvrdu da je pretrpela duševne patnje i da su očigledne posledice stresa) ili da ih stvarno ignoriše. Ovo drugo učinilo joj se kao bolja varijanta, ali i dalje je u strahu da neko ne dođe i počne da joj odnosi stvari, pa da posle ispadne "da, gospođo, i to je moguće" ili "raspravite vi to kasnije s kim treba da raspravite, mi radimo svoj posao".

Moram da priznam da je i mene zabrinula. Pomislim kako taj april i maj možda i nisu tako blizu.

Pod tim utiskom odem danas da platim regularne račune, rešena da budem što neprimetnija, da im ne upadam u oči. Međutim, plašim se da je tamo, pored mog imena neka mrtvačka glava s onim unakrst kostima ili nešto slično, jer svako kome se obratim, kad ukuca moje ime, malo zastane. Na to zastajkivanje čekala sam duže od sat vremena. U poslovnici na Karaburmi postoje dva šaltera. Radi samo jedan. Za njim devojka koja prodaje novi telefon, ali to traje, i traje, i traje... Red sve veći. Neki odlaze. Ja se pomeram napred. Prodaja još traje... Počnu ljudi da pitaju da li radi drugi šalter. Da, radi, svakako, tu je kolega, evo, iza, rešava nešto... Dolazi kolega. Taman smo mi jadnici u redu pomislili da se pregrupišemo, kad on pita: "Je l' ima neko neki problem?" On je samo za to zadužen. Ma, daj,  čoveče, samo da platimo. Ne, ne, ne može. Pa piše da je onaj drugi šalter za plaćanje. U prevodu: Čitaj, stoko, nisi valjda nepismena?! Onda ja pitam (a ko me vukao za jezik) zašto normalno ne rade oba šaltera, i on počne da mi objašnjava kako oni rade. Ja se prisetim kako je mojoj drugarici objašnjavano isto to (druge službe, princip rada, ma, piše da je onaj tamo za plaćanje, ne može on to...), pa primetim: "Vi ste jedini koji uzimaju proviziju kad se za vaše usluge plaća kod vas, a sad još treba čekati i da se uopšte plati..." Da je oćutao ili dao neki smislen odgovor, na ovome bi se i završilo, pa da se čeka koliko se čeka. Međutim, počne on: "Znate, ovo je austrijska firma..." i dalje u istom stilu. Ma nemoj! Možda treba da sam ponosna! E, baš me je čačnuo gde ne treba.

Tu ja počinjem s držanjem časa, sa svim prosvetarskim elementima, kao i s ponavljanjem gradiva (pitanja na koja je on morao da odgovori kako bih videla da li je išta zapamtio od onog što sam rekla). Suština je u sledećem, kad sve svedem samo na temu: Upravo to što je austrijska firma, ispunjava me zebnjom jer sam deceniju radila u stranoj firmi i znam kako ovde posluju - ono na šta ne smeju ni da pomisle kod kuće, ovde i te kako primenjuju. Šišaju nas kao ovce, tretiraju kao budale, plaćaju mizerno, uslovi rada su ponižavajući (pogotovo prekovremeni rad i obim posla), koga su sve slali da nam bude nadređeni (očigledno su dolazili po kazni), a kad se setim kakvih sam se budalaština naslušala i ko je sve bio "autoritet"... i nek se mane tih gluposti da je strana firma garant nečeg dobrog i kvalitetnog. Upravo sve suprotno! Ne radi se ni o kakvoj ksenofobiji već o ličnom iskustvu - sve sam to prošla, samo moja grbača zna šta je preturila preko sebe. I za to nije kriva ta strana firma nego ova zemlja koja nema državu jer, da je ima, ne bi mogao da radi ko šta hoće, pogotovo stranci.

Da l' što je video da sa mnom neće lako izaći na kraj zbog rečitosti ili što se prepao od ostalih ljudi u redu koji su počeli da mi daju za pravo, tek - reče on meni da ću se najbolje rešiti te provizije ako otvorim trajni nalog za plaćanje računa... i opet me čačne, a taman sam mislila da je stvarno dosta, nekako mi ga je bilo žao, kao đaka koji očekuje peticu a sad se trese da li će dobiti prelaznu ocenu. E, čoveče, ovo je već bezobrazluk! Nemoj ti meni da pričaš šta ja treba da radim nego odgovori na pitanje: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade. Nije problem šta ću ja raditi - sa svojim parama radiću šta ja hoću - već: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade. Jesam li već pitala: Kako se tvoja firma usuđuje da tako bezočno krade? Za tih 50 dinara mesečno neću da propadnem, ali ćeš se ti obogatiti od tolikog broja korisnika. I nije mi krivo što ćeš se obogatiti nego što ćeš se obogatiti na tome što me tretiraš kao budalu.

Najbolje je rekao jedan čovek iz reda, inače taksista: "Tebi baš lepo prošlo radno vreme, a ja izgubio čitav dan. Je l' tvoje vreme vrednije od mojeg?"

Kako smo glupi - pa piše gde se plaća, u čemu je problem? I ovo je, na kraju krajeva, austrijska firma. Čoveče, austrijska! Usrala sam se - austrijska, kažeš. U, jebote!

Poletarac - prava stvar!

Ima kuća u kojima je TV non-stop upaljen, gledali ga ukućani ne gledali. Takva je i moja kuća. Niti ga gledam niti slušam, bitno je da radi. Tu i tamo odgledam vesti ili kad mi baš nešto zapadne za oko, odnosno uvo. Tako sad u nedelju sedim za kompom i čujem "Crep, cipela, cucla, car... poletarac - prava stvar"! Prava stvar! Sve prekidam, nameštam se ispred ekrana, samo što ne uđem u njega. Ovo je ujedno jedina repriza kojoj sam se obradovala. Baš obradovala! I ne mogu da prežalim što je ovo ko zna koja epizoda po redu, a ja... sve do sada sam propustila. Da sam znala, samo da sam znala...

Zašto jedna žena od (skoro) 54 leta toliko voli "Poletarac"? To je dečja serija. Da, jeste dečja. Ali, kad je nešto dobro, važi za sve generacije. Ako ponovo budu reprizirali "Poletarac", makar mi bilo i 104 godine, samo ako budem pri svesti i zdravoj pameti, i mogu da mrdam vilicom, sigurno ću otpevati špicu kao što sam je pevala i u nedelju, sa sve imitiranjem Laboratorije zvuka, a ta imitacija u mom izvođenju liči na kreveljenje. Kako sam se samo kreveljila, i kako mi je bilo lepo... kao kad dete uživa... Pa, da! To je odgovor! Ova serija jeste za decu, a gledaju je i odrasli, čak i matori kao ja jer u njima budi dete. Ono najlepše što u detetu postoji - čista radost.

Da ne ispadne sad kao da je ova serija čista zabava, mada ni to nije loše. Međutim, ono što je čini bezvremenom, kvalitetnom, fenomenalnom... jeste i lakoća kojom uči decu važnim stvarima. Sve što izgleda krajnje jednostavno u stvari je napravljeno bez greške, bez ikakve mane, i ceo sat prođe kao jedan minut. Epizoda koju sam gledala učila je decu gledanju na sat, protoku vremena, brojevima, imenima ulica, kako je svaki kraj u stvari jedan novi početak... I to na zabavan način, neprimetno i neosetno naučili su mnogo, usput se i zabavili, a bilo je i smeha. Zarić ima "neme skečeve" kojima se prekidaju celine, i to je onaj takozvani "fizički humor" - upada u vodu, češe se po glavi, pokaki ga ptica... ali nema u tome nikakve zluradosti, ne smejemo se onome kome se desilo nešto mnogo loše već je to ono što se dešava svima, svakog dana... i pokazuje nam taj pametni, zabavni, šarmantni i neodoljivi Bajford, kako ni to nije strašno.

Da ne ponavljam ono što već svi znaju, da je prvo postojao list Poletarac, čiji je glavni urednik bio Duško Radović, neprevaziđen, legenda još za života, koji se s lakoćom nosio s popularnošću ne priznajući je, i da su saradnici bili sve bolji od boljega... da je časopis bio pravo umetničko remek-delo, s koje god strane da se gleda - i po tekstovima, i po ilustacijama, i po edukaciji, i po koncepciji... I sve to radio je iz tako malene kancelarije u Borbi, da je saradnike primao po hodnicima, dok su se druge direktorčine i "veliki" urednici listova od kojih nas je danas sramota što su uopšte izlazili, baškarili po kancelarijetinama kao omanji sportski teren, s kožnim nameštajem, naravno.

Časopis je izlazio samo dve godine, ali će trajati do kraja večnosti. Međutim, tad se pojavio Timoti Džon Bajford u našim životima (hvala Bogu na tome, sklona sam da verujem kako Gospod postoji, makar samo zbog ovog čuda), pa je snimio seriju. Mogu samo da pretpostavim kako je Bajford, snimajući "Neven" sigurno u rukama imao i Poletarac. Vremenski su se poklopili. Poletarac je ugašen 1975, a već 1979. počinje snimanje serije po njemu. Negde sam čitala, još u to vreme, da je svoju dramatizaciju odneo Dušku Radoviću da je pogleda i odobri, a on, kakav je već bio, stalno namrgođenog izraza lica, izjavio je kako je očajan i da ne želi da ga povezuju s onim što će se snimati. Ali, kakav je već bio - namrgođen, a duša od čoveka - nije stavio nikakvu zabranu niti je javno nešto izjavljivao protiv serije. Kad su se sreli, posle nekih godinu dana, usred prikazivanja "Poletarca", Radović je prišao Bajfordu, iskreno mu čestitao i navodno izjavio: "Očigledno ne umem da procenim scenario!"

U "Poletarcu" se pojavljuju, pored glumaca (sve same veličine), i tada najpoznatiji sportisti, muzičari... I to ne samo iz Srbije, već iz cele nekadašnje, mnogo veće, zajedničke države. Takav podatak verovatno je dobar zbog reklame i produkcije, deluje onako "baš", ali je to u seriji najmanje bitno. Oni kojima je namenjena, sigurno nisu ni znali ko su Veljko Rogošić ili Dule Savić, na primer. U epizodi koju sam gledala, jedan Dragan Nikolić pojavljuje se kraće od jednog minuta, i samo se smeje... Interesantno. Nela Eržišnik javlja se iz stana, Čkalja šparta po gradu, Dušanu Petričiću ubrzanim snimkom pratimo ruku kojom crta sat, pa brojeve... Još interesantnije. Skečevi su dodeljeni Draganu Zariću. Interesantno, maestralno. Ma, ne znam šta je od čega bolje.

Još pre "Poletarca" Bajford je kod mene stekao doživotni kredit "Nevenom". On se prikazivao pred kraj moje osnovne škole, i ja sigurno nisam bila ciljna grupa serije, ali sam jednu epizodu pogledala zato što me je mama zainteresovala rečima: "Divotkica - nikad nisam gledala ništa bolje. Savršeno!" Odgledah ja tu epizodu kao hipnotisana, otvorenih usta, a posle ciljano, posadim se ispred TV-a kao fikus i ne mrdam: "Sad će 'Neven'!" Kad bi se iznenada zatreslo, recimo počne zemljotres, mislim da se ni tad ne bih pomerila dok se ne završi. I ova serija rađena je po istoimenom časopisu, ali starom časopisu Jovana Jovanovića Zmaja. I dan-danas, kad pitam nešto dubokoumno, za šta mislim da i ne postoji smislen odgovor ili je pak previše očigledan, počnem kao Olivera Marković: "Pitam se, pitam se..." sa sve onom dubinom u glasu, stisnutih usana i praveći se da imam brkove kao ona - pozamašna autoritativna kuvarica. Ili Petar Kralj: "Da, da... To sam ja, Nikola Kirić... Javljam se iz daleke Australije... Jeste li znali..." Đurović kao učitelj - ko bi tome starinskom šarmu mogao odoleti? Milja Vujanović kao nemirna devojčica... I Marina Koljubajeva... Svi imaju po nekoliko uloga. Zmaj je Mića Tomić... Ako neko ko ima veze s RTV Beograd čita ovo, apelujem da se i "Neven" reprizira! Kad već reprizirate, dajte nešto lepo!

Dubokim glasom: "Pitam se, pitam se... Gde će Milja Lukić biti u nedelju?"
A sad piskavo: "Ne bih znala reći gde će Milja Lukić biti u nedelju."
Opet dubokim glasom: "Milja Lukić će biti ispred televizora i gledaće - 'Poletarac'!"

Napravite sami sebi pakao, što drugi da vam ga prave

Valjda je i ostalima tako - najviše te iznerviraju oni koje voliš. Do kojih ti je stalo. Moja pokojna majka, možda baš zato što se trudila da "nikad svađe ne bude", izluđuvala me je kao niko. Ona je umela da me dovede do stanja kad ne vladam sobom. Čini mi se da mi tad ni mozak nije radio, a mozak valjda poslednji umire. U glavi mi je totalni vakuum. "Iz najbolje namere" kaže mi nešto što me baci kao s neke visoke litice, pa propadam, propadam... dok ne dostignem bestežinsko stanje. I onda tako lebdim, a u grudima me steže. Boli, nema šta. Ona, na kraju krajeva, nije ni umela da se svađa. Kaže tako nešto što me izvede iz takta, pa onda ćuti, još gore je kad počne da me "smiruje", a u stvari tek tad uđem u "uznemirenu" fazu, takozvano belo usijanje. Ona uvredi, i to baš onako junački, za srce ujede.

Obične svađe, koje bih pre nazvala raspravama, i ne računam. Tu je razbijem, obrišem očas posla, mada često i preteram, a pošto ona ćuti, dobijem grižu savesti, pa joj se onda udvaram narednih nedelju ili dve, nekad i tri - ako sam mnogo zasrala, pa se ona opusti, pa počne bez kočnice da se "ponaša", pa ja opet dreknem, pa ona ućuti, pa se ja kajem... i tako nam je prošao maltene ceo život. Izluđivalo me je njeno "vi ste udovička deca, pazite kako se ponašate". Kao da smo sestra i ja neki izrodi. A kad sam u gimnaziji dobila titulu Naj noge, očekujući da ću se ponositi titulom Pametnica, onako razočarana kažem kako su mi očekivanja potpuno izneverena, ona počne da me teši rečima: "Ko zna kakav utisak ostavljaš, umesto da te gledaju kao pametnu i ozbiljnu devojku." Bolje da me je tresnula maljem po glavi, iz sve snage, manje bi bolelo. Tad sam se baš osećala jeftino. I jadno. I to je trajalo danima.

Bez obzira na to koliko me je nervirala (kaže jedna moja drugarica da majke tome i služe), volela bih da je živa, pa makar me neprestano "častila" komplimentima.

Pored nje, i najstariji sin je kandidat za mesto "ujedača za srce". Za razliku od moje majke a njegove nane, on ne ćuti, nego počne da sipa, kao da mu rafalna paljba na usta izlazi. I ne zna da stane. On je živi dokaz da perpetuum mobile postoji. Priča polako, sve je logično, ali ta količina reči... A da je rečit, jeste. Još kao mali, umeo je da me dovede u nedoumicu da li su mi u porodilištu podmetnuli neko starije dete. I kad mu je bilo pet godina, raspravljali smo se kao matori. Od sve moje dece, iako on jedini fizički ne liči na mene (nažalost, ima i oca, bio je neophodan), po svemu ostalom nekako je najviše na mene. Možda me zato toliko i nervira. Lepo je rekao Duško Radović: "Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas." Međutim, samu sebe sam iznenadila kad sam otkrila da imam mazohističku crtu - ja njega toliko mnogo volim... Ako, sine, udri, bolje pakao od tebe nego od nekih nepoznatih.

S ostalom decom se raspravljam, svađam, ludim od njih... ali me ne boli srce. To je samo nerviranje, manje ili više žestoko, ništa više. Od toga nisam bolesna danima.

Muž... on me više čak i ne nervira. Kad rešim da se isključim, može da radi ili priča šta god hoće. Ko bi rekao da je u takvim situacijama moguće dostići nirvanu... Dobro, sad, nije baš nirvana... A pre dvadeset godina, kad on nešto kaže, ili samo nagovesti, ili napravi neki pokret za koji pomislim da u sebi krije neko skriveno značenje... danima i nedeljama razmišljam šta li to znači, šta on misli, kako sad ja treba da se postavim, da li se nešto promenilo... To je bilo pre dvadeset godina. Tad sam gorela na trojci, a sad mi je potrebno oživljavanje ne bih li se uključila u polemiku.

S ovima s posla i sličnim "usputnim ljudima", skoro da sam uspela da dostignem nirvanu. Nije bilo lako i nije kratko trajalo, ali - uspela sam. Godinama, ma, šta godinama - decenijama, govorim sebi kako "tamo neki" nisu vredni ni mog vremena ni mog nerviranja. Od tolikog ponavljanja "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem", na kraju sam i napredovala.

I tako sam se opet vratila na ono da samo "moji" mogu da me iznerviraju i samo "moji" imaju pravo da me izlude i samo "moji" mogu da me muče. Ostalima je zabranjeno. Odbij! Privatan pakao, pardon - posed.