петак, 31. мај 2013.

Šta ste svi navalili na mene?


Do pre nekog vremena slušala sam drugaricu koja je lelekala nad svojom tužnom sudbinom. Osećam se kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa. Nije ona energetski vampir, nego sam ja budala. A što je najgore, u galeriji likova s kojima se družim (baš družim) ima ih nekoliko takvih. Sad ću malo da kukam. Nek bude javno. Neki će se prepoznati, ali šta da radim. Bitno je da im imena neće biti prepoznata. Meni se sad vrišti, pa bolje da ovde prospem žuč nego da me 'apse ili vuku u Lazu. Da sam u Kragujevcu, rekla bih - u Pčelice, ali nema veze, ludara je ludara, dođe mu na isto.

Šta je bilo? Desile su joj se grozne stvari s decom, pa mi je to ispričala, a onda je na red došla analiza dosadašnjeg života. U najkraćem: Imala je grozne roditelje, a sad su joj deca - odvratna. Jadna ona! Stvarno, kad bi se to prepričalo, deluje kao horor, i stvarno je da je žališ, makar na mahove. Ali, kad se sve poređa jedno pored drugog, kako je moguće da baš svi budu takva čudovišta, a ona jedina čeljade na mestu! Ovo je, naravno, retorsko pitanje, zato i ima uzvičnik na kraju. U stanju u kojem je bila nije dolazilo u obzir da je podsećam na neke njene "bedastoće", što bih inače učinila da nije svako malo bila na ivici suza, a u nekoliko navrata potekle su i prave suze. Moram da priznam da ne umem da se ponašam kad neko plače. Jednostavno, ne znam šta da radim. Šta god da je, meni nekako uvek bude žao, o neprijatnosti i da ne govorim. Nisam imala nijedan pametan savet, ma nisam imala ni glup... samo sam sve uredno saslušala i, dok sam je slušala, želela sam da imam čarobni štapić koji bi rešio njene probleme. Kad je otišla, pogledala sam se onako izmoždena u ogledalo i... zaista, nekako mi se nadula glava. Nije baš da sam ličila na pčelarskog pripravnika, ali... videlo se da je u tu glavu pohranjeno dosta toga u prethodna dva do tri sata. A onda počnem da razmišljam, pa se razbesnim. Šta ste, bre, svi našli meni da se poveravate? Istresete svoja govna na moja leđa, a ja ih onda okolo nosam neko vreme praveći se kao da je sve u redu.

Oduvek je bilo tako. Čega sam se sve naslušala... mogla bih da punim Kurir vestima svakodnevno najmanje godinu dana. Ako ne "vestima", onda bi bar mogle da budu "zanimljivosti" ljudske psihe, mada mislim da bi najprimereniji naziv za rubriku bio: Verovali ili ne. Činjenica je da ne odajem tuđe tajne, i da se uvek pravim blesava, veze nemam sa životom, pa i po cenu da me proglase za debila (mada se nekad tako i osećam). Ali, baš toliko poverenje, baš sve meni... Na primer, u braku su ljudi koji su mi odvojeno prijatelji, i poveravaju mi se i on i ona. Bože, kako je to bilo mučno. Ja retko ćutim, ali, slušajući njih, ćutala sam kao zalivena. Oboje su, svako za sebe, on brže od nje, ukapirali da su pitanja poput: "Šta misliš, da li on/ona sumnja?" ili: "Je l' ti rekao/rekla nešto?" i slična - zabranjena. Da li na žalost ili na sreću, ali razvedoše se oni posle skoro 30 godina braka, pa više ne osećam pritisak kao pre. On je i prestao da mi se poverava, hvala Bogu, a ja ne moram da "igram po jajima" kao Milja Mata Milja dvostruka špijunka. Mada, mislim da mi se on više ne poverava jer nema šta ni da kaže. Kako god, ne znam kako je njima, ali ja lakše dišem.

Da ne bude zabune - volim svoje prijatelje, kakvi god da su. Samo što mi je nakad premnogo prijateljstva za jedan dan. To ti je kao čokolada koju voliš, ali baš sad, da odjednom pojedeš pola kilograma... malo je mnogo, zar ne?

Tumačenje moje sestre je da mi se ljudi poveravaju zato što nikad ništa ne pitam. Možda. A mama je govorila da mi svi sve pričaju zato što sam pozitivna. Možda. Muž mi kaže da je takva situacija zato što sam kreten (po njegovom, laka sam meta za "davljenje"). Možda. Najverovatnije od svega ima po malo. Znam samo da me raduje kad me neka drugarica pozove da joj "dam energiju" - tad bih otišla i na kraj sveta, samo da sam joj blizu. Mene to ništa ne košta, a njoj bude bolje. Ili, kad mi se neka od njih javi, pa osetim da je u zarozanom raspoloženju, stvorim se na "mestu događaja" za tili čas. Tad mi stvarno nije teško da slušam, i slušam, i slušam... pa, ako imam neku ideju, kažem joj. Najvažnije je da njoj bude lakše. I ja se posle toga osećam bolje. Međutim, sve su to situacije kad niko pomoć ne traži, a onda je dajem drage volje.

Problem su ovi drugi, koji misle da mi je to obaveza. I oni treći, koji mi pričaju svakojake gluposti, pa se pitam da li lažu sebe, svesno, ili mene, još svesnije - misleći da sam toliko glupa. To su užasno neprijatne situacije. Postoji i treća mogućnost - da stvarno veruju u ono što pričaju, a to je najneprijatnija situacija za onog ko ih sluša. Moja nana je govorila da prijatelji služe tome da se međusobno maltretirate: malo oni tebe, pa onda malo ti njih... i tako... družite se.

Jedna rođaka, koja je moju majku mnogo volela (tako je uvek govorila), kad mi se ta ista majka razbolela, i kad je bilo očigledno da neće dugo, trebalo je da je poseti u bolnici. Zvala je mene (nekako se podrazumeva da zove mene a ne moju sestru), pa, kad je saznala broj sobe i vreme u koje može da dođe, pa kad je još dobila i dodatnu informaciju kad ću ja biti tamo... nešto se otkačilo, pa je počela da priča kako se mnogo loše oseća u bolnicama - ona to jednostavno ne može da izdrži, lupa joj srce, oseća takvu teskobu (Miljo, dušo, ne znaš ti kako je to strašno kad uđem u bolnicu), pa kako joj je muka od bolničkih mirisa, pa kako posle danima ne može da se osvesti gde je bila, pa kako često ima i ružne snove (prave noćne more, ne znaš ti kako je to strašno kad imaš noćne more)... i dođosmo mi do toga da ja počnem da je tešim kako će sve biti u redu (biću ja tamo, šta se sekiraš), kako ćemo sve da okrenemo na šalu, kako uopšte ne treba da misli na to već kako će se videti s mojom majkom... I tako popunismo mi skoro sat vremena. Ipak sam kreten, ima moj muž pravo - tek posle nekog vremena bila sam besna što joj nisam rekla: "Ma, ne moraš da dolaziš u bolnicu ako ti je toliko teško" i još da dodam: "Aman, ženo, imam posla, nemam vremena da dangubim tebe slušajući" i da joj još nešto tako, slično, dodam. Ali, za ovakve mediokritete kao što sam ja - sve je to kasno. U trenutku dok smo razgovarale, meni je iskreno bilo žao što ima problem s odlaskom u bolnice. Ha-ha-ha... nije tu priči kraj. Posle više od godinu dana saznam da je tamo nekog drugog obilazila u bolnici i da nije imala nikakav problem. Da li je nju ponela priča, pa mi napričala budalaštine, a mene ponela njena blesava priča, pa pokazala kako imam kapacitet za empatiju kao okean... tek - nema ona problem s bolnicom. Ali ja očigledno imam sa samom sobom.

I za još nešto sam medijum - svi od mene traže pare na zajam. Ljudi, NEMAM PARA, ne znam odakle vam ideja da ih od mene tražite. Jedva sastavljam kraj s krajem, pogotovo sad, kad započinjem posao. Živim vrlo skromno i nikome ne dugujem. Ni banci, ni državi, niti ikome. Očigledno mi niko ne veruje da sam sirotinja. I ne znam da li da plačem ili da se smejem kad mi kažu: "Ma, snaći ćeš se ti, daj mi sad nešto malo, makar pet hiljada." E, da ga jebem. Jedno pet hiljada puta, najmanje.

Fotografije br. 2 i 3: Demotivacija

9 коментара:

  1. Ja se ismejah :)))))
    Pitanje za tebe.
    Misliš da ćeš se promeniti u tim godinama?
    Navikla si ljude da si takva i ćuti sada!
    Pozdrav od iste!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I to što kažeš... Izgleda da očekujem da se drugi promene.
      I, do kakvog smo zaključka došli? Nije baš pohvalno, ali hajde da ja to sročim, da drugima ne bude neprijatno - baš sam kreten.
      Ko god ima neku muku, nek dođe da mi se ispovedi. Tražiću nebeski sertifikat od Boga lično, mislim da sam ga zaslužila.

      Избриши
    2. Zelena, ja sam kreten, ti nisi, iako si napisala da si ista. Mlađa si, ti se možda i promeniš, mada...

      Избриши
  2. Vidi, imaš tri varijante:
    1. Da ti kukaju, što znači da ti nekako "veruju".
    2. Da ti, da prostiš, jebu sve po spisku. Tu ti ne veruju, makar ti vrlo verovala njima.
    3. Da ti se niko ne obraća.

    I kad pogledam sve tri nako ugrubo, nije ti loše uopšte! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nako ugrubo, ipak nije. :)

      A i ne mogu da se menjam pod stare dane.

      Избриши
  3. Svojevremeno je moja drugarica za sebe rekla da se oseca kao kontejner za tudje probleme. Zivi u inostranstvu, pa povremeno obidje otadzbinu, a onda je docekaju rodbina i prijatelji sa svojim problemima, ne zna se koji je tezi i veci. A ona, posto zivi na zapadu i lepo zaradjuje, nema prava ni na sta da se pozali, niti da kaze da i ona ima neki problem...
    Ljudi cesto nisu svesni koliko su sebicni.

    ОдговориИзбриши
  4. Nije prvi put da to kažem ovde kod tebe, pa ću opet da kažem, kod mene gotovo ista situacija. Nikako da ustanovim zašto ti ljudi baš meni sve to pričaju. Ništa ih ne pitam. :)) Pade mi na pamet kada smo se Jovanin tata i ja razišli, mene niko nije ni pitao kako mi je, već su neki baš u tim danima, dolazili kod mene da mi se požale, kako je njima teško da teže ne može biti. :)) "A ti... ih blago tebi, kad sve to tako lako podnosiš!" Pišanje je ovaj narod. :)

    ОдговориИзбриши