Kud se dede bEogradska bAndera? Evo je, ne da se!

Pre nekog vremena na fejsbuk sam postavila status: "Izgleda da je postala zaraza - na televiziji svi govore 'laborAtorija' (kratkouzlazni na istaknuto A). Jeste akcenat dobar, kratkouzlazni, zato što na unutrašnjem slogu može biti samo uzlazni, ali... na A! Kao 'bAndere', 'cElina', 'bEogradski'... Užas!" Tog dana je nekoliko puta na vestima pomenuta laborAtorija, na različitim TV stanicama... da ti se digne kosa na glavi. Čekali su se neki rezultati iz laborAtorije, pa je iz laborAtorije stigla potvrda da nema mesta za brigu... i tako je laborAtorija bila udarna vest. Jadna laboratOrija, na pravdi Boga je prekrstiše.

Meni je udarna vest bila da (skoro) niko više ne govori pravilno. U komentarima na taj moj status, Vlasta Šikić je napisala: "Retko dolazim u Beograd, ali svaki put kad dođem, muka me uhvati od novopečenih Beograđana koji na sve načine pokušavaju da imaju pravi beogradski akcenat (ili, kako ti to pišeš - bEogradski, ali razumele smo se). Oni su pokvarili ne samo beogradski, nego i zvaničan srpski, jer jezik je živ, vremenom se menja, uvode se nove reči, nastaju novi akcenti... Najbolji primer je između American English i British English koji sad, posle nekoliko vekova, bar na uvo deluju kao dva različita jezika, mada su i dalje u suštini isti jezik. Ali ovo sa srpskim je baš preterano. Ja sam otišla iz Beograda pre samo 20 godina, i to je za jezik vrlo kratak period da bi se toliko 'izobličio'. Činjenica je da na televiziji govore kriminalno, a da ne pričam o ovim novopečenim folirantima..."

Baš tako! Oni koji misle da će izgovaranjem svake reči s akcentom na prvom slogu ili makar na jednom ispred onog koji je normalan, delovati bEogradski, grdno se varaju. Sasvim je druga stvar što ni simpatičan beogradski nije pravilan. Zanemarimo to, držimo se samo ovoga da umesto kao Beograđani deluju kao BEograđani, odnosno - smešno.  

U ranijim knjižicama za prijemni bio je i primer "pomorandže". Dete meni ne veruje da je akcenat na pomOrandža, pa onda pogledamo i rešenje. Kaže mi ta učenica s privatnih časova: "Kako seljački! Kaže se pomorAndža." Ja joj kažem da je rešenje jedino validno, a ona će na to: "Ja ne govorim tako. A ja sam s Vračara." Tu mi se upalila lampica, pa joj održim predavanje da se ne bruka i bolje da to nikom ne govori, bar ne onima kojima je jezik struka. Interesantan primer je bio i s glagolom "račUnati" - moji učenici po pravilu su izgovarali "rAčunati". 

Jedna druga bivša učenica častila me je odlaskom u pozorište povodom diplomiranja, pa sam odabrala Andrejevljev "Pseći valcer" u JDP-u, gde Lečić, u nekoliko navrata ima tekst: "Vrata koja se sama otvAraju... Vrata koja se sama zatvAraju..." Pita mene moja bivša učenica: "Pravilno?" usred predstave, a ja samo klimnem glavom. U glumce ne treba sumnjati, ali opet... sve valja proveriti. Vrata se sigurno sama ne zAtvaraju niti Otvaraju, ali me podsetilo na akcentovanje reči "poslanik". Još dok sam bila aktivan profesor, dala sam deci zadatak da mi navedu najmanje jednu grešku koja im je zasmetala u novinama, na TV-u... i da obrazlože zašto je to greška, i da na kraju kažu kako je pravilno. Jedan dečko uzme za primer reč "pOslanik" i kaže kako je tužno što u Skupštini Srbije (tad su se sva zasedanja prenosila uživo i bio je to pravi rijaliti, sa sve pevanjem, pucanjem i plakanjem) svi izgovaraju tu reč "poslAnik". Deca počela da se smeju, a ja se zamislim - nisam bila sigurna da je to nepravilno. Za vreme odmora skoknem do biblioteke, otvorim veliki Rečnik srpskohrvatskog jezika Prosvete i Matice srpske i pronađem da je "poslAnik" - pravilno. To je starija varijanta, normativno sasvim odgovarajuća. Sledeći čas smo to ispravili, mada me je jedna mama posle nekog vremena pitala: "Vi ste iz Kragujevca?" Odgovor je - potvrdan. Bilo mi je smešno. I jadno.

Interesantno je da oni koji se najviše busaju u grudi povodom čistote jezike u stvari govore - nepravilno. Naravno, mislim na Užičane. Ne govore oni loše, ali njihov govor nije osnova književnog srpskog jezika, ma šta oni mislili o tome. Nauka o jeziku kaže da je za osnovu književnog jezika uzet govor Gruže. Ko ne zna, Gruža se nalazi usred trougla tri grada koji baš i ne mogu da se pohvale svojim govorom: Kragujevca, Kraljeva i Čačka.  Da mi se Gružani ne uvrede, to je uglavnom ruralni kraj, iako je Gruža varošica. Utoliko bolje i utoliko lepše. To bi bio dokaz da govor urbanih sredina nije u startu pravilan, tako da otpada i ona kvalifikacija - seljački govor. 

Rodom sam iz Kragujevca, za koji se vezuje izgovor na poslednjem ili pogrešnom slogu, poput: pasUlj, kapUt, cipEle... Pa ipak, u Kragujevac se doseljavaju i ljudi koji dolaze iz Gruže, iz Gornjeg Milanovca... a oni govore baš lepo. Dok sam išla u školu, lako je moglo da se primeti odakle su kome roditelji, pogotovo dok smo bili u nižim razredima - da li su došli s pomoravske, gružanske, šumadijske... strane. Kasnije svako izgradi svoj govor, koji, pored uticaja iz kuće, trpi i uticaje okoline i ličnog obrazovanja. Možda je ponajbolji primer moja majka, rodom iz Vranja, koja je govorila savršeno pravilno. Na kraju krajeva, bila je profesor, a za tu profesiju pravilan govor trebalo bi da se podrazumeva. Međutim, kad bi je ophrvala neka snažna osećanja ili veliko uzbuđenje, nije bilo šanse da ne "prozbori po vranjanski". A kad smo već kod vranjanskog govora, kome se neupućeni često smeju, neka se prvo ugrizu za jezik, pa tek onda naprave neku neslanu šalu. Da se ne brukaju. Vranjanski govor je dijalekat, a jedno od svojstava dijalekta je i da za njega pravila standardnog govora ne važe. To je kao neki podskup u okviru skupa "književni govor". U tom smislu, za lingvistu je veće ogrešenje o jezik pomoravski, čačanski, užički, beogradski... govor nego vranjanski. Beogradski je samo nepravilan, a vranjanski je - dijalekat. 

Jezik je poput živog bića koje se menja, trpi uticaje... pomalo je i tvrdoglavog karaktera jer ne pristaje na nametanja, makar kakva da su sila ili autoritet u pitanju... u njemu preživi samo ono što se koristi i što njemu odgovara... U poslednjih 20-30 godina demografska situacija menjala se filmskom brzinom, to se i te kako oseća u jeziku. Sećam se da sam jednom u gradskom prevozu, i to u šesnaestici, vraćajući se s posla, bila okružena (i)jekavcima kao da sam u Hrvatskoj. Svi koji su došli neminovno su promenili svoj govor, ipak su bili u manjini, ali su isto tako, mada u manjoj meri, uticali i na govor domicilnog stanovništva. Što se jezikoslovaca tiče, srpski jezik ima i ekavsku i (i)jekavsku varijantu, pa tu ništa nije sporno - svi govorimo srpskim jezikom. 

Simpatično mi je kad je Nele Karajlić objašnjavao kako se njegova bosanska ekipa trudila da izbegne (i)jekavski izgovor, pa su izbacivali slovo J i gde treba i gde ne treba. Malo su se zaneli, pa su čak i "objekat" prekrstili u "obekat". Sve u silnoj želji da se što brže i bolje uklope. Razlika između (i)jekavice i ekavice više nije postala tako očigledna, a jedina reč u kojoj mi to izuzetno smeta jeste - bljesak. Ljudi više i nemaju osećaj da je to (i)jekavska varijanta, umesto ekavske - blesak. Ne smeta mi ta reč kao reč, već asocijacija na zločin koji je ostao nekažnjen. Još se i slavi! Ta reč me vređa i nije mi lako da je čujem a da ne progunđam. 

Dakle, Vračarci i ini "jezikočistunci", pokrijte se ušima i - ćutite. A vi što biste da budete Vračarci ili slični - sakrijte se u neku mišju rupu. Nažalost, ne da se novopečeni Vračarci ne kriju, nego ih svakog bogovetnog dana ugladamo kad uključimo TV, pa onda slušamo "laborAtorija", "prOčitajte"....