(I)Legalna krađa recepata

Dok sam radila u Lisi i, pored ostalog, imala kao zaduženje rubriku Milja kuva za vas, a pogotovo sada, kad sam se osamostalila, javljale su se čitateljke da me hvale, pitaju za savet, ali i one koje su me optuživale za - krađu. U početku sam se branila iz petnih žila jer zaista ništa nisam ukrala, uglavnom je sve rađeno tako što prepisujem iz svoje sveske, svezaka svojih nane i staramajke (prababe), retko kad i iz mamine sveske, a sve ostalo, što je bio mnogo manji deo, bili su ili prevodi s nemačkog i ruskog (recepti koje smemo da koristimo zato što imamo licencu) i ono što mi daju drugarice. Receptima koje sam dobijala od drugarica, naravno, nisam proveravala poreklo, i ako je neka jednostavno prepisala nešto s nekog bloga, sajta, iz novina... ja to nisam mogla da znam, a nisam ni nešto detektivski raspoložena. Sve ostalo - ne da optužbe ne piju vodu, nego...

Ako uzmemo u obzir da sam tamo za svaki broj Recepata, koji su izlazili mesečno, skupljala po stotinak recepata, i još za Lizu, koja izlazi nedeljno, morala da "rodim" po tridesetak, sa sve propratnim tekstom, savetima i svime što uz to ide, onda je mesečni minimum bio - 200-250 recepata! Različitih! I tako svaki mesec. Na godinu, ako uzmem da je mesečni minimum minimuma 200 recepata, onda se brojka popne na 2.400 recepata! Različitih! Malo li je? Uz sve to, nisam šljuskala recepte kako mi koji padne pod ruku, nego sam uvek imala neku temu, pa sve to treba i osmisliti i iskopati... Iako volim da kuvam, i kulinarstvo mi je jedan od hobija, malo je nedostajalo da zamrzim i hranu uopšte, onu neophodnu, da se tek održim u životu.

Naročito pamtim jednu gospođu iz centralne Srbije (nije važno koji je grad) koja je ne znam ni ja koliko puta zvala i tražila da se navede njeno ime uz reform tortu jer je "skinuto s njenog bloga". Ili možda fejsa? Ili sa stranice? Ne sećam se više, samo znam da je - "njen recept". Budući da je reform torta jedna od bazičnih torti koju je svako pravio makar jednom u životu, nju sam preuzela iz staramajkine sveske - jedne kupusare, sastavljene od masnih papira koje je sama prošivala i lepila, pisanu plajvazom i umrljanu svime što je u kuhinji moglo da je zadesi, a bogami i protok vremena joj je naudio, kao i što se šetanje iz ruke u ruku ne treba zanemariti. To je sveska koju ću kad-tad prepisati u celosti. Staramajkini recepti su čudo jedno! Nema boljih. Pisala je ćirilicom, ali, kako je bila Nemica, neka slova, pogotovo K, M i N neodoljivo podsećaju na latinicu. I sa strane je pisala neke svoje napomene, na primer šta joj se desilo a nije trebalo da se desi (pored "italijanske torte s kafom", za koju se koristi zagrejana slatka pavlaka, piše velikim slovima i s nekoliko uzvičnika: da struji, ne sme da provri!!!). Zamišljam je kako je verovatno nekad imala pehove u kuhinji, pa ih je ovekovečila kroz ovakva upozorenja - vidi se da su pisana naknadno. Njen recept za rozen tortu je najjeftiniji, a najbolji. Doduše, u glazuru je dodavala "na vrh noža karmina", ali pretpostavljam da se to tada tako radilo, a i da su karmini bili "prirodni".
 

To su njeni najstariji recepti, iz perioda pre, tokom i malo posle Prvog svetskog rata.  Između dva rata već ima bolju svesku, mada je i ona dozlaboga zamazana, a i obeležavala je stranice i počela da piše latinicom. Kao namirnica pojavljuje se i margarin koji je bio pravi hit zbog posta. Tu i tamo vidi se neka dečja žvrljotina. Njena deca? Unuci? Prvo dete rodila je sa 19, a poslednje sa 52, pa je moguće da je to bio zajednički rad. Njoj je uvek bila puna kuća i kuvala je za vojsku. Njene sveske - to je moje najveće blago! I počastvovana sam što su završile kod mene. Dala ih je svojoj snaji, mojoj nani, a ona - meni. Počastvovana sam.

Kod mnogih recepata, uz naslov, stoje i napomene: prija Nata, gđa Olga, lepa Lepa, sudinica Mara, učiteljica Cveta, jetrva Rada... Koliko li su ti recepti putovali, šetali se od ruke do ruke, probani pa prepisani na slavama, rođendanima, svadbama... možda i na sahranama... I te žene imale su svoje potomke, i oni su nasleđivali sveske, pretpostavljam. Međutim, izgleda da se važi jedino era interneta. Pre neta -  ništa nije postojalo.

A bogami, postojao je i toster,  koji je moja nana zvala - pegla za biskvite. Ima recepata koji se prave i u "tostu". Kad sam taj čuveni "tost" videla uživo, doduše posle skoro pola veka nekorišćenja, kad je mama sređivala tavan, nisam mogla da se načudim - imao je isti princip kao i sadašnji tosteri, samo što su se ploče grejale na šporetu (kao starinske pegle), imale velike ručke kako bi mogle da se podignu i spuste, bile teške kao tuč i... stvarno su bile vredne truda ako u njima ispečete najmanje vanglu galeta ili da prepečete nekoliko kilograma hleba. Onu grdosiju dizati i spuštati za nešto malo... to se uopšte ne isplati. Jedino ako taj rad shvatite kao vežbanje u teretani s tegovima.

Recept za reform tortu je staramajkin. Prepisan od slova do slova. Iz one je najstarije sveske, kad se možda nisu rodili ni moji babe i dede, a roditelji sigurno nisu. I sad me proziva ta gospođa da sam joj - ukrala recept! Moguće je, ali u nekoj paralelnoj realnosti. Kojim li se putevima šetao taj recept, i zar je moguće da ga baš niko nije izmenio ni za slovo? Pa, hajde da je moguće. Čuda se dešavaju. Ono što je sigurno, to je da su sastojci - isti. Staramajkine mere su povelike, zato njene recepte menjam tako što uglavnom prepolovljujem količine, nekad smanjim i za dve trećine. Ipak, ona je imala desetoro svoje dece i dvoje usvojene, s tim ne mogu da se takmičim jer mojih troje naspram njenog broja deluju smešno.

Očekujem još neku prozivku. Sva sreća te radim ono što volim i u šta se razumem, pa mogu da se setim odakle je koji recept, ali... ko zna. Sad radim za sebe, još me je lakše prozvati - iza mene više nema one velike mašinerije nemačko-srpske firme. Mada, to mi nekako dođe kao (srpska) sudbina - sama protiv svih. Navikla sam. Od "mojih" recepata prepoznaću jedino Miljinu tortu i Miljin sladoled koje ću objaviti kad budem spremala takva tematska izdanja, a posle toga ih neko objavi kod sebe. Miljin sladoled je moj, izmišljen kad su mi deca bila mala, a Miljina torta je staramajkina. Kažu da je volela badem, pa je napravila jednu tortu za svoju dušu. Koristim i ja taj recept, samo što je ona u testo stavljala neoljušten badem, a u fil oljušten, a ja na oba mesta stavljam oljušten. Volim badem, ali ne baš toliko da mi malo i gorči. Koliko li je ona volela badem kad joj je i to bilo - slatko?

Staramajka se rodila kao Eleonora, ali se, prešavši u pravoslavlje i udavši se za pradedu Miloša prekrstila u - Milju. Volim što nosim njeno ime. Volim i što ličimo. A i ona bi volela, nadam se, što su njeni recepti kod mene. Volela bi i što ih drugi prave. Zato, prepisujte ih slobodno i uživajte za sve pare i trud, i do - poslednjeg slova.

D'umrem od fascinacije

U poslednje vreme često izlazim, tako se namestilo. Kao da je vreme slava, pa s jedne na drugu, pa na treću i četvrtu, tokom iste večeri, dan za danom. Sad nešto idem po kafanama, ljudi slave svašta - i godišnjice, i rođendane, i diplomiranja, i odlaske u penziju, i poslovne uspehe... Kad izlazim, volim da sam s društvom koje me zasmejava ili da vodim razgovore koji me interesuju, a bogami - volim i da igram. Tako zamišljam izlazak i provod. Međutim... Iako sam redovna po kafanama i znam skoro sve žive muzike po gradu, repertoar mi je, naravno, poznat... niti pričam, niti mi je zabavno, niti igram. Borim se sa zevanjem junački, i stalno kontam po glavi kako bezvezno gubim vreme. Zabavnije mi je i lepše, a tek koliko je korisnije, kad u iznošenim velikim majicama svojih sinova sedim ispred TV-a i pletem. Ako mi se baš ne sviđa program, onda je super i čitanje knjige u večernjim satima, mada to obično radim danju, zbog svetla.

Zašto mi je tako dosadno? Zato što je dosadno društvo. A i kad bih htela da se s nekim zanimljivim ispričam, od muzike ništa ne bih čula. Kao u inat, muzika je non-stop za našim stolom. Kako i ne bi bila, kad sedim s ljudima koji im daju pare i naručuju pesme. Volim ja muziku, imam i svoje omiljene pesme, ali, čoveče, napravite makar jednu pauzu, mrdnite se s našeg stola, izaći ću gluva odavde, a možda i ne preteknem normalna, u jednom komadu.

Kulminacija je bila pre neko veče. Veliko društvo, spojeni stolovi, sve "moj do mojega", muzika kao dragstor, a dobra, hrana odlična... Kako je i red, sedim prekoputa muža. Do mene s jedne strane gospođa koja non-stop šalje poruke, a kad joj telefon nije u rukama, zauzeta je viljuškom kojom mlati po vazduhu u ritmu aktuelne pesme (nož ne koristi, a gospoDŽa s brilijantima) ili drži čašu i pije, pije, pije... Kad se opasuljila da bi sa mnom mogla da prozbori koju, već je saplitala jezikom. S druge strane sedi uvaženi gdin advokat koji džentlmenski počinje priču. Naravno, kao i svi ljudi kojima je profesija da i te kako odlučuju o nečijem životu, priča o sebi. On je u tom sporu ovo, pa su oni pokušali ono, a onda je on rekao to i to, pa je na kraju ispalo "ono". Teško sam hvatala konce, a to mi se retko dešava. Odustala sam na polovini prvog slučaja. Ja sam pričalica, i kad se ja ućutim, to je znak da slušam zadivljena ili uopšte ne slušam. Nije teško pogoditi koja je opcija ovde verovatnija. Međutim, kao i svako društveno a vaspitano biće, moram i ja s vremena na vreme nešto da priupitam. A s vremena na vreme gdin advokat vrti rukom i nekako nameće da se u tu ruku pogleda. A na ruci - veliki sat, meni ružan do bola, kao da je stavio budilnik na kaiš. Onako, reda radi, jer ne hvatam priključak s glavnom temom, pomenem: "Kako Vam je interesantan sat..."

Uh, kakav zajeb! Da sam bilo šta drugo rekla, bilo bi bolje. Sledi priča ozarenog čoveka koji mi saopštava koja je to marka i čega sve tu ima: i neki titanijum i neki dijamanti, pa, čini mi se, beše i neka keramika... pa ciferblat je ovakav i ovakav... a otporan je i na ovo i na ono... i pokazuje vreme ne znam ni ja gde sve ne... i oznaka se vidi po tome i tome... Izvinjavam se onima koji se razumeju u te stvari, ali nisam ništa zapamtila. Ličila sam na učenika koji je napamet naučio lekciju, ali, kako je ne razume, vlada s tek nekoliko pojmova i neprestano ih vrti u krug ne bi li ostavio utisak kako je nešto ipak radio. I, kao da sve to nije bilo dovoljno, sledio je svečani trenutak: "Izrađen je u seriji od samo 80 komada!" Ja zbunjena, da l' sad treba da se divim ili da zanemim... Šta ja sad treba da radim? Da mu se poklonim ili da se nasmejem? Napravi on tu značajnu pauzu, uzdignute glave, izvijenog vrata, krutih i pod konac postavljenih ramena... Čeka... Znam za taj psihološki momenat. Ovo je verovatno dramska pauza, sad sledi vrhunac... Da l' treba da se userem tu, na licu mesta... To traje tek nepun minut, ali ja, kao biće s izoštrenom socijalnom inteligencijom (valjda sam, majku mu, nešto i naučila od tolikog izlaženja i od tolikog pričanja s ljudima!), prozborim: "Stvarno?"

Mislim da nisam dobro podesila pogled i izraz lica, nije to sve tako dobro uvežbano... nije ni on glup, pa sledi dodatno pojašnjenje... Šta sad da radim? Bože, ima li te? Neću valjda početi da zevam? Neće mi se valjda oteti smešak, onaj moj, bezobrazni... Da mi je neko rekao da ću se radovati muzici, ne bih verovala. Tik na moje uvo, da ogluvim, zacvile violina "Eh, da imam, ko što nemam..." od Vlatka Stefanovskog (inače, moj kafanski favorit) i za trenutak sam poverovala da ima Boga. Izgleda da je Bog bio moj muž koji je pesmu naručio. Staviću mu ovo u plus, i dodati na spisak razloga ZA brak.

Pričam ja sutradan drugarici ovaj događaj, a ona će na to: "Ma, on te muvao, hteo je da ostavi utisak." Bogami, nije me muvao, ne samo zato što mi je muž tu, i ne samo zato što je mlađi od mene, i ne samo zato što sam ja završila karijeru... nego i zato što valjda niko tako ne muva nekog. Ako i muva, interesuje me ko pada na to. Možda devojka pripravnik u sajdžijskoj radnji?

Sad mi je jasno - trebalo je da budem fascinirana i da otvorim usta kao dete pred poslastičarnicom. Izneverila sam očekivanja. Uostalom, advokati se viđaju s kriminalcima, oni su navikli na taj soj. Koliko god raznorazne bitange, lopovi, razbojnici, prevaranti... mislili da su namazani svim mastima, advokati imaju najmanje jedan premaz te "znam znanje" masti više. I, naravno, razgovaraju s visine. Vremenom i sami pomisle kako je ta "visina" na kojoj su - normalan poredak stvari. I kladim se da gdin advokat misli kako sam glupa. Na pamet mu ne pada da je priča dosadna. I ni teoretski ne može da se desi da sat nije lep. A nije. Onakvu budžu, kao omanji nokšir na ruci... to ne bih nosila nikad.


Napomena u vezi s fotkama: Pojma nemam kakav je prvi sat, ali drugi je izrađen u samo 88 primeraka, a treći  u - 28! Našla sam na netu, a net - sve zna! Ovaj koji je meni bio pred očima (80 primeraka!), stvarno ne znam koji je.

Veličina grudi kao faktor obrazovanja

Nismo se mi jedini na svetu pretplatili na skandale, ali su naši nekako... Kad ih nekome sa strane ispričaš, sve ti neprijatno ne zato što je skandal sam po sebi neprijatan, već liči na loš vic - malo (više) skarednosti, pa sve upakovano u loš scenario... a kad pričaš, deluje kao da ni sam ne umeš da povežeš sve konce. Tako sam davnih dana pričala prof. Inesi Aleksejevnoj o istorijatu Obrenovića, i sećam se da me je gledala čudno, a na kraju me je i pitala da li se šalim povodom slučaja rezanja dasaka u klozetu za kralja Milana i kako je upao u fekalije... ali se spasao; a tek lažna trudnoća Drage Mašin... Ništa joj nije bilo jasno (Pregledali su je lekari? I tako nekoliko meseci?). Ko zna kako sam joj delovala, ali šta da radim - stvarno nam je takva istorija skandala. Neke druge zemlje imaju zavere, pa zaplete, rasplete...  kao da gledaš neki triler. Kod nas - govna, muljanje, razbijanje glava, pijanstva, kumovska podmetanja, vašarsko varanje, švaleracija, elementarna nepristojnost... Od svetskih skandala u poslednje vreme možda bi mogao našim aršinima da se meri jedino "slučaj Petr Nečas" u Češkoj, ali i to je nekako umiveno (za naše pojmove). Berluskoni... ma, malo dete. A i dobio je presudu - kriv. Naši ministri ni kad ih uhvate na delu ništa ne priznaju, a i kad dođu do suda, više to bude predstava s pevanjem, pucanjem i plakanjem nego bilo šta drugo. Ostavka kao moralni čin? Kod nas tako nešto jednostavno - ne postoji. Čovek je ministar i, samim tim, baš zato... može samo da mu se pljune pod prozor. To mu dođe kao nešto od Boga dato, poput plemićke titule.

Kaže naš vrli ministar prosvete kako ne nosi grudnjak. I ne samo on, nego ga ne nosi ni gdin Ljušić. Pretpostavljam da ga ne nose, ali šta se to koga tiče. On je bukvalno shvatio da je za poslednji u nizu skandala kriv - grudnjak! A kako on, jelte, s grudnjakom nema nikakve veze, šta je onda tu on kriv! Šta smo svi navalili na njega, ni krivog ni dužnog? Zato što je ministar prosvete, a provaljeni testovi kao imaju neke veze s ministarstvom ili, još čudnije, s prosvetom... Bože, svašta, čovek je vlast, on se borio da postane ministar ne bi li bio u poziciji da mu niko ništa ne može. Da nije bilo ovog ministarstva, pa sad, našlo bi se valjda neko drugo. Međutim, kako je dobar, i fin, i "narodni" čovek, ipak će odgovoriti na pitanje, pretpostavlja se kako - svi odgovorni biće kažnjeni. Naravno, a vi, gospodine ministre? "Kakve ja veze imam s tim? Pa ja ne nosim brushalter!"

Zamišljam sebe kako unucima pričam kakvo je bilo vreme pre nego što su se oni rodili, i kako "slučaj grudnjak" sasvim odgovara tradiciji i mentalitetu. Možda bih zaobišla detalje poput veličine grudi dotične "jedine krive", ali mislim da bi im teško bilo jasno nešto iz moje priče, iako bih govorila samo ono što je bilo očigledno. Možda bi se smejali mojim pričama (prolupala bakuta), a možda bi im bilo čudno, možda i tužno... Nisam vidovita i ne znam kako će tada biti u zemlji Srbiji, ali, ako je suditi logički i ne sumnjajući u napore koje svi zajedno ulažemo ne bismo li usrali i ovo malo što imamo ispravno, možda će moji unuci i praunuci rezignirano reći: "Zato nam je ovako kako nam je!"

Da se ne zaboravi - prosveta je sporohodan proces i ono što radimo ili ne radimo danas, najjasnije rezultate daće za 20-30 godina.
Zašto se onda bilo ko čudi što deca imaju sve bolji uspeh u školi, a sve manje znaju? To je ono takozvano "funkcionalno znanje" koje treba primeniti, a naša deca, bez obzira što se mi neprestano busamo u grudi kako su najpametnija, pokazuju stravično neznanje.
Naša deca ne čitaju knjige.
Naša deca ne razmišljaju, niko ih nije na to podsticao. Imala su samo gotove modele.
Naša deca su navikla da ocene dobijaju na nastavničkom veću, a ne u učionici i za pokazan trud.
Naša deca ne mogu ni da pretpostave koliko je znanje važno jer - svuda oko sebe viđaju ljude bez škole a uspešne, ili s nekim silnim doktoratima sa "sumnjivih" škola. Kad saberu dva i dva, jasno im je da se trud oko škole nimalo ne isplati. Zašto bi drljali klupu kad mogu mirne duše da kažu "Nambija" ili "sok od đusa" i - ostanu živi? I ne samo živi, nego i poštovani.
Ako im je baš potrebna škola, ima privatnih fakulteta, na kraju krajeva - mame i tate mogu da plate "školovanje u inostranstvu"... Tako sam i ja nekad imala veliko poštovanje prema tim stranim fakultetima, dok nisam počela da radim s "kadrovima". Na stranu to što imaju diplome s fakulteta za koje niko ne zna, ali... jedan takav "perspektivan kadar" predlagao je, u cilju uštede, da "prevodimo ukrštene reči s nemačkog, šta kog đavola da plaćamo enigmate"! Toliko o tome, mada ima još... obilje materijala, ali me sramota da sve iznosim.

A naše školstvo? Pa, bilo je nekad dobro. Mada, i u "moje vreme" nije svaka škola bila ista. Sećam se jedne devojke iz Kraljeva s kojom sam bila na vežbama iz ruskog. Iako sam i ja došla na fakultet dobro potkovana i u startu bila iznad mnogih, ova devojka je bila fantastična - sve je znala i imala je izgovor kao prava Ruskinja. Prvo sam je pitala da li je živela u Rusiji, pa, pošto nije, da li je osvajala nagrade na takmičenjima, a ona će: "Ma, ne, imala sam trojku iz ruskog." Koji god profesor da joj je predavao, svaka mu čast! E, ona je imala trojku, a sve ostale mogla je da nosi u zubima. I sad kažu kako je jedino relevantno "osmogodišnje drljanje klupe"! To je svakome, ko je makar mislima u prosveti, jasno da - nema pojma! Pogotovo danas, kad su svi odlični. I kad maltene nema nikakvog kriterijuma. Čak su "škole na glasu" - najsumnjivije. Da se deca ne muče... Blaženo je neznanje. Taj "uspeh" iz škole je čista smejurija. Danas su svi odlični, a ko nije, ili je ograničenih sposobnosti ili bez trunke ambicije. Ili su mama i tata "niko bitan".

Nekad je moglo i da se ponavlja, i da se ide na popravni ispit (nismo svi za sve predmete talentovani), a da se kasnije postane i lekar, i sudija, i inženjer... Ali, prijemni ispiti su pokazivali šta stvarno znamo i čemu smo naklonjeni. Kasnije smo dobijali ocene na osnovu onoga što pokažemo na ispitu, nikad profesor nije bio kriv, a ne da "prođemo" samo zato što smo redovno sedeli na predavanjima, potpisivali se i na vreme predavali "radove" (u stvari prerade onoga što skupimo na netu ili napiše neko drugi).

Malo je reći da sam razočarana. Malo je reći čak i da sam očajna. Stvarno mi dođe da vrištim jer je ovim skandalom degradirano sve dobro, ispravno i lepo na čemu treba graditi jedno društvo. Zaslužili smo sve što nam se dešava jer se non-stop vrtimo u začaranom krugu presečenih dasaka na klozetu i veličine grudi u koje neprimetno mogu da stanu testovi.

Seks i grad

Serija koju smo često skraćeno zvali "Seks" toliko je bila popularna kod nas da nema javnog glasila koje nije objavilo kako je prošlo tačno 15 godina od emitovanja prve epizode. Pored "Mućki", verovatno je i najviše reprizirana od svih stranih serija. Poslednji put bila je na HRT, čini mi se na HRT 2, pa čak i oni koji ništa hrvatsko više niti gledaju niti slušaju, ako su voleli seriju, ponovo su je otpratili. Dođe tako moja sestra kod mene, malo kasni, u letu hvata daljinski, pa drhtavim rukama, sva užurbana, okreće kanale: "Gde ti je HRT? HRT 2? Hajde, brže..." Dok je trajala epizoda, u nekoliko navrata, zajedno s glumicama izgovarala je replike. Nije da nisam bila fan i da nisam gledala seriju nekoliko puta, ali baš da sve znam u detalje... dotle ipak nisam doterala. Ali zato ima nekoliko scena koje ću pamtiti do kraja života, kao što ima nekoliko i iz "Alana Forda", "Mućki", "Alo, alo"...

Omiljene su mi kad lekar pita Samantu koliko je imala ljubavnika, a ona ga gleda i ćuti, ćuti... pa je lekar opet pita hoće li mu odgovoriti, a ona će na to: "Sačekajte, još brojim." Ili scena kad Miranda na medenom mesecu beži od Stivena da telefonira Keri, zamorena seksom... popeo joj se na glavu. Ili kad Keri shvata da je ceo život trošila samo na cipele, a sad joj je u pitanju životni prostor, i užasnuta je "što bi ceo život mogla da strpa u kutiju za cipele". Ili kad Šarlot, iako počinje da živi u bajci, bar onako kako je ona zamišlja, ipak ne može da odoli testosteronskim čarima baštovanovog tela.

Ima mnogo scena koje će ostati u sećanju ne samo zato što su zanimljive već i zato što verno odražavaju stvarne situacije. Da, dragi muškarci, ovako razmišljaju žene, mada o tome glasno ne govore. Bar ne pred vama. Zamenljivi ste, svakako. I važni ste, ali niste najvažniji. Kad se skupe bliske drugarice, naravno da pričaju o seksu i naravno da su jedne pred drugima savršeno slobodne. Da, imaju i empatiju prema drugaricama... I solidarne su kad su prave... I, kako Samanta kaže u seriji: "Muškarci su za seks, žene su za druženje."

Kako god da neko shvata temu "Seksa i grada", ne može se poreći da makar delom nije oda ženskom drugarstvu. Onako kako sam ja doživela seriju, ona je - samo to. Uzgred se dešava i potraga za ljubavlju, uzgred je opisan život samostalne devojke na pragu četrdesete u velikom gradu (interesantno, ruski prevod serije je "Seks u velikom gradu"), uzgred su sve seksualne maštarije, egzibicije i razočaranja koje junakinje doživljavaju... sve je to samo dekor, lepak koji drži delove priče o ženskom drugarstvu. A šlag je garderoba koju nose, cipele - neizostavna divna obuća, kadrovi u kojima je Njujork predivan grad, kafići u kojima sede, kosmopolitan koji piju, lamentiranje nad pitanjem da li je Pravi Zverka ili Ejdan... Sve je to nadgradnja. Da li da ponovim još jednom - glavno je žensko drugarstvo.

Zato je serija i mogla da bude toliko popularna i da se s junakinjama identifikuju devojke i žene na svim meridijanima. Teško da ćete u Srbiji upoznati kolumnistkinju koja od pisanja jednom nedeljno može da živi kao Keri Bredšo, ili advokaticu poput Mirande, ili, još čudnije, ženu poput Samante koja radi u PR agenciji i ima iskrene drugarice, a skoro da je domen fantastike neka poput Šarlot koja od rada u muzeju gaji životni stil fensi devojke. Zamislite srpsku kolumnistkinju. Onoliki broj cipela može da ima samo ako umesto kolumni piše promo-tekstove za fabrike obuće, pa joj oni iz zahvalnosti poklanjaju sve novo iz kolekcije, međutim, tu neće biti ni lobutinki ni manolo blanik cipela... Miranda bi u našoj verziji bila devojka koja dolazi kući sva smoždena s posla i ni na kraj pameti joj ne pada ne samo seks nego ni priča o seksu jer radi na slučajevima silovanja, porodičnog nasilja... Za nju bi odmor bio da s drugaricama priča na primer o receptima. Ili da ne priča uopšte, još bolje. Samanta ne bi imala vremena, verovatno ni volje, da sedi s drugaricama jer je non-stop na nekim događajima, pardon - "iventima", na kojima se svima smeška i posle toliko vremena i nema više prave prijatelje jer im uvek pretpostavlja one s kojima mora, htela ne htela, da bude u dobrim odnosima - nikad se ne zna za šta će joj ko biti potreban. A Šarlot? Ona bi jedva sastavljala kraj s krajem, ta nijednu kafu ne bi imala da plati kad izađe s drugaricama, a kamoli da jede po restoranima...

Ako sve to zanemarimo, da na primer zamislimo kako taj životni stil mogu sebi da priušte i naše devojke (valjda se zato kaže "kao na filmu"), a da nisu sponzoruše, onda možemo da se identifikujemo s njima u potpunosti. Jer, ono što je najvažnije, njihova percepcija života kao takvog, životnih vrednosti i potrage za ljubavlju, savršeno je bliska svakoj našoj devojci ili ženi. Kao što je bliska i Tajlanđanki, i Kanađanki, i Moldavki, i Bušmanki... i bilo kom ženskom stvoru na planeti Zemlji. Dok će Samanta imati seks s vlasnikom lanca hotela u jednom od njegovih objekata, dotle će "naša" imati isti takav seks s vlasnikom STR "Kasandra", u magacinskom delu. Ako bude imala sreće, ljubavnik Radiša imaće tamo neko kanabe, mada, ako je seks dobar, ništa ne smetaju ni džakovi s krompirom. Ali, šta je poenta? Naravno, da će o tom iskustvu prodiskutovati s drugaricama i da će se na istom mestu u priči smejati, mada nisu imale isto mesto za seks, ali... seks je bio isti - Hajat ili magacin Kasandre, ma... to su tek nijanse... Seks je samo povod, bitna je diskusija s drugaricama, komentari...

Toliku popularnost mnogi su pokušali da kopiraju, pa je na primer u Engleskoj napravljena serija o modnoj urednici koja se ubibože oblači, ima dozlaboga nesređen život, u potrazi je za ljubavlju... i njenoj ekipi drugarica. Naš pokušaj imitiranja bila je izuzetno neuspešna serija "Lisice" - potpuni promašaj, mada su autori verovatno mislili da su "skinuli" ključne elemente "Seksa" - četiri drugarice, četiri modela ženskih stvorenja, i... samo se priča o seksu. Zašto je serija bila toliko negledljiva? Pa, izostao je ključni momenat - drugarstvo, tačnije žensko drugarstvo. Sve je bilo hladno, a poruka svake epizode je bila "kako smo mi napredne", pa sam se osećala pomalo kao posle kritike "partijskog rukovodioca" da nisam još uvek ideološki spremna da stupim u partiju... koju god, koja je tad najaktuelnija kao najnaprednija. Engleska serija je pak imala elemente tog drugarstva, zato je i bila uspešnija, ali... autori su se trudili da parodiraju "Seks i grad", pa su se malo više zaneli. Toliko nezadovoljnih žena na jednom mestu stvarno je previše. Nezadovoljnih klimakteričnih žena... još gore. Posle svake epizode imala sam utisak kao da sam na grupnoj terapiji, mada je bilo duhovito, ali - svaki lek u prevelikoj količini postaje otrov.

I opet ostaje "Seks i grad" kao najtopliji, najživotniji, najrealniji... serijal o ženama i njihovim mislićima (ako se sklone naslage glamura za nas, a običnog potrošačkog društva za "njih"). Ako bude novih repriza, da li ću ih gledati? Pa, neću žuriti da se nacrtam ispred TV-a, ali ako me daljinac odvede do kanala na kojem se prikazuje, sigurno ću sedeti kao prikovana... iako znam šta će se desiti na kraju... iako sam sve gledala ko zna koliko puta...

Antiprotivna logika (o nakrivo nasađenima)

Neki su uvek s većinom, neki uvek s manjinom, a neki su bogami i sami. Ne baš uvek, ali uglavnom. O kategoriji koja je uvek s manjinom, tendenciozno, ne zato što tako misli već zato što je ocenila da je tako na nekom "višem" nivou, ovaj put ne bih. Nazoviintelektualaca i "elite" puna mi je ona stvar. I nekako imam utisak da im u Srbiji baš prija, ovde su razmnoženi toliko da polako postaju većina - upravo ono što ne žele. Šta da im radim? Njihov problem, samo da se ne mešamo, ako može.

Ja bih o ovima što žele da budu kao većina, a nekako uvek ispadne da su manjina.

Samo jedan primer, ne tako davni, pre jedno 12-14 godina. Radim ja u školi kao profesor. Prošle su one godine kad su prodavnice bile puste i kad je plata iznosila cele dve marke, a ko je radio u boljestojećoj firmi, primao je bogami i "cele" dve i po marke! Prošlo je i vreme kad smo dobijali decu iz Bosne, Hrvatske i s Kosova u buljucima. Prošlo je vreme i kad su druga deca (ista ta što su dolazila, ali i "domaća") odlazila u neke Amerike, Kanade, Nove Zelande... Tek što je prošlo bombardovanje. Tad, naravno, nije bilo nastave. Predajem ja svoj predmet stvarno s ljubavlju. želim da mi deca izađu iz škole makar s nečim u glavi od onog što sam im pričala. Ali, nije bilo lako - neki govore ekavicom, neki ijekavicom, sva deca sluđena, nastavni planovi i programi toliko različiti, a deca nisu kriva zbog toga, pa smišljaj kako sve to da im olakšaš. Ovi što su došli zbunjeni, često su mislima odsutni, a ovi što odlaze ponašaju se kao da ih baš ništa ne zanima - računaju na ono "nisi valjda toliki skot da me ispratiš u daleki svet s ružnim uspomenama i noćnim morama kao posledicom loše ocene". Na sve to, često se štrajkuje, pa i škole štrajkuju. Malo radimo, malo ne radimo. Propuštenog gradiva koliko hoćeš, a nije poenta u tome da ih samo oceniš, nešto moraju i da nauče, nešto moraju i da pročitaju pa da pričamo o tome, da se vidi kako razmišljaju, kao govore, kako pišu...

U takvom opštem društvenom haosu, opet mi na nastavničkom veću raspravljamo da li ćemo štrajkovati ili nećemo. Počinje glasanje, iako nas ima u oba prosvetna sindikata, ali valjda ćemo kroz većinu naći neki zajednički jezik. I tako, glasamo mi da li da idemo ili ne idemo u štrajk. Ko je ZA, nek digne ruku. Gledam ja po onoj zbornici, i ne mogu da verujem - skoro svima ruke u vazduhu. Kaže direktorka da je onda bolje da dignu ruke samo ovi koji su protiv štrajka. Bilo je nas - troje! Da, troje. Jedan kolega, koleginica i ja. Poče žamor, ovo dvoje iz moje trojke kao da se pišmane, a ja kažem: "Kakav, bre, štrajk! Deca su toliko gradiva propustila, da to jednostavno ne dolazi u obzir." Mada sam mislila da sam bila oštra, moj aktiv srbista, englezi i nemci (profesori koji predaju te jezike, zato je malo slovo), uglavnom mi se smeškaju. Vidim ja da ni na koga ne ostavljam ozbiljan utisak, ali dobro, šta da se radi. Zavedu oni to da smo većinom rešili da idemo u štrajk. Opet dobro, i ja sam deo kolektiva, idem i ja u štrajk.

Onda prelazimo na drugo glasanje - da li ćemo sasvim da obustavimo nastavu ili ćemo imati skraćene časove, pola sata umesto 45 minuta, kao upozorenje. Nešto se mislim: "Kad već hoćemo da štrajkujemo, onda uopšte ne treba da bude nastave, to je valjda najjasnije upozorenje da smo nezadovoljni." Ovaj put direktorka je prvo pitala ko je za totalnu obustavu nastave. Dignem ja ruku. Ništa se ne dešava. Okrenem se oko sebe, skoro pun krug - samo ja digla ruku. Samo ja! Pa, stvarno, kakav je to štrajk ako radiš skraćeno? Kad već hoćeš nešto da preduzmeš, onda ideš na sve ili ništa. To mu dođe ne kao štrajkovanje neko kao štrajkovuckanje. Umesto da se jebavamo s Vladom i nadležnim ministarstvom, mi ćemo da se jebuckamo. Tako sam to shvatala tada, a i sada mislim isto. Ako je moguće postići sve za pola sata, što onda celokupno školstvo ne pređe na taj sistem rada?

Bila sam u manjini, ali sam se priklonila većini. To je ta demokratija. Na delu.

Pisala sam ranije post o deda-stricu Brani koji je celog života imao baš takve situacije. Ne samo da je bio manjina čitavog života, on je uvek bio - sam. Moj otac ga je zvao "antiprotivni", mada je bio sazdan po istom modelu, kao da su pravili kalup za njih dvojicu. Kad smo bili deca, slušala sam šta drugi govore o deda Brani, a uglavnom je to bilo neko dobronamerno podsmevanje. I ja sam tada, valjda tim transferom osećanja, mislila da je čudak. Sad ga shvatam. Tek sada. Njegov slučaj izgleda ovako: dete iz bogataške kuće ušlo u SKOJ i o tome niko ništa ne zna; za vreme rata bio ilegalac, a nije bio ni punoletan, i prebacivao ljude iz grada u partizane i četnike, gde je već ko hteo (ovima koji su učili falsifikovanu Brozovu istoriju preporučujem da se malo bolje obaveste); posle rata, kad su svi pristupali komunistima i partiji, on traži ispisnicu (neće da "bude s lopovima i licemerima"); pedesetih godina, kad u Nemačkoj nije imalo šta da se jede, odlazi kod svojih ujaka u Keln: sedamdesetih, kad svi odlaze u Nemačku jer mogu da rade i dobro zarade, on se vraća u Srbiju ("nije to više ista zemlja")... Eto, tek nekoliko sitnica iz njegovog života, ali mislim da je i ovo dovoljno.

I sad se pitam - da li ovu antiprotivnost da pripišem genetici ili razmišljanju svojom glavom. Rekoh već da nisam u kvaziintelektualnoj manjini, mislim na pravu manjinu, kad uradiš nešto iz ubeđenja i po pravilu imaš samo štetu od toga. Moj najstariji sin pošao je istim stopama. Ni srednji se ne razlikuje mnogo. Pa ni ovaj najmlađi. Da li smo mi luda sorta? U Šumadiji za takve postoji naziv - nakrivo nasađeni. Ako i jesmo, ipak ništa ne bih menjala. Nisam decu učila šta da misle, već samo da misle. I mene su učili tako. Ali, i moji su bili - nakrivo nasađeni, uvek antiprotivni.

Šta ste svi navalili na mene?

Do pre nekog vremena slušala sam drugaricu koja je lelekala nad svojom tužnom sudbinom. Osećam se kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa. Nije ona energetski vampir, nego sam ja budala. A što je najgore, u galeriji likova s kojima se družim (baš družim) ima ih nekoliko takvih. Sad ću malo da kukam. Nek bude javno. Neki će se prepoznati, ali šta da radim. Bitno je da im imena neće biti prepoznata. Meni se sad vrišti, pa bolje da ovde prospem žuč nego da me 'apse ili vuku u Lazu. Da sam u Kragujevcu, rekla bih - u Pčelice, ali nema veze, ludara je ludara, dođe mu na isto.

Šta je bilo? Desile su joj se grozne stvari s decom, pa mi je to ispričala, a onda je na red došla analiza dosadašnjeg života. U najkraćem: Imala je grozne roditelje, a sad su joj deca - odvratna. Jadna ona! Stvarno, kad bi se to prepričalo, deluje kao horor, i stvarno je da je žališ, makar na mahove. Ali, kad se sve poređa jedno pored drugog, kako je moguće da baš svi budu takva čudovišta, a ona jedina čeljade na mestu! Ovo je, naravno, retorsko pitanje, zato i ima uzvičnik na kraju. U stanju u kojem je bila nije dolazilo u obzir da je podsećam na neke njene "bedastoće", što bih inače učinila da nije svako malo bila na ivici suza, a u nekoliko navrata potekle su i prave suze. Moram da priznam da ne umem da se ponašam kad neko plače. Jednostavno, ne znam šta da radim. Šta god da je, meni nekako uvek bude žao, o neprijatnosti i da ne govorim. Nisam imala nijedan pametan savet, ma nisam imala ni glup... samo sam sve uredno saslušala i, dok sam je slušala, želela sam da imam čarobni štapić koji bi rešio njene probleme. Kad je otišla, pogledala sam se onako izmoždena u ogledalo i... zaista, nekako mi se nadula glava. Nije baš da sam ličila na pčelarskog pripravnika, ali... videlo se da je u tu glavu pohranjeno dosta toga u prethodna dva do tri sata. A onda počnem da razmišljam, pa se razbesnim. Šta ste, bre, svi našli meni da se poveravate? Istresete svoja govna na moja leđa, a ja ih onda okolo nosam neko vreme praveći se kao da je sve u redu.

Oduvek je bilo tako. Čega sam se sve naslušala... mogla bih da punim Kurir vestima svakodnevno najmanje godinu dana. Ako ne "vestima", onda bi bar mogle da budu "zanimljivosti" ljudske psihe, mada mislim da bi najprimereniji naziv za rubriku bio: Verovali ili ne. Činjenica je da ne odajem tuđe tajne, i da se uvek pravim blesava, veze nemam sa životom, pa i po cenu da me proglase za debila (mada se nekad tako i osećam). Ali, baš toliko poverenje, baš sve meni... Na primer, u braku su ljudi koji su mi odvojeno prijatelji, i poveravaju mi se i on i ona. Bože, kako je to bilo mučno. Ja retko ćutim, ali, slušajući njih, ćutala sam kao zalivena. Oboje su, svako za sebe, on brže od nje, ukapirali da su pitanja poput: "Šta misliš, da li on/ona sumnja?" ili: "Je l' ti rekao/rekla nešto?" i slična - zabranjena. Da li na žalost ili na sreću, ali razvedoše se oni posle skoro 30 godina braka, pa više ne osećam pritisak kao pre. On je i prestao da mi se poverava, hvala Bogu, a ja ne moram da "igram po jajima" kao Milja Mata Milja dvostruka špijunka. Mada, mislim da mi se on više ne poverava jer nema šta ni da kaže. Kako god, ne znam kako je njima, ali ja lakše dišem.

Da ne bude zabune - volim svoje prijatelje, kakvi god da su. Samo što mi je nakad premnogo prijateljstva za jedan dan. To ti je kao čokolada koju voliš, ali baš sad, da odjednom pojedeš pola kilograma... malo je mnogo, zar ne?

Tumačenje moje sestre je da mi se ljudi poveravaju zato što nikad ništa ne pitam. Možda. A mama je govorila da mi svi sve pričaju zato što sam pozitivna. Možda. Muž mi kaže da je takva situacija zato što sam kreten (po njegovom, laka sam meta za "davljenje"). Možda. Najverovatnije od svega ima po malo. Znam samo da me raduje kad me neka drugarica pozove da joj "dam energiju" - tad bih otišla i na kraj sveta, samo da sam joj blizu. Mene to ništa ne košta, a njoj bude bolje. Ili, kad mi se neka od njih javi, pa osetim da je u zarozanom raspoloženju, stvorim se na "mestu događaja" za tili čas. Tad mi stvarno nije teško da slušam, i slušam, i slušam... pa, ako imam neku ideju, kažem joj. Najvažnije je da njoj bude lakše. I ja se posle toga osećam bolje. Međutim, sve su to situacije kad niko pomoć ne traži, a onda je dajem drage volje.

Problem su ovi drugi, koji misle da mi je to obaveza. I oni treći, koji mi pričaju svakojake gluposti, pa se pitam da li lažu sebe, svesno, ili mene, još svesnije - misleći da sam toliko glupa. To su užasno neprijatne situacije. Postoji i treća mogućnost - da stvarno veruju u ono što pričaju, a to je najneprijatnija situacija za onog ko ih sluša. Moja nana je govorila da prijatelji služe tome da se međusobno maltretirate: malo oni tebe, pa onda malo ti njih... i tako... družite se.

Jedna rođaka, koja je moju majku mnogo volela (tako je uvek govorila), kad mi se ta ista majka razbolela, i kad je bilo očigledno da neće dugo, trebalo je da je poseti u bolnici. Zvala je mene (nekako se podrazumeva da zove mene a ne moju sestru), pa, kad je saznala broj sobe i vreme u koje može da dođe, pa kad je još dobila i dodatnu informaciju kad ću ja biti tamo... nešto se otkačilo, pa je počela da priča kako se mnogo loše oseća u bolnicama - ona to jednostavno ne može da izdrži, lupa joj srce, oseća takvu teskobu (Miljo, dušo, ne znaš ti kako je to strašno kad uđem u bolnicu), pa kako joj je muka od bolničkih mirisa, pa kako posle danima ne može da se osvesti gde je bila, pa kako često ima i ružne snove (prave noćne more, ne znaš ti kako je to strašno kad imaš noćne more)... i dođosmo mi do toga da ja počnem da je tešim kako će sve biti u redu (biću ja tamo, šta se sekiraš), kako ćemo sve da okrenemo na šalu, kako uopšte ne treba da misli na to već kako će se videti s mojom majkom... I tako popunismo mi skoro sat vremena. Ipak sam kreten, ima moj muž pravo - tek posle nekog vremena bila sam besna što joj nisam rekla: "Ma, ne moraš da dolaziš u bolnicu ako ti je toliko teško" i još da dodam: "Aman, ženo, imam posla, nemam vremena da dangubim tebe slušajući" i da joj još nešto tako, slično, dodam. Ali, za ovakve mediokritete kao što sam ja - sve je to kasno. U trenutku dok smo razgovarale, meni je iskreno bilo žao što ima problem s odlaskom u bolnice. Ha-ha-ha... nije tu priči kraj. Posle više od godinu dana saznam da je tamo nekog drugog obilazila u bolnici i da nije imala nikakav problem. Da li je nju ponela priča, pa mi napričala budalaštine, a mene ponela njena blesava priča, pa pokazala kako imam kapacitet za empatiju kao okean... tek - nema ona problem s bolnicom. Ali ja očigledno imam sa samom sobom.

I za još nešto sam medijum - svi od mene traže pare na zajam. Ljudi, NEMAM PARA, ne znam odakle vam ideja da ih od mene tražite. Jedva sastavljam kraj s krajem, pogotovo sad, kad započinjem posao. Živim vrlo skromno i nikome ne dugujem. Ni banci, ni državi, niti ikome. Očigledno mi niko ne veruje da sam sirotinja. I ne znam da li da plačem ili da se smejem kad mi kažu: "Ma, snaći ćeš se ti, daj mi sad nešto malo, makar pet hiljada." E, da ga jebem. Jedno pet hiljada puta, najmanje.

Fotografije br. 2 i 3: Demotivacija

Od testosteronskog goveda umisliš da je romantična dušica

Glede muško-ženskih odnosa (namerno su prvo muškarci, kao slabiji pol) skoro da ništa novo ne bi moglo da se kaže i napiše, ali izgleda da ipak uvek može nešto drugačije, mada možda nije novo. Pre neki dan dođe mi do ruku fotkica nekog Priručnika za žene iz 1955. godine, a onaj koji je postavio fotku, napisa dole: Dobri stari zakoni zbog kojih bi vas danas diskriminatorima zvali. E, alal ti ćufte, autoru! Ne sumnjam da bi ti, kao i svako muško čudo prirode, voleo da te čeka spremna večera koju je, jelte, žena pripremila ranije i čeka te kao zapeta puška da se lepo naručkaš. Ona, svakako, živi za to da si ti zadovoljan. Naravno, pripremljena je za tebe, čeka te sva usptreptala. Lepo piše: Pripremite se za muža - a ja čitam da mu on dođe kao neka delagacija od koje zavisi kako će se odvijati dalji život na planeti Zemlji, pa i ona mora da bude spremna za dolazak takve grandiozne veličine. Da, smanjila je i buku, da slučajno njemu nešto ne smeta. A tek ova poslednja napomena - Ne ometajte ga -  bacila me je u ushićenje. Pogotovo rečenica: Ne zaboravite da je on gospodar u kući i kao takav uvek će sprovoditi svoju volju, pošteno i pravedno. Čoveče, odsekla sam se! Za kraj, kao i svaki šlag na torti, boldirano, pa velikim slovima: Zapamtite, dobra žena zna gde joj je mesto. Čudi me da nema uzvičnika, već je stavljena samo jedna obična tačka. Da, zaboravih da "muškarac sprovodi svoju volju, pošteno i pravedno". Zato je samo tačka, zbog tog poštenja i te pravednosti.

Ovaj Priručnik bio bi smešan da je objavljen u 18. ili nekom ranijem veku, s ove vremenske distance, ali - ovo je 1955. godina, nije bilo tako davno. I što je još gore, neko to sad iskopa, pa postavi kao "žal za dobrim starim vremenima", kad se znao red. I kad se živelo lepše. I kad je sve bilo bolje. Ma, da, pričajte mi još malo o tome.

U istom maniru je i isečak iz novina iz šezdesetih godina (ispod, desno), kad je u ženskom časopisu objavljen odgovor na pitanje: Zašto žene odlaze na koncerte i "kulturne priredbe" mnogo više nego muškarci. Još su ove kulturne priredbe stavljene pod navodnike. Pitam se kako da tumačim te navodnike - da žene u stvari odlaze na nekulturne priredbe, ili su te kulturne priredbe nešto bezveze ili... Na stranu pitanje, mada je i ono za padanje na dupe s veće visine, ali odgovor je prava oda gluposti i nadmenosti (to dvoje najčešće i ide zajedno). Kraj me je raspametio: Čovek je građen za akciju, a ne za sedenje. Pod ovim "čovek" misli se na muškarca, a žena je valjda - čovečica. U mojoj Šumadiji još uvek govore: čovek i žena, nije da nisam čula tako nešto, naprotiv - slušala sam i slušam stalno, ali za ove 53 godine još nisam uspela da se naviknem i glatko progutam "čoveka" kao "muškarca".

Međutim, ne lezi vraže, počinjem da sumnjam kako ni ta 1955, pa ni te šezdesete, nisu tako daleko - u glavama je ostalo te mentalne prašine šovinizma, i to - u ženskim glavama. Sačuvaj me, Bože, kako žene percepiraju "idealnog muža".

O čemu se radi? Na fejsbuku je moja prijateljica i bivša koleginica Nataša Milićev postavila ovakav status: "Napravili smo konkurs 'Najbolji muž u Srbiji'. Prva nagrada tri dana uživanja - royal spa hotel u banji Koviljači. Dobili stotine pisama. Suzili izbor na 15 kandidata od kojih biramo tri. Naš zadatak, kao redakcije, bio je da nepristrasno pročitamo te priče i glasamo za favorite. 90% žena je pisalo hvalospeve o muževima koji peru i kuvaju i menjaju gaće svaki dan. Meni je to default, pa sam ih odmah eliminisala. Jedna je rekla da ju je ugledao sa 17, da je njenom ocu objasnio da je želi i da će da je ženi, a sada mu samo objašnjava da je divna punih 40 godina kada se sretnu na porodičnom ručku. Taj je dobio plus. Druga je rekla da je njen muž posvećen otac već deset godina iako sve četvoro dece nisu njegova. Taj je dobio dva plusa. Treća je rekla da je njen muž podržavao i kada je bila najslabija, najnerazumnija i kada se svađala sa celim svetom iako je znala da nije u pravu. I on je znao, ali je objasnio da je ona njegova. Taj je dobio tri plusa. Nažalost, moji kandidati nisu pobedili. Pobedio je Gari što je ceo dan nosio visibabu u novčaniku i dao je svojoj ženi, tako sasušenu i presovanu. Bilo je to lepo pismo. Lepo napisano, ali to nije govorilo mnogo o mužu koliko o ženi. Naše žene u redakciji su se, naravno, na to raspametile i raznežile, i shodno tome, izabran je pobednik. E, sad, nakon što smo obavestili ženu da je njen muž pobedio i da su osvojili mini-vikend u Koviljači, prvo je nastao muk, zatim rečenica: “Uf, morate mi dati par dana, moram da ga pripremim”, a zatim očajno preklinjanje da ništa ne objavimo i da će ona inkognito da ode u banju. Ispostavilo se da je Gari neki teški džiber, koji bi na prvo saznanje da se povlači po novinama, zaslugom svoje žene, istoj izbio prednja dva zuba. Ali, eto, ona voli visibabe, i da sanjari i lepo piše. Simple as that. Spisak pobednika je bio objavljen tri dana ranije, time nagrada podeljena i validna. Žena je slagala muža-visibabu da je uštedela za mini-vikend i otišli su na uživanje. A redakcija? Popišana, razočarana, u neverici. Ja ne. Svaki muškarac koji ima novčanik na preklop u kojem presuje visibabe, bilo to istina ili ne, ima ozbiljan poremećaj. Ja volim ove što su im novčanici na čičak i što te vode u polje visibabe bosu. Da trčkaraš, mirišeš sunce i prljaš tabane. Ali ne mogu da se otmem mišlju: Jebomamu, poslali smo siledžiju u spa. Da ga žene masiraju, kuvaju, da mu udovoljavaju. Predlažem da sledeći put pravimo konkurs 'Najbolji ljubimac u srbiji'. Taj koncept ne može da omane, a otporan je na siledžije, romanopisce i budale." 

E, taj džiber i siledžija, pod uslovom da je elementarno pismen, možda je autor ili neki rođak u duhovnom, nekom višem smislu koji žene što idu na kulturne priredbe ne mogu da razumeju, autora komentara na fotku Priručnik za žene. Možda od presovanja visibaba čovek (čitaj: muškarac) "ne postizava" da nešto i prozbori ili napiše. Kakve li su mu misli o temi smisla života? Da ga žena ne uznemirava, ne pravi buku, spremno ga čeka, s večerom, naravno, i "neka on prvo govori, sigurno ima važnije stvari na umu od vas" (iz famoznog Priručnika). A šta se radi u slučaju da je mutav, nema ni jedan jedini mislić u glavi... Pa, opet ima "važnije stvari na umu od vas" jer je - čovek (čitaj: muškarac).

Ipak, apsolutni hit su mi ovi što svakog dana menjaju gaće, i to im je preporuka za "najboljeg". Šta  reći? Ovaj na kojeg je tipovala Nataša, kod mene bi dobio svih šest pluseva.  

Izgleda da je kvaka u tome šta žene umisle. Stvore sebi tako neku sliku koja veze nema s realnošću, ali ipak, u poslednjem momentu se opasulje da je govedo - govedo. Kad opasnost prođe, opet govedo rehabilituju, pa ga stave na pijedestal i zadovolje se time što svaki dan menja gaće. A ako još presuje i visibabe... e, taj je romantična dušica. Nema veze što takvi lupaju o sto, a možda dele i šamare i izbijaju prednje zube, i što se "ovoj našoj" vilica trese da mu otvoreno kaže kako ga je turila u novine (bez obzira na to što je proglašen za "najboljeg", ali.. u novine...), ipak je on - njen. Podsetilo me na Don Kihota koji juriša na vetrenjače, međutim, u poslednjem trenutku - ipak ne nasrće na njih. A kad se malo udalje od vetrenjača, Sanču ponovi istu priču, kao da ništa nije bilo.